Африка
Јурим најпре кроз чаршију обућара, па памуџија, па асурџија, кујунџија, месара, кожара итд. Кроз чаршију покривену зеленим вењацима; уз брдо, кроз улице препуне света, магарића, бициклиста
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
У Босни жена „којој се дјеца не дају подгојити“, нађе срме од три удовице, од три распуштенице и од три девојке. Кујунџија у глуво доба ноћи скује детету „тилсум“ које оно увек носи на капи као заштиту.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Кад то чула шећерли дјевојка, Отпоручи Каранфилу Јови: “Ој Бога ми, Каранфиле Јово! Ја сам чула, да си кујунџија; Послаћу ти ситну трепетљику, Сакуј мени статве и брдила, И остало, што стану ваљаде, И од тога што теби претече,
Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од јелена. У њима су два града грађена: У једном је кујунџија Јанко, У другоме Јања хитропреља.
У њима су два града грађена: У једном је кујунџија Јанко, У другоме Јања хитропреља. Поручује кујунџија Јанко, Поручује Јањи хитропрељи: “Ој, Бога ти, Јањо хитропрељо, Да ти пошљем малено повјесмо: Опреди ми шатор и
“ Јања била мудрија од Јанка, Поручује кујунџији Јанку: “Ој, Бога ти, кујунџија Јанко, Да ти пошљем малену парицу: Сакуј мени в’јенце и обоце, А што теби од тога остане — Поткуј твога добра коња
У неђељу, која прва дође, У мом двору, а на крилу моме. 199. Кујунџија, тако ти заната! Сакуј мени од злата јунака; Мазићу га, к’о рођена мајка, Љубићу га до самога мрака, А грлити до
пенната) кона - комшиница кондијер - кондир, суд у коме се држи и точи из њега пиће коруна - круна (овде: Сунце) кујунџија - занатлија који израђује предмете и украсе од злата и сребра кути - уста - уста као кутија шећера (игра речима)
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
никад ништа), или као остварења настала у органској вези са песмом па отуд прешла у свакидашњи говор (Злату ће се кујунџија наћи; Није благо ни сребро ви злато, / већ је благо што је срцу драго; Правда држи земљу и градове, / А неправда руши
Зла година прићерала орла: Изгубио и канџе и крила. Злату ће се кујунџија наћи. Зрно по зрно погача, Камен по камен палача. Кад лисица преко леда пријеђе, Онда можеш топове возити.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Сигурно!“ „Како да га створим и опремим? - Ми имамо овде жита, дрва, вуне и рибе у изобиљу, али немамо кујунџија и ткача који би се могли мерити са александрискима и феничкима“. „Тако је!
Рачун му показа да од злата што га је кујунџија примио од владара није, као што га је Еризастрос осумњичио, заменио једну четвртину сребром, већ само једну
У то закуца неко на вратима. То беше Диоклес, кујунџија. „Архимеде“, узвикну он, „хајде са мном; извешћу те из вароши“. „Како можеш?
Петровић, Растко - АФРИКА
Јурим најпре кроз чаршију обућара, па памуџија, па асурџија, кујунџија, месара, кожара итд. Кроз чаршију покривену зеленим вењацима; уз брдо, кроз улице препуне света, магарића, бициклиста
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
бразде) око села. куђеља (кудјела) — преслица; повесмо: Везаћу га уз то бојно копље као жена куђељ’ уз преслицу кујунџија — златар кујунџика — кујунџијина жена кука и мотика — сељаци, народ кула — куће од камена; „у Херцеговини се“ —
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Изнеможе ковач надимљући му мехове, неста и олова за стрељање, узалуд кујунџија сребро кује, — ваше врагометство се не изручи.
Први дан даде свет, а четврти дан справи многе свеће ка неки кујунџија да салије понапре велики крушац злата и после опет израсеца га на мале крупице, те кује и раскива на сваку форму мале
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
И сам Манасија — „чапкун Мане“ назван — кујунџија, колико је пута — он, чапкун и несрећник да му је требало пара тражити!
ако се Зона поносила што се свет за њом окретао, могла се, вала, поносити, и те још како, кад се за њом осврне Мане кујунџија! јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године.
девојака за удају, или, још боље, девојака од којих једну треба себи за сапутницу у животу да изабере мајстор Мане кујунџија. Неколико дана доцније, а код Јевде се опет скупљају на ново фамилијарно веће.
Све ово морало се испричати да виде читаоци пред каквим је амбисом врло лако могао бити и наш јунак Мане кујунџија. По решењу фамилијарног већа, Јевда узе преда се једнога дана сина Манчу.
натрпава на саму ствар, због које је ова приповетка и постала, а то је: да се у њој једва једаред нађоше заједно Мане кујунџија и Зоне Замфирово. Зона је знала да је лепа, и да је чак лепотица.
И већ због самога тога није никакво чудо што је и Мане кујунџија — чапкун-Мане названи — морао ући у ову приповетку, ако никако друкчије а оно макар као епизода.
— Ете има у Лесковац ем какви трговци, у Врање ем какве чорбаџије, па ће се, што зборе селски, за злато ласно нађе кујунџија. А онај чапкун зар је прилика, он, кријумчарски син, спроти теб’ и сироти други Замфирови зетови?...
— Бре, бре, бре! — наставља Дока. ’Видосте ли, мори, нашога Манчу како си знаје убаво што ваља?!... Е, што је човек кујунџија, па се разбира у злато!... Знаје што је злато, и како се, ете, злато топи!...
Кад стигне у теј године, демек да је за давање и удавање, — ласно за тој... што казаше: злату ће се кујунџија нађе! — заврши поносито тетка Калиопа. — Па, брљивке једне, што ви ја зборим?! Па ја ви за кујунџију, ете, и зборим...
Стаде први кујунџија од Београд до Пећ и до Призрен!... Мори, па и да си нема паре, што је па заб то?! Кад се деца милују, — што ги требају
Мори, неје то Жућко!... То си је Мане, Мане кујунџија!... Не давам ви га!... Тугоо!“ рече, па се засмеја и једва говори од смеха.
минђуше и белензуке, па и ово сад са Зоном, заврши Перса Јордановица, може да испадне по оном народном: „Злату ће се кујунџија наћи“...