Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Хвала ти!... Збогом! — Збогом пошао!... Иван оде раздраган. Путем је премишљао о речима Крушкиним. Нему се чинило да је мало и хришћана тако душевних као што је Крушка. „А... измирићу га ја!...
Ако те поп запита откуд ти то знаш, ти реци да си све чуо под Крушкиним прозорима... Сад збогом! Станко, не пуштај јагње међ курјаке!... И Дева оде. Хајдуци осташе оборених глава...
Онда се наже нада њ. — Је ли, Турчине, где ми је отац? Зашкрипа нешто у грудима Крушкиним. Он заусти да рекне, али не може. Станко заману ножем. — Где је, одговарај! — У подруму... — простења Крушка.