Црњански, Милош - Сеобе 2
Седео је као и сад, у диму, као у неком мрачном облаку. Каткад би се смешкао. Што је госпожу Кумру, љутило. Све до оног дана, кад су његови Махалчани хтели да изврну оберкригскомисара Гарчулу, Трифун, селидбу у
Ти хорови, кроз месечину, и багрење, доводили су госпожу Кумру до суза. Она би, лежећи на постељи, будна, слушала то, и шапутала: „Ала је то лепо!
Имала је снагу, као у младих хусара, рвача. Павла је сећала на госпожу Кумру, Трифуна. Исакович се зарицао да се, са том женом, неће упуштати, на том путу, ни у какво љубакање, чак ни кад би она
Кад би Волков могао да види Трифунову жену, Кумру, кад обуче тесне чакшире хусара, никад је више не би заборавио. Павле онда додаде да му је Волков причао и нешто
Оне ће се, рече, вратити, кад мир Божији уђе опет међ браћу! Оне су, каже, уз Кумру, а неће то, што Трифун прича, да слушају.
И њега је, каже, обузело, нако лудило, као и његову Кумру. Зачудо, Павле се, брзо, променио. После кратког ћутања, наставио је да се распитује, о онима који крећу у Росију, као
Што је било најлуђе, Виткович је причао да штапсквартера зна да је фенрик, или корнет, Вулин, Кумру напустио, а да је Кумра у другом стању.