Употреба речи куда у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Бежао сам, а нисам знао куда... И други су бежали... Изгледаше као у оно прастаро доба, кад су се народи из једног дела у други део света селили да

— Али се голи синови на те њихове заповести не хтеше обазрети, него лепо и уљудно запиташе: — Куда ћемо са болесницима? — У начелство!

„Куда ли ће?“ рече тетка за себе. „Сигурно због тога несрећнога комесара?... Боже мој, боже мој! Шта ли неће овај наш јадни н

После пола ноћи диже се Алекса да иде. „Куда ћеш?“ питам га ја, а он ми збуњено одговара: „Знаш, Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да

Она се окрете с неким поносом и оде... Ја остадох сама на степеницама те господске куће. Мислила сам: куда ћу и шта. ћу да почнем сад?... Из Кикинде нисам мислила одлазити.

Прођеш кроз село, нигде пса да на те залаје, нико те не пита откуда си и куда ћеш... Сваки види да си патник, па вели: иди с миром и тражи себи хлеба!...

Е, па лепо! А куда мислиш путовати у име божје? — Ја, пријатељу, до Београда. — Далеко, — рече човек, — али шта ћеш, људи смо!

Ми поседасмо на коње, а Живко узме Станиног коња за улар, проводећи га стазицом куда само козе пролазе... Кад је зора свитала, ми смо већ били код Живкове куће...

Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...

Познаје она сва места куда јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа

Не! Не!... Али куд оде,... — додаде устрепелим гласом. — Кући није... да куда је?... Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје,

Сељаци их на путу сретоше, здравише се с њима; а после, кад би они већ минули мимо њих, питаше се: — Куда ли ће тако у друштву?... Учитељ и стари Сремац!... Ту нешто има!...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

И ко свуда нос завлачи, завуче га често онде гди не ваља, и страда, што и ове басне кос. Ко што мисли, куда ходи, о чему с ким говори, зашто се смеје, немирна глава све то хоће да зна, и што не зна, а она погађа и све на зло

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Командантима ни трага, ни гласа. Куда су, кад су, како су настали? с наших рамена питају се псеће, овнујске, свињске главе, и телеће.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

,Оно је цар Јосиф! — вели Арса — што стоји код оног кочијаша, што маже интов, и штапићем показује куда кочијаш треба да намаже.’ — ,Шта, Арсо, да од Бога нађеш!’ повичем ја зачуђен. ,Зар су у вас такви цареви?

„Потом цар Јосиф окрете се к мени и упита: ,Кад сте истерали Турке из Палежа, Уба, Чачка и Ваљева, куда сте и’ отерали?’ Ја му на то одговорим сасвим весело, да смо и’ отерали чак у Соко и Ужице, а неке чак преко Дрине.

мало узвишенијим гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на своје хатове и на вас ударе, куда ће онда ваше жене и деца?’ На то му нисам ништа умео одговорити, до само слегнем раменима.

„Хаџи-Муста-паша, да ми из уста каже, да је везир рекао: да ако он кнеза Ранка не покаје, онда, вели, Алекса нека иде куда хоће себи селамет тражити.

Бирчанин узме једно оделеније војске и са прочим отерају Видинлије до Смедерева, где се затворе у смедеревски град, куда везир пошље топове, те и̓ и одатле истерају и отерају до Видина.

Сад се ови јаничари у тесно нађу, док један Цинцарин каже им лагум, куда се провела вода, у горњи град, те ти они кроз онај лагум све побушељке до у горњи град, а близу џамије имаду од лагума

Зашто не промислите куда ћете ви онда, а за мене је лако?” — „Е мој кнеже, то ми све видимо, али ко сме ономе арслану о миру поменути!

” — Онда мој стриц немаде куда, него оде у Ваљево, и кад је дошао, Фочић му рекне: „Јакове Алекса је тражио наше главе пак изгуби своју, но ја хоћу

— Мој стриц оде у Тавнаву и Посавину, куда је новце раздао на свиње, да што пре отисне свиње и у Немачку прегна, да би коју пару узели, па после што Бог да.

Међутим донеше ми једну зобницу фишека и 300 танета. Мајор каже: „Хајдете сада”. — Ја му кажем: „А куда ћемо проћи?” — Он каже: „Куда сте и дошли”.

Мајор каже: „Хајдете сада”. — Ја му кажем: „А куда ћемо проћи?” — Он каже: „Куда сте и дошли”. — На то му одговорим, да ја не смем на чуну покрај Београда, „но дајте ви мени кола да идем преко, и на

Сва војска потрча, потрча и ја; а Немац Мата тобџија повика: „Забога, господине прото, оста топ сам. Куда ћу сад ја с топом?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Зар баш даде?! — узвикну један између њих упрепашћено. — А ја шта ћу, мој брате!... Да ми дође добош пред кућу, куда ћу онда?... Сад, вере ми ни сам не знам шта ћу... Идем често као луд. Што год урадиш, подај њему.

Сава и Никола још више прилегоше да их како не опазе. — Симо море, куда ћеш ти ноћас у ово доба? — виче полугласно Јулка Симичина с кућњег прага за њим. — Спавај ти само — спавај!

Сиромах сам, господине, штета — ако пропадне, не знам куда ћу. — 'Оћеш ваљда да распишем да се тражи? — упита капетан.

— наставља Радојка кроз плач. — Вала, ни мени!... — прихвати Страхиња... — Идем у свет, па шта бог да! — Куда, болан? — упита Радојка и погледа га. — Куд било... Идем доле у Посавину... — Благо теби!... А шта ћу ја, јадна!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Од Раче к Шапцу водио је пут. Беше то обичан крчаник: оборени грмови, искрчена честа, колико да се има куда ићи. Тај пут водио је, северном страном, изнад самог села. Украј пута беше хан.

Није имао куражи да се осврне; бојао се стићи ће га, освртајем ће издангубити!... Напрегао сву снагу па јури. Куда?... Он није знао, није чак ни мислио куда ће.

Напрегао сву снагу па јури. Куда?... Он није знао, није чак ни мислио куда ће. Хтео је да побегне, да се сакрије, па ма у пакао, ако само склоништа нађе...

Ходао је немирно по воћу; капу забацио на затиљак, те му ветрић хлади врело чело. — Јест!... Убићеш га, али куда ћеш онда??... Знаш ли: ко убије, и њега убију? — шапуташе му један глас. Он це трже. Заиста, тако је.

Стојао је као на ивици неког понопа, не могавши се решити ни на шта. — Да га убијем!... — А куда ћеш онда? — У гору! — сену му кроз главу. — Јест, у гору!... И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!...

Био је уверен да тога дана неће много касати. А и куда би? Свет је по радовима, сваки то гледа да за лепих дана оврше и однесе у амбар свој труд и зној...

Он онда приђе оцу и матери и скине капу: – Бабо! Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!...

Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја. — Куда ћу?... Тамо, мајко, тамо!...

Била је уверена да је то Станкова звезда... И још дуго, дуго је гледала па ону страну куда он оде... Па се онда с тешким уздахом врати натраг и пође у вајатић. Мајка јој стојаше на прагу кућњем.

Алекса му ништа не рече. Гледао је за њим укоченим погледом. И кад је Иван замакао, он је још гледао на ону страну куда је он отишао. Дуго је гледао, дуго... Већ му се магла навуче на очи, док га прену Сима кнез. — Алекса! — рече он.

Турчин је псовао, викао, претио свима чудима. Маринко је ћутао оборене главе. Онда се диже. — Куда ћеш? — упита Турчин. — Кући. — Зар по овој помрчини? — Морам. Ако ме виде с тобом, све ће пропасти.

Не, не, ни то не може!... Па се избезумио и распаметио!... Не зна куда би пре!... На једној страни детињство, младост, век... а на другој пријатељство, пријатељство искрено, срдачно...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Хтедох у свом срцу да глас себе чујем, А ја чух у слуху глас ко зна од куда... Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем: Друштво невидљивих пратило ме свуда... Ја где сам? завапих.

Напред! Али куда, и камо, и зашто? И зар увек исто, и све тако вечно? Па како то ипак боли неизлечно Кад сврши сневање, и празно, и

И цела исткана из сунчаних нити, Као крупно једро стојиш, недогледна. Хоћеш ли остати или проћи? Куда Иде твоја бразда? Какво семе клија Путем твог триумфа? И да ли је свуда Само тамни бездан где твој фар засија?

НАША СРЦА Ко затвара ваше очи небројене, Срца, срца, срца? И куда се распе, Кад се свако од вас затвори и заспе, Ваш свет од свег већи и лакши од сене.

ткиво лажи; Лаж с тих уста каза реч најдубљу њене Страшне мистерије; но док удар тражи, Све цвета под њеном ногом куда крене.

Јер је отаџбина само оно куда Наш зној падне где је крв очева пала; И плод благословен рађа само груда Где су мач захрђан деца ископала.

Оно је давало просторе своду, сјај и облике стварима, јасноћу и чистоту мислима, и позлаћивало све куда је пало. То је било сунце које се не рађа на истоку света, Сунце Младости, које излази и залази на границама које су

Јер ствари имају онакав изглед какав им даде наша душа. 2. ОСТРВО ПАПАГАЈА Острво без људи, у пределу мора куда бродови никад нису прошли. На том острву сијају шуме као широки пламенови у небу.

За твоју Славу, светли Царе, Нека свак пехар попије — Јер су спопале путе старе Змије и љуте шкорпије... Куда су прошли сви трофеји С војскама твојим смелима, Сад стоје слуге и лакеји Сви с обореним челима.

Новом крвнику своме сада си плаћена, Али и заветом новим опет посветила. На гладној обали овој куда смо патили, И од првог се дана са бедом спојили, Најпре су изроди твоји блатом те блатили, А издајице твоје крвљу

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Никад и никуда није с њоме иштао, нити је она смела поменути да је куда поведе. Није трпео ни да се она што меша у трговину и у његова посла.

Ја, богами, знам куда ћу. — Ја идем код Матије Ђенадића. Оно му је кућа што пред њом о шљиви убоговетно виси чутура с препеченицом!

Друга стоји у шљивику, трећа је пред стајом четврта одбија псе, пета у кухини, шеста у соби куда те воде — читави сватови!

Баци подупирач и пође. — Петрија! Петрија претрну и стаде као укопана. О, боже, гле нове сласти! Каке су мисли, куда се то носе? — Петрија, сестро, опрости ми!

А сад иди, молим те! — Нећу ја тебе оставити док сам жива! — Али ја те молим, као што се бог моли! — А ти куда ћеш? — Пусти ме! Тако ми је слатко! Пусти ме, тако ти бог помогао, тако ти твога детета, пусти ме! Не знаш како ми је!

Не знаш како ми је! Петрија се склони за вајат да мотри куда ће Анока. Али ноћ још царује, те не може видети како Анока оде код врата од ђедине собе и седе на праг.

— А што ти, Стјепане, не жањеш? — Како ћу, оче? — Српом! — Знам оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан. — А моба? — Треба убити брава и набавити аков ракије, а знаш како сам страдао.

Једном у сумраку угледа он новога пољака Луку; ухватио нечије свиње па гони у Обор. — Куда ћеш то, Луко? — Благослови, оче! — У обор! — А чије су? — Ама не знам ни ја. — Је ли више крмача или вепрова?

Гигају се, брате, она кола, рекао би човјек сад ће испасти, а коњи као хале! Скида народ капе куда поп прође, а свакоме пуно срце. Није шала, наш поп! Али и јесте човјек! Та приличи му да је сам владика!

— Како је све дивно, пуно живота, како је свјеж ваздух! Иконија јој завири у очи, па онда погледа на страну куда Марине очи бјеху управљене: — Дуд? — рече она. — Шта? — Гледаш у дуд? Мара се слабо насмјехну: — У дуд и свуда!

Чим сам попио кафу, одмах изиђем. — Збогом! — Збогом! Није ме питала ни куда ћу тако рано, као иначе. дошао сам у два на ручак. Она је се била откравила. Изгледала ми је необично слатка.

И Макс пође к вратима. Ја га стигох кад беше ухватио за кваку. Ухватим га за руку и извучем до сред собе. — Куда ћеш, ти? — рекох му. Он ме гледаше блесасто. Био му је исувише неочекиван овакав поздрав.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

« — Он понесе само гајде, па кад га запитају: »Куда, Совро?« а он им вели: »Идем да окопам ку’руз!« А умео је ђаволски лепо да свира и да намигује, онако кривовратаст.

Али сватови навалише, и она мораде да продужи: О врат’ се, нево, врат’ се — Зар нису сеје миле Доста ти нежне биле? Куда ћеш? Врат’ се, ој! Из света зар је момче Од мајке слађе старе, Што сузе вриском таре И живот куне свој?

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Ја вас држим за поштена човека, па кад сте обећали, знам да ћете и испунити. — Ала сте ме ухватили, не могу с речма куда. Љуба се смеје, мати се смеши. — Дакле, обећање стоји? — Стоји.

— Дакле, хајд’мо, чика-Гавро! — Хајд’мо! — Али рад сам да нико не зна куда идемо. Знате, чика-Гавро, да идемо онако — како кажу оно — кад велика господа кудгод иду па неће да свет зна?

— Да, инкогнито! Враг зна, већ сам позаборављао те француске речи. — Сад немој заборављати такво што, јер куда идемо ту је фрајла врло воспитана. — Пазићу на све, па ћу пробати да и ја мешам француске речи; ал’ тешко ће ићи.

ИX Љуба се опет са чика-Гавром договара куда ће сада. Већ му се досадило толико путовање, па нигде ништа. — Шта ћемо сад, чика-Гавро? — Тражимо опет ’дегод.

— Ал’ сам већ свуд на глас изишао. Не би л’ боље било да идемо куд даље, где ме не познају? — Па куда? — Да идемо у Србију, у Београд. — Па шта, у Београд да се жениш? — А зашто не? Чика-Гавра се смеје.

Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда? — Знам два места. Једна у Ц., а друга у Ш. У Ц. једна стара удовица, госпођа Калајићка, има јединицу кћер Варвару,

Управо оде к фрајла-Варвари и запроси је. Фрајла Варвара види да већ нема куда а чика-Гавра је још држећи човек, па се реши за њега поћи. Све је већ свршено. Чика-Гавра ће доћи к њима у кућу.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Баш главом барон Гизел, господо Бога ми, части ми! смешка се, малко блед, гледа нервозно лево и десно. — Е добро, куда је прошао? — Кнез Милошевом. — А жена јел' с њим? — Њу оставио, једва му се дала прилика...

не посумња у батерији, после чега никако мира није ни имао; па оно одушевљење и дочеци и поздрави на свим а станицама куда је санитетски воз пролазио, цвеће и венци што су девојке бацале на његове осрамоћене груди и све оне обилне понуде по

цвеће и венци што су девојке бацале на његове осрамоћене груди и све оне обилне понуде по болницама, у возу и свуда куда је прошао, све, све што се десило од оног несрећног вечера раздирало га оне ноћи до побеснеле ужасне неиздржљивости...

је примио оно злосрећно писмо из батерије, Христић за својим писаћим столом, зловољан и расејан, не знајући шта ће и куда ће а осећајући само да нека тамна будућност стоји пред њим, скицирао је одговор на сва постављена питања у оном

И кад би они мене сад питали куда путујем, ја бих морао одговорити да идем на одсуство код веренице. И сви би они мислили да сам ја једини срећан међу

Али жена љубазно отпоздрави и обрадова се. — Одавно вас нисам видела, рече она живо Каква промена! Оседели сте. Куда ћете? — Ја путујем својој вереници. — Познајем вашу вереницу. Нада ли вам се?

мучи и криво му је што се та колона једном већ не престане измотавати, те или пође сва тамо под кревет или ка вратима, куда се њему чини да треба и мора да буде смисао и циљ онога покрета.

То живот одлази, он лагано и нечујено измиче, а ја се сурвавам, сигурно, поуздано падам, давим се, тонем. Јаој, куда ћу? Не знам. Јуришићу, ти си трулеж. Један, два, један, два, два јадан...

Африка

Ова је толико пуна света да се чини као да се само није сасвим утопила. Вуије се узбуђује, виче: „Куда?“ — „У Ампе!“ одговарају два црнца са крме. — „Можете ли чекати мог друга док узме ствари?“ — „Може, око пет минута!

Жув опет објашњава: Њамкоро је питао кокош: „Ево дођоше бели са дугачкога путовања, питају како ће стићи тамо куда су пошли, хоће ли срећа бити са њима?“ Кокош је одлетевши пала на леђа и једнако се на леђима копрцала.

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ А шта друго остаје тим Расцијанима, кад је тако, него да се селе ма куда? Да су њега, Енгелсхофена, питали, он би био саветовао да им се оставе обичаји при сахрани.

То се, дугоњо, не каже! Куда ћу ја сад, са женом, и дететом на сиси? Гарсули је био обавештен да је Павле охол, одличан коњаник, удовац, и приметио

Седео је на својој чатрњи, снужден, не знајући куда ће. Живот му је био постао мрзак. Ето ту се ова прича наставља. Трифунова деца била су разбуђена рано, умивена – али

понадала да ће, одсад, и она моћи да се појави на баловима у Варадину и Темишвару, као и њене јетрве, па и у театру – куда су морали, према наређењу Енгелсхофена, да иду – а та Росија све је то покварила.

