Употреба речи кућа у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

И Маџарима се сажалило, те из чистог саучешћа запалише хиљаду томашевачких кућа. Ни цркву нису поштедели: нека и она светли синовима православне вере!...

Наше је село остало на миру, није ниједна кућа оборена, ниједан кров спаљен. Наше је село са Немцима измешано — а Немци су наши питоме нарави, блага разума...

Није ми казао да ће доћи, а ја га чекам!... То је чудно!... Алексина је кућа далеко од наше, на другом крају Кикинде, а ја чујем како врата на његовој авлији шкрипе!...

Хиљаду нас кућа раздваја, а ја видим како, огрнут дебелом опаклијом, кроз најдаље сокаке пажљиво корачајући, све ближе нашем крају

“ одговараху немилостиви богаташи. Поскапаћемо од глади!“ Они слегоше раменима и ћутаху... Наша је кућа последња у брежанском крају.

Што не поубија таке зликовце и харамије, па да будемо мирни код својих кућа и да уживамо мирно наше горким знојем стечено имање, а не да нас у нашој рођеној кући нападају, пале и харају?...

— Не дирај је, — рече, — ова је планина њена кућа. После тога се ућута и тек онако, као кроза сан, шапутао је за себе: — Али што баш тако да се деси да нам прво

Живко прихвати завежљај, а Стана прескочи врљике, којима је била кућа ограђена, тако лако и вешто, рекао би срна је...

Мени је цела Честобродица позната као кућа у којој сам се родио“. Ми поседасмо на коње, а Живко узме Станиног коња за улар, проводећи га стазицом куда само козе

Чудна работа!... Кућа му је, некако, сама за себе на пустоме брдашцу. С леве стране поток, а десно лужина... У Николе лепа снаха, још

Жалостиво је та кућа изгледала: наместо прозора беху неке рупице хартијом излепљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета, кроз које се

Ниже школе, баш преко Турскога Потока, кад се мине кућа Николе Белића, усред зеленог луга, подизала се једна мала кућица.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” Кажу наши у Далмацији да се над једним пијаницом упали кућа. Вичу људи споља: „Воду, воду!” А онога изнутра стане вика: „Не идите ми с водом на очи, да вам Божић на зло не дође!

„Јесам, како не би” — одговори: — „Иштем кућа терем-тете..." — „А шта то значи, оче Мако?” — „Што значи? Зар не разумете?

А не знаш, јадан, да ја, у овој кући рођена и одрасла, да десети део твоје ларме учиним, господар и госпођа и сва кућа би на ме скочили; а ти, који нимало не знаш обичај места у коме си, с крајњом смелостију и продерзливостију, не бојећи

С.: Ми не просимо за себе, него за манастир. К.: Опет он — „за манастир!” Та није ли манастир ваша кућа? А ко проси за своју кућу, не проси ли за се? С.: Ти не знаш, капетане, колико се људи у једној лаври 'рани. К.

Нејма ти горе муке инаџији него да се нејма с ким инатити и терати процес. Млогоме се тамо негде кућа продаје, а он у Бечу иште које од кога у зајам да тера процес. А која му од тога полза? Велика!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Да мирише она дуња! Она дуња, и она јабука! Да се слути онај снег! Да се чују од оних кућа из оне таме они пси! А у прозору сија неопран месец!

изнад расула, окружени жетвама узлећу Сопоћани, лети Жича, лете Високи Дечани, пуна јабука, пред њима Ћеле-кула. Кућа из куће избачена, дрво из дрвета прогнано, заглибљени већ до рамена кроз разливена гацамо блата; ни из небеског

тако је и захладило), кроз коју је небеску кључаоницу онај закаснели сунчев зрак на оних неколико усамљених кућа, на оном далеком планинском превоју, пао?

Зашто је, у овом угашеном свету, пре него што се угаси и сам, баш оних неколико напуштених кућа, да их за трен обасја, изабрао? МРАК НА ПРАГУ Одавде, са овог прага, кад је ведро, види се море иза девет гора!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Оно кућа што није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, гот

У то време било је у Ваљеву 24 џамије, и говоре да је било преко 3000 кућа турски’, а 200 хришћански’. Ми дотерамо из села четнике, али како се набирају ексера из пожара, они онда оду опет кући.

,А где су ваше жене и деца?’ питао је даље, и ја одговорим, да наше жене и деца седе код своји’ кућа. — ,А кад Турци’, почне цар мало узвишенијим гласом, ,сместе и осигурају тамо своје жене и децу, пак онда узјашу на

везирова тевабија на Стамбол-капију, мој отац с ваљевском војском на капију уза Саву (онда није било покрај Саве кућа), и у један ма̓ јурише и Видинлије истерају из вароши.

Не видиш ли како твога аге гори хан? Сад само док устанем па узмем угарак с ватре и дунем у стреју, па ће и твоја кућа онако горети, а ти иди дахијама!” — На то Веса рекне: „Брате, ја хоћу, но не знам нашто ће то изаћи”.

