Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Тај смех сада разбијено одјекује у њој. Суровим и крупним очима гњечи гуњ, куштраву косу што прелази преко гајтана, чакшире, кратке и наборане, мокру гомилицу старе одеће... Како је могла да га пожели?
И све да ти однесем. Рекла је то тако уверено. Мало се одмаче од ње. Месечина му се заплете у кратку, куштраву браду. Лице му постаде модро. И очи. — Детета ми, никакво зло нећу да учиним... ако није моје. Мијат или Тола?