Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Тако је и онда било. Али у један мах застадох, коњ ми ушћули уши, па ни да крочи унапред. Украј пута, у једном жбуњу, чуло се шушкање.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
страсно и живо Све сазнају моја опијена чула — Ја знам да нестајем у шýму што блуди, Са сваким кораком којим нога крочи: Стран за праву срећу и прави бол људи — Упирући к небу зачуђене очи.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Други од тих крпа не би могао ни да крочи а камо ли да још као он поскакује пред светом и дере се: — Парапута! Парапута!...
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Дође Јуци. Јуца дигне се са столице; њена величанствена висина, сува, танка, сув образ, обучена лепо, крочи пред Шамику мајестетично. — Добро дошли! Шамика је донео леп букет, па јој на прси задева. Јуца гледа доле на букет.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Тај ти зна све главаре у главу и по имену, чудо једно! — Онда је добро! — заврши владика и пође. Чим крочи на ходник, забрујаше сва звона. Војници чекаху, па се кретоше за духовницима.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„Ал' тек што ти нога крочи Да униђе у пећину, Ал' на сусрет звер ти скочи, Гладна зверка на те зину, Немој, драги, немој ићи, Лоша коб те
Голи брацо, што си стао, Ваљда неси већ сустао, Цупни, скочи, Ситно крочи, Па заведи, Па проведи, Опа цупа, Па на ћупа!
“ Зачуо се кроза мрак тај густи, А ја пипни, па онамо крочи, Па протари, па избуљи очи, Па посрни, па пипни опета, Бечи очи, ао тамо клета!
Живо дакле намастиру крочи, Док длан о длан, вратима докрочи, Муну кроз њи, поред кујне муну, У тај часак лаган ветрић дуну, Замириса са
“ Ово рече, севнуше му очи, Сабљу трже, плахим кроком крочи, Већ је близу, већ до Цвете стиже, Већ јој сабљу изнад главе диже! „Умри!
Милун крочи, бритким ножем махну, Утврди му санак занавијек. Уто стиже у двор и дружина, Па с' одоше мудро разређиват, Ту
— Јуриш, Србе, удри змију, Пусто ли је дигла шију! Јуриш, Србе, крочи, теци, Де га нађеш, ту га сеци, Све тамани до једнога: Нема теби туна твога.
беше, он стаде, ослушну, Ал' виде опет да лист само шушну, Још друму упре те немирне очи, Два-три пут онда тамо-амо крочи. Ал' ко је, пусти? Он чека, ал' кога?
И богме јесте, ено из далека Чује се друмом и топот и јека. Он стаде, па гледну, па крочи, па стаде, Још једном гледну, па ступи назаде; Па тамо-амо плаовито с' сави, У кабаницу тад се боље зави, Ка друму
Па напред пође, ка драгоме крочи, Он жубор зачу и подиже очи: Пред собом виде своје сунце јарко, Па лати младу и пољуби жарко.
Ма он је чуо, па сам вас побледи, Ал' мучи јунак, па преда се гледи, Па онда уста, тамо-амо крочи, А момци мучне у њ упрли очи. Он мозгом нешто тамо-амо крени, Па сада бледи, а сада румени.
је секô, Ал када спази де господар паде, И ко му рану самртну зададе, Кô огањ живи плану му у очи, Два-трипут крочи, злотвору докрочи. Па узе њега нако на довату, И удари га по беломе врату.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Али чим пође, крочи, руком мане, све се то раскопча, расклимата и одвеже. Узице му се одвежу и бију га по ногама, из опанака почне да
Па, жмурећи, пружи ми: и лице, и уста, и око, све. Али ни корака к мени да крочи. — Е, нећу! — рекох љутито и, оставив је, одох брзо, круто. Нисам смео да се окренем, јер знам какву бих је видео.
