Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ваљда сад све знаш!... Па побеже кревету и зарони главу у јастуке. Крунија се забезекнула. Надала се свему пре неголи томе. Али је срце мајчино меко. И кад кара, оно благосиља.
Баш да јој кажем!...” И заусти да каже, па се опет уздржа. — Рано моја, шта ћеш! Таква ти је ваљда судбина! — рече Крунија после подужег ћутања. — Каква, мајко? — Није ти бог дао да одеш тамо куд те срце вуче. — Што, нано?
— Што, нано? — рече она и погледа матери право у очи. — Како што? Зар он није хајдук? — упита Крунија. — Ако је! — Шта велиш?! И поглед мајчин зарони јој у душу. Она задрхта. — Н... н... ништа...
У њему виде она што се најцрње могло видети и задрхте... — Шта мислиш ти? — цикну Крунија. — Говори! Да не мислиш чекати хајдука док ти се из горе врати?... Да му се ниси заверила, несрећнице?...
— Смем погледати у очи и теби и коме хоћеш, јер сам девојка! Али сам верена! Заверила сам се Станку хајдуку! Крунија посрте. Јелица беше напрегла сву снагу да то искаже. И сад је више ништа не задржа.
— Па кад ће то?... — Сутра навече долазе просиоци. Гледај те спреми све што треба. А и њој кажи... Крунија изида из собе, бледа као мртвац. Она се сети како јој је Јелица говорила о Станку... Боже, што ти је срце материно!
— Јело! — викну она. — Чујем, нано. — Дела, однеси та дрва, па дођи у вајат, рано. — Ето ме, нано, ето. Крунија уђе у вајат и стаде се освртати. Замало дође и Јелица. Видећи мајку бледу, њу нешто проледи. — Што си ме звала, нано?.
Замало дође и Јелица. Видећи мајку бледу, њу нешто проледи. — Што си ме звала, нано?... Крунија ушепртљи: — Овај... а где ти је она пређа што ти дадох неки дан да оставиш?
Крунији беше тешко да јој каже. — Казуј, мајко! Казуј, не мучи ме!... И она склопи руке. — Тебе просе! — рече Крунија. Њој се окрете вајат око главе... Али се брзо прибра па рече: — Просе?... А ко то? — Иван Миражџић, за Лазара!...
У Јелицу као да уђе неки бес... Она стеже обе шаке у песнице, диже руке нада се и рече оштро: — Ја нећу!... Крунија није веровала својим ушима. Није могућно да јој је кћи казала: нећу. Тога чуда још није било у свету.
! — Нећу! — рече Јелица упорно. А у очима се огледала сталност, која је говорила више од сваке речи. Крунија седе на креветац. Она још није ни појмила; није могла појмити све то што је дошло ненадно, као гром из ведра неба.
Она још није ни појмила; није могла појмити све то што је дошло ненадно, као гром из ведра неба. Обе ћутаху. Крунија се загледала у усне Јеличине, које су играле од љутине...