Госпожа Кумрија, кћи капамаџије Гроздина, отпутова и не осврте се. Трифун је био загледан у алеју јабланова, куда му је жена нестала, а после се вратио у кућу, да посвршава послове, јер време брзо отиче, а и он је имао да оде сутра,

Чему да га везује, на спавању? И да хоће, куда би могао бежати? Да се дави у вртлозима Бегеја? Него боље да легну и спавају као људи.

Веслачи, на њиховој скели, били су већ спустили весла у воду, кад неко упита Исаковича, шта ће он ту, ко је, и куда ће. Истерали су га напоље, уз псовке.

Нису га питали, ни ко је, ни куда ће. Нису га питали ништа, ни на будимској обали, кад је износио робу, па се, изненада, залете и побеже.

Питаће га кога то има у кући? Ко је то? Одакле? Куда ће из Будима? Најбоље ће, каже, бити да Исакович не излази из куће, два‑три дана, а после, да пређе у кућу Трандафила,

Он се јадан спремао, што пре, у Росију, а Трандафил га, ето, трпа у нека кола, која ко зна куда иду. Морао је, међутим, да изиђе, најзад, пред капију Трандафила, са својим пртљагом, па да чека.

Питао се с ким то путује и куда? Текла Божич је, међутим, била решила да одведе капетана у још једну шетњу. Она, потрча узбрдо, а капетан виде како

А сад је све то заувек прошло. Утекао је од Гарсулија, утекао, али куда је утекао? Отишао је из свог Срема, где је пањ на огњишту, и ноћу, светлео, гријао, а дим мирисао.

Теодосије - ЖИТИЈА

и поменом матер и достојну пошту одавши, што нађе у кући раздаде ништима, и добивши олакшање настојаше да оде тамо куда је прво био наумио. Али опет младошћу сестре своје, јер не имађаше коме да је остави, задржан би.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су отишли да спасу

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и

ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и жена му ништа Шта

ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и жена му ништа Шта ћемо им

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

(Кратко размишљање.) Тако ћу учинити, отпутоваћу. ЉУБОМИР: На два-три дана. ПАВЛЕ: Не знам на колико, не знам ни куда; у непознатом правцу, на неодређено време.

ПАВЛЕ: Жалим, али ја немам за то довољно времена; ја овога часа путујем. РИНА: Куда? ПАВЛЕ: У неодређеном правцу. РИНА: На дуже време? ПАВЛЕ: То не знам, али боље рачунати на дуже, на врло дуго време.

Решио сам се да отпутујем не казујући никоме куда. Уосталом, ја и сам тада нисам знао, пошао сам на пут ма где. Када ми је кондуктер тражио карту, ја је нисам имао; кад

РИНА: Па добро, куда ће он сада? СПАСОЈЕ: Он се враћа у покојнике. НОВАКОВИЋ: Мислите ли, одиста, да је тиме он сишао с позорнице?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Рашида је одгурнула моју руку, а онда ми је готово дивљачки истргла завежљај с корњачом и потрчала не гледајући куда трчи. - Узела си обрнут правац! - викнуо сам за њом, а они из баште полетели су ка огради. - Улетећеш у Тису!

Меланија је стајала неодлучно, држећи цвеће у рукама, а затим је потрчала и тако, у трку, окренула се као да не зна куда ће, опет се вратила на скелу, и лепршајући светлом хаљином скочила у Тису.

Бројао сам до хиљаду и седам стотина. Није помогло. - Хајде, Грета! - стрпах корњачу у торбу, мада нисам био сигуран куда бих могао да пођем. Да ли вреди да пођем? Непомичност ме је убијала. Можда је Рашида у граду?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Нисам за лајпцишки еспап, волем са платном. — Па добро, ’ајд’ са платном. — Па куда, у Шлеску? — Ја би’ био за Кракову. — Давно желим и сам у Кракову, још онде никад нисам био.

Дођу до првог назначеног села. Господар Софра пробуди Чамчу. — Хеј, Чамчо, ево села! Куда ћемо сад? — Шта си ме будио?

— Ал’ за овај мах не могу се женити; волео би’ малко путовати, па кад се вратим. — А куда би путовао? — Ишао би’ у Талијанску.

Штета! XИВ Шамика, кад је отпутовао, није ни сâм знао куда ће најпре. Рад би у Милано, а рад би у Млетке. Венеција и „Мајланд”, то је била Мека и Медина за путнике рат плаисир.

Наиђу на једног калауза, и тај их води куд се њему допада. Возе се лагуном и каналима, сами не знају куда ће, па тек одједаред нађу се у Сан-Паоло и ту се настане.

При поласку још рече: „Нећете се кајати”. Кад пред вече, јаве женскима куда ће. Оне су готове. Месојеђе су, па један дан може се пропустити. Неће се код куће вечерати.

Договара се са Лујзом, теши је да ствар још није изгубљена. Отац пази на кћер, не пушта је лако да куда иде, да он не зна шта ће онде. Матилда је слободнија.

у њој се налази гроб Мухамедов Мека — град у Саудиској Арабији, родно место Мухамедово; за муслимане свето место куда иду на хаџилук Меін Херз іст Хорст дер Ліебе (нем.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Земља и његова стока, болест дечија, плач, све је било узалуд. Морао је сваки час да иде онамо куда није хтео. Тако је било и кад се селио са читавом кућом.

Као са његовим најдражима, тако беше и са пуком и са црквама и читавим тим народом, што није знао ни куда ће, ни шта ће.

војнике да бацају читаву малу бурад барута у ровове, ознојен и барусав, он је долазио тек пред вече да поведе жену ма куда, јашући са њом, каткад по целу ноћ, кроз поља, шумарке, брегове и звезде.

Сети се и брака у коме је била тако сретна. Рађала је децу, сељакала се, али не знајући никад ни куда ће, ни зашто. Радости њене и жалости долазиле су потпуно случајно, а најмање по вољи њеној.

еј, еј... да одмах затим замукне, пашући оружје, видевши да више не зна где се налази, ни куда га воде. Био је стигао до границе земљишта о коме се причало по селима и земуницама његовим, и свет, који се настављао

да трче, пуцајући, у долину, а чим би стигао са њима у долину, задржао би их и распоредио да трче, пуцајући у брег, куда би се пред њима, брзо, износила застава.

Вук Исакович, да је могао, не би све то удостојио ни једног погледа, још мање Турску, куда су се неки селили натраг.

је откада их је гледао многе, тако далеко од њине земље, у туђини, кроз коју су ишли као глуви и мутави, не знајући куда их воде.

Несигурни по углачаном патосу, били су плашљиви под полуголишавим киповима, постављеним баш по угловима, куда су они мислили да се склоне.

и раскалашних дошаптавања, коцкајући се, смејући се, они су, скоро сви, тражили погледом Исаковича и пратили га свуд, куда се по дворани кретао, газећи пажљиво за огромним шепутима и превезима Принцезе Матере.

узевши Мајнц, да дуж Рајне, узме Вормс и Шпајер, и фор Сен Луи, и Штрасбург, па да одатле удари дубоко у Лотарингију, куда би Карло Лотариншки, са масом војске, могао лагано да наступа за њим.

У жељи да спасе коње, помисли да се врати, под други брежуљак, до неког дрвећа, па да тамо види шта ће и куда ће. Потрча са коњима, али опет леже кад га меци заокупише, ударајући у земљу око њега.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У периоду од Божића до Богојављења јесу некрштени дани, када је за њу, и не само за њу, опасно да иде било куда изван куће јер се тих дана често јављају вештице, вампири, караконџуле и друге зле силе и страшна бића.

⁷³ Ако иде било куда ноћу, могу њу и њен пород угрозити зли духови или може да „нагази“ на „сумувиле“, па да јој се од тога одузме рука,

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ПОКЛИСАРУ 6 О СИРОТОЈ КУДЕЉНИЦИ 7 О ОДБЕГЛУ РОБУ 9 О МЕРОПАХУ 10 О ХИЈЕРАРХИЈИ 11 ЗА СЕБРА 13 ЗА СВРГНУТЕ 14 ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ 15 О ВОЈНИКУ 17 ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА 19 ЗА ОНЕ КОЈИ СУ ХРАБРИ САМО КАД ГИНУ 21 ЗА ЈЕРЕС 23 ЗА ПОСЛЕДЊЕ

О ЦАРСКОМ СЕЛУ Куда прођу цар и царица или коњи цареви, тим путем сме проћи себар и властелин само пошто се још једном јави пролећни гром

ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ Саре душане, тражим помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је

ЗА ЗЕМЉУ КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ Саре душане, тражим помиловање за земљу убогу куда војска прође, јер земља је таква, она воли кад је обрасте трава, кад у пољу чује говор човека, она не воли да остане

знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка, где певачице нема да слети, куда заљубљени не долазе да сакрију од људи своје милоште, куд пут наноси само гавране, где је шимшир једина биљка.

ни госпођи царици не усхита да се каменом на грешницу баци, нека зажмуре страже и џелати, нека пусте да осуђена бежи куда је воде кораци, нека нико не трчи да је врати.

увреде и срамоте, да се с њим пође до прве велике реке, или где је дубока бара обрасла у водену траву и окреке, куда се шуљају белоушке змије, где се коте жабе и пуноглавци, и да се до грла потапа тамо пет ноћи, па ако га змије и

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

заустављао се, подизао и поново падао, и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен. ИВ Тражи се нада. У овом малом огласу тражи се она давна нада полагана у себе саме и у време које долази.

и питали једни друге шта ће најпре учинити када се после два дана и две ноћи вожње нађе на станици Гаре де Лyон. Куда ли ће кренути? Где ће преспавати прву ноћ? Шта ће јести? Како ће се споразумевати на француском из школе?

затварају у једанаест сати и где има музике чак и понедељком, а стално сам мислио на Веру како путује према Вавилону, куда су је отерале наше глупе приче.

– Где ли се упутио? — пита се Бел Ами. – Брига ме! — процеди Пуфко. – Шта мислиш куда иде? – Завежи! Бел Ами с напором окреће тело у плетеној столици.

Одлучују ипак да се не заустављају, јер ће их претећи они иза њих. И мудре корњаче и старице питају це куда сви толико журе. Где ли су то наумили?

Кажу још да је био строг и ћутљив човек и да нису смели да га питају куда их то води, а он их је водио све дубље у планине, па су се негде крајем августа месеца нашли тако на некој непознатој

Једина је невоља што немају куда да се возе, сем једином асфалтираном, главном улицом, од цркве до водоторња. А да путују, то не воле. Није им у крви.

Шта ми остаје још да чекам? Једну собу више? Два службеника више? Двоја врата више на аутомобилу? Куда све то води? — Шта радиш будан у ово доба ноћи? — пита у пролазу према купатилу жена средовечног мушкарца.

Враћао се после три. Ручао, читао новине, одмарао се на старом дивану у трпезарији. Никада нико није сазнао куда је Јоаким Марић одлазио и шта је радио за то време.

Сутрадан су се помирили и живели дуго, дуго и несрећно. ИЗЛЕТ Нису се одлучили на време куда ће преко празника – хотели на оближњим планинама били су већ заузети, а море сувише далеко, па су, после краћег

дугим шалом, и сама тамна као ноћ, шушкетава као зверка грабљивица у доба парења, тајанствена попут ловокрадице. Куда ли иде, коме ли одлази? — мисли љубоморно човек, осећајући да овде његова власт и његов углед немају никакавог значаја.

—Могу... Мислим да могу... И даље дрхтећи, ушла је у »дијану« и покренула мотор. Човек седе покрај ње. Говорио је куда да вози.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Да знаш само куда сам залазио, докле стигох у манастир! — Ко су Бајице? — Велико браство на Цетињском пољу. — А зашто да те убију?

— Носим његова писма и поруке у наше племе, кад устреба; пратим га кад куда изиде: а главно је што слушам његов наук! Има нас од свакога племена по један, по два! — А кога још има уз владику?

— Шта је, бабовићу? Куда ћеш ти по ноћи без вечере? — запита владика зачућен. — Дома, господару. Прекосутра ми се удаје сестра, па сам рад

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

спреман да повлађује жељама: Знао је он и колико је небо далеко од земље, и одакле се може дохватити до мјесеца, и куда тече вода. Све је знао честити старац, и све на свијету било је онако како је души добро.

у циклусу На слово, на слово да, написавши једну реч или реченицу, започевши, дакле, игру, наш песник као да не зна куда би пошао, као да не зна или нема „шта” да каже.

, шатор – матор – навигатор – радијатор , лудака – будака , пробали – обали , ледине – средине , планове – дланове , куда и камо – будакамо , пучини – учини , Осла – посла , Брисла – смисла , мисле – каписле , душицу – мушицу , Коста –

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

(Изнесе из друге собе сабљу, коју припаше, а Милчика узме два пиштоља.) ЗЕЛЕНИЋКА: Сад ви бежите куда знате, ми ћемо остати. ЛЕПРШИЋ: Шта, Србљи! Овај срам да подносимо? Не, у ком ври српска крв, на оружије!

Милићевић, Вук - Беспуће

Он се трудио да не мисли ништа. Тек само једном натисну му се мисао: „Куда ја то, до ђавола, идем?“ и изгуби се у оној ломљави и метежу.

Ипак, на махове, снажно избијаше у њему тјескоба, мрачна и црна, пуна питања и сумње: „Куда то води?“ И он се упињаше да разумије то ново осјећање, бојећи се да га назове једним именом, и преврташе га,

Он ипак сјутрадан не изађе из куће, мада је знао да ће она бити поред Уне, јер ју је чуо кад је изишла и видио куда је пошла; мада је знао да ће га чекати, мислити на њега, да ће јој можда учинити нажао.

боље него код куће: у тој мирној, старинској, крупној високој згради, са стотинама прозора, одаја, полумрачног ходника куда нечујно промичу часне сестре као сјенке, и само се забијеле уздигнути крајеви њихових бијелих капа; са пространом

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

тресну плаи громи, Кад из неба киша груне, Врело надме, мост поломи, Нигде стана, вода свуда, Куд ћеш онда, драги, куда?

Одо доле, доле — али куда? Ја се стресо, стра ми стиште груди, Па из тешка санка се пробуди. Пробуди се, избави се страве, Фала, Боже, те

Ох и друга постварао чуда, Кâ што видиш, гледнеш ли ма куда. Тако ето у прашину пљуну, Згради блато, па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу

Ето Турак'! ватру сваки проспе, Па за гвожђе — куда који доспе, Дим и пара и пушака цика, А уз пушке та јуначка вика: „Не дај, не дај! удри, сеци, туци!

већ мисли утеко, Уједанпут зину пакô на ме, Та јаруга, брате, пуна таме, Оцек страшан, ао мога јада, Што ћу тужан, куда ли ћу сада, Да л' јаруга да мене прождере, Да л' да смлави црни калуђере?

Па још збори речи овакове: „О јерови, моји соколови, Децо моја, моја веља снаго, Сјајно моје ви камење драго, Куда отац са вама поити, Бежи нојца, а данак засвити.

А очима страшно зажагрио, Развалио уста и чељусти, Па удрио у тај лавеж пусти, Боже мили, та шта му је, шта је? Куда гледа, на кога ли лаје?

останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише, — Е па дотле, а куда ћу више.

Ал' куда се деде Радивоје, Не знам, брате, а душе ми моје, Како оде, од онога часа Нигде њему ни трага ни гласа, Ох јунак

Десно, лево мене нога води, Куда иђа јуче прељувена; Сунца јарког веће зрака блена За горицу чарну доле оди. Чу ли, чу ли, штано онде шушну?

55. Небу брзо ја погледа горе, Куда је рука показала миле, Нада мном не беше сјајно море, Не звезда ноћи, нити гудбе силе, Да крене њи и снег и младе

Па скочи, викну: „Та зар идеш самац! О Миле, Миле, а тако ти Бога, Та куда деде господара свога?“ Ни речи на то Миле не изусти, Већ само мало у чамац се спусти.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Дижем се, лак, опсједнут, али ме већ на првом кораку отријезни глас вјечито будног дједа: — Баја, куда ћеш? Они мене тако увијек: таман кренем у нешто, сав устрептао, изнад земље, кад неко подвикне, а ја цоц!

се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к њему. Куда? — дрекне ћаћа па за машице, за камџију, за ...не бира чиме ће. Затуче ме тако, утуца, изгубих душу још од малих ногу.

Никад с њима нијесам волио ићи. Куда те само ђаво надари да га учиш оченаше? Ето ти, баш ти то и треба. Зар би мени, на прилику, пало на ум да ти украдем

Саво, вечерај па лијежи, а ја одох! Куда? Куда ли то тежи срце узнемиреног пјевача? Виде ли то у кући, не виде ли, како тугује Ниџина млада, ко ће то знати.

Саво, вечерај па лијежи, а ја одох! Куда? Куда ли то тежи срце узнемиреног пјевача? Виде ли то у кући, не виде ли, како тугује Ниџина млада, ко ће то знати.

— Ти се, Ниџо, притрпи, сједи гдје си ту си, а овамо штокакви: ноге пода се, штап у драге шаке па распали куда га очи воде. Ехеј, с главе скинуто, испод репа извађено, нит му старо кашље, нит нејако плаче. И ја бих тако знао.