Пружио јој је руку, али није могао да крочи. Она, једва чинећи се невешта свему, опет бојажљиво, сестрински, запита га: — Зашто, брате? Да ниси љут?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Грбо у краљевијем чизмама једном крочи: годину пута пређи, други пут крочи: годину пута пређи, и тако даље. Кад ујутру свану, краљица пође да своје шћери
Грбо у краљевијем чизмама једном крочи: годину пута пређи, други пут крочи: годину пута пређи, и тако даље. Кад ујутру свану, краљица пође да своје шћери пробуди, кад има шта виђети: све три
Лалић, Иван В. - ПИСМО
страшном благослову ноћног бдења Стрепња изнутра размрежава очи И корен вида шири се и мења да новим путем нова слика крочи — На некој звезди море се расцвета, у чаши воде заискри тишина, Свака је прошлост стално започета, А море, то је
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Одасвуд тајне вребају очи, за буквом старом дивотно лице; ту незнан човјек смије да крочи уз помоћ капе невидљивице. У сваком куту, по свакој стази по неки јунак из приче гази.
“ Пробуди Ћосу рођени смијех. Устао Ћоса и трља очи у чуду гледа богатство бајно, куд оком крене или ногом крочи: жито и воће и цвијеће сјајно. Све се у мору сунчаном купа. Ту је и торба и на њој рупа.
Уморна, најзад, кревету крочи и сан јој брзо затвори очи. ИИИ Под бурним пљуском, небеском чесмом, браћа патуљци долазе с пјесмом, ори се шумом
„Ово је поклон достојан мале!“ — пјевуши Морнар сијекући вале. Ујутро Рада отвори очи, ширећи руке до стола крочи, кад тамо алем и бисер лијеп и рајске птице чаробан реп. Ту је и писмо, од мрља ври: „Примите поклон! Рудара три.
„Шта је ово?“ газда крочи, ал у грлу ријеч му запе, зграбише га оштре шапе, оштрије су него коса, згулише му пола носа.
Девојче лута и куда крочи путнику сваком засени очи. А свирач неки, сањало будни сав је од песме и речи чудних, скитница вечна, занет и
Залуду тмина јуриша глува кад мама добра дечака чува. Јутарње сунце кроз прозор вирну, у собу зраком крочи. Прену се дечак. Ко ли га гледа? То су мамине очи! Путују дани у сјајном низу, када је мама рођена близу. . . .
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈ Данас је прошла покрај мене... Куд год се она макне, крочи, Прате је деца — људи, жене Траже да виде њене очи Где ћуте Божје тајне— Очи дубоке, сјајне Што тако чудно гледе...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Да л ће сад хтети? Неће? Хоће! Фуруница, најзад, у моју собу крочи. Заложих дрва. Она плану Моћно и громко; потом згасну. Тако пси, каткад, ноћу лану У даљину, пусту, безгласну.
То се ветар с дрвећем и лишћем договара На коју ће страну света сутра да крочи. Причини ми се, у поноћ, да неко истовара Суве орахе што звоне по топлој дрвеној плочи...
Али не: то се ветар са травом договара На коју ће страну света сутра да крочи. Што је на земљи никад се потпуно не одмара; Мирујући, поток се на истом месту точи.
Шуморе гране: ветар се с дрвећем договара На коју ће страну света сутра да крочи. ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ ПИЈАЦЕ Живети крај добре пијаце, И изворске воде пијаће, Имати бар једног пријатеља — То ми
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Не бој ми се кћери!“ пружи јој руку да прекорачи корито и уђе. Софка крочи и, вођена њиме, пође. Испред њих ишао је Арса са испред себе уздигнутим коритом.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Једрили су дуго; таласи, као гладна звјерад, јуришаху на бродове. Кад се почеше искрцавати, чим они ногом крочи на земљу, учиње му се да је врела, да му табани изгорјеше, те одмах наже да бјежи уз неке стране, по узаном и
„Не бојим те се!“ издрије се Јан, ама издрије се као помаман, а у исти мах крочи десном ногом назад а из џепа истрже го ножић па замахну њим.
Његове зенице, као да хоће да приону уз те лијепе руке, подигоше се и оне. Стане се обрну и крочи пут куће, рекавши: „Ајде, брате, лези! И овако си још слаб па ћеш прозепсти!
