Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Севну ватре, покажу се димови и покрај њега цијукну куршуми, као змије кад са стене скачу на пролазеће, а фес се држи гордо.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сад и Турци припуцаше. Запеваше куршуми своју самртну песму... Кара-Ђорђе рече: — Не пуцај!... Само кад топ пукне, онда по једну ватру!...
— А што се увио? — упита Јова Јуришић. — Свега га изрешетали турски куршуми!... Тринаест рана на њему! — Тринаест?! — Јест, тринаест, али ништа то!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Костјуринова идеја била је да се пехота навикне да куршуми лете око ње, а она да корача и даље, све док не дође до судара, прса у прса, на бајонет.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Наједном пуче пушка... још један пуцањ, па се расу паљба негде испред нас. Куршуми зафијукаше језиво изнад наших глава, возари погнуше главе, а послужиоци полегаше. — На рукама, напред!
Чује се нека ларма, као јауци, запомагање. И опет: „Ура, ура!“... Нешто кркља, ври, ломи се. Куршуми су звиждали изнад наших глава и војници су се склањали иза топовских штитова.
Неки су већ уз обалу, и онако голи беже поред нас, или преморени падају на обалу, коју обасипају куршуми. Ропац и крици: „Браћо, помозите!“... „У помоћ!“... „Спасите... спасите!“...
Тада ми је постало јасно зашто су пешаци онако равнодушни кад около њих звижде куршуми. Та они су толико пута били на нишану пушке и остали живи, а тек што би се чували кад их нико нарочито не гађа.
А куршуми непрекидно звижде над главом, бомбе праште около његове земунице, а гранате га туку као и остале пешаке. Него, знаш ли
Чујемо, неко јечи. Мало даље, тамна непомична прилика... У близини неко дозива: „Друже, друже...“ А куршуми фијучу све чешће, и ми погнути журимо, па и не осећамо колико кипти зној са нас. Пред нама се неко креће.
Чинило нам се као да смо у неком узаврелом котлу и као да ће нас врео талас захватити с које било стране. А куршуми су непрекидно звиждали... Однекуда из близине почеше долетати шрапнели и запрашташе над нашим главама.
„На картеч!“ — викну неко. „Предњаци брже!“ — вичу други. Кроз батерију звизнуше куршуми... два послужиоца са четвртог топа падоше. И док пунилац извуче ашов из земље, они се приближише на педесет метара.
Донекле смо могли јахати. Али иза једног гребена зазвиждаше куршуми, те брзо сјахасмо и пођосмо пешке. Ишли смо прво косином, по благој узбрдици.
Сада смо у мртвом углу. Али са зебњом помишљамо на онај хрбат изнад нас, са кога се види батерија и где звижде куршуми са свих страна... Нешто од напора, али више од узбуђења, срце је снажно ударало.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу. Докони хајдуци броје вашке.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Сасвим! — рекох ја. — Замислите кад ја, после рата, одем у Беч и кад им кажем да сам стајао онде, где су падали куршуми? Све ће Бечлике с усхићењем рећи за мене: кригер!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Као да то беше сигнал усамљеној и успаваној гори да оживи. Одједном се сва гора проломи од вике и пуцања. Куршуми стадоше да лете и звижде око њих и више њих, откидајући гране, које лако падаху пред ноге им.
Ђурица окрете револвер и на тај прозор, па окиде... Загрокташе пушке на оба прозора, куршуми прелећу преко његове главе, ударају у зид и окруне мало земље, која се осипа право на њега...
Краков, Станислав - КРИЛА
Јурили су кроз врбе, и скакали преко реке. Вода је избијала увис млазевима око њиних ногу. Куршуми су јаукали кроз престрављене врбе на обали. По камену је лежала побацана спрема н један удављени певац.
— Погинућу, — страх струји кроз душу мајора, и очајна рука прихвата чутурицу. И душко лежи крај њега и дрхти. Куршуми му пресекли сећања и мисли. Стеже грчевито сигнални пиштољ, и припија се уз ниску гомилицу камена и земље.