На то ми се наниже одбијемо. Ту нам погибоше два врло добра момка из Вр̓овина. Запалимо неколико кућа јоште, и Турке у велику каменом озидану авлију затворимо и читав смо и̓ дан из пушака тукли.

Чекам Живковића, али га нема да дође. Већ стриц Јаков отишао на Шабац, српски баир освојили, и турски̓ неколико кућа попалили, а Турке у град сатерали; то је било у почетку марта.

Читава два дана мучим се по селима, да коју пару нађем; но који би ми дали, они су отишли у војску, нема и̓ код кућа.

” Кажу да јесте. „Добро”, одговорим ја, „ја сам јаков!” (јер то је једна кућа била, нисмо ништа у кућевним стварима одвојили, и он је мене свуда, а ја њега заступао), и рекнем повелително:

(И ово да знате: било је у Топчидеру десетак кућа сламњача бугарски̓, пак су празне остале а Бугари побегли. Кад смо ми из Остружнице пошли, оставимо Аћима Дољанца из

” Устаде и генерал, опази димове — у небо опрли — од десет кућа, пак се окрете на оне Турке, изврати кожу и повика: ,,Ви једне кесеџије, ви једни бунтовници свога цара, ви сте вашега

скупштини кажемо да ми сваки на своју страну с војском одлазимо, нахија остаје без старешине и суда, а народу који код кућа остаје требаће суда, зато нека скупштина изабере два поштена човека, да и̓ у Кличевцу, немачком шанцу више Ваљева,

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Осим сељака, ту су почесто свраћали на каву учитељ и два практиканта из среске куће. Истина, среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у шетњу, и неће обићи а да на

Баш до његовог забрана кућа је Ђуре и Спасоје Павића. То су вам два отресна, ваљана и вредна момка. Имају сестру — да је није шале у свој

Ја мислим да сте га виђали ако сте били који пут о Васкрсу или о Госпођинудне на сабору код н-ске цркве. Среска је кућа близу; нема ни сахат хода одатле. Дакле, кад је год сабор код н-ске цркве, дођу и господа из Владимираца на сабор.

Кад се већ вратио и био надомак Владимирцима, где је среска кућа — рећи ће задовољно своме верном Ђуку: — Па, Ђуко, јесу л̓ батли Вучевчани, а? — Добро је, господине, добро!

Сутрадан поранио газда Милун, па седи на доксату пред својом кућом, а кућа му је од најугледнијих у свем селу. Пије кафу, пуши на дуг чибук и виче нешто на чељад.

— Што не бих? — одговори Среја. — Ако је добра кућа, најмио бих се још ово лето. — А зар не би више? — Вала и не бих више!

— Видиш и сам, данас су оскудна времена; тешко се долази до паре. — Све је тако. Ама газда-Милунова кућа је велика; ту ћу ја имати двапут више посла него у другога. — Да ти дам тринаест — повиси мало Милун.

А и време је већ да га ожени. Срданова кућа није богзна како задружна; он у годинама и отежао, а његова Стана није више онако окретна као у млађе доба, кад је

Тако је Мојсило радио неколико година у тој паланци, неколико је оближњих сеоских кућа што му беху дужници упропастио, па тек о једном Ђурђевудне продаде испод руке робу и уступи дућан другоме, покупи

Еле, школа је наврх села, а попова кућа насред села. Деси се често те поп има посла чак доле у дну села у најдоњој кући; он пође — па опет неће обићи док не

јес' чуо, није ово лудачка кућа!... Па, онда, немојте се згађати лењирима ни брљати астале мастилом. Немојте ми дрљати по дувару којекаке куке, као

— Никад, господине, далеко им лепа кућа! — одговори Симица, а намешта нешто по колима. — Не да ти ђаво седети с миром... Него, штета, Симо, твог мркова нигде!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

СТРАШНА ЗАКЛЕТВА 52 10. РАСТАНАК 56 11. ДЕВА 60 12. ГОРСКИ ЦАРЕВИ 65 13. ПРВИ МЕГДАН 76 14. ПРОКЛЕТА КУЋА 81 ИИ ДЕО: ОСВЕТНИК 89 1. ПАУК 90 2. ЈЕЛИЦА 96 3. ЗЕКА 102 4. ПОТЕРА 109 5. СИМА КАТИЋ 115 6. КРУШКА РАДИ 120 7.

Око ватре укућани седе; крај огњишта вечерају и разговарају, па ту и уморне кости одмарају. То су одељење звали „кућа”. Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. Било је и бољих кућа.

То су одељење звали „кућа”. Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. Било је и бољих кућа. То беху куће задружних породица.

То су одељење звали „кућа”. Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. Било је и бољих кућа. То беху куће задружних породица.

Још и данас имамо добро очуваних остатака од тих кућа. У унутрашњости њиховој било је још одељења сем „куће“, као: домаћинова соба, ћилер итд., итд.

Данас је то село велико и ушорено. Има у њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа. Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу.