— прогунђа озлојеђен Сава. Вала ми се био на главу попео. Пођем увече некуда, тако, по свом послу, шта се кога тиче куда ћу, а он ...чисто ми се чини да је кренуо назорице за мном са оном својом сикиром. Хм, светац?

— Камарате, куда ћемо сад? Рекао је то нарогушени, чупави Дане и дјед је истог часа осјетио да је доље у вртачи заувијек оставио своје

— Како кад, брате. Ево га, видиш, овај твој побратим још честито није ни оседлао ни узјахао, а већ се натреса: куда, сељо, а! Шта ли ће тек сјутра бит кад тај чврсто узме дизгине у руке?

Као да му чита мисли, умусана старина се диже, узима штап и креће вратима. — Куда, ђеде Васо? — На Врбас, Дуле, за унуком! — одјеца стари.

очајника на концу се затворише и утврдише у свом троуглу, на ставама ријека, ријешени да се не мичу никуда даље. Куда ћеш, де, побогу си брат, у бијели свијет, гдје нема ни Босне, ни свог села, ни нашега говора, ни мајке краве, ни

— Из Хорозовића, драги војниче. Село Хорозовићи. Ваљда си туда ходо. —Ма хода сам ја, мајко, куда ти год драго, али, вала, у те твоје Орозовиће ...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Нокте сам утискивао у дланове само да се уздржим. — Тета ли ме зове? — И хтеде да прођеш. — Ја те зовем, ја. Стани, куда ћеш? Ти стаде. — А што ти? — упита зачуђено. Покајах се. Дође ми тешко и неугодно.

Говорио сам себи и убеђивао да ово није лепо и часно од мене. Куда ће нас све то напослетку одвести? Јер ти одбијаш просиоце ради мене. Чекаш ме. Подајеш ми се.

— Кад будем свршио, знаћеш. — Та не љути се одмах. Ти се од неко време баш... — И застаде. Знао сам куда је циљала. То ме жацну, планух и скочих љутито. — Зар сам ја крив што смо ми сиротиња?

Хтела би да полети, али не зна куда? Да бројим звезде? Да певам?... Са улице се чују гласи и бâт корака. По неко запева, глас му се простре, разастре на

Разговарамо, тј. причам о њиховој деци, мојим друговима, шта смо радили, куда смо ишли са санкама, итд. Док, ето ти матере. Улази погнуто главом напред, тарући руке о бошчу. — Па како сте ми?

Једва се дигла и одмакла од Ите. — Снајка — поче он, кајући се и не гледајући у њу. — Куда? Зар се бојиш?... — Не, брате... — тресла се она и муцала; — али, да идем. Чекају ме... траже...

И, кад се осетила сама у дворишту, сама у немој ноћи, она је бежећи чисто потрчала капији, али сетивши се да нема куда, не сме никуда, клонула је. — Нане, нане, мори!! — заплакала се. — Нане, нане...

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда. језди!!« Као смели морепловац древних прича и времена, што је, везан за катарку, у безумљу слатку, жарку, слуш'о

— — Тако мене звуци гоне, а за сваким речи звоне: »Не дај се од виле смести, »вештица је, зле је свести, »Бог би знао, куда језди!« — Ал' мануше бела крила, проговори моја вила: »Куда језди? —- Нашој звезди!

« — Ал' мануше бела крила, проговори моја вила: »Куда језди? —- Нашој звезди!« — Реч се ори по простори, по звезданом ведром вису, звуци били — па и ницy.

Еј, несрећо земљо, ти блудницо светска, пунија си греха, него што си песка. ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ! Еј, ропски свете! куда ћу побећи с образа твога, с образа твога трпежљивога? да пропаднем у земљу од љуте срамоте са твоје грехоте?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Онда он настави: — Слушај добро што ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш

После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.

Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.

чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг: зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш.

Пошто изиђе пред цара запита га цар ко је, откуда је и куда иде. А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га ко је, откуда је и куда иде.

А он се осече на цара говорећи, да је он царев син, и да нико нема власти питати га ко је, откуда је и куда иде. Цар се на то јако расрди и заповеди те га одмах окују и баце у тамницу; тако позатвара и његове људе, а галију му

Пошто изиђе пред цара, и пошто цар и њега запита ко је и откуда је и куда иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син и да нико нема власти питати га ко је и откуда је и

иде, и он непокорно одговори као и његов брат, да је он царев син и да нико нема власти питати га ко је и откуда је и куда иде. Цар се страшно расрди, окује га и баци у тамницу.

у крај, цар од онога града пошље људе и по њега; и он одмах отиде пред цара, и пошто га цар запита ко је и откуда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има

Кад она виђе, извади једну длаку из главе, баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ће ће ни куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше.

Пустиник му одговори: — Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода.

Одмах се спремише и пођоше. Тако идоше три дана, док се нађоше усред некакве шуме. Не знају куда иду. Онда рече Грбо најстаријем брату: — Хајде, узми три камена, па се испењи на највишу јелу и на којој страни видиш

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ајде, Лепосава. МАКСИМ (стане пред њом): Куда ћеш? СОФИЈА: Да купим девојки аљину. МАКСИМ: То неће бити данас! СОФИЈА: Помагај, човече, та ја нећу мени, него

(Путнику) Па, гди сте путовали? ПУТНИК: А куда нисам тумарао. ДОКТОР: Јесте ли били у руској Азији, у египетској Африки?

брига, шта је код куће, да се није разболела, да је није ко увредио, да јој није дуго време самој, а она Бог зна куда витла по вароши. Ја сам моје новце закопао, пак све ми се чини да је рђаво место.

СТАНИЈА: Не бој се ништа, неће ти мајка на путу стајати. (Устане.) ЉУБА: А куда ћеш, мајка? СТАНИЈА: Никуд. (Отвори врата и виче.) Вучко! Вучко! 8. ВУЧКО, ПРЕЂАШЊИ ВУЧКО: Ево Вучко.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Тако, сад ми почни јошт инат терати. Само ти мени уз нос, пак ћеш добро проћи. Куд си се заузела, куда ћеш? ПЕРСИДА: Та забога... СУЛТАНА: Их! Докле ћеш ме јести, Луциферу, тако да ти рекнем!

(Пољуби га.) У, како смрди на дуван и ракију! СРЕТА: Е тако, сад смо се помирили. СУЛТАНА (пође.) СРЕТА: Куда ћеш? СУЛТАНА: Да радим. СРЕТА: Тако! Ти знаш да данас морају чизме бити готове. (Извади бурмушицу и шмрка.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

покрај прескупих ствари које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још неухваћена, још ничија, док на сваком ћошку постављају замке оцвали

Исти бакутин ход! Или је у Струку више на тета Нену? Расту деца због витамина... Да ми је само знати куда ли је наумила? Где ли ће и с ким ли ће? Има ли кога? Има да ти не кажем шта... Још је рано!

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше.

И то! Она је, наиме, сваког дана одлазила на тај аеродром, или на Савски мост, куда високе личности улазе у нашу варош, а организатори би јој уваљали и заставице од хартије да њима маше.

И без ловијановића, оне умеју да буду максимално отмене. У тихим летњим вечерима пролазе блудећи као да су се богзна куда упутиле, а шта?

млади, пуни неких слатких очекивања, кад сте стизали под онај јавни сат каснећи по педесет минута и питали: „Куда ћемо вечерас?

Посматрао ме је кроз дим, смешећи се. Ваљда човек има право да путује куда хоће и када то зажели? Заклела бих се да је некако, на свој нарочити начин, прокљувио да сам заћорена у њега преко

Сачекаћу их лепо испред врата и замолити да ми покажу куда се иде до вароши, као, ја не знам, као, нисам одавде! Као, знам ја да и они имају своја кола, али зашто да их троше

Идеалан брак ... — Ајде, ајде, децо! — јавља се бакута са задњег седишта иза новина, јер предвиђа куда води читава ствар. — Пази ко је умро Стара Веселиновићка!

Пробијам зидове свог приватног Музеја да бих поставила нове полице за остале баналности ... „Јесте ли већ размишљали куда ћете на летовање? Ми обично летујемо у једном симпатичном месташцу поред Макарске. Плажа је одмах испред куће.

извештај са неке, као, журке на којој, наравски, никада нису ни били, запитавши се патетично, на завршетку чланка: „Куда то срља данашња генерација? Јака ствар! Хелп!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

јасне се са дуда: Кад сколи срх ме, шуме кад захује, у тихост сточим хлòрофил с олује; и кренув горјем, или било куда, тек шапор пустим: Иза седме горе под крушком пир је Деметре и Флоре. Вилењак биљни јасне се са дуда.

Мирисно пуцка жаруља рупа. Суши се време - простор палаца. Дивотна главо, умнице трупа, куда те гони, где ли те баца нагон таштине?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ЗВЕРИЊАКА 229 ПРИЧА ПИЈАНОГ ВОДЕНИЧАРА 236 ЧУДАН ВОЗАЧ 238 БАКА, ОН, ЂАК И СЛОН 242 НОЋ УОЧИ ПРОЛЕЋА 253 МАЈКА 254 КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ?

Понекад видиш зорицом раном, Међедовића са буздованом, ломи се гором, у лудом трку. Од кога бјежи, куда ли жури? Погледај само ко ли га јури! Видиш ли за њим страшнога брку!

“ Прилази бака кревету тајно и гледа лице злаћано, сјајно, у плавој коси звјездани прах. „Куда ли ноге његове језде! Висине воли, небо и звијезде, како га није у ноћи страх? Морам га тући, ту друге није!

Баки се смјешка лукаво лице, па на пут крену тихо ко сјена, унука прати назорице облаком сивим обавијена: куда ли скита и шта ли ради, каква ли чуда на небу гради. Буљук се звијезда уз Мјесец јати, облак их сиви пажљиво прати.

“ Узалуд зове сирота Рада, у малој кући тишина влада. „Ипак ћу ући! — цурица рече и смјело врата отвори уска Куда бих даље, долази вече, сијева и грми, ево и пљуска.

“ ПРЕД ЈЕЖОВОМ КУЋОМ Сви јуре сложно ка циљу свом, куда год прођу — прасак и лом! Пристигли јежа, гледе: он стаде крај неке старе букове кладе.

Трже се ловац као од гује: „Спасавај кожу, ето олује!“ „Куда би, шта би?!“ — Жућа се пита, видокруг мери смрачен, па јурну млину, кроз врата сину као из топа бачен.

Девојче лута и куда крочи путнику сваком засени очи. А свирач неки, сањало будни сав је од песме и речи чудних, скитница вечна, занет

У траву гледа и мрмља тужно док пада снено вече: — Куда се вију трагови твоји, преклањски стари зече? У росно јутро, још нигдје сунца, он се дигао рано.

Горе ме, богме, заседа чека. Заседа моћна, два су на броју. Мењати морам трпезу своју.“ „Куда би, шта би? — Видран се пита, а онда истом одговор сину: Жућа је овде, мачак је овде, најбоље онда — идемо млину.

дечак, постаће човек, време ће најзад повити стас, ал ће се вечно памтити рука, мамине очи и мио глас. КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ? Куда путујеш, месече снени, дечаче тихи, замишљени, куд ли је поглед уперен твој?

КУДА ЋЕШ, МЕСЕЧЕ? Куда путујеш, месече снени, дечаче тихи, замишљени, куд ли је поглед уперен твој? Зашто те мајка пустила строга по

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Врло ће се обрадовати, видећете. — Хајдемо онда! Пођосмо са мола, али је једна нова личност прилазила. — Куда то, стари вођо? — А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа. То је стари пријатељ. Водимо га, видиш.

— Нисам знао да би јој то било пријатно. Поздравите је. — Ивона, шта си учинила са својом косом? Путоваћеш! — Куда? — упита девојка поред мене и диже руку да врати прамен који се одвојио. То је први пут да је проговорила.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Када стегну зимске студи, И завеје први снег, Школа нама заклон нуди, Школа наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци сваког зла.

СРПКИЊИЦА — Српкињице селе, Српкињице млада, Где си до сад била? Куда мислиш сада? — У игри, у пољу провела сам лето, Па весело сада у школу ме ето.

„Од Солуна до Будима И где Тимок златни стиже, И где шуми бистра Уна, И Ловћен се небу диже — То су моје кршне горе, Куда Срби српски зборе”. Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје?

Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја — Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит' разум каже, нити срце зна!

Па прекрстив руке на блажене груди, Рујну зору чека, да небом заруди. ИВ ЛАСТАВИЦЕ — Ластавице, тицо мила Куда пружаш лака крила? Зар је зима страшна тако, Те развијаш крила јако? — За пољима, за горама, Јарко сунце сија нама.

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Два се бога о тела њихова отимљу и безброј риба. Куда сад, питају ме са кривим мачем у грлу, куда? Узводно, кажем као да смо праве рибе, рано је још за одмор у мору,

Два се бога о тела њихова отимљу и безброј риба. Куда сад, питају ме са кривим мачем у грлу, куда? Узводно, кажем као да смо праве рибе, рано је још за одмор у мору, идемо бистром камену под окриље дуге, раменима

да савладамо нашу непотребну огромност. Спусти се ниже од својих уста сам собом се потопи и дави не зна се дно куда се спушта дрво у подножју посечено ал оста рахли коров и пањ Спусти се у бездан дроба и на њ Неко други је требало да

моле да се свако врати на улице града на улице мрачне и оне светле па ја их добро знам узвраћа онај што лута знам куда треба бежати кад те гоне којим путем и којом сенком и како проћи испод моста преко балвана скела и мемле понекад

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

МИЋА (приступи јој): Кафу? (Узима шољицу.) Ја иначе не пијем, али кад ви служите. ДАНИЦА: А куда су отишле госпође и господа? МИЋА: Хоће да разгледају кућу. ДАНИЦА: Тако!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

И за мном као да се затворише врата. Стајао сам неодлучан, не знајући шта треба да радим, ни куда да идем. — Дакле, од овога момента си поднаредник пете батерије! — обрати ми се онај капетан.

Сви напуштају своје домове пред најездом непријатеља, и жене, полазећи у бежанију, наричу. Ни сами не знају куда ће.

Руке леша још су млитаве, глава забачена уназад, а око усана свеже маснице крви. — Куда га носите? — запита неко. — Наредили ни да их сакупимо и да скинемо државску спрему!

Комора нас није стигла. Али ипак, нико се не жали. Стижу и предњи делови главнине пешадије. — Куда, друже?... Где си запео? — запита у шали командир једнога пешака. — У Босну, господине капетане. — А где ти је пасош?

Син ми је тамо, и ја се свако вече молим Богу да вас сачува — стара се загрцну. Разговарамо међу собом и питамо се куда ћемо сада. Још мало па смо на крају, Сава је близу, а ни са које стране не допиру пуцњи... Наредише да се коњи нахране.

„Споменуло се, не повратило се!“ — шапућу војници и непрестано се распитују куда ћемо. Нема више сумње... идемо опет на Чеврнтију. Тамо су наше тешке и непријатне успомене.

Осећао се већ дах јесени. Приликом једног застанка зачусмо подземну тутњаву топова и то баш у правцу куда ми маршујемо. Уколико одмичемо више, све је јаснија топовска паљба.

Наша батерија штити огроман фронт по ширини и дубини, и не знамо куда пре да притекнемо у помоћ. Кажу да су се стратегија и тактика развиле на степен науке и читаве књиге су написане о

Али таван беше слеп, те једном гредом избисмо ћерамиде. Ветар зафијука. Наредник промоли главу. — Бежи!... — Куда, зашто, стани! — и ја притрчах отвору, да бих умирио савест своју. Муња свитну, те ми очи засени.

Гледао сам са чуђењем овај свој нови стан, и задигох шаторско крило да видим куда се излази. Поручник се насмеја. — То лево је трпезарија, која води све до Митровице, а десно салон, дугачак до Шапца.

— Е, браћо, хвала вам и до виђења! — Куда? — Куда?... Опет бацамо бомбе вечерас... Ето, тако, падне на памет онима из позадине, и дохвате телефон: „Ало, ало,

— Е, браћо, хвала вам и до виђења! — Куда? — Куда?... Опет бацамо бомбе вечерас... Ето, тако, падне на памет онима из позадине, и дохвате телефон: „Ало, ало, вечерас да

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

и светле неком љубичастом бојом, — носи се тај вечерњи звук и бруји далеко ширином, чак тамо до краја потеса, куда вијуга, зеленом долином, сребрнаста уска речица...

— Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде. Веља им објасни куда ће проћи, па се потом, проговоривши још неколико речи, руковаше и растадоше.

— Подне је, одговори он, гледајући час у земљу час на вратнице, куда пролажаху ђаци, па се опет полако крену. Љубица пође за њим. — Хоћете ли да идемо после подне у Брезовац?

по неку лепу понуду: кутицу финих шећерлема, јужнога воћа, уверавајући како су то необично јевтине ствари у Београду, куда он иде често те носи порезу.