Посрће се. Пада. Неко се диже. Опет пада. Свако гледа да се издвоји, да бежи у другом правцу. Куршуми рију сунцем испечену земљу, и бацају облачке прашине увис. Узаман вапију и јече остављени рањеници.
— Не, не, ја ћу сам, — муцао је преплашени Душко. Већ је осећао како му шиљати куршуми пролазе кроз тело. Његов бледи образ крвавио је на вилици засечен комадом бомбе.
Завоји се нуде, али и смех са њима. Опасност је прошла. Залутали метак одбио је само врх од носа овоме војнику. Куршуми почеше све бржи, чешћи, а горе на врху као наљућени цветали су у зраку један за другим бели облачци дима.
Колона одједном стаде. Уморни су војници, али би ипак радије напред, јер је овако некако неугодно, тешко. Куршуми су све чешћи.. Опет јаукну неко. Само да се већ једном дође. А зато сад стоје овде? Војници гунђају.
Кајмакчалан мора још ноћас да падне... Чичи мајору је нешто неугодно, чупа бркове, а кроз тело као да му мајушни куршуми јуре. — Само храбро, смело, стари сте витези. Напред, па са срећом! Колона се крете.
— Лакше, лакше, превалићете ме... — Фић, фић, — звижде залутали куршуми и пресецају јечање рањенога на носилима која се клате између четири снажна рамена.
Већ читав сат га вуку по мраку, а проклети куршуми још једнако их стижу и звижде. Трза се несвесно. Његови ордонанси га носе.
Па после носила са четири снажна носиоца спуштају се и пењу уз нагибе, кроз јаруге пуне мочвара, и увек куршуми их прате. А горе се непрестано бије. Горе је граница. Први наслућени комад њине земље.
не, нису се људи убијали... смрт није ни постојала... постојала је само радост једина и вечна. Куршуми су све чешће певали. Певале су и жице пред рововима и брда под снегом, коме је сунце давало румени одблесак и...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Стајали смо окренути леђима бојном пољу; почеше да падају око нас куршуми. Комаров рече: — Окренимо се; ако будемо погођени да не буде у леђа; могло би нам се рећи да смо бежали. Окренемо се.
Истина, куршуми лете у шанац, али где је непријатељ што их шаље? Зашто ћути турска артиљерија? Да није то каква забуна и погрешка?
Са виса Турци су непрестано просипали јаку ватру. Куршуми су у маси падали у шанац; сваки час су зврцали о дебеле шине топовских кола и пошто се ту од удара распљоште са зврком
(он је ту био у шанцу за време првог јуриша искакао је на бедем и говорио војницима: »Ето, видите, јунаци, Турски куршуми не бију!«) и рече: — Па најпосле остаћу ја, кад нема кога другог.
Можда моме ораторствовању не би било кпаја да ме Турски куршуми озбиљно не опоменуше да је већ крајње време да прекинем моја разглаголствија.
Ту станемо, ђенерал је сам трчао од топа до топа, нишанио и командовао пуцање целом батеријом. Турски куршуми долетали су чак амо и опет нам ране неколико коња.
Напред... све напред... Наједанпут... гррр... као гром турски плотун на тридесет корачаји пред нама. Куршуми запишташе косећи грање и лишће, неко улево од мене јаукну, ми скресасмо пушке, дим као густа магла напуни шуму (јер се
Шта је даље било сећам се сад само као кроза сан. Знам да једно сто корака тако трчасмо; знам да картеч и куршуми брисаху као метла по нашим редовима, сваљујући и лево и десно; знам да ми један рањен Рус нешто говораше; знам да
— мучна работа! Од њега може бити да бјеже нечастиви, али куршуми, божа ми вјера — не! У томе се бијасмо прикучили Турцима те отворисмо пуцњаву.
