Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Издао је до сада збирку приповедака Горштакиње (Београд, 1906) [и С орловских кршева (Београд, 1914)] и политичко-национални спис Из земље плача (Београд, 1906).
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
је из даљине; а тамо преко препречних жица, крстина, непријатељских ровова, укопаних међу шиљасте и оштре карпе, усред кршева, тамо у даљини и у зориној светлости преко бескрајних таласастих масива, оцртавали су се огранци Бабуне, плавила се
Ћипико, Иво - Приповетке
висовима старога завичаја, откуд се Николин отац иселио, а куда се они сада журе, жељни да се чим прво дохвате голих кршева да спасу живот. Иду непрекидно, мало говоре; не опочивају, већ хватају пријечице, само да што прво до границе дођу.
Осјетише се сигурни између кланаца и кршева, у земљи гдје одувијек суди њихов сој. А и сутон већ се хвата по потоцима и доцима; постепенце неосетљиво диже се
Над главама им вјетар хуче и одбија се од голих кршева, а њима је у друштву мило и топло: грије их сунце, врео задах чобаница и младићки животи, скупљени један уз други да
А село је далеко двије уре хода од мора, иза високога брда, испод кршева, у заклоници од сјевера, откуд се с противне стране преко поља тек назираше пучина.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
вечности Вам’ аманет на душу полаже, Осветници царства његовога, Да му круну независимости На грудима овијех кршева Својом крвљу сачувате верно...
ПРВИ СЕРДАР: Тирани! ДРУГИ СЕРДАР: Варвари! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, у тај дух Што по слободи ових кршева, Кô неку светлост своје свемоћи, Широка крила вољно простире, — Поуздавах се, браћо главари!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Куда ћемо с њом? — У албанске планине... а после видећемо. 3аћутасмо... Пред очима имамо визију оних кршева које смо гледали у измаглици дана. То су слике и у свести непријатне, а тек како мора бити страшна стварност.
Силазећи са снежних планина и пустих кршева, посматрали смо, задивљени, куће, димњаке, из којих су се истезали праменови дима.
— размишља потпоручник Драгиша. Прошли смо целу нашу земљу, затим Црну Гору, ево нас и у Албанији. Под борбом, преко кршева и снежних врхова, често без хране, а сада готово без хлеба и одела.
Радо бисмо сишли... Али наш је правац преко оних беспутних кршева. Није се могло више јахати. Сваки је водио свога коња. Морали смо застати да видимо куда ћемо.
По разбацаним стварима и мртвим коњима видимо да се пре нас нека јединица ломила преко ових кршева. На једноме усеку угледасмо мртвог надувеног коња. Сигурно су га подметнули као неки степеник.