Она се зачуди његовој појави, а он пружи руке радосно. — Хвала Богу, кад те нађох! Хајде!... — Куда ћемо ? пита она, стежући његове ледене руке и гледајући га оним ђаволастим погледом којим обично гледају заљубљене

Љубица се насмеја, гледајући за њим, како гази посред бара, не мислећи без сумње о том куда иде и шта ради. Још далеко виђаху се његове дугачке руке, како се дижу к лицу, па онда се спусте и млатају поред

Љубица дође до врата, па кад виде толике очи управљене на себе, застаде, збуњена и преплашена; па као да се премишља куда ће сад...

— Загледала се... куда ?... узвикну он, гледајући је у очи. Остави све, заборави... дај да бежимо, далеко.... далеко, у бео свет...

би се јамачно уплашио од његова изгледа, него му одговори онако, гледајући некуд по зиду: — Отишла ономе лоли, ја куда ће ! ... А ти, братићу, не мисли више о паксијанима, него лези тако... А ја знам шта ћу сад...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади! Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна! Куда ли ћу сад без тебе? срећо доме? Како ћу ти у дом стајат, с јадом стала! Луду ђецу подизати, прекукала!

добра девојка; Ја добра коња оседлам, Туђинка ми га раседла; Ја бритку сабљу припашем Туђинка ми је отпаше: “Куда ћеш, драги, куда ћеш? Равно је поље широко, Мутна је вода дубока, Не иди, драги, не иди.““ 218.

Ја добра коња оседлам, Туђинка ми га раседла; Ја бритку сабљу припашем Туђинка ми је отпаше: “Куда ћеш, драги, куда ћеш? Равно је поље широко, Мутна је вода дубока, Не иди, драги, не иди.““ 218.

Трећу дајте мојој милој секи, Нек купује свилу и кадифу, Нек с’ удаје куда јој је драго, Јер је братац удавати неће, Јер је братац погубио главу! 230.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Милун: Ја ћу да ти покажем какве имате везе! Напред! СОФИЈА: Куда нас водите? Милун: Није твоје да питаш! Напред, кад говорим! ЈЕЛИСАВЕТА: Василије, за име Бога, предузми нешто!

ГИНА: Обрадоваћеш се ти, кад ти кућу напуне стеницама! Ко зна куда се све то вуче и потуца! (У љубичастом купаћем костиму, бришући дугу расплетену косу, са реке долази Софија) СОФИЈА:

Одавде има до сутра да ми се изгубиш! ВАСИЛИЈЕ: Где да се изгубим? МИЛУН: Не занима ме! Слободан си да идеш куда оћеш! Иди куд те очи воде и ноге носе! Док још имадеш ногу и очију! И немо да те сутра овде затекнем!

ЈЕЛИСАВЕТА: Били у боци, или не били, сутра нам треба путовати! Треба путовати, а не знамо куда! Само што смо се распаковали, поново пакуј!

СОФИЈА: Можда ће она да те изведе... ДРОБАЦ: Одакле? СОФИЈА: Из тога мрака! И да те одведе... ДРОБАЦ: Куда? СОФИЈА: Не знам! (Дробац, са стручком видове траве и волујском жилом, одлази лево, према води.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим. Зар сам то ја, што упаљеним погледом спржим, сав тај свет, куда више не могу да се вратим? Да ли тела, мили градови, или сени, то дрхте, у слабости сна и жуди руку грубих?

Вратих Ти се! Па зар да копним, болујем, мрем, у смрти, куда си брдовита се расула? Будућност, што ми обећа расцветани Срем, узалуд је, сузом брака, на Тебе, канула.

Ко зна шта би све са мном после било и куд бих све био стигао! Ко зна куда! Овако изиђох првих дана августа, у касарни К унд К. регименте бр. 29 у Бечкереку, пред ађутанта пука (мајор Таш).

затекао бих је, често, како седи пред сликом на зиду, свога сина, или како стоји на прозору и гледа према станици, куда је војска била отишла. Она је према мени била добра. Ја сам према њој био пун поштовања.

томе да после једне лудачке ноћи којом прослављамо победу и пропаст Аустрије, и поменути мајор Коста, и ја, питамо се: куда ћемо? Он је набавио, за сваки случај, радничко одело и вели: иде у Панчево, има тамо код оца, у башти, закопано сребро.

* Осетих, једног дана, сву немоћ људског живота и замршеност судбине наше. Видео сам да нико не иде куда хоће и приметио сам везе, досад непосматране.

Небеса Македоније. Небеса. Небеса. ПЕСМЕ СУДБА На сињем мору Лађа једна броди; Да могу само знати: Куда је судба води? Ветар таласа море, Валови личе гори. Немоћно, тешком муком се Са њима лађа бори.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Онда му се у сну јави анђео и рече му да више не оклева него нека одмах пође онамо куда га зове глас народа. Старац се покори вољи Божјој, с тугом се растане од своје пустиње и дође у Рим за епископа.

цвеће... Мирисни поветарац... душе покојтужно је, али је лакше... Не иди, послушај ника... ме!... Сироче: Па куда ћу? (Плаче.) Госпођа у црнини. Ајде са мном!... Код мене је топло... Мени је тешко на данашњи дан...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Шеф се намршти и опоро ме упита: — Одакле си, говори! Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну: — Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти

Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику. Сутрадан сам морао променити хотел.

” Кад сам изишао на улицу, опет улица препуна силна света што се таласа на све стране, а граја да уши заглуну. „Куда ће овај оволики свет? Шта је сад опет?.. Сигурно депутација каква?

гледајући с чуђењем у ту небројену шарену масу разноврсна света, и приђем првом што беше до мене, те га запитам: — Куда жури овај оволики свет?

патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега: — Куда жури оволики свет? — а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе проћи него са осталима.

Како, разуме се, нисам могао стићи на све зборове, то се са својим познаником упутим тамо куда иђаше он и његова група. То су били чиновници судске и полицијске струке.

— Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! — зашушта шапат, и маса пође некуд, не мислећи куда. — Станите, браћо, куда ћете? — опет ће онај први говорник. — Морамо ићи, али се тако не може.

— зашушта шапат, и маса пође некуд, не мислећи куда. — Станите, браћо, куда ћете? — опет ће онај први говорник. — Морамо ићи, али се тако не може.

— Станите, браћо, куда ћете? — опет ће онај први говорник. — Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе, место да се спасемо.

Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки чак почеше бежати. — Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч?

Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: — Куда ћемо? Вођа ћути. — Куда нас водиш и где си нас довео?

Вођа ћути. — Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

У нас уђе некакав демон искушења и љубопитства, па не знамо од узбуђења шта ћемо и куда ћемо. Настаде тајац у целој вароши.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

проводаџира. ПАВКА: Па велиш, тако да јој кажем? ЈЕВРЕМ: Тако, дабоме! (Узима шешир и хоће да изађе.) ПАВКА: А куда ћеш сад? ЈЕВРЕМ: Видиш да нема ко да ми однесе ову депешу, морам сам.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда; Мршти се и крши руке, уздишући, И погледа кроз прозор, незнано куда... Нема хлеба, нема Цице, Па како да човек не изгуби живце!

Брђани, међутим, не могу без несреће (Наћи ће је, па нек је у пласту игла!): Куда год крену, несрећа их пресреће, Где год стигну, она је пре њих стигла! У Немачкој им смета хладноћа.

Куд одоше њине шаре? Где су фирме изнад врата, Где су људи од заната, Обделаваоци цинка и воска? Куда оде част мајсторска? У чаршију уђе злодух, Не шије се више кожух Нити се тка црвен ћилим, Са ружама оним милим!

И ЗЕЦ Иде једна корњача Огромних беоњача, Црног, тешког оклопа; Споро, тужно корача, Као после покопа. Куда ли ће? У Беч? Мец? На континент афрички? У земљу где живе Грци? Мили, озбиљна као жрец ...

У миомирису Цветнога грмља Хиљаду пчела Исту реч мрмља. МИРИС ЗÓВЕ Куда нас зове Мирис зóве? — У нека јутра, Неке вртове: Сунце је пасло Мирне волове, Светлост буктала Уз долове; На гранчици

Тешко ми је, сада, рећи чиме ме је, онда, Београд опчињавао, као што не знам како су, и куда, те чари у међувремену ишчезле. Биће да се богатство налазило у мени.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Тако сваког дана Део мог живота копни као груда, Одвоји се, крене пут далеких страна, Незнано ни зашто, ни како, ни куда.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Бог вас клео, погани изроди, што ће турска вјера међу нама? Куда ћете с клетвом прађедовском? Су чим ћете изаћ пред Милоша и пред друге српске витезове, који живе доклен сунца грије?

У фукаре очи од сплачине. Пучина је стока једна грдна — добре душе, кад јој ребра пучу. Тешко земљи куда прође војска!“ КНЕЗ ЈАНКО Трговац ти лаже са смијехом, жена лаже сузе просипљући; нико крупно кâ Турчин не лаже!

НРОЂОШЕ СВАТОВИ. — МАЛО СТАДЕ, ЕВО ПОКАЈНИЦЕ УЗ ПОЉЕ, И ТУЖИ СЕСТРА БАТРИЋЕВА ПРЕД ЊИМА. СЕСТРА БАТРИЋЕВА Куда си ми улетио, мој соколе, од дивнога јата твога, брате рано? Да л' невјерне не зна Турке, Бог их клео!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И онда, не већ она — њено је прошло, она је била готова и спремна на све — него шта ће и куда од толике срамоте и покора њихна и већ оволико велика и толико чувена Софка?

Не може никако да се помири с тим да ће морати кућу напуштати и ићи са њим, и то тамо у Турску, или ко зна куда? Чак Софка поче осећати како ће бити то и боље.

Брзо спремај! Ево нам гости! А Магда тамо сва смушена. Не зна куда ће. Кад испаде пред оца и пољуби га у руку, већ гласа није имала. Он се трже, изненади, и то усрдно: — Гле, Магда!

Зар ти, Магдо, још овде? — Ја... ја... још... још — муцала је она чисто увређено. — Ту сам, куда ћу ја, газдо! Ту сам ја! — А како твоји на селу, јесу здрави, живи? — Живи, живи, газдо!

Обезумљена од ужаса због тих слика, поче се дизати, и као бежећи из собе хуктати: — Боже! Боже! Али немајући куда, на друго које место, опет је ничке падала по кревету. И већ када сасвим дође ноћ, она најзад дознаде све.

Али се брзо трже. Изиђе у кујну. Када је на светлости од огњишта и свеће угледаше, тетка јој само промуца: — Куда, Софкице? — Дај ми шал! Идем до куће, нешто сам заборавила.

Кришом Магду замоли да му доведе коња. Само га Софка опази. Истрча за њим. — Куда, тато? Марко се зарадова услед те њене пажње а и уплаши, да се због тога други горе не пробуде. — Ћути, ћери!

Било је у њему неко саучешће, утеха, али и храброст и решеност: писано је, нема се куда, и онда — хајде, да се иде тамо куд се | мора.

! Али се морало. Није се имало куда. И зато сада он, да би могао да лаже, да се претвара, морао је ту ракију испред себе, испод руке, све више да испија и

И са њом поче да се пење, пустивши да га она води. Тобож он не зна пут, не зна степенице, па не би знао куда да се упути. На то сви запљескаше: — Тако, свекре, тако, тако! Софка га поче водити.

Сунца, светлости ни од куда није било. Једино из олтара, изнад часне трпезе био је велики округао отвор и кроз њега је силно у сноповима продирала

Марко им је бацао читаву кесу новаца. Одједном он ђипи и позва је. — Софке, чедо, хајде... Није знала куда ће с њом, али ипак пође.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Велика, тужна мис’о, моје драго: Да треба да нам све буде свеједно, Да нам је овде још једино благо Кад за нас куда бедно срде једно.

“ Глумац је неки у дворници пев’о; Жагор живота таласа се свуда, Радости, бола, а не зна се куда. „Да с тобом шетам волела бих више. Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...

Шум руха слутњу улива ми црну; Гласови туже за прошлим животом; Прилазе, да ме у плашт свој огрну! Па тада куда? Шта ће бити потом? „Ви, жеље моје, ја ничега немам... И ја се с вама хладном гробу спремам.

и сви тако живи; Срећа се види... и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи? Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо!

Отишли су мирно, не знајући куда, Прешли преко поља, кланаца и гора, И орлове наше проносили свуда Од прагова својих до далеких мора.

Хоће ли се икад вратити у луку Завичаја давно напуштеног, куда Туробна се јесен распростире свуда, А кишне капи о прозоре туку У досадноме, једноликом звуку?

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Оваква одговарања и надговарања махом се чине по сазвучју према питању — случај и код изрицања клетви (— Куда? — у Кудиљево да те скудим!; — Шта? — Штакара на две ноге!

(За улар); Кад се коси сено? (Сено се не коси него трава); Куда иде дете кад наврши четврту годину? (У пету). Као највреднији део говорних игара, загонетке немају за циљ да решавају

2) ЗАКЛЕТВЕ Ако сам, од мене остâ траг Бранковића! Ако сам (укрâ паре) ишâ куда и оне (паре) оду! Дабогда ми свака срећа посахнула и не имала напретка као сламка по јутрос! (— и ту преломи сламку).

Тешко дому у ком слоге нема! Тешко другу без својега друга И славују без зелена луга. Тешко земљи куда војска прође, И ђевојци која сама дође! Прво јој је јутро прекорено: „Да си добра, не би дошла сама!

Коју воду треба да пијемо, Не треба је никако мутити! Коноп веже коње и волове, А поштена ријеч витезове. Куда Турци с ђордом, Туда фратри с торбом. Мало рука малена и снага, Мало друга — мало и јунаштво.

“ из које су вирила пера од покраденог лука, он, видећи да се нема куда, одговори: „То зло и јест што је у торби“. Тог ћу зеца ухватити, однети господару, па ћу за њ добити...

10 Рекао је међед: — Родиће ове године крушке. А неко га упитао: — Од куда ти знаш? — Зато што су ми миле и драге. 11 Питали пса: — Зашто свакога ријепом поздрављаш? — Зато што немам капе.

17 Питало јагње вука, кад га је око врата преметнуо и с њим бјежао: — Куда ћеш са мном? — Нећу далеко. — А шта ћеш од мене? — Притрпи се мало, знаћеш.

— Може онда кад вјерно Турчина служи дванаест година, па тринаесте да га ага посијече. 4 Питао син оца: — Куда сијече Турчин рају? — Зулумћар куд год хоће, и ђе му се деси, а прави Турчин само оно мало што је мимо рамена навише.

зубима и с роговима, која се јавља као авет у глуво доба ноћи и, како не може ићи, узјаше човека кога гони да је носи, куда она хоће и докле она хтедне. 4. ДЕЧЈА СТРАШИЛА БАУК Баук, како га дете замишља, неодређена је облика и изгледа.

ће и краљица изићи из пећине и владати својим добрим народом, а златно платно које отка, простријеће по својој земљи куда њен народ буде ишао.

на воду, носећи једна у руци проса, а друга у њедрима грабову гранчицу па једна од оне двије запита ону трећу): — Куда ћеш? А она одговори: — Идем на воду, да воде и мене и тебе и ту што гледа про тебе.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му

Бог и Божја вјера, ја туда за живот прећи.“ Бе ајде море не лудуј! како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе.“ — Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече.

Пуна греда бијели пера. 92. Пуна соба за крајцару. 93. Пука тепсија златни кошчица. 94. Пуна црква ђака, ни од куда врата. 95. Пун брег бубрега. 96. Пун до иверја. 97. Пуче пушка на леду, оде пара чак до цара. 98.

Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со; а она рече: „„Шта да се мучите тако далеко?

Пустиник му одговори: „Е мој синко! срећан си, сам те је Бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода.

Кад уђе у град, напита и двор златних пауница. Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и од куда је, на пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па

Кад прође недеља дана, запита Стојша змаја за друга два зета, змаја огњевита, и змај га упути куда ће ићи док не нађе град, где су двори другога змаја, а онде рече му да ће чути за трећега.

тако удари на једну воду, и идући покрај те воде срете се с једним човеком у зеленим хаљинама, па га човек запита куда иде, а он му одговори: „Идем у свет да тражим мајстора каквог да учим занат.

Он однесе мачка на галију па пође даље путовати; и тако путујући један пут дуне јаки ветар те однесе галију Бог зна куда, да за три месеца није могла изаћи на свој прави пут.

” Онда он настави: „Слушај добро што ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш

” После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: „Та где си за Бога? Куда тако далеко идеш? Никад не ћеш да ми кажеш куда идеш.” А аждаја Јој одговори: „Е моја бако, далеко ја идем.

Кад дође аждаја, стане је баба питати: „Та где си за Бога? Куда тако далеко идеш? Никад не ћеш да ми кажеш куда идеш.” А аждаја Јој одговори: „Е моја бако, далеко ја идем.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Нека им Господ буде милостив и нека их поучи, тако да знају куда их води. А ми треба да пођемо одакле изиђосмо. Они који су обедовали и уобичајену молитву изрекли, када устану треба

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Он мало размишља и гледа куда ће, а затим обилази око кафане. Кад изађе са сцене, враћају се Танаско и Манојло.) ТАНАСКО: Госкапетане, чини ми се..

ТАНАСКО: А шта да чекамо? Комору? МАНОЈЛО: Треба да чекамо чудо и чудотворца, ето шта! ТАНАСКО: Куда ћеш већег чуда од коморе! МАНОЈЛО: Како смо ишли на север, погледај секцију, чудо је увек било испред нас!