Живели су сложно. То не беше село ни општина, то је била једна кућа. Ако је весеље, весеље је свију њиx: ако је жалост, и она је општа. Били су сви узовници.

Он диже главу и стаде зверати око себе... Не беше то кућа његова... Где је сад?... Поче трљати чело и чешати се по глави. Напреже мисао да га сети где је...

Јурио је и јурио. Наједанпут стаде. Учини му се да угледа ватру, али ватру велику, као да кућа гори. Он застаде, дршћући, а хладан зној поцури низ слепе очи и лице...

ништа!... Као велим, он се са Лазаром пази, Иван се пази са Алексом... зар је ту што чудно кад је то као једна кућа?!... Али не лези ђаволе!... Мој ти се Станко нешто прикрада... нешто хвата дрва на се и осврће се да га... — Лажеш!...

Кмет Јова се загледа у Алексу. Затим погледа по народу, па рече: — Хајдмо одавде!... Ова је кућа проклета!... Па без опроштаја окренуше сви леђа кући коју су до јуче поштовали. 10.

И... док длан о длан — њих нестаде... А над разбојиштем почеше шестарити тице грабљивице... 14. ПРОКЛЕТА КУЋА Јури време, пролазе лепи дани; некоме као часак, а некоме као вечност.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И све покри туга и тишина гробна... ДУБРОВАЧКИ ЕПИТАФ Ова стара кућа са грбом старинским, С балконом на Страдун, где миришу саде Године и трулеж ходницима ниским, Беше некад кућа кнеза

стара кућа са грбом старинским, С балконом на Страдун, где миришу саде Године и трулеж ходницима ниским, Беше некад кућа кнеза Паска Заде. Паско Заде беше алхимичар; даље, Познат питагорист, звездар, морепловац, Ђак славног Ванини.

Пуне су змија све ваше траве, и воде, и зидови ваших кућа, и оне вас поједоше. Божанства су зла и свирепа. Хајде да их оборимо и да тражимо друга.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он који је донео, кад нам је изгорела кућа, сомун под мишком, и... Из Јоцина говора једва сам разабрао ове значајне речи: Да се код Ђорђа суши нерв од ока.

— Марице! — Митре! — Шта ти то велиш, Марице? — Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни док си ти међ' нама!

— Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве, једне тепсије и два три корита, а данас, хвала богу, пуна кућа! Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам месечине. — Па зар си заборавио на чардак пун шишарке?

виђа и на пенсионованим потпуковницима, па ипак оно те опомиње на омарину иза које се диже олуј, одлећу и ћерамиде с кућа и капе с глава.

Ја, богами, знам куда ћу. — Ја идем код Матије Ђенадића. Оно му је кућа што пред њом о шљиви убоговетно виси чутура с препеченицом! Ко год прође, нек сркне! — тако воли Матија.

а кад му дођеш у кућу, на рукама ће да те носе... Море, чисто ме мрзи да причам, то треба видети. Каква је то кућа, старинска задруга — читава војска!

Ама ја сам слушао од старих људи да не ваља деци кварити така посла. У нас је, хвала богу, велика кућа. Не верујем те нас неће бити осамдесет душа. — Има, богами, и више! — Има, хвала богу!

Ђеда опет истим гласом и мирним лицем наставља: — Ја нећу то, док сам ја жив! Не дам ја да је моја кућа ма за које моје дете робија... Чујем да ти ове жене (он брадом показа пут кухине)...

Главна соба, управо школа, била је ниска, као и цијела кућа. Врата од ње гледала су у школску авлију, а с лијеве стране била су још једна мања, на која је учитељ улазио.

Чекајте док свршим! Тако сам ја срачунао и смислио да јој одредимо, ако је ваша воља, ово парче земље гдје је кућа, и њиву уз њу, забран са шарамповом и ливаду с виром. То нека је њено! Је л' вам право? — Како ти наредиш!

Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић код кога ми купујемо со и што му је кућа до владичина двора, да је владика изишао пред врата и помагао попу да сиђе с кола, па му није дао ни руке, него се с

Боже, кад она дође! Поп ван себе од радости. Иконија да се угуши од суза, па не пушта дијете из руку. Жèнâ пуна кућа, па се само вајкају: „Леле мене, како је дијете ислабило!” — А да, весела друго, гладно и жедно у туђем свијету!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

спустило вече и вечерали, диг’о се поп Спира и прегрнуо попадијину зимску велику мараму, којом се обично служила цела кућа а у последње време већ почели њоме покривати и тесто за киселу штрудлу и крофне, — па се кренуо поп-Ћири прекопута,

Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите! Извол’те раскомите се као код своје куће. Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта да се

А девојку смо му нашли и добра кућа, а за мираз се неће постидити девојачка вамилија. И пишите: да смо сви здрави; бáба кашље и кр’ја к’о и пре и тут је

нека не пуши багов к’о сваки паор, него нека пуши цигаре к’о и његов штражмештер, фине, да се зна што је немешка кућа, а нека не жали новац које нам је дао бог, фала богу, доста, и поздрављамо га сви, и баба и нана и брáта и Ката из

Чим се умио и очеткао, запита путник бирташа Швабу где је поп-Спирина кућа. Шваба га обавести и зовне једно дете са улице да одведе господина и да му покаже.

