Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Требало би можда да идем да спавам. Уморан сам. Још мало. Чух, слух, дух! Колико је мозак глуп, глуп; луп, ступ, круп, ћуп, луп, луп, луп, руп, руп, руп; руп! Мора да је под сталном контролом. Мозак. Под сталном. Чијом?
А ми? Ми не тражимо ништа боље до да будемо заборављени. Зар? Заборављени. Туп, туп, туп, луп, круп; треба устати и поћи на спавање. Глупо је овако сваки час, час падати у сан а час бити луцидан као пред стрељање.