Мислиш да људи пате онако, без разлога? Рана се човеку у звезду претвори, па му сија, да види куда иде, осветљава му друге људе, осветљава му кућу, астал, жену, вечеру, цео живот!

Оћемо ли кретати, или нећемо? МАНОЈЛО: Ајде, дижи се! Устај, кад говорим! Идемо! ПРОСЈАК: А куда идемо? МАНОЈЛО: У Ђенералштаб, у Министарство војних дела, да све потанко испричаш, пред комисијом, да нам се

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

нити би још смела да ми сада ту... не би, јер би отишла и ти куда су отишле и оне друге, њихне матере. Али, овако, ну ми ти роди, њена мати постаде, и веза ми руке...

МАРИЈА (са свећом, сметено, задижући шалваре да се не спотакне, у страху не зна куда ће; пође час на једну час на другу страну; пође у собу гостима, више да би се склонила од њега, његовог беса).

ЈОВЧА (опази куда би она, прискочи, ухвати је за руку и тргне натраг): Куда ћеш тамо? (Затвори врата од собе где су гости и свирка):

ЈОВЧА (опази куда би она, прискочи, ухвати је за руку и тргне натраг): Куда ћеш тамо? (Затвори врата од собе где су гости и свирка): Овамо! (Истргне јој свећу, отвори Васкина врата, осветли собу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

и, будући да се ту на[х]оди множество у росијској служби Сербаља официра, лако ће се који мене примити и отправити ме куда. желим.

Овде отпочинемо сву светлу седмицу. Намери се корабаљ за брегове Епира, куда мој љубезни друг желаше поћи чрез Јоанину у Тесалију, а мени би одатле ласно било превести се у Корф.

Запросим да ми дозволе с попом Ђиком поћи за прегледати места куда он има пролазити. „Морε χαλоγερε, να πας; μα τо Θεоεχεις τι να βλεπης!

вежу мазги очи, да не види што чини, запрегну је и потерају; ова, како ти пође, све иде и путује, | мислећи ко зна куда, а не зна да се све на једном месту око бунара окреће.

овом дому тако и код други[х] њихови[х] пријатеља, части и весеља и про[х]ођања по најлепши мести града и наоколо, куда сам и ја почти свуда морао [х]одити.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

у зору да звони Здраву Марију, а камоли да прати пишице стрица кад дигод на коњу пође, а камоли да буде свуда скоком, куда редовници оком, кâ шта је, боме, ред најмлађем дијаку! Аја, брате!

Кушмељић, поред све трке, не даде одушити слузи но га питаше за ово и за оно: које је оно село, куда води пут, откуда тече ријека итд.

— Ајде ми донеси убрус из камаре, јево ти кључ! — Бакоња се обазрије, мигнувши Мачку. — А куда ћеш ти? — пита Срдар Мачка. — Ја... онај... — Ти, онај, остани ди си, а ти, Јерковићу, донеси шта сам ти наредија.

— викну дувало, а кад га кувар не послуша, он га ухвати за ухо и одмакну, па поче говорити слугама: — Куда ћете ви амокарц?... Ти ајде, а ти стани... не, него ајте сви, сви, један тамо, а два овамо...

— Е, шта би било! Штедили би твоју липу главу! — рече Вртиреп... — Ма збиља, ми се не питамо: куда су антикристи ушли, кад су обоја врата била затворена! — Јево трагова од опанчина — вели Тетка. — Ја одавно то гледам.

Бакоњи срце заигра, те се боље надвири. У томе га опази Кушмељ, па се упути ка стубама. — Куда ћеш, ти, Јерковићу? — викну Вртиреп. — Па иђем да се поздравим са својим дитетом.

и побјеже десно да се не сукоби са Вртирепом, који се, као обично, шетао испред својих врата, и који поче викати: — Куда ћеш ти, Јерковићу? Стани! Шта ћеш у ово доба у кужини? — Имам посла!

Кнезу опет затрепташе брчине, погледа сина зачуђен, па настави: — Ја кажем: отвори добро очи да видиш куда ће стриц с јаспрама, јер не вирујем да ће и’ држати код себе.

Зар се и с тобом не могу нашалити, како је то: „Ајде кући, ајде од куда си дошâ!“ Кâ да ће вас човик очима оплинити?

Она наша не говори ни са Бакрицом, ни са Жландром... Куда ћеш ти? — Иђем да проводим коња фра-Јаковљева. Збогом ћаћо! Поздрави све и ајде за рана!

Тада ми паде на ум шта не би ни ђаволу: полегушим се, па потрчим право к њему и уставим се без дува... „Куда ћеш! јадниче! Биж, докле си на вриме!...“ „Што је то, што?“ — пита горњак, већ приплашен. „Буна брате!

Мушки су на работи, по пољу. Њека га баба ђаволасто погледа и даде му прстима знак куда ће окренути, а он одлети на страну, па ће у шуму, или у њеки заклон, гдје га чека Јелка.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ 11 УСНУЛИ КАВЕЗ 12 НИТИ 13 КАМЕНА УСПАВАНКА 14 ПУТ У РАВНИЦУ 15 СУНЦУ КРАЈ ЈЕ 16 КУДА ПОТОНУ ПЕК 17 ВАРКА ОД ЛЕТА 18 НА МАЛОМ ТРГУ 19 ВИДИК 20 НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН 21 У ЗИМСКИ СУМРАК 22 ТВРЂАВА 23 ЕТО ШТА

Ни сенке више нема да црта по тлу. Да л су сви ту, ил још неко — не? Ко ће први угасити лето? Ко сме? Куда води труло лишће — тај бакарни мост? КУДА ПОТОНУ ПЕК Горчином зар већ обузет? Безнађе ти је дно?

Да л су сви ту, ил још неко — не? Ко ће први угасити лето? Ко сме? Куда води труло лишће — тај бакарни мост? КУДА ПОТОНУ ПЕК Горчином зар већ обузет? Безнађе ти је дно? (О откуд нађе баш све то Што упокојава свет?

) Лице у птицу сад Окрећеш ко некад, пре. Гле: лишће пада на тле. (Нечујни водопад!) Куда потону Пек И благи брег и клис? Из ране ишчиле лек. Шупље је. Реч је већ звек.

Ја затварам очи и дозивам: цвет — Булку, из руских жита која гледах. У ЗИМСКИ СУМРАК Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт?

У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле. Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан.

И не знам ко сам, не знам шта сам, А хитам као да знам куда. Последњом снагом скривам да сам Постао, можда, најзад луда.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

у ове тренутке јутра одлазио би санкама у Паланку да доведе сина школца. Сви који би га тога дана срели знали су куда иде. Друкчије су га поздрављали.

Фала, господине. — Можеш одмах да идеш — брзо сиђе са санки. Пожури кроз двориште Куда ће? Не може одмах да се сретне са оцем. Ваљда још имају за њега собу у новој кући. Мора да се поздрави...

„Куда ћете ви, човече, по оваквом времену?“ — гледајући како се деца једва батргају по снегу, није могао а да га не запита.

као она, коњи су брзи, најбржи коњи, па ржу као ветар ноћас, мора је истерати, није пијан, само коње да упрегне. Куда ће? И слуге спавају, и слуге су ноћас мирно спавале!

Неће бити ни последњи, зна, а Милунку је истерао и њој на поласку поручио да га не чека у кући. Куда ће? Све су је наде изневериле. У њеној празнини нестаде и звоњаве и она се сва згрчи пред плач.

Симка га. може издати и проказати војницима! Нико неће знати да је то она учинила. да побегне? Куда? Где може да се сакрије? Горе ће бити ако побегне. Поштен не бежи. Он није крив. Нема никакве везе са очевом политиком.

И као бежи што му је жена забранила да пије. И као због стида, срамоте, поздраве селака не чује. Ђорђе не мисли куда и зашто иде. Седе под брест у својој њиви. Не мисли да је то његова њива и да кукурузи стрпљиво чекају смрт.

само после дугог бављења по канцеларијама српским и аустроугарским, он не би силазио из воза, ишао би даље, свеједно куда, тамо где га нико не познаје.

“ „Не треба никоме да јављаш. Квартир ти плаћам и шта те брига за мене.“ Те ноћи је хтео да побегне, али није знао куда. „Знаш ли ко сам ја?“ идућег јутра упитао је собарицу, не отварајући очи. „Не знам“, одговорила је она. отегнуто.

Уздржав а кашаљ. Нека не зна да отац све види. И мртви брестови на дрвљанику. Сакрио би се од себе самог. Куда ће сада? У његовој соби је као да су данас мртваца изнели. До пред зору коле несаница.

Задавиће га чим му чује глас. Кад заплаче. И њега и мајку покварену. Једва устаје, излази напоље, куда ће? Мора из овога раскопанога гроба. — Мијате, седлај ми кобилу! — Срећан ти унук!

Чуо је, прође Аћиму, у једној сузи размрска му се син, несрећник, јадник. А куда ћу ја? И шта ћу ја? Како да га остави оваквог? — Ђорђе, дођи овамо!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Истога дана, сликар би послат у удаљени град на северу, а Златопрста остаде затворена у кули. Није знала куда, ни зашто је младић отишао.

НЕБЕСКА РЕКА Текле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би? Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток.

— рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече: — Не ја! — Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река. Мала својеглавица је ћутала.

»Куда ли иду? Шта траже?« — питала се, али одговора није било. Изнад свега узбуђивала су је разиграна дечја стопала, нарочит

Журим. — Ко си ти и куда журиш? — девојчица се трже и обазре око себе: нигде никога. »Вероватно још сањам?« шапну себи, кад онај глас поново

3атим пође по свету да остале раздели болеснима... Птице су испред не летеле и јављале јој куда треба да иде, а цветови се отварали да је поздраве.

На све четири стране света отварали су се њихови путеви, али ма куда ишли, увек су се враћали под свој бор. Ту су их рибари најрадосније дочекивали. Како и не би?

Били су сигурни да им више не могу побећи, кад неко викну: — Бежите, војска! Куда да беже? Испред њих је море. Иза њих гониоци. Да су птице, одлетели би, да су кртице, завукли би се под земљу.

иза прозора суседних улица, а у дубини, на улицама, као шљунак у клисури, сударали су се пролазници, јурећи ко зна куда.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише Е, па дотле, а куда ћу више! Бр. Радичевић ИИИ ОНАМО, 'НАМО...

Тамо, куда је некад са Хелом блудио срећан, Сада је с безумним болом клицао њезино име! Он је седео самац на пустој обали мора, Гд

Редом запјеваше оне! ... И гласи дршћу, тресу се, и звоне, Мили и сјајни к'о лук младе дуге: „Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију, Што своје душе на звјездама грију, Света смо жива породица теби!

Ј. Дучић ЛXXXВИ Далеко, далеко да ми је да бежим У предео неки, и сâм не знам куда, И под јасним небом и зрацима свежим Да се тихо губим к'о ледена груда Под пролећним дахом...

Попа, Васко - КОРА

РАЗГОВОР Зашто се пропињеш И обале нежне напушташ Зашто крви моја Куда да те пустим На сунце Ти мислиш пољубац сунца Ти појма о томе немаш Понорнице моја Болиш ме Односиш ми дрвље и

од пустоловина Својих недостижних корена И од дивних успомена На изненадне ноћи Кад нестане из улице Ко зна куда иде У шуми би се изгубио Али се увек пред зору У дрворед на своје место врати ПУ3АВИЦА Најнежнија кћи Зеленог

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Осети глад и жеђ, а зраци подневног сунца почеше да га жегу. Поче размишљати шта да чини и куда да се упути. „Аристотеле!“, зачу он како га дозива неки познати глас. Он се обрну.

Никијас је сав дрхтао од умора. „Куда јуриш, синовче, као избезумљен? Вијам те чак од Пропилеја, и једва те стигох“.

Али ћеш ту своју одлуку саопштити команданту брода тек кад будете имали Родос иза леђа, јер нико не сме знати куда си отишао.

„Но овде то неће ићи, ствар је строго поверљиве природе, а овде нас ослушкују“. „Па куда ћемо?“ „Кад бисте хтели да се потрудите до моје куће, она није далеко одавде“. „Добро. Пођимо онамо!

„А куда сте књигу удомили за тако огромне паре?“ „У Фиренцу. То је већ други примерак ове књиге што сам га продао“.

“ - И он ми пружи руку, у знак да је наша погодба обавезна. Подигох се са столице. „Е морам да идем“. „А куда, ако смем да знам?“ „У Леон“. „Трговачким послом?“ „Да. Но то је у ствари само припремање за будућност“.

„Знам куда ћу и како ћу; само храбро напред!“ Он баци поглед на свој писаћи сто. Ту су лежале на гомили расправе његових противни

“ Кивије се насмеши. „Нисам се на томе зауставио“. Погледах га зачуђено. „Па куда сте могли да кренете пошто сте освојили целу Земљину лопту?“ „У прошлост!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

А ми се лагано, руку под руку, враћасмо у варош куда су протицале мирисаве реке света озареног красном ведрином и радошћу.

Ишао сам, свеједно ми је било куда, само да једанпут дочекам свануће и доживим дан без кише. Седам дана како је она немилосрдно лила без престанка и

Ко је тај град? Зашто сам се ту родио? Зашто баш ту до великог торња? Где сам? Шта је са мном? Како да живим? Куда да бегам? Да ли да убијем? Шта да радим? Где ћу, Боже, где ћу?

Једнога дана, баш пред крај оног умирања између неба и камења, шетао сам новопросеченим путем куда су пролазили мали енглески камиони са муницијом коју су преносили на фронт, где се већ увелико спремало за офанзиву.

са оруђем на леђима и натоварени тешком опремом, водећи јадне и изнемогле коње, гацаху по блату, не знајући ни сами куда иду, јер сам ја измицао напред.

клијента, што је стално са својим подсмешљивим, циничним изразом лица на вратима свога дућанчета у Васиној улици, и куда, ето због тога што сте чули, никад не пролазим.

једанпут са свим оним билансом и тефтером, згужваним у оном тезгином чекмеџету, како би најзад знао на чему је и куда ће, и како све изнова да отпочне.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

и како ће то да сврши? и што ће бити послије?) То сам сазнање носио увијек будно у свијести, и ма шта он радио, ма куда кретао, гледао сам га увијек у знаку и под печатом тог скорог и неминовног удеса.

— Па... као и досад — одговорим неодређено. — Кад путујеш? — Сутра у подне, брзом пругом. — Куда? — Према југу... Имам неког посла у Грчкој.

ЛXИИИ Чудно се рађала та носталгија! Задуго нисам схватао што је то што унутра копка и куда ме то вуче. Једна нова жудња на помолу или једно зачахурено сјећање које још није прокљувало своју љупину?

Понекад ми се читава повијест човјека на Земљи привиђа као повијест те утрке с временом. А зашто? Куда то хоће да стигну? А ипак, и сâм сам некад подлијегао и још како подлијегао, тој грозници времена!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

па нико не дише; све упрло очи у попу, који разгледа једнога по једнога, па, види се, ни сам не може да се одлучи куда ће. Ђурица беше, и стасом и лепотом, надвисио сву момчадију.

Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе. Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.

Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник. Радован је, још док су били на ноћишту у шуми, дао Ђурици сва потребна упуства у којима

баш сам остао без марјаша. — Па... добро — развуче Вујо, али се видело да му није право. — А њему си казао све, куда ће! — Све, како си ми ти рекô. Сад оде на Венчац, па ће после, преко Јеловичких планина и Качера, у Војковце.

и страсно предала своме осећању, предала му се свом силом заносне младости, разумевајући при том добро шта чини и куда иде.

Знали су да је Николина задруга на раду у пољу, а код куће беху само ситна деца са женом редаром. На вратницама, куда ће Никола доћи, беху прикривени Ђурица, Пантовац и Новица.

Потрчаше сви напред ћутећи, а Ђурица скакаше пред свима, не знајући ни где гази, ни куда иде, ни шта ради. Тек кад зађоше у шуму, умерише корак.

Преко целога темена, куда су жандарми, дижући га ваљада на кола, збрисали и скинули рукама изгорели пухор косе, виђаше се црвена, испечена кожа,

И он им се придружи. Тамо, куда уведоше Ђурицу, увек сеђаху три младе женске, здраве и примамљиве, обучене онако, као што се носе девојке у његову

Ветар брише и звижди преко голих чукара, куда се провлаче бегунци, удара их својим леденим оштрим сечивом, па јури даље, преко глатке снежне равнице, преко белога

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Старац му на то одговори: — То је истина, али куда си ти наумио да побегнеш када ће помор по целом свету прећи? Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: —

Петар је ту седео све до мрака, па кад се већ смркло, он није имао куда, него остане ту и да преноћи. Кад је ујутру свануло, уђе у башту једна врло лепа девојка и почне да бере цвеће.

и дошао пред бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао метнути, него га постави да чува стражу међу рајем и паклом, куда највише врагови пролазе, да се с њима конаба и туче, и да га паклени дим непрестано коље.

Он ју пита куда ће, а она му рече: — Идем питати бога шта бих сад радила. А солдат јој рече: — Ти не мореш тамо, него остани овдје,

Кад је све раскопала, иде опет богу питати шта ће сад радити. Она дође горе, а солдат је опет устави, па је упита куда ће. Она рече да иде питати шта ће сад, а солдат јој каже: — Ја идем, — па отиде, а бог га пита: — Што си дошао?

