Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Треће бјеше цури муштерија а некакви Кудуз-Дел-Алија, и он Мари књигу оправио, овако је њојзи говорио: „О Маријо, секо Ђурковића, и ја сам ти, цуро,
“ Кад Марија и ту књигу прими, њу ми гледа, намах другу пише, овако је њему говорила: „О Турчине, Кудуз-Дел-Алијо, Влахиња сам, прилика ти нисам, већ ти тражи за себе Туркињу; ја сам цура давно испрошена, испрошена у кршне
И одатле поћера дората, поћера га доле низ планину, те нагази на трећу бусију, на бусију Кудуз-дел-Алије. Бре, да видиш Кудуз-дел-Алије!
Бре, да видиш Кудуз-дел-Алије! Кад опази коња и јунака, он му пође оштро говорити: „Чујеш ли ме, млада сератлијо! Отклен идеш, од кога ли
сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: мајка Мару не да Смиљанићу, већ ће мајка Мару поклонити а некакву Кудуз-дел-Алији“.
Наке (крваве) су направљене, свакако, према презимену Накић. 63 Марија Ђурковић, Шарац Махмут-ага и Кудуз-Дел-Алија су историјски неодређене личности. Жена Илије Смиљанића била је покрштена Туркиња.