Сремац, Стеван - ПРОЗА
Никоме не мисли зла, а сви је воле у кући, а највише ти, што једва чекаш да ти се удроби, па да кусаш из чанка. А, ’ајд’ погоди: ко је то? Дете устало. Ћути па га само гледа. — Но, шта је, ко је то? Реци само слободно!
Ја знам да је и она јако потребна и сваком мила и у кући и у послу, и да ти она сипа у чанак да кусаш. Али нисам то мислио. Друго сам чекао да ми одговориш, Тиосаве, јер ми сад зоологију учимо.