Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
“ Бива: „Фра-Брне је бог, пак ти је лако, Кушмељу!“ А и јест фратар Кушмеља љубио мимо браћу и мимо све рођаке, љубио га је „као крух вино“.
Чагаљ, Шунда, Кљако, Рдало, Ркалина, Рора и сви остали изданци светога коријена не завиђаху Кушмељу толико ни једено јело, ни путовани пут, ни одужени дуг, ни покривени кров, ни запаћену стоку, ни стечено кнештво, све
Колико и колико пута Кушмељу преври, па скочи да истуче „несритно дите“, а Осињача се онда накостријеши пут мужа, баш као квочка бранећи пилад.
А-ја! — Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. — Не, не! — заграјаше сви. Кушмељу би као да га пчела упече уврх носа, те одиже образе и брке, а зубе искези, па им вели: — Ма, људи, шта ће вам цило
Њеки још повикаше: — Добра ноћ, брате Кушмељу, прости и вала ти на части! Ркалина се заплака на поласку. — Ни-и-сам ни ми-сли-ја да... да те вриђам!
Али се то могло судити по њеким биљезима, али највише по томе што на крају љета рече брату Кушмељу, који дође да распита: — Јето јес магареће крви, али јопета не могу се пуно тужити на њ.