Поп-Спирина кућа није била далеко од цркве, одмах у другом сокаку. Лепа, велика кућа, а на њој ни крајцаре дуга. Пет прозора са сокака,

Поп-Спирина кућа није била далеко од цркве, одмах у другом сокаку. Лепа, велика кућа, а на њој ни крајцаре дуга. Пет прозора са сокака, а прозори пуни цвећа, а међу цвећем два кавеза са канаринкама.

спавањем под комарником и својим ужасним немешко-паорским хркањем спасао често и себе и још бар пет-шест комшијских кућа. По свему се видело одмах на први поглед да је кућа богата.

По свему се видело одмах на први поглед да је кућа богата. Нека суди сада читалац: колико се њих морало родити, венчати и развенчати и умрети у селу па да се овако

очима да га не види; и једнако је због њега било речи у кући с госпоја-Сидом, која је, као добра домаћица на којој кућа стоји, имала у виду само економне обзире.

Кајафа је она гђа Сида, сетиће се одмах. Аја, не иде! Мисли се шта да ради. Како су били комшије — трећа четврта кућа — како би било, сети се гђа Перса (као свака забринута мамица која има кћер на удају, а опасност тако близу) — да

? Зар попина кућа и богатство, па да буде без таквог једног чувара?!« Питање сасвим умесно, али писца неће збунити, јер има готов

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И то толико, као да ће на гробљу да годинују. Цела кућа се износи. А још, поред тога, опет, сваки час застајкују, осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што

Истина, много њих је било који су живели и спавали по амбарима и шталама појединих богаташких кућа, по извесним маалама, чак и по оближњим селима... Али опет, кад би хтео човек да их тражи, ту би их, на гробљу, нашао.

спава, хрче, ваља се онако пијан по прашини, већ певајући из свег гласа, кршећи се као неки „ерген“, пролази поред кућа најбогатијих и најлепших девојка и иде у најбоље механе да тамо пева и игра.

Те они, браћа му, цела кућа, поред све богаштине и силине не могу у свет да изиђу као што треба јер им он стоји као печат, жиг.

Тад је био бесан, и све — трговце, хаџије, па и самог владику и пашу псовао, по неколико дана долазио испред њихових кућа и дућана да се дере тражећи да му врате његов новац.

А, вуци! а, а! ... — почели би да вичу и скачу око њихових кућа као да пујдају, туткају нешто на њих. — А, а, Турци, а, а! ...

Не памтим ко беше, само знам да га мртвог нашли негде у јендеку, у кипти, и понели га. Па, пошто је наша кућа била прва од улице а онако висока, окречена одударала од густог мрака и кише, то га донели к нама.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

— Та ово девојче је баш њена слушкиња! Ако изволите, може вас онамо одвести. Ено онде она велика кућа и дућан — онде седи. — Ако хоћете, ја ћу вас онамо одвести, — рече слушкиња.

Истина, није било по собама покућство по најновијој моди, али је све било пуно; видело се да је кућа масна. Три велике собе, све пуне, свуд кожна канабета и столице; кујна пуна бакра; башта велика; велика штала пуна

Са такве висине пасти није шала! Јурату не заповеда полиција, ни варошка кућа, никакав суд, само краљевска табла. Сабљу може вазда носити, а и мамузе. Сад је све сломљено.

Отац му је био могућан, но имао је више синова и кћери, па кад се поделише, падне му у наследство једна кућа с нешто мало земљишта. Донекле се може живети. И доиста, Свилокосић је лепо живео.

се оженио, промењен човек, нетрудимо ради, много заслужује; хоће свету да покаже како и као збрисан вреди; и мало је кућа које су тако уређене и богато снабдевене. Мати му умре, те Рогозић подели имање са сестром Алком, и то му припомогне.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

упала кроз његов отворен прозор, најпре га је поразила, па је као неко што је очевидац док се на његове очи руши кућа сазидана до самога крова, наједном обамро у некој страшној, укоченој и малаксалој узетости, док се постепено није

Бога ми милога баш никога не кривим; а моја кућа увак ледина и шатор, час Пасуљиште, час Голо Брдо, час Парцански Висови, час Врапче Брдо и шта ти ја знам и ништа од

смрти, уверен да новим опасностима нема краја, Христић је одлучно и огорчено одбацио помисао да се врати у батерију. Кућа — била је његова једина, болна и рајска мисао. И једна безумна радост заврисну у самој његовој крви од те помисли.

Слика његове жене, јасна, једина, оштра и одвојена лебдела је пред његовим затвореним, уморним очима. „Јест, кућа, само кућа, о другом чему ја не умем да мислим.