свеца...« Турске гранате прште свуда око нас засипљући нас земљом и прашином са свију страна. С леве стране долећу и куршуми.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Мислио би човек, нико жив неће остати. У неко доба почеше куршуми да звижде преко наших глава. Ту смо, дакле. Налазимо се у висини батерије те нас пуцњи топова просто растржу.
“ „Какав напад!... Зар би нас онда вукли по овој ноћи. По паљби рекао бих да наши беже.“ Куршуми учесташе. Страховао сам да ме не лупи у главу. На друго место где хоће. У рату се гине... Јест...
Кроз ноћ се разлеже команда: „Нож на пушку!“ Одвезао сам бомбу и откопчао револвер. Зи-у! Зи-у! — звижде куршуми. То се још и могло поднети. Али једна наша батерија испред које смо стајали, искида нам нерве. Трупкамо у месту.
Али, лево, у правцу Кајмакчаланског потока митраљез нечији је вриштао. Тамо је кркљало. Куршуми су звиждали. Један четник паде. И други. Чују се повици: „Стој! Стој!“ — Ко ли то виче? Али замах нас је захватио.
— Је ли ово наша земља? — Јесте! Они падоше на колена. Неки су се. крстили. Други љубили земљу. Куршуми су фијукали. Планина је хучала. На самом врху сударисмо се са војницима из седмога пука.
А Бугари, као да су знали, распале баш тад. Сви смо били прилегли. Куршуми су прштали над нама. Док ти мој Андрија клече, и поче да се крсти. — Учо, мањ то ако ти не помогне!
Спуштало се хладно, мрачно вече. Око мене непрестано прште куршуми. Очекујем да дође неко да ме изнесе. Ослонио сам се мало на руке. Око мене лежали су непомични војници.
Опомињао сам их да лакше иду. Али они ме нису слушали, јер су куршуми непрестано зврцали око нас. Болови су били толико ужасни да сам се обезнанио.
Он наједном паде ничице... Војници су застали неодлучни. Други легли... По песку прпоре куршуми као кишне капи на мирној води. Посматрао сам, заклоњен иза камења, агонију друге чете, забезекнут и згранут...
На реци паљба све бржа. Куршуми прелећу преко наших глава. То наши гађају, а и не знају да погађају нас. Наредио сам да се војници укопају и са задње
Осетио сам неко задовољство због свога страха... У близини нашој учесташе пушчани пуцњи. Куршуми су фијукали. Командир је ишао усправан кроз сплет од ровова, затим окрете опет у правцу одакле је допирао прасак
Онда један скок, и настави даље. Обазрем се. Око мене сви мртви. Нагнем да бежим. Он поче да гађа мене, куршуми су прштали около, али ја се дочепах рова жив и здрав. Е, је ли то случај? — Знам.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Какво узјахивање! — Бежи што пре! — викнем му ја, јер почеше да прште куршуми око нас. Онда потрчах. Митраљез са брега поче да клокоће. Ми прилегосмо у јарак покрај пута. Док нешто тресну.
Данима ми гладујемо — додаје други. — Ако пођемо са вама, помрећемо од глади. Ако се вратимо, можда ће нас куршуми мимоићи. Гладни, погурени и помодрели од зиме, одоше они натраг.
Све се измешало, а непријатељ нас стално притискује и у стопу прати. Куршуми су фијукали са свих страна, а артиљерија непријатељска засипала путеве. Сунце прижегло као да боде, људи смрвљени.
Али само што рече, куршуми звизнуше око наших глава, као ројеви осица. Командант у моменту задржа коња, па се хитро окрете према првој батерији,
Напред! Напред! Ношен на рукама, први топ био је извучен на бедем. Вратили смо се. Али одозго одступају пешаци. Куршуми звижде. Сви наваљујемо на конопце, други гурају. Борићемо се до последњег часа.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Чудо боже! огромног чуда! Речи нам звижде брже но куршуми; Боже, спаси душу нашу у прашуми! Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле, А око кроз подеротину лица: Учи угласти