Када мали пође, а змија, царска кћи, пође за њим. — Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је

Када мали пође, а змија, царска кћи, пође за њим. — Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио.

Пустиник му одговори: — Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од пô дана хода.

Онда он настави: — Слушај добро што ћy ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш

После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.

Кад дође аждаја, стане је баба питати: — Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш. А аждаја јој одговори: — Е, моја бако, далеко ја идем.

чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг; зато, синко, кажем ти, не дај овцама на вољу куд оне xоће, него држи куда ти хоћеш.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Шта ли радиш сада, је ли, небо моје? Да ли ми се надаш, да л' те слутња пече? Куда око гледи из одаје твоје Кад дан мртав падне на радосно вече? О, не тугуј за мном. Лили, о не брини.

Дуго ти причам, занесен, у жару, Будућност нашу што се дрско крије, И ону песму о срећноме пару У земљи, куда никад таме није, Где љубав влада, где станују жуди.

Знајућ ко нас зове, и зашта, и куда, Научисмо брзо како да се гине: Из борбе у борбу, са победом свуда, Ми смо нашли земље старе царевине.

ИИ О томе куда скоро имам ићи, И какав мени гроб поднебље крије, Да ли ће дух ми из тела се дићи, И где ће бити када мене није, — О

Помрчина притиснула наше дане, Не види се јадна наша земља худа; Ал' кад пожар подухвати на све стране, Куда ћемо од светлости и од суда! Помрчина притиснула наше дане. 1910.

И бесно пође све дубље и даље, Незнано куда за инстинктом грозним. Док су одјеци, што ход његов шаље, Вукли се за њим по сатима позним.

И док дуби верна слутња страх језиви, И једина песма док је још крик сова, Моје срце, јадно срце, нека живи, Нек још куда, књиго моја свију снова. Челом мојим и данас је сплет од бора.

Тол'ко сам мали да ме је страх: Живим сарањен као у ноћи. Ах, ти моћни људи из овога века. Више немам куда, умирем без лека. 1916-1917.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

црвића на земљи, она ми је одговорила: ”Фарадејево учење је онај део моје вере као Давидове речи упућене богу: “Куда ћу да побегнем од твог духа? Куда ћу да побегнем а да тебе не сретнем?

”Фарадејево учење је онај део моје вере као Давидове речи упућене богу: “Куда ћу да побегнем од твог духа? Куда ћу да побегнем а да тебе не сретнем?

Друга водоноша била је боса, немарно одевена девојка, која није гледала куда ће стати ногом, а иза ње је остајао траг просуте воде из бакарних кофа.

Али куда је отишла енергија? Ово питање је исто тако важно у овом случају као и оно у случају звучне виљушке. Старе теорије елек

Очекујем да није без разлога веровати да они могу наговестити куда треба ићи у трагању за објашњењем сунчевих феномена.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Шта сте ту стали? — јави се осорно. —Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо. —Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш!

—Двије цедуље за ме и за овога, — и покаже на сина. —Куда ћеш? —У О... —Дај новац! — и пружи руку. —Колико? —Двије круне и двадесет! Дај, брзо! Жена се скањива.

Нико не трену оком. Тај подмукли мир увери је о несрећи. Горко зарида: —Перо, хранитељу, куда оде? — и простре се по тлеху, бијући се шакама по глави и прсима. И мали се Марко расплаче.

стоку, па, ни часа не почасивши, породипа крену прама висовима старога завичаја, откуд се Николин отац иселио, а куда се они сада журе, жељни да се чим прво дохвате голих кршева да спасу живот.

Иду непрекидно, мало говоре; не опочивају, већ хватају пријечице, само да што прво до границе дођу. Браћа не знају куда ће и гдје ће стићи. Не познају стари завичај својих пређа.

Али се мајка наједном разболи и умрије, а она остаде сирота. Из мрачнога, влажнога стана није знала куда су јој понијели мртву матер, а ни послије није дознала за мјесто гдје су је укопали.

се његову чудноме причању, понајвише о војницима што су по тврђавама живјели, око којих је била најбоља паша, и куда је господареву стоку гонио.

Поочим одавно се негдје иселио и није знала куда је пошао, а није нигда ни сазнала за мајчин гроб. Тузи није било разлога ни с друге стране.

Ма немојте мислити да сам запустила своју дјецу: све сам их једнако одгојила, сви су били од моје крви..., , —А куда су вам дјеца? —Раштркаше се једно за друим по свијету... Ко зна гдје су сада!

Па кад млади нарасту, излете из гнијезда, и нестане их — бог зна куда, далеко преко мора... Зар они послије питају куд им је мајка?

И сада долазе пред очи крајеви куда је пролазио: грдна острва и оштри шкољи што на камену лежаху на усколебаној пучини, о које се силом таласи ломе, и

А парон Зорзи наједном нечему се сјети, диже се и пожури низа стубе. —Куда ћеш у ноћ? — завика за њим жена. — Куда ћеш? — понови. —Вратићу се одмах! — одговори он у хитњи и изиђе.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени свитак („Косово посланство“) Оваква целокупна трансформација у оба правца могућа је зато, дакле, што се

Милића, насупрот, сахрањују „куда јарко смирује се сунце“, а мајка за њим нариче „када буде на заходу сунце“. Он је и девојку тражио идући стално „од

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Не знам али... дабоме! Криза... цилиндер... ЖИВКА: И ти можеш још да чекаш; што не трчиш тамо? ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ЧЕДА: Па тамо је већ господин Пера из администраТивног одељења.

ЖИВКА: Ама, како можеш да издржиш и да чекаш да ти други доноси новости? Дајте ми шешир, идем сама!... ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ДАРА: Боже, мама, откуд то иде! ЧЕДА: Добро, добро, ево идем ја! РАКА: И ја ћу (Дуне на врата.

ЧЕДА (спречи му пут): Ехе, пријатељу, куда си навро? РАКА: Јаој, пуштај ме, хоћу да га пробуразим. ЧЕДА: Кога море? РАКА: Срету Матића. ЧЕДА: Зашто, бре?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

прошлости, у сећању се враћа све до трећег предускршњег дана када је отац ефенди Мита из крајева под турском управом - куда је био пребегао - послао Арнаутина, првог весника њене кобне удаје.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Само да га видиш како се населио и изгра– дио!.. Зачудих се овој новости и нагнах коња онамо куда ми пратилац показа. Велики четвороугаоник ситногорице беше прорешетан, готово на силу, онижим честоколом.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Гром га прати, а он лети; Куда лети, куда бега? Оде цркви, пак ту сруши Крст са храма Божијега. Шта то чиниш? питали га А он шапну, кад се стишô:

Гром га прати, а он лети; Куда лети, куда бега? Оде цркви, пак ту сруши Крст са храма Божијега. Шта то чиниш? питали га А он шапну, кад се стишô: „Ко би

Хука... треска... звека... јека... Неко трчи... ко си? стој! „Ја долазим из далека!“ (Из луднице утекô ј’). Куда журиш? — „Пузим дома!“ Зар га имаш? — „Сто и два!“ О сирома’, о сирома’! Теши себе како зна. Та што бунцаш!

За један тренут више јада створи Нег’ што би могле стотине громова. Има л’ се куда? — Ако имаш крила Жено, што бледиш? — Где је дете моје? У цркву хрли! — Срушила се већем.

И док тако чини, у најтежи дани И Бог је и правда на његовој страни. А куда ће Србин? — Зар он да се даде Путу на ком нема закона ни правде.

Тад’ се не могло дизати школа: Једина школа — осећај бола. Од куда књига под стȅгом мрака?... Учитељ — спомен старих јунака. И тај би спомен сломила хала, Ал’ није дала струна гусала.

Смеје с’ горда сила, Како сиротиња Јад на јад гомила; Како јој је горак И санак и јава, Како робљу нема Ни од куда права. Ал’ кад буде пехар Препун горка једа, Дићи ће га у вис Сиротиња бледа.

»Јавор« 1886. ЧУДНОВАТО! „Пéсницом удри, брате, Ударај макар куда,“ Рекла ми једна луда. „Јер где год видиш кога, Сви су ти на зло брзи, Свакò те братски мрзи.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Кад ослепим све појаве воде куда воде? Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије. Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад

Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи. Ја после сна тог не знам куда сад. Ти, сну мој, моје тамно подне, сен зар сведок предела нестварних ја за свет од топле глине умешен!

Ти, сну мој, моје тамно подне, сен зар сведок предела нестварних ја за свет од топле глине умешен! Куда да одем после овог сна. ДАКТИЛ СНА Стоје измишљени брегова од злата где звезда сјала је. Ту смрти нема.

Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде. Знам је мада ме тада није било.

Питам њено сунце колико је сати Питам јој обале куда ме то воде Питам њене птице како да се вратим Питао бих реку али река оде.

ОЧАЈНА ПЕСМА Полет је насиље, недоучени дане; Небо је дато под наполицу лажи. Куда ћу? шта ћу? свуда ме ноћ тражи; Пси ме рецитују и глуве пољане; Цвет и птица ухваћени су у лажи!

Краков, Станислав - КРИЛА

Није он бежао ка превоју, куда су сви нагли. Изабрао је други слабо тучени, али скоро непролазни пут. Обућа му је била подерана, руке крваве, кожне

Петровић, Растко - АФРИКА

Ова је толико пуна света да се чини као да се само није сасвим утопила. Вуије се узбуђује, виче: „Куда?“ — „У Ампе!“ одговарају два црнца са крме. — „Можете ли чекати мог друга док узме ствари?“ — „Може, око пет минута!

Жув опет објашњава: Њамкоро је питао кокош: „Ево дођоше бели са дугачкога путовања, питају како ће стићи тамо куда су пошли, хоће ли срећа бити са њима?“ Кокош је одлетевши пала на леђа и једнако се на леђима копрцала.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Почивка) Овуда често Главаш пролази... Ал’ ако дође, па ме одбије, Куда ћу ја?... Ова провала Откуд је, можда, давно, некада У бесу своме земља пакосна Пљувала пламен своје мрзости,

Руком се ниси злата такао, А већ ти душу мори пакао!... ВУК: Е, е, да смешна човека! Куда се ђаво поребарке шуња, грицкајући страшиво крајичак чупавога репа, ту се он посадио!... Ма шта ћеш овде, добар човече?

(Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту? Куда ли мисли? Откуд долази? РАДАК: Од једног сата биће повише Како га с Вуком испитујемо: Ко, шта је, откуд и шта ће ту.

Десет је дана како путујем Кô сенка нека горе зелене. Обилазећи царске друмове, Расматрам села, гледам трагове Куда су бесни Турци јурили, Па свугде крв...

По дивном Левчу, Куда је срндаћ некад весело Кроз густо лисје липа мирисних Са мудрим оком извор тражио, Сад човек онде, страхом

А и вечери сутон сенасти Покриће скоро уске стазице, Куда пастири — само понекад — Са белим стадом мирно пролазе. Па куд ћеш онда?... Још да си сама!

сам Што одмах нисам пошла за њима; П’ ако и не бих очи склопила, Промотрила бих барем улазак, Да познам стазу куда пролази На гласу хајдук са својом невестом. (Звера око себе.) Ха, добро!... Ено их!... Видим их још!...

викало; И сто машала часом плануше, Узбунио се низам, п’онда ерлија, Трче по граду као махнити; А нико не зна куда одосмо!

Ко их проведе? Ко ли им кључеве издаде?... Брука, вјере ми! ТРЕЋИ ТУРЧИН: Брука, Хусо, ’ма чудо ни од куда!... Дође дервиш — вели да је главом од Меке дошао — ту се дватри дни по граду вукао, читајући, санћим, из алкорана

(Хоће да одлази.) ХАСАН: Још нешто... ГЛАВАШ: Чуо сам све И разумео куда нагињу Сулејманове ћуди смишљене... ХАСАН: И ово пише: „У Станоја се негде прикрила Војводе бившег ћерка једина,

) РАДАК: Шта је, Станоје? Што си нам данас тако клонуо? ГЛАВАШ: Ње нема ту!... ИСАК: Нема је? ВУК: Куда ли оде? ИСАК: А по чем’ судиш, брате Станоје, Да ти је љуба данас отишла?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— То измиче наше становништво (већином жене, деца и старци) из горње Мораве, куда су Турци упали. Мени се стеже срце од бола при овом ужасном призору и при помисли да ће можда и она села која се сад

Спочетка нисам могао да се разазнам у борби и тачно да ухватим куда се пружа наша, а куда турска линија. Дим, пуцњава, бојни урнебес, близина бораца и први тешки утисци — све је то

Спочетка нисам могао да се разазнам у борби и тачно да ухватим куда се пружа наша, а куда турска линија. Дим, пуцњава, бојни урнебес, близина бораца и први тешки утисци — све је то сметало да це човек

Он ће примати наредбе од самога ђенерала Черњајева који ће за прво време борбе бити у селу Прћиловици, куда треба слати сва извешћа. У случају повлачења зборно је место Прћиловица.

Но да продужим моје причање. Елем, пројурим на коњу поред алексиначких шанчева, куда су пуцале турске гранате, спустим се у глоговичку долину и придржавајући се коњу за гриву испужам се у шуматовачки

Кад тамо, а штаб празан. — Где је ђенерал? — Отишао. — Куда? — По свој прилици на Шуматовац. Оданем, па се опет упутим Шуматовцу.

Међутим пешадија је прсла по шуми, виноградима и кукурузима и сваки се посебице повлачио куда је најлакше могао. Ма да сам пред борбу означио зборно место, где се у случају повлачења имају скупити све трупе, опет

Та ви сте видели како су Турци побили много свиња по селима куда су прошли, рече Комаров још с већом срџбом. — Оно тако је, и ви сте тако и војницима рекли: »Боље да ви поједете ту

се батаљони, развише се заставе, официри на коњима појавише се крај својих одељења и цела ова се војска крете. Куда? Пруговачком дољачом на Липовац и Св.

Ваљало је дакле мотрити куда ће окренути Черкезија. Она увек иде као авангарда пред главном турском војском, а траг јој се познаје по рекама дима

(Којешта, ноћас це смејем тој лудој мисли, али јутрос ми не беше до смеја). — Ваше превасходство, на ономе вису, куда ме ви шаљете, Турци су, и он се не може друкчије узети до борбом.

— Хећy да знам, плану Черњајев, узмите ову војску и водите је куда вам рекох. Комаров мора знати шта је рекао. — Али ако ипак буде Турака и борба се отвори, шта да радим?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Тресну, смрви беле броде; Па уздахну урнебесно, — Насмеја се — даље оде. Гром га прати, а он лети! Куда лети, куд ли бега? Оде цркви, па ту сруши Крст са храма божијега. Што то чиниш?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Тамо је подстрек у мојим рукама. Знам од кога треба да се чувам. А овако... Све зависи од случаја. Ја не знам куда смо ишли, и како изгледа та планина. Али је нешто високо и напорно.

Али паљба се преноси, час лево, онда десно. Затим оспе у правцу куда ми идемо, или закркља на целој линији. Из даљине као да допире неки жагор, док у једноме моменту не зачусмо јасно

— Где су наши? — Ту су. — Напред, напред! Нађосмо се у групи наших, који су заостали, не знајући више куда ће... У близини тресну бомба. „Лези, лези!“... „Не пуцај, можда су наши напред!“... „Чекај!“ „Пази!

Онда се диже: — Куда? — запитао сам га. — Идем да нађем другу. Небројено много пушака било је разбацано и, разуме се, узеће прву на коју

Још стоје свеже локве крви. Неки су издисали. Баш на самој путањици куда смо ишли, лежао је младић, мртав. Ваљда тек што је издахнуо, јер су се у унутрашњим очним угловима, налазиле још сузе.

Имао сам утисак као када људи потерају животињу са свих страна, а она усплахирена не зна куда главом удара. Било их је који су почели да беже па им гранате препречиле пут.

Фјодор поче да пева неку руску песму... — Пст!... Пст! — умирује „Кица“ и показује руком на једну страну, куда сви погледаше. Мрачан и озбиљан, достојанствен и нем, прилазио је лагано, као да се прикрада, официр из Команде места.

А о данима већ нико и не води рачуна. Сви су једнолики и монотони. Испред земунице утабанали смо узану стазу, куда с времена на време исправљамо ноге. Онда заћутимо...

Сетио сам се те и њима двојици дадох да поделе. Опростио сам се срдачно од Грује. — Куда треба да идем сада? — Ево, ја ћу ви покажем — рече један од оних који је снео Грују. Била је то некада густа шума.

Учинило ми се да смо зашли бескрајно далеко и замало да упитам куда ме води. Али пред нама се указа мало проширење, где је стајао војник у пуној ратној спреми. — Шта има ново?

Кад већ мора да буде, нека дође што пре. Паљба као да посустаје. — Ви знате куда треба да пођете одавде? — Знамо, господине капетане.

— процеди. — Ено га наредник Драган, где виси на жици — говоре војници. Пришао сам... Пред самим отвором, куда су били изишли изван бугарских жица, висило је непомично тело наредника Драгана.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Јест ли на свјетје такој человјек как ја, нешчастљив, чрез нес, ах, мој вјек! Куда ни пој ду, добра не знајду, оједу же всјуд, бједу же всјуд.