„Јест, кућа, само кућа, о другом чему ја не умем да мислим.“ И његова десна рука грчевито стеже карабин положен на трави, поред њега.

Тај чудни млади човек био је њихов заједнички идол. И та кућа, без мушке главе, добила је у њему све. Дубоко у ноћ говорило се само о њему, о његовој души, очима, карактеру, гласу

Црвени језици лижу, сикћу, витлају и пламте високо, а ја знам да моја кућа гори. Ја сумњам. Али улазим унутра да из жара ж своје драге успомене.

Африка

Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни неумесним.

Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони. Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима.

Колибе су тако ниске а кокосова стабла тако висока, да га ја одмах потом видим преко кућа како се он хитро пење уз стабло, не пузајући се као наши дечаци, већ дохватајући га се само стопалама и рукама као

Али Европљанин је ипак најбоље умео да прави кућу. Ја хоћу да моја кућа буде права кућа у пределу којим ниједан белац не пролази.“ Кад стижемо пред колибе, пола дванаест је.

Али Европљанин је ипак најбоље умео да прави кућу. Ја хоћу да моја кућа буде права кућа у пределу којим ниједан белац не пролази.“ Кад стижемо пред колибе, пола дванаест је.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Да си возиш на четири коњи, да ти служи катану? Сучи рукаву, кукавицо, па чувај твоја кућа, ако мислиш да имаш леба и сол. ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви нисте тако говорили. ЈАЊА: Што сум говорио?

ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући? ЈАЊА: Не знаш, шкиљи, а што си газдарицу? Што сам ти узио, да чуваш кућа, или да гледиш на пенћер, на младо официр? О, сиромах кир Јања, мораш да пропадниш кроз неваљало свет!

ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету! Еј, тихелај Јања, тако си кућа не течи! Не ми више говори. Нема новци! ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом? ЈАЊА (уплашен): Какво шешир?

Шта ћиш ти да радис? ЈУЦА: Има се шта радити. ЈАЊА: Да седиш овде, да се не макниш: да чуваш твоја кућа, знаиш? Кад муж иди по своја посла, добру газдарицу треба да води виршофт... Разумиш што сум казо?

Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!“ нега: „Колико даш?“ Откуд ћим да дам кад си нема? Морамо да пропаднимо свију.

Узмиш твоја млада сос мало аљину, ти једосен о теос; пак идиш у твоја кућа и гледиш твоја шпекулација као поштен човеку. ДИМА: Ама краксите тин Катица, да видимо оћи да пођи.

МИШИЋ: А ко ће да чува што је остало код куће? ЈАЊА: Шта има код кућа? Празно дувар, три дрви, два столица. МИШИЋ: И они девет стотина акова вина с једним окованим сандуком.

(С Јуцом отиде.) ЈАЊА: Господин нотариус, да ми опростите што ћим да вас питам: зашто долазите ви у моја кућа? МИШИЋ: Ко не би у вашу кућу Долазио, која је од најпоштенији и најотличнији у овом месту?

МИШИЋ: Ко не би у вашу кућу Долазио, која је од најпоштенији и најотличнији у овом месту? ЈАЊА: Моја је кућа поштено, и ја сум поштен човек. Ама, знајте, не си сложи нешто.

Зашто да правим срамота на моја кућа? МИШИЋ: Кир Јања, ја мислим да ви о мени нећете сумњати. Ваша је госпоја чесна и поштена жена, но ви имате јоште и

ЈАЊА: Не зна минуту, не зна тајч, не зна калуп, паши своја кецеља, па чува своја кућа, као поштен човек. МИШИЋ: Забога, кир Јања, немојте тако строго поступати с вашом кћерју!

Доћи кир Диму, ишти своја облигација, што ћиш да му даш? Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Сунце је, као ватра, претрчавало, од крова до крова, преко барокних палата и кућа, а само су улице у средини вароши остајале дуго у полумраку, и са спуштеним завесама.

Павлово венчање, његов брак, његова кућа, све је то прошло, тако рећи скривено, у сенци Петровог венчања, Петровог брака, и куће Варваре Стритцески.

Та кућа је била на ониској хумци, а окречена бело, тако да се видела са далека. У њу су били узидани и плави, калаисани, турски

У њиховим побунама, док су били у Потисју, било је већ неколико мртвих, и неколико кућа било је срушено. Трифун се, сиромах, надао да ће се избећи још веће зло, кад се са њима пресели у диштрикт милитарни,

– на тој чатрњи био је остављен само један сточић, црн, од ебаноса, са белим украсом, од седефа, и два троношца. Кућа се већ селила. Трифун је ту чекао жену, то јутро, погурен, срозан, као лешина.

на страни Трифуна, а разумела је добро куд је Гарсули циљао, кад их је одредио да вуку песак са Бегеја и да им се руши кућа, ако није на линији, на концу инџилира.

ће њу да смести у кола, као и децу, и пољубиће је пред слугама, а ћерка капамаџије Гроздина отпутоваће затим у Руму. Кућа се већ селила. Остаће само ергела коју продају. Сутра, прексутра, поћи ће и он, да се укрца на дереглију, на Бегеју.

