Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Неће им ништа помоћи они дрљави поп, него Суљо, или, како ме они вабе, Крушко... А ја ћу се ондај до миле ласти ребрити по Црној Бари!...
Лице му познато, а не сећа се где га је видео. „Познајеш ли ме?!...” — „Јок, бива!” „Ја тебе познајем, Крушко!” — рече му тај човек, па му приђе, ухвати га за врат и диже као перце какво... Он се копрцао, отимао — не помаже.
он, као, не може већ више ничим маћи, загледа се у Станка и сузе му ударише. — „Шта је, Крушко? Шта ти је, срам те било! Зар у сузе, као жена?... Не помаже ти, вала, па баш да пливаш по њима!...
Душа му је у коталац потезала од силних жеља... Међутим, то је Заврзан вршио да би се нашалио. — Видиш, газда Крушко, како лепо сунце сија. Бадава!... Што бог да, он да! Ето, ова бубица!... Видиш како мили. А она је срећнија од човека..