Петровић, Растко - ПЕСМЕ
запламљен Варошким ђоном тврдим кварећи поља јечма Осећах у себи грозно праоташтво како се стрви Језика отеченог куках и бејах жедан Да извршим, о да извршим већ једном Освету ону крви Мајко ја сам и тебе вређао својом речју Опевао муке
затварах окна, трзах нагло, пун беса; Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса, Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању; И вих се по поду, црв сам не ви се, тако кад, у орању; И Сунца, ме точак згњечи, и
затварах окна, трзах нагло пун беса; Са треском окно одруби руке; видех жиле, крв, жива меса; Ја видех све то; куках, урлах небу, у патњи, очајању; О Сунца ме точак згњечи, и одваливши огањ точи Жар своју - ја познах млаз што крвљу