Тамо, испод торња расцијанске цркве, била је кућа почтенородног трговца Георгија Ракосавлевича. Кад је одмакао од остављених коња, полумртав од напора, барусав,

Али пао није. Кроз мрак, који се био спустио, провидан, на Табан, светлеле су лојанице у прозорима кућа, које су биле сербске.

Господин Георгије помагао је своје сународнике, колико год је могао. Кућа Георгија Ракосавлевича, неокречена, подупрта зидом, била је на падини брда, испод расцијанске цркве, у Будиму.

Свет је памтио ту кућу, по јаблановима који су, однекуда, били заостали, крај ње, тако рећи зарасли у њеном крову. Кућа је била тесна, узана, бела, између та два јаблана, као неки сужањ, међу чуварима.

За неколико талира Марије Терезије, могла се, код тих трговаца, купити кућа. Трандафил је био нарочито вешт, при тим трансакцијама.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Други су спољашњи знаци ове промене: различни облици кућа и зграда, разлике у свакидашњем начину живота итд. Иако су често последица спољашњих узрока, нарочито географске

У исти ред појава долази и динарска узајамна помоћ која постоји између инокосних кућа и задруга. Она се показује у свим приликама у животу, нарочито у материјалном животу.

Различни су, дакле, природни услови за живот. Даље су различни типови насеља и типови кућа, и то је у вези поред природних утицаја и са културним.

северног варијетета села су знатним делом у шумама; насељавања последњих векова вршена су у шумама, у крчевинама. Кућа су далеко једна од друге и превлађује разбијени тип села.

Кућа су далеко једна од друге и превлађује разбијени тип села. Кућа је доскора била дрвена, шиндром, даском или сламом покривена (на северозападу под утицајем алпијске куће), и тек

даском или сламом покривена (на северозападу под утицајем алпијске куће), и тек последњих деценија има све више кућа зиданих од ћерпича и цигле и црепом покривених, нарочито у Посављу, Подунављу и Покупљу.

земљишту, редовно везана за карсне облике (вртаче, увале, карсна поља), ограничене на мали простор, збијеног типа; кућа је камена, махом плочом покривена, често романско-медитеранскога типа; такмиче се ко ће бољу кућу сазидати и често све

Свака кућа је опкољена дрвеним зградама. Испод ових насеља, у уском долинском дну, чује се шум усамљене воденице. Изнад кућа су,

Испод ових насеља, у уском долинском дну, чује се шум усамљене воденице. Изнад кућа су, врло високо, често ван шумске границе, колибе и кошаре, саграђене понекад од неотесаних облица.

Већина алата за земљорадњу и сточарство такође су од дрвета. Највише пада у очи издвојеност породица и кућа по искрченом земљишту. Најближи сусед је скоро увек на другом врху.

По схватању људи у племенима групе од кућа нису сматране као административне или војничке целине. Један племеник је пореклом из тога или тога племена, из тога

Наместо пријатног зеленила Рашке настаје бела, бљештава, боја кречњакова. дрвена је кућа замењена каменом и високим „кулама“, које су врста малих утврђења. Ова кршна Црна Гора је доскора била без путева.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

мртви У празној се глави ветар настани И коти шарене ветриће ТРУЛЕ КОБИЛЕ Један другом буду камен на срцу Камен ко кућа Ниједан да се под каменом макне И један и други се поломе Да бар прст подигну Да бар језиком цокну да бар ушима

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Изнад кућа, преко црног црепа тад настаје јурњава акрепа. Целе ноћи траје ломатање, неозбиљно за моје схватање. Са петлима

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

000 динара. АНТА: Па ниси, дабоме! То је ситница за тебе, нећеш да се прљаш за такве тричарије. Али троспратна кућа на Теразијама, велики плац код Железничке станице и два дућана у Краља Петра улици, то је већ нешто.

Закон као закон, нема где па вели: твоја је греда, узми је! Али шта ће бии ако је на тој греди назидана кућа, зар зато да би ти добио једну греду треба да се поруши цела кућа?

Али шта ће бии ако је на тој греди назидана кућа, зар зато да би ти добио једну греду треба да се поруши цела кућа? Шта је веће, шта је важније, питам ја вас: кућа или греда? СПАСОЈЕ: Кућа! ЂУРИЋ: Тако је!

Шта је веће, шта је важније, питам ја вас: кућа или греда? СПАСОЈЕ: Кућа! ЂУРИЋ: Тако је! И сад замислите „Илирију” као кућу, јер то је једна организација,

Шта је веће, шта је важније, питам ја вас: кућа или греда? СПАСОЈЕ: Кућа! ЂУРИЋ: Тако је! И сад замислите „Илирију” као кућу, јер то је једна организација, заснована на широким основама, и

Милиони! (На један мах се тргне.) А греда? ЂУРИЋ: Каква греда? СПАСОЈЕ: Оно што може да се извуче па да падне кућа? ЂУРИЋ: Не брините; сад смо на коњу. Свршићемо и то: дођите још данас к мени!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца. Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика. Било је заиста подне и мој стомак је то знао. Нисам га слушао.