И се печално нужно јест тужит что свјет великој, а мње нигдје жит; куда ли појду, попаду в бједу у всјех људеј, у всјех људеј.

А гди ти је Ченеј, промисли само! Нема лепше от Новога Сада — земљи рај; Укорно је куда идеш, близ ченејски крај. Стан', промисли, постој, драги, не хитај!

Овоме се клања, на оног гледи, А с овим се љуби, с оним беседи, Дању-ноћу по шпацири куда не ходи, Компаније свакојаке к себи доводи, Безопасно љубов с' сваким проводи.

Идем — што ћу? (совјест трпи) —, и више сам пута Изгнан мор'о прах отрести с мојијех опута, Ићи куда нова срећа прстом сл'јепо каже, Оставити што м' је тада стало да помаже.

Ти света жељним отвори царски пут. Колики с тобом путују, мудрују! Куд ум, куд воља, куда серце Тежити должно јест, радо чују.

чувствује што опште добро пече, Већ само своју подлу корист гледа, К’о кртина кад испод земље рије, Да сваки не зна куда траг свој крије.

О, враг’ се, нево, врат’ се! Зар нису сеје миле Доста ти нежне биле? Куда ћеш? Врат’ се, ој! Из света зар је момче Од мајке слађе старе, Што сузе с вриском таре И живот куне свој?

Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда! У једном крају Белога света С надеждом блиста Сад једна звезда.

Облаци страшни, Ах, куда, куда? Немојте небо Наткрити свуда! У једном крају Белога света С надеждом блиста Сад једна звезда.

Кад мудрујеш, Тад лудујеш! Од нас бежиш! Куда тежиш? Мети тавној, Ником јавној, Коју сматра Мисли ватра, Која лаже, Не помаже.

Ти плавиш, љето красно, Чује се свиета клик, Ја, тужан, сузе лијућ, Твој рујни кунем лик. И бјежим - куда? - не знам, Усамљен тражим луг; Рокоја нигђе немам, Плач ми је вјерни друг. Ах срце не мучи ме.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

“ Гле безбожника! Крвника! Турчина! Куда га води смелост свирепа? „Крвљу бојити?...“ баш тако пише, Азијски скот! нечовек! грдило!

Ил’ мислиш не смем ни запитати: Шта се то ради?... Какви савези?... Куда нам децу мислиш шиљати? Зад нас још није доста пропало По висовима овим каменим, Већ и авети сиње пучине Зар нашом

Да је са братском крвљу наситим?... Ох жељо, жено!... Змијо, идоле!... Куда ме зане, куд ли поведе? Како ли ужди огањ паклени Што сажаљења сваку капљицу Са својим пламом жељно испије!

А њим сам многе И опасније ране лечио... Ма шћах вас питат, децо, Куда пођосте? На далеко ли, млади, смислисте? БОГДАН: Далеко, старче, богме далеко!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Кад бијадо' испод Маслиштâ, па да ћу 'вамо кроз Кланац, сретоше ме два Циганина: „Помози Бог, Симеуне! Шуњ, куда с Богом?“ Познаше ме. Ја протрну' сав, ама се брзо сабра'.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава, А Молох зажарен целу вољу гута. Куда из тамнице са седморо брава? Куда, док нас Минос у ланце не спута?

Страх нас је од сунца, ноћ нас ужасава, А Молох зажарен целу вољу гута. Куда из тамнице са седморо брава? Куда, док нас Минос у ланце не спута?

Тад, запахнут Тобом, ја се питам: Куда? (1912) КОРАЧА ДУГИ НИЗ МРТВАЦА СВАКИДАШЊА ПЕСМА Дани, како тутњи ваш џиновски хук!

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА (шчепа капу): Онда, господине капетане, ја одох! (Пође.) КАПЕТАН: Куда, море? ВИЋА: Напуштам дужност и идем на телеграф да поднесем господину министру телеграфску оставку и да кажем зашто

ЖИКА: Јест, наљутио се много! КАПЕТАН: А шта мислиш, куда је отишао он? ЖИКА: Па... ваљда на телеграф. КАПЕТАН: На телеграф? Шта ће тамо?

(седне уморан на столицу и хукће): Па шта сад, господин-Жико, по богу брате; шта ми саветујеш сад да чиним? Куда ћу и шта ћу с овим Ђоком? ЖИКА: Ја бих као рекао... КАПЕТАН: Говори!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже...

?... Поред ње ме, бујне, тврда стаза води. Али куда, куда? — Куд сам орô ходи. Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже...

То су уздисаји... А славуји тихо уз песмицу жале, Не би ли им хладне стене заплакале. Немо поток бежи — ко зна куда тежи! Можда гробу своме — мору хлађаноме? Све у мртвом сану мрка поноћ нађе; Све је изумрло. Сад месец изађе...

Две стотине војске њине... — Шта ћеш лепше?... Куда више?... Кад Турака две стотине Пет стражара погонише! Али утом пламен сину, А у грлу Илијину Живот запе на

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Тихо се тамо сјаранило што се крваво мрзи овде и љуби. Нема за мене биља овде доле. ОСАМА НА ТРГУ То куда непроход им, чудно ми се отвори пут. То куда ступај их лаки, стукнем, брале.

Нема за мене биља овде доле. ОСАМА НА ТРГУ То куда непроход им, чудно ми се отвори пут. То куда ступај их лаки, стукнем, брале. Плач и смех врве у вреви, букћу као смола, бледи проносе тугу.

Тону без потонућа, без дна у налажењу, без дна се изгубе створења. И трагом куда сагорели све болнија су обнажења. Врео се уливам, а чудно застрепи срце, а студим.

Иза сна сну дубље буде пробуђење. Брату се из дубина огласи, прене на овај глас. РОДИТЕЉУ Ко си? Ко и куда ја, Плод без плода твој, И судња ова у мени реч? Син, ево, прогледавам.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Чак, кад би је и родитељи спазили, питали куда, а она казала им да код њега, Младена, иде, и они не би били противни. — А, код Младена? Добро! — рекли би јој.

Чак она сама би узимала свећу и светлећи му, иза њега, ишла би, пратила га горе, на горњи бој, куда би он, изишав из кујне у коју би ушао тек обичаја ради, тобоже матер и брата да види, да прегледа да ли је све у реду

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

се и у љубавним враџбинама: два листа девојка намаже маслом, а друга два медом, па их баци на две стране пута куда ће проћи момак; и кад прође, она их опет састави и носи са собом, па ће момак бити њен (ГЗМ, 6, 657). Ако таквом д.

, »да им вјештице или зли духови не нахуде« (ТРЂ, ННЖ, 3, 48). Ко носи собом штап од црнога т., може ићи слободно куда хоће (ЗНЖОЈС, 7, 292; 13, 148). Од т.

Ћипико, Иво - Пауци

Ради срце пуца кад год отац пође у варош. Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори?

Није далеко одавде, јер, онако, судећи по ходу, мора да смо били на помољ, кућама . . Раде се нагло диже. —Куда ћеш? — упита старјешина. —Идем . —Де ти... Раде изиђе на коњски пут и пође даље.

цвиљење попаца, па кад бијаху близу мора, подаље од села, наједном се устави Јуре и погледа Иву, као да га пита очима: куда ћемо даље? Младић га није разумио, него устави се и извали на комад ледине тик пута. — Сједни и ти!

Он се трже. —Марија, ти си?... — јави се дјевојци повјерљиво. Она га треном погледа и насмија се. — Куда се губите? — рече. — Бар вама није потриба мучити се. — И дјевојка настави посао.

Не знадијаше јој узрока, тек је лијепо осјећао да му трга груди. И њих дроје зауставише се и погледаше правце куда је он гледао. Њихова млада лица засјаше на сунцу, засве што је из њих избијао очај...

— Чекаћу те нефаљено! — рече најпослије, па, и не дочекавши одговор, нагло изађе. — Куда ћеш? — пита га отац, угледавши га у дућану. — Да се прошетам... — Нема, синко, никога ванка! — Поћи ћу да видим бал.

— Не још! Лијепо нам је и овако... — Ча нам је фајде овако стат'! — А ми 'ајдемо, али не кући! — Да куда? — Гдје те воља, само да смо. заједно... 'Ајдемо! — вели јој живље; лијепо је води са собом.

“ — Само да приштедим за пута, вели доктор Иву — одмах би' у свијет! — Куда? — У свијет, само да ме није овдје! Уто кроз ноћ чуше се звуци музике, а одмах учесташе ракете лет јети у ведри

Он иде за њом и не отвара кишобран, премда сипа хладна киша. — Стани, куда ћеш? — јави се он, посрћући по ружноме, шкрапавоме путу.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Какве су се силе сукобиле у његовој души? Куда се запутио? Осветљава ли Бог његов пут или га нечастиви води на беспуће?

Требало би да буду друкчије, као распадајући чиреви, гнојне и крваве, да нечастиви има куда да изађе. Ни педаљ коже не би смео остати читав, али за такво ровашење није подесан овакав млакоња као што сам ја,

Спустим се готово кришом низ падину, јер нисам никоме хтео да објашњавам куда сам се упутио, и кренем долином. Народ се већ вратио из збегова у своје рушевне чатмаре и колибе.

Даћемо вам уместо нашег путоказа слободу да сами изаберете куда ћете се запутити. Нема више ни витештва, ни достојанства, ни отмености, ни поноса, отварамо вам нове двери, завирите

Започиње Димитрије. Рече како је време да одлучимо куда ћемо кренути. Ето, дакле. Нема ништа од моје будаласте наде да можемо, кад смо већ слободни, ићи онамо куда нас прва

Ето, дакле. Нема ништа од моје будаласте наде да можемо, кад смо већ слободни, ићи онамо куда нас прва помисао наведе. Димитрије каже да МОРАМО одлучити куда даље.

Димитрије каже да МОРАМО одлучити куда даље. Можемо бирати, каже он, између неколико могућности. То је већ утешно, помислих; ако постоји неколико могућности,

Артемије Прошло је седам дана откако су њих тројица отишли, а ја нисам знао ни куда су се запутили ни докле су стигли.

два дана непрестано обилазио око те, како Доротеј рече, справе за печење ракије, покушавајући да одгонетнем како ће, куда ће, истећи из ове паклене гужве бокатих лончина таква једна рајска текућина.

из овог твог дрекала потече једна једина кап ракије, носићу те као коњ на овим мојим грбавим леђима од зоре до подне куда год ти хтеднеш. Ако не потекне, носићеш ти мене.“ „У реду“, рекао је кратко Доротеј. Пружили смо руку један другом.

Дадара Зашто је Јелена позвала к себи соколара Андрију и зашто је овај одмах изашао из Куле? Куда је одјахао? Никанор Опет сам под сводовима Митровачке пећине. Побегао сам овде од гнева Макаријевог.

сам јако бјелово коље, зашиљио га и одоздо и одозго, згулио му кору и пренео га код згодног усека између две стене куда је пролазила стазица утабана свињским папцима. Чекао сам ведру ноћ.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И под хладним даждем, оборене главе, Боно тиче снева своје миле сеје: Како зраком лећу далеко, далеко, Куда топло сунце целе зиме греје...

Уокруг мене тишина је само, Кроз брсно грање бледи месец сја Ја блудим даље... Ал' куда? и камо? Нит разум каже, нити срце зна!

А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца, Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он

2. Тамо куда прошлост од искони дрема, И јуначки клефта на пљачку се спрема, Где се вите куле са обала беле, И топови стрше с

Одакле долазе они? И куда вечито греде Тај спровод с песмама грозним? И кога односе они у крило вечности седе У вечерима позним?

млатећи руком речи је сипао грубе: „Ја појмим лојалност, - вели, - и ко је преда мном вређа Нек добро унапред смисли куда ће склонити леђа!

Куд се ово жури, куда ово лети? Каквој вишој цели или вишој мети? Кад народом српским само мржња влада: Зар славити братство, мир и „љубав“

Тамо куда је некад са Хелом блудио срећан, Сада је с безумним болом клицао њезино име; Он је седео самац на пустој обали мора, Гд

уму Он је будио слике од ране младости своје, Он се је сећао лица што давно некада виде, Ал' није дознати могô од куда то? и ко је? Скрстивши уморне руке, он дуго стојаше тако, Тако га и тавна поноћ пред ликом каменим нађе.

Невиђен, он поглед баци Куда кроз уску баџу падаху месеца зраци, И спази кметицу с кметом. Под топлим губером, они Спавају и хрчу тако да цела

А ћата, међутим, збуњен, још кроз ноћ пољаном оде, Ишô је где ноге хоће и куда очи га воде, Бежô је од самог себе. У души гризô се тиме: Откуда кмет да дозна, а још се тукао с њиме!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Пружите ми Вашу руку да је пољубим и задржим у својој, јер ћемо одмах на пут. - Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас.

Сада ћу Вам прочитати његову прву страницу, па ћете видети куда и због чега путујемо. „Свакога дана, између излаза и залаза Сунца, видимо над нама или плаветнило небеског свода или

Са стрме падине куда се оне пењу, провирује, преко ограде и зеленила, велико зданије са много прозора. То је Васељентска Патријаршија.

Користећи се том станком, отшетао сам до једне долине украј пута, куда није пролазила бујица војске. Ту сам сео на меку маховину испод једне старе јове, са које је, лепршајући се, опадало

А дотле ћемо путовати кроз васиону и векове. Ја сам већ у железничком возу размишљао куда да полетимо у мислима, па наумих да одемо далеко у древну прошлост да бисмо присуствовали рођењу наше Земље.

А моја муза жуди, како то сведочи Ваше писмо, још увек за небеским даљинама. Куда ћемо данас? О том сам већ синоћ размишљао, када сам, испружен на једној од дугачких столица терасиних, посматрао

Никаква брзина на свету, па ни она светлосна, не би нас могла, за време целог нашег живота, одвести онамо куда желим да стигнемо, сем лаких крила наших мисли која су бржа од муње.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Све ће то да се стропошта у реку. Зовем свога баштована да тај плот подигне и утврди, а он вели: »Ао, бе, куда се је чуло и видело да бег чивчијама њиве и баште оправља?« Отерах га.

Ево и ја ћу да узмем. Какав куршум, какав свет! Него ето, већ ниси млад. Када се разболиш, легнеш, куда ћеш и шта ћеш? САРОШ Ох, бре, Ташана, колико си добра! Ох, шта ћу, куда? Па добро: куда? »Дигни се!« »Стани!« На шта?

Када се разболиш, легнеш, куда ћеш и шта ћеш? САРОШ Ох, бре, Ташана, колико си добра! Ох, шта ћу, куда? Па добро: куда? »Дигни се!« »Стани!« На шта? Да се дигнем, да станем? Треба да има на нешто да се ослоним.

Када се разболиш, легнеш, куда ћеш и шта ћеш? САРОШ Ох, бре, Ташана, колико си добра! Ох, шта ћу, куда? Па добро: куда? »Дигни се!« »Стани!« На шта? Да се дигнем, да станем? Треба да има на нешто да се ослоним. Да имам бар занат.

Их, их, колико си покварен, Мироне, и то душа ти покварена! И сад куда? У цркву не, пред распеће не, са амвона придике не!

(Очајно): Ох, изгубих све: име, углед... И сада куда? У манастир? Не! Тамо су сви од мене млађи, и они ме не могу примити за млађег од себе, за слугу свога. Куда?

И сада куда? У манастир? Не! Тамо су сви од мене млађи, и они ме не могу примити за млађег од себе, за слугу свога. Куда? Ах, знам: на гробље ћу! Тамо мртве да опевам и себе, као већ мртвога, сахраним. (Задубљен у мисли седи на миндерлуку.

ТАШАНА Не бој се! Пре ће моја него твоја! СТАНА (одлази). ТАШАНА (сама себи): Свршено је. Мора се. Куда? Не знам. Нећу о том да мислим. О томе нека он ми сли. (Ослушкује.) Да ли већ долази?... Чекај, с децом да се опростим.

Ташана, црна ћерко, шта учини?! ТАШАНА Што учиних, учиних! КАТА (гледа повезане бошче и обучену Ташану): Па куда сад? ТАШАНА У неврат! Улази прва слушкиња. ПРВА СЛУШКИЊА (уплашено): Газдарице, ено црни се капија и двориште.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Једва је добио пасош, јер је једва умео да објасни куда управо хоће да путује. И деси се чудо. Нога ојача, Сека оживе и пролепша се, и врати се кући у сељачком оделу оног

како први пут у животу улази у адвокатску канцеларију, излази из ње, жури у магистрат, оданде некуда, не увардаше куда, и опет адвокату. Трчи као без душе, шешир га поклопио, изгледа као без главе.

пева ми се! — И запева тихо, са умењем певати: Сунце седа, ноћ ме гледа, а ја, тужан, куда ћу? — Да мало ударим и у тамбурицу, Нано, да вам правим серенаду?

Млад, топао, фини баритон, који просто бира куда ће проћи: кроз лепо мушко грло на којем јабучица подрхтава, кроз беле зубе, на усне које је севдалиска песма научила

Данас — сутра, видеће се куда ћу ја, па ће се онда знати и куда ћеш ти. Иди сад. — Туђа кост, шаптала је госпа Нола кад је Јулица изашла...

