Црњански, Милош - Сеобе 2
Госпожица Бергхамер је, првих дана, одмеравала стаситог Славонца, мало зачуђено, као што јахачи одмеравају високог кулаша, кад одјашу са малог вранчића.
И једну снажну кобилу, која више није била млада, али је била лака. Имала је чудну боју, кулаша. Праћена Шевичем, група официра, после јахања, обилазила је арену и гласно довикивала јахачима, који су јахали на
дошао ред, прескочио све препоне, до „зида“, али је три пута, узалуд, покушавао да натера кобилу, која је имала боју кулаша, да прелети преко „зида“. Граја и вика била је велика.
И у трикорну. Коња није имао, свога, за препоне, а допао му се био само онај црни пастув – и она кобила, боје кулаша. Стидео се да моли, да их јаше, пред толиким гледаоцима. Сматрао је себе за просечног јахача, на препонама.
“ Затим рече да моли само да му се дозволи да јаше оног црног пастува, или ону кобилу, боје кулаша. Он је уверен да су те животиње способне да узму и највишу препону, само их добро не јашу.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— А појка рече да пошљеш Султана кући; мора сутра зором у В., звали га у Чвориће на крштење, а ти јаши мог кулаша. — Па 'ајде, де. Преместих се на кулаша, па окретосмо натраг низ Букуљу.
, звали га у Чвориће на крштење, а ти јаши мог кулаша. — Па 'ајде, де. Преместих се на кулаша, па окретосмо натраг низ Букуљу. Радовао сам се што ћу бити на чаМарковом комишању.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
На пошљетку дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и долети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу да је на мјесто мртав пао, а
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тако је трајало до пред зору, кад Барица зачу коњски топот, те разбуди сина. Кењо уђе водећи за оглав кулаша, који, сав блатав, покривен раканцем, зарза видећи Бакоњу. За коњем уђе Кушмељ, држећи у руци натегнуту кубуру.
— Кад прикојуче ујутро допаде Стипан и каза да приковођани украдоше кулаша, ја одма реко у себика: нису борме Приковођани, него Кркотићи!
Пошто се сасвим раздани, Бакоња узјаха на кулаша, а отац пође пред њим, те се кренуше ка манастиру. Готово сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад
ФраБрне, хучући једнако и држећи се за куљу, дарова му пет крунаша зато што му је добро пазио кулаша. И тако делија Стипан изнесе стопе из манастира.
— Овај је почеја зарана! — вели фра-Тетка. — Ја сам дошâ да вам јавим, фра-Брне, да ће трибати још данас потковати кулаша, јер је обосија у оби придње. — Та-ако! А ти ајде одма! Нека се нареди све што триба, а јево мене за тобом.
— Баш га и триба навикавати! — вели Срдар... — Изведите ви њега! Букар изведе кулаша, који је пратиоца попријеко гледао. Бакоња га поче миловати. Шкељо му поднесе зоб у решету.
Али му се кујас не јави. Бакоња уђе и видје... не видје ни кулаша, ни брњаша Срдарева, ни дората Блитварева, ни вранца Вртирепова, ни два најбоља товарна коња. „А ди су?“ запита Бакоња.
Сјећао се живо прошлијех проштења: првога, кад је био пустођак, кад се оно прославио нашавши стричева кулаша; другога, пред смрт Шкоранчину, кад су се људи чудили како он одмеће и одскаче не само вршњацима, него и старијима;
Навалише успомене. Туда је пошљедњи пут прошао с оцем доводећи стричева кулаша. Сјети се себе у беневрецима и опанцима, глибава и сметена, па онда, у свијем потанкостима, разговора с оцем и
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Напошљетку, дознавши да се чобанче његовом ђевојком жени, узјаше на кулаша, и одлети у сватове баш кад су из цркве излазили, те младожењу буздованом удари у главу, да је на мјесто мртав пао, а
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Тад га браћа опремат стадоше; оде Петар опремат кулаша, а Вукашин опрема Милоша: на њег меће танану кошуљу, до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи
се црни Бугарине, ни браћа га познати не могу; дадоше му копље убојито и мач зелен старога Војина; Петрашин му изведе кулаша међедином свега опшивена, да кулаша царе не познаде.
не могу; дадоше му копље убојито и мач зелен старога Војина; Петрашин му изведе кулаша међедином свега опшивена, да кулаша царе не познаде.
Чувај добро дизген од кулаша, јер се кулаш јесте научио путовати с коњма царевијем“. Тада Милош окрену кулаша, пак за царем оде у сватове.
Чувај добро дизген од кулаша, јер се кулаш јесте научио путовати с коњма царевијем“. Тада Милош окрену кулаша, пак за царем оде у сватове. На Загорју сустиже сватове. Литају га кићени сватови: „Откуд идеш, млађано Бугарче?
Истом царе у бесједи бјеше, Милош иде, а кулаша води Ао пред шатор српског цар-Стјепана: „Је л' слободно, царе господине, да ја идем на мејдан у поље?
Ако згубиш млада заточника, честита ћу тебе учинити“. Узја Милош помамна кулаша, па окрену од б'јела шатора, заметнувши копље наопако.
“ Па он оде у поље леђанско. Када дође до добријех коња, он проводи својега кулаша, па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу!
Она под њим увати кулаша, и склопи му руке око врата, па и њему стаде говорити: „О мој брате, Југовић-Војине, цар је тебе мене поклонио, и тебе
злаћену маштараву, пољите је Сави на обалу, не би ли се Туре преварило, не би ли се мало забавило, док опремим себе и кулаша“.
Скочи Вуче опремат кулаша, а Јакшићи нареде ђевојку, ођеше је што се љепше може, дадоше јој злаћену маштраву, послаше је Сави на обалу.
Све то гледа Змај од огња Вуче, па с' довати на свога кулаша, па полеће уз поље Врачара; кад је мало Порчу сустигао, па је онда Порчи говорио: „Стани, курво, од Авале Порча!