- Коте се као пацови! - рече забацивши косу. - За три године биће их пуна кућа! - додаде а очи јој засветлеше у сумраку док је нестрпљиво извијала леђа.

Нисам почео, јер то би било изношење тајни оне куће. Наједном заглушен сопственом крвљу схватих да ниједна од тих кућа није моја.

Читава та кућа, са баштом пуном младих биљки, деловала је чисто и свеже. Била је то кућа у каквој сам желео да живим с мамом кад сам

Читава та кућа, са баштом пуном младих биљки, деловала је чисто и свеже. Била је то кућа у каквој сам желео да живим с мамом кад сам био дете, тамо у шуми крај које ће протрчавати јелени у сутон.

и трскама, Караново је изгледало као да лебди у ваздуху окачено торњевима својих цркава у небо и подупрто чопором кућа које се збијаху око њих.

Рашида је ћутала. Држала ме је за руку, гледала према дрвећу којим је била заклоњена њена кућа и ћутала. У млаком, златном ваздуху, мирисном као мед, њена су уста била полуотворена и руменкасто свежа као прве

што постојим, што постоји овај насип, ова пруга на њему, мочвара испод њега и на малом језичку сувог земљишта Рашидина кућа с двориштем пуним вишања и деце.

Он га има. Показаћу вам га. Мој отац је строг и зато ћемо се унутра увући кроз кућу нашег собара Ћапоњија. Знате га? Кућа му је доле иза гробља! придигла се и пошла, а ја сам пошао за њом.

- Има још кућа са звонцима у Каранову! - утешила ме је, а затим смо пошли главним улицама лежући на звона свих могућих врста.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

По томе наравно да је и добру кућу водио. Лако му је кад је пуна кућа. Главна кућа му је била на један кат. Његов стан имао је четири собе. Једна соба за посету, „физиту“.

По томе наравно да је и добру кућу водио. Лако му је кад је пуна кућа. Главна кућа му је била на један кат. Његов стан имао је четири собе. Једна соба за посету, „физиту“.

И ја сам имао сандучић црни’ банака, но задоцнио сам се. — Не би’ пропао ни да сам се задоцнио, јер кућа и дућан би ми остали, па би’ опет наново.

Тако Чамча и господар Софра оду, и малочас па су код Чамче. Чамчина кућа је ниска но подугачка. Ту је и кавана. Чамча и тргује и кавану држи. Момка не држи, служи он и његова госпођа Сара.

Доста то да после смрти Угљешине ништа није остало, само једи а кућа, и та мала. Сад тек, као удовица, морала се мучити госпођа Татијана; била је права „мученица” Татијана”.

Госпођа Сока је сад у својој кући ред држала као код матере, само, наравно, овде је још теже, јер је сасвим пуна кућа. Госпођа Сока је имала диван пород.

По њиховим хаљинама се већ видело да та кућа има више него тај дућан и механу. Видело се да госпођа Сока нешто навише изгледа.

А најволео је бити у шетњи, међу коњима и кочијашима. Кућа, дућан и механа била је баш код Дунава, баш на том месту где стају лађе, вашарске, житарице, белозанке.

Но Шамика постаде тако „чуствителан”, да за најмање, ако му ко шта рекне, плаче. Е тако се сад води кућа и трговина господара Софре. Већ прођоше две недеље, а писмо од господара Софре не долази. Ваљда је гдегод забасало.

После одмора крену се и, тако путујући, дођу до пољске границе, до села З. Било је већ вече. На линији, на путу баш кућа од армиције. Повиче неко: „Стани!

— Па сад гледај, жени Шамику. Па на коме ће то твоје добро остати? Не видиш да си већ оматорио, а кућа ти већ остала као пуста. — Та то сам и рад, да доживим сватове Шамикине.

— Ал’ овде ближе гдегод, успут јеси л’ гледô? — Уморан сам био јако, ал сад ћу. — Видиш да је кућа пуста. Катица је као Дувна, на њу рачунати не можемо, а Пера не само да је бекрија, него и лопов.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Копаху рупе да легну, као што беху навикли код својих кућа. Затим, под непрекидним ударањем добошара, започе тише, разапињање шатора.

Понека жена пратила их је, средином пута, месечином, чак доле, до пољана. Понека мрачна кућа, из које изиђоше, остаде тако за њима, у тами, са светлошћу што је допирала из широм отворено остављених врата.

Дуго му је требало да превали пут, од једне крчме у доњој вароши где је био украо живинче, до последњих кућа близу логора.

Међутим се, код последњих кућа печујских, указаше кола, пуна перја и белих перика Комесарових официра. Залупаше добоши и настаде права јурњава дуж

У свађи с братом, који се био населио у Земун, а решио да се купи једна велика кућа у Будим граду, он је желео да извуче седам стотина дуката и да се одсели у Русију.