Данас — сутра, видеће се куда ћу ја, па ће се онда знати и куда ћеш ти. Иди сад. — Туђа кост, шаптала је госпа Нола кад је Јулица изашла... Гле како ме опет заболи глава.

Охо-хо! још јаче! — Скоро љутито, и сасвим гласно, госпа Нола настави за себе: — Куда то ја, матора жена, застраних...

Млађе жене су говориле: да то нема стила, и да се неће моћи знати куда спада млади пар, у богате или у скромне куће.

А сад седи, Лука, сине, и кажи ми шта би учио, и куда би желео да идеш. Срба ће у Грац, и учиће за доктора. Одма да ти кажем, да сам то ја изабрала, нисам много питала...

Мени лично ништа не треба; ја трошим на себе колико и неки мој салашар, а радим као и неки мој салашар... Нити сам куда ишла, нити што видела и научила, нити какву забаву имала, нити неки луксуз терала...

— Кад пре! И куда си наумио? Није шала, потег'о човек у свет! — Ја ћу да идем у Мексико. — Шта рече? — Ту наредник Јова осети да није

Чудовиште од жене, и она баш измислила „обожавање”. Мука човека да узме! — Све је то лепо, али ја вас питам: куда то води? Залудила је Роза потпуно оно красно дете.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Он усугуби кораке, почем се поља добави, и стигнувши Роксанду: »Лепа моја, куда тако намераваш?« запита је. Роксанда, видећи изненада лепо обучена младића, застиди се и поглед земљи обративши: »Ја

без определенија пишу, можемо ли нашем Роману као неискусном младићу замерити што се тек у Египту сетио размишљавати куда иде? — »Куда?« — Златна реч; она једна има више филозофије нежел’ читаве свеске гдикоји књига.

— »Куда?« — Златна реч; она једна има више филозофије нежел’ читаве свеске гдикоји књига. — Ову сваки човек са собом да носи,

— Ову сваки човек са собом да носи, и при сваком делу, при сваком помислу нека рекне: Куда? Пак ћеду у животу човеческом ређе чувене бити оне речи: Еј, моје луде главе; гди ми је онда ова памет.

Протрчидер још једанпут, зече, — и проче, и проче. Куда, возрази сад Роман, ком је и трбу нешто досађивати почео. У Египту, међу непознатим људма, без леба, без новаца, без

Он у овом магновенију заборави и на Бурјама и на волшебнице; ништа друго радио није него »куда« викао, и ништа друго чуо није него планинама јечећи одзив: куда?

Бурјама и на волшебнице; ништа друго радио није него »куда« викао, и ништа друго чуо није него планинама јечећи одзив: куда?

брижни безновчани година, од бивши своји пријатеља остављен, сваке могућне помоћи лишен, тавним гласом вопија: куда?

брижни безновчани година, од бивши своји пријатеља остављен, сваке могућне помоћи лишен, тавним гласом вопија: куда?

Но наједанпут стане и почне се миголити. Каква је то девојка, откуда је, и чија је? Зашто на јелену јаши? Куда ће по овој непролазимој шуми?

Куда ће по овој непролазимој шуми? Ова га мисао на то доведе да он своју Розинанту окрене и тамо пут управи куда је вишепоменута девојка ишчезла.

Ту се прводаџији кроје аљине. Ајде сад крадом, другим путем, а ако ко запита: куда? — »у Кикинду, неким важним послом.« Девојки је, међутим, већ јављено.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он зна куда Свој зелени свитак (1958—1971) ЋЕЛЕ-КУЛА ЋЕЛЕ-КУЛА Кула смрти На чеоним костима се пресијава Страховито памћење Из

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

позиви, са свима својим добрим странама, прошли крај мене, ја сам још увек, са дипломом под пазухом, стајао нерешен куда ћу и на коју страну: у адвокате, новинаре, глумце или чиновнике?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Сетих се да сам већ за шао у опасан сектор, одакле су наши пешаци одступили. Па куда ћу онда? Почео сам се колебати. Ко може да ме контролише!...

Кретали смо се иза гребена, кроз шуму, да нас не би опазили непријатељски аероплани. — Куда идемо? — запита Краљ. — Код пешадије, ваше Величанство. — Код оне у рову?

— Зар ту нађе да застанеш?! — раздра се поручник Коста „Турчин“. — Па, куда ћу? — одговара равнодушно коморџија, седећи украј пута. Револвер плану. Коморџија замаче у мрак.

То је гвожђурија, као што и сам видиш, они нам сада ништа не користе — и показа руком на пут, куда се кретала једна батерија мога пука. — Али тешко ми је због војника.

Разговарамо о свом безизлазном положају. Још један дан марша па смо на граници. Куда ћемо после?... — Требало је да их сачекамо на Косову, и нека се историја још једном понови — каже потпоручник Живадин.

Ја се извињавам. Али... молим вас, још од Преполца причају о одлучној бици на Пољу Косову... А куда ћемо сада? — Ех, причају...

потпуковниче — упаде капетан Душан — претпоставимо да смо је и сачували, мада се она почела да осипа сама од себе. Куда ћемо с њом? — У албанске планине... а после видећемо. 3аћутасмо...

А ми се на брзу руку пакујемо и излазимо, не знајући куда сад. Трупе долазе са разних страна. Неке јединице застале, јер су изгубиле везу, те не знају на коју ће страну.

Све ће нас сада пустити кући. Уз пут наиђох на један пук пешадије. Застали су да виде куда ће. Војници се пресамитили преко пушака и гледају мрзовољно преда се.

— Добро, молим те, шта да им говорим?... Да не беже!... Пита ме данас поднаредник: „Господине капетане, зна ли се куда ћемо?“... Замисли!... Да смо под другим приликама, ја бих му нос разбио за ту дрскост да се ја њему исповедам.

Немамо више куда!... И сами видите... Три изласка постоје. Или ћемо бацити оружје, па ћемо се срамно предати. Водиће нас онда као

Око подне кренуше некуд. Онако изгладнели, исцепани и прокисли, личили су на колону скелета. — Куда, побогу, човече?! — запита потпуковник Петар једнога команданта батаљона.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита: — Куда си се упутио, момче? Одговорио би Ведран, али му се језик замрзао као рибица у леденој води.

»Високо, све више, у плаву зеницу Сунца и ко зна куда још — идем!« — кликну Капљица, али не осети радост у себи. Њен Цвет у пустињи цвета само једном у сто година!

Над њом је било небо, под њом зањихано поље мака, црвено и бескрајно. Није се питала како то, одједном, лети; куда лети. Летела је ослобођена страха, чак и тежине свог сопственог тела, кад зачу гласак: — Не стежи нас толико!

Да је само имао више снаге и начинио већи отвор измицала би Сребренка опет мрежама и бродовима... Да је... Али, куда то лети његов чамац? Усправи се Маријан и седе на дно чамца: све му, наједном, постаде јасно.

Најдужи и најмршавији је био Софроније у девет села унаоколо. Куда је отишао? Одакле стиже? Стресе се Старац, подиже руку: — Ипак си се вратио? — рече. — Шта сам могао, стари?

— рече девојче људским гласом, ухвати га за руку дланом лаганим и као пролећна трава прохладним, па га поведе собом. »Куда?« помисли Старац. »И, ко је она?« »На кога ли га сећа?

— Шта тражиш? — питају га углас, моле. — Да ме проведете крај беле змије, док гутљај живе воде узмем после идите куда вас ноге носе! — осмехну се Варалица. Зашто ли ћуте вештице?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

И родила си се таква! Стара, мртва, ледена, плачна... Никад се не насмеја, никад не зарадова! (Ка вратима куда је Ката изашла): Шта се овде по кући само вучеш и плачеш? Тамо иди! Иди у циганску махалу.

Ево ти штап, и власт, служба, и све! Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри!

И неће да се роди. Зар мене бре да убијев? Мене? Што ги још у турско време, по Скопље, Солун, Серез, куда ме онај мој брат праћаше по трговину...

Расплака ме! Слатка моја мајка! (Полази.) Још од кад ву свећу несам запалија. АРСА (задржавајући га): Куда? МИТКА (нолазећи): На гробје. Свећу на моју слатку мајчицу да запалим.

) Кошто, брзо! Хајде! КОШТАНА (Трза се): Ти? СТОЈАН Ја! (Ужаснуто): Што ме гледаш тако? Хајде! Брзо! КОШТАНА Куда? СТОЈАН У свет, да ти миришем косе, гледам очи, слушам глас, песму...

КОШТАНА (одсечно, неугодно): Нећу! СТОЈАН (забезекнут): А? КОШТАНА (одлучно, зловољно): Нећу! Зашта, куда да бежим? СТОЈАН (посрће к њој и вади нож): Зар ме ти не волиш? КОШТАНА (уплашена, моли): Не, Стојане! Не убиј ме!

(Диже а сузе му теку, капљу по рукама.) Ајде! Иди! КОШТАНА (подиже се уплакана): Куда? МИТКА Зар мене питујеш куде ће идеш? Зар ја да ти казујем? Куде? Ех, куде ја, туј и ти. Ја у мој дом, ти у твој!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Редом запјеваше оне!... И гласи дршћу, тресу се, и звоне, Мили и сјајни ко лук младе дуге: ''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?! Ми пјесме твоје, и другова свију Што своје душе на звјездама грију, — Света смо жива породица теби!

Тако она, вита, ломка, Обви руке обадвије Око паса смјела момка Што му чело самур крије. Не питај их куда језде, То не смије нико знати, До ли поноћ и звијезде И пун мјесец што их прати! Не стој на пут!...

34 (Ум збори:) О, када бих подножица био Куда ходи моја драга љупка! Тужио се не бих, па век цио Да ме гази и ногама тупка.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Турске куће остајале су пусте. На мунаре је падала паучина. Где су били турски друмови и калдрме, „и куда су Турци пролазили и коњскијем плочам' задирали“, из клина је проницала трава.

Она ми је сапалила крила; што не могла ватром сагорети, то под колан притегнула тврдо; веће бјежи куда теби драго“. Кад то зачу војвода Момчило, проли сузе низ јуначко лице, па одскочи од коња чилаша; трипут скочи, до

Марко пита своју стару мајку: „Сјетуј мене, моја стара мајко, куда ми је сад ићи најпрече: ил' ћу ићи на цареву војску, ил' ћу ићи краљу у сватове, да га вјенчам с госпођом

“ Па изиђе робље из тавнице, вели њему лијепа ђевојка: „Бјеж’те, робље, куда које знаде!“ Па узима до два побратима, одведе их у бијеле дворе, па дозива два бербера млада: један мије, други косу

поведоше, жалостиву пјесму запјеваше; сабљама му сандук сатесаше, наџацима раку ископаше, саранише Милић барјактара куда јарко смирује се сунце.

Како л’ тебе по имену вичу? Куда ли си био намислио? Камо твоја дружина остала?“ А катана њему проговара: „Што ме питаш, Мустај-беже Лички?

огњишта пронић ће вам трава, а мунаре попаст научина, неће имат ко јазан учити; куд су наши друми и калдрме, и куда су Турци пролазили и с коњскијем плочам’ задирали, из клина ће проникнути трава, друмови ће пожељет Турака, а Турака

овако чобанима рече: „Браћо моја, дванаест чобана, устаните, обор отворите, из обора ишћерајте свиње, нека иду куда коме драго; а ви, браћо, мене послушајте, и шарене пушке потпрашите; ако бог да те се оно стече што сам данас радит

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

разлога да те лажем Ко питу ћу да те смажем Имам колтове од сребра Да ти бушим твоја ребра Могу стати па бирати Куда ћу те просвирати Жао ми је јадног метка Јер си ружан као четка ПОНАШАМ СЕ ПОПУТ ПАШЕ Понашам се попут паше Сви

Као нека воденица глупа Шта је не знаш али нешто јесте У заседи иза петнаесте Па се очи нађу на мукама Заборавиш куда са рукама Нигде мира да се ноге сместе У заседи иза петнаесте Никад није рано да се сазна Да је прва љубав

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Како ли само тако брзо до тебе стиже тај глас, брже него ја сам? — Па куда онда мислиш? — А би ли ти пошао са мном на једно мјесто гдје неће бити туче и батина? — лукаво зашкиљи Стриц.

— лукаво зашкиљи Стриц. — Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом. — Еј, стој, куда ћеш? — Па тамо гдје не туку! — викну Ђоко враћајући се трком. — А гдје је то? — Да, збиља, нијеси ми још ни казао.

Од таквих су само звијезде сигурне, па и оне по читаву ноћ неповјерљиво жмиркају као да ће рећи: — Куда ли се то ти смуцаш, протуво једна, кад сав поштен свијет спава?

— Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке. — Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану. Ја се увијек горе завучем кад нешто смишљам.

На те његове ријечи, дјевојчица покорно, оборене главе, крену кроза шуму. Јованче се уозбиљи. — Луњо, куда ћеш? — Шта ја знам куда ћу. Идем, кад ме ту не воле. — Шта не воле! Ко не воли! — повика Вањка Широки.

Јованче се уозбиљи. — Луњо, куда ћеш? — Шта ја знам куда ћу. Идем, кад ме ту не воле. — Шта не воле! Ко не воли! — повика Вањка Широки.

Ко не воли! — повика Вањка Широки. — Стриче, магарче један, ожалостио си дјевојчицу, ено је — оде богзна куда. — Хе, а што она ту прича — набурено отегну Стриц. — Јест, па ми се онда сви смију.

Одједном је спопаде такав страх да јој се учитељ учини већи од планине. — Шта би сад, куда би?! Истог трена сјети се Јованчета и онога незаборавног дана кад је тај храбри дјечак пред самим учитељевим носом

— Шта ти је то ? — радознало се надвири Јованче. — Укосница. Гле како је оштра. Кад год идем куда кроз мрак, ја само извадим укосницу, држим је у руци и ничег се онда не бојим. — Како не бојиш? — зину Мачак.

Приђе само сумрачном отвору, неповјерљиво помирише непознату јазбину и забринуто се огледа на дјечаке као да пита: — Куда сте ви ово са мном наумили, је ли?

дворана, са својом збрком стубова, пролаза, пукотина и мрачних удубљења, била је испуњена шумом невидљиве воде. Куда да се крене? Мачак поче да просипа нешто из свог дубоког џепа. Јованче га зачуђено погледа. — Шта то радиш?

Погађам куд се провлаче људи кад иду у крађу дрва, куда дјечаци кад пођу пљачкати воће, а куд ће опет окренути неки странац, који воли да не буде ни од кога виђен.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Лепозгледне финике и миришљиве кипарисе, Преврће дубове васанске и борје ливанско... ЛАЂА, ОРАО И ЗМИЈА На мору куда прође лађа траг јој се не зна. Ни орлу пута летећи испод неба. Ни пак змијиње стазе кад се превуче преко камена.

УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ И куда знам бегати, куд ли се подети и сакрити испред твога духа? Ако да се испењем на небо, ти си сâм тамо горе; да ако ли

И једанпут, бијући му се с четири краља, надби их и свију четворицу живе их похвата, паке када би куда на шећњу ишао, њих би четворицу запрегао у златне му хинтове, те тако би се помпашно возио.

Распита их он ко су, од куда су, што ли траже. Казаше му се да су из туђе земље и жита ишту да купе. Погледа им Јосиф у очи и обеди их.

Запитах у сукоб ми једнога човека, куда иду хитњом ти толики људи. Он ми каза: »Иду, рече, у Јерусалим, хитају да стигну у цркву на праздник ваздвиженија

од сад куда ти је воља управи са мном и упути ме. Од сад ти ми буди учитељ моме спасењу водећи ме на пут покојања«. И те речи ми к

« Узех ја од њега и купих три сомунчића. И запитах хлебара куда је пут к Јордану. ОСЛОБОЂЕНИ ЦАРИГРАД или Повест полазна с давнашњега указа сложена изарад памтења онога дивнога

А ником не глаша на коју страну хоће се обрнути, кроме галијашким управаџијама потајно да знаду куда ће путовати. Фришко оде у персијску земљу празну без војске, откудно Сарвар бијаше изашао са свом оном силесијом, да

И тешко се онде забрину. Не знаде већ куда ће, камо ли ће путовати и онде му се пак јави божаставни Димитрије упомоћ и разговори га, те му рече: »Што си се

Оде већ тај и прође, умре и неста га са света.« »Ја куда се цар подеде и она му зла и опака господа зулумћари и прождрлице?« »А камо их, рекоше, брате!

А муке си доста протеглио. Тако ти је баш и на јаве: куда своју памет пустиш сав си онамо. Ако не и с ногама допирањем, ама смишљивањем се омах свуда.

Како то једно и подиже и носи се само с вољом упраљано? Где му је стојиште, од куда се диже, може ли се кад уморити с гледањем?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Њу су обично увек избегавали — нити су је позивали к себи у кућу нити су је водили кад су куда ишли. А ако су је баш кадгод и повели, то је увек било после дужег свађања и погађања око постављених услова, на које

она прође тако некуд са својим стринама или теткама крај његова дућана, а он у дућану ради и опази је, а зна отприлике куда ће и којим ће се улицама вратити, — колико пута скочи са седишта и остави рад и дућан на момку и шегрту и рекне им