Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
у авлију и видјеше — прво што видјеше бјеше најдебљи дио фратров, јер кулаш обрнуо сапи вратима, а фратар се повио на кулашу, па с натегом извлачи десну ногу из узенђије.
— О Исусе слатки, о Дивице причиста! Срића да је вра-Брне на време дознâ све! — рече Барица. Бакоња сложи руке на кулашу, па погледавши побједнички оца и мајку, рече: — Мој добри ћаћо, и моја добра мајо, ништа стриц за то не зна.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Он је такав кад задрема на кулашу, јер је „злу науку“ да поспава свагда око подне научио по планини овце чувајући. Он је такав кад води онај духовити
путем путујући, — злу науку Милош научио код оваца у Шари планини: поспавати свагда око подне — он задрема на коњу кулашу.
Како дизген ослаби кулашу, диже главу, оде кроз сватове, обаљује коње и јунаке, докле дође коњма царевијем; како дође, с њима у ред стаде.
“ Кад се прену Милош Војиновић, те сагледа цару очи чарне, кулаш иде с коњма царевијем; он покупи дизгене кулашу, па ишћера њега из сватова, удара га оштром бакрачлијом: по три копља упријеко скаче, по четири небу у
“ Побјеже му Нестопољче Јанко; стиже њега Милош на кулашу, удари га међу плећи живе, четири се пута преметнуо: „Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
Толике ти јабуке родиле у питому Нестопољу твоме!“ Бјежи јадно момче Пријепољче; достиже га Милош на кулашу, те и њега куцну шестоперцем, седам се је лута преметнуло: „Држ' се добро, момче Пријепољче!
Пусти копље Милош Војиновић, те прикова бијело Латинче, прикова га за леђанска врата, пак му русу одсијече главу, кулашу је баци у зобницу; па увати његова дората, одведе га цару честитоме: „Ето, царе, заточника главе!
“ Па он оде у поље леђанско. Када дође до добријех коња, он проводи својега кулаша, па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу!
Када дође до добријех коња, он проводи својега кулаша, па кулашу своме проговара: „Чекај мене у седло, кулашу!“ А он прође с оне друге стране, заигра се преко поља равна, и прескочи три коња витеза и на њима три пламена
друге стране, заигра се преко поља равна, и прескочи три коња витеза и на њима три пламена мача, устави се на својем кулашу; па он узе три коња витеза, одведе их српском цар-Стјепану.
ударио, из бојна га седла избацио; пак потеже копље убојито, прибоде га у зелену траву, пак му све три одсијече главе, кулашу их баци у зобницу.
Првијем се чашам’ обредише, ал’ ето ти Личког Мустај-бега, с њим поредо од Орашца Тала на кулашу коњу великоме (завргô се дреновом батином, у батини хиљада клинаца); сваки води по тридест Турака; на селам их Осман