„тамо аз појду...“ И заплака. ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН Кућа Аранђела Исаковича, велико здање, на води, на крају сребробогатога Земуна, била је у пролеће 1744. понова лепљена.

Под брегом, разривеним пролећем, првим биљкама и кртицама, та се кућа беше зарила у обалу Дунава, међу многим дрвеним, шареним лабудовима, шајкама са извијеним вратом.

друге стране разливала се вода у море блата, које се простирало бескрајно, са тамноплавим небом на себи, до дна света. Кућа беше опкољена дубоким јарковима, оборима и пластовима сена, чији се мирис, на сунчању предвечерја, топио и пролазио не

У непрекидној вреви и галами пастира и лађара, у свакодневној граји стоке и говедара, кућа је ипак остајала тиха. Затворена са свих страна, олепљена, имала је свега један улаз, низак и пун голубова, испод

И не само она, већ и њене слушкиње, без нарочите наредбе, мењале су се, кад би он долазио. Стишала би се кућа, жишци покрили стаклетом, пред њим би све постајало пријатно.

му се, простртом на једном ћилиму, да не треба да се миче, јер по њему још теку обе обале, тршчаци, небо и његова кућа, што као да се разлива.

Београдски град и шарени, турски трг, коњи што се у води даве, велика и плава његова кућа, блато и мреже, лађе и врела, окречена пећ, ковитлаху се више пута око његове главе, али су сваки пут нестајали у

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

(Вук, бр. 6363) — Добар је пример најбоља придика. (ЛМС, 1859, књ. 99, бр. 75) — Нема господства ђе му га кућа не даје. (Вук, бр. 3440) — Смрдљиво буре најбоље вино поквари. (Вук, бр. 5023) — У брдима се соко леже. (Вук, бр.

детињства утискује детету неизбрисив жиг, тако да је тешко преценити важност њеног утицаја („Нема господства ђе му га кућа не даје“; „Какво гнијездо таква тица...“).

“) и докраја је избрушен сликовит, сугестиван песнички језик пребогат метафорама („Кућа ти се ископала“!), хиперболама („Колико ти на глави длака, толико ти Бог дâ јада!

(Павићевић, М. М., 1937, с. 197) — Бог ти кућу ископао! (Требјешанин, Ж., 1987, с. 44) — Кућа ти се коцем затварала! (Пуста остала!) (Вук, СНПо, бр. 2776) — Свијећа ти се угасила! (Павићевић, М. М., 1937, с.

(Радуновић, М., 1988, с. 70) — Мајка ти још једну сестру родила! (Мартиновић, Н., 1969, с. 73) — Ископала ти се кућа од мушкије’ глава! (Кнежевић, М. В., 1937, с. 39) — Дјецу повијала, а змије развијала! (Мартиновић, Н., 1969, с.

(Кнежевић, М. В., 1957, с. 37) — Тако ми се крсна свијећа не угасила! (Вук, бр. 5325) — Тако ми се кућа не ископала! (Вук, бр. 5327) — Тако ми се траг не истражио! (Вук, бр. 5341) — Тако не остануо без јединка! (Вук, бр.

Геземан као „тешке клетве“ Црногораца спомиње ове: „Тако ми се крсна свећа не угасила!“ и „Тако ми се кућа не ископала!“²⁷ И у другим нашим крајевима такође су најснажније заклетве у децу. На пример: „Тако ми деце!

(када положник џара) (Дучић, С., 1931, с. 239) — Ваша кућа вазда свега пунана била, а мушкијех глава највише! (здравица полазника) (Врчевић, В.

У српској патријархалној култури специфичан облик породице јесте онај који се у народу назива „велика кућа“ („заједница“, „добра кућа“, „јака кућа“, „задружна кућа или „кућа“, „оџак“, „фамилија“), а у литератури је познат као

патријархалној култури специфичан облик породице јесте онај који се у народу назива „велика кућа“ („заједница“, „добра кућа“, „јака кућа“, „задружна кућа или „кућа“, „оџак“, „фамилија“), а у литератури је познат као „задруга“.

култури специфичан облик породице јесте онај који се у народу назива „велика кућа“ („заједница“, „добра кућа“, „јака кућа“, „задружна кућа или „кућа“, „оџак“, „фамилија“), а у литератури је познат као „задруга“.

облик породице јесте онај који се у народу назива „велика кућа“ („заједница“, „добра кућа“, „јака кућа“, „задружна кућа или „кућа“, „оџак“, „фамилија“), а у литератури је познат као „задруга“.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

У ком селу преноће цар и царица, царски станови и коњи, нека се јазом опкопа то село и та кућа нека их себарска не скрнави стопа, нека ту преноћи човек мали тек кад поново оду на југ ждрали и на мед поново

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

упртим кроз замагљени прозор купеа треће класе, кроз чија се тамна стакла пробијају само светла усамљених сеоских кућа и њене, тада младе очи. Чуо сