Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Зар нијесам кршан и прикладан, не буди примијењено, кô и сваки герз!... Ај! Иј! Уј!... Ујујуј!... Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се
Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако 'оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако?
су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако... И блентави је Крстан и даље нешто мумлао.
Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако... И блентави је Крстан и даље нешто мумлао. претресао, а око њег' се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек.