Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
А ја, худи, врло сам слаб и маловрстан И дубина је у мени неразума, Кроштоно сам исто један лежак, И нерадин и лужица; зато и не умим Нити могу тебе хвалити онако, Како би се ваљало.
Отворен је гроб њино грло; са своји језици лагаху, суди им за то, боже! кроштоно је аспидски јад под њиним устнами! И на ме су шаптали сви моји врази и на зло су ми мислили.
а и сам диже један камен, и рече војски: »Ово је глава нашега праоца, вала нам је початити, што смо и учинили, ама кроштоно је он послушао своју жену и преступио је божију заповест, те нас је свију со тим смртно погубио, зарад тога и ми пак
Рад тога и Христа много пут су Самаранином називали кроштоно он неке оне жидовске завичаје презираше и одметаше их. Дође Христос до тога градића Сихара.
Неким само узда, више ништа, а једним остен шилом обости, кроштоно једни су лењи ка биволи и не ласно подизати на добре послове.
лепше смотрили, нека да чекају поружнијих, а вас хвалим, који сте дошли понапре, и њих пак милујем који дођу за вами, кроштоно њезина је порука у чувењу а не у очију. А што ли је то у чувењу? То јест у правом веровању.