“ рече Јанко, стежући срце. Адолф се загрли и ижљуби с њим, па не рекав ни ријечи, крочи на коња. Мита се са свијема ижљуби, као прави Србин, па и он узјаха, праштајући се и машући шеширом.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
УРЛИК Гледам лава у кавезу За решетком где тумара И види у парку брезу, А тром — на смрт заудара. Повијене главе крочи. Олињалу вуче длаку. Ал кад на трен дигне очи — Свако види своју раку.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
међу децу што излазе из школе, и међу студенте Института за стране језике и журно, врло журно, дође до Калемегдана. Крочи на Брег за размишљање, зађе у сенке и наслони образ уз једно дрво које је било младо 1870.
Први пут, почео је да се погађа са оном тајном у небесима: нека смрт дође и раније, али да он крочи на палисаде иза београдских зидина. Погађао се, а небо је остало бело и немо.
Земља памти, камен и цигла као да памте, али асфалт не памти и Васа, ето, не може да крочи на коловоз. Да може, одмах би отишао на Трг, под споменик Кнезу Михаилу.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Али га нестрпљење и радозналост потераше даље и он крочи брзим кораком напоље и нађе се под ведрим небом. Ту застаде као прикован.
Са тим осмејком на уснама, крочи младићким кораком до убавог храма Атене Нике, који се налазио непосредно уз Пропилеје.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Грбо у краљевијем чизмама једном крочи: годину пута пређи, други пут крочи: годину пута пређи, и тако поизмакну надалеко.
Грбо у краљевијем чизмама једном крочи: годину пута пређи, други пут крочи: годину пута пређи, и тако поизмакну надалеко.
Ћипико, Иво - Приповетке
Спасоју сину мисао освете, пусти узду, одмаче се, и у тренутку састави. Пуче из џевердара. Он крочи брже, а иза неколико корачаја обрне се и лијепо угледа Османа распружена на земљи.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Јер, на крају крајева, Ташанин страх да слободно држи тело (да слободно „држи руку” и да „слободно крочи”) може се поредити с Аничиним грчевитим скривањем и потискивањем свога тела.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Зимзелен« ДЕСКАШЕВ И БРАНКО Кад Дескашев крочи На више стȁјало Па запева: „Гусле моје, Овамо те мало!“ Тишина застрепи, Око нам заслепи И разли се сета Као
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
табан стопе њезине Унапред мери ситним шарама, И, скупљајући везен пупољак, На пољубац се спрема ласкави, Кад она крочи белом ножицом, Мирисним уст’ма да је целује... Па где је сад?... СТАНА: Ох, сина, пашо!... Сина, сина дај!
Ћипико, Иво - Пауци
— Рекли су ми да вас поздравим. Збогом вам! — јави се на одласку. И хтједе да изиђе, али он крочи пред њу. Стоје једно прама другоме; он се осмјехује, и чини му се, гледајући, да је застиђена.
Али ње нема! Трпљивост га почиње остављати и — узбуђује се. Полагано крочи неколико пута, и онда опет ослушкује ... Сине му наједном у памети: „Ко зна хоће ли доћи?
Није требало! — понови и крочи боље, као да га весели звук звона на то нехотице нагони. Друштво часом застане да прими поклон од младога учитеља,
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Улази Сарош. САРОШ (не сме даље да крочи): Добро јутро! Смем ли? ТАШАНА Море, улази! САРОШ (несигурним кораком корача).
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
нас истрошено склопити своје очи, И кроз њих се никада неће вратити већ у славу; Тада ће онај што надживи упети се да крочи, Па рукама хладним да застре побеђеноме главу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Чију л' љубиш под чадором љубу? Излази ми на мегдан јуначки!“ Скочи Турчин кâ да се придрну, једном крочи — до коња докрочи, другом крочи — коња појахао, притегну му обадва дизђена.
Излази ми на мегдан јуначки!“ Скочи Турчин кâ да се придрну, једном крочи — до коња докрочи, другом крочи — коња појахао, притегну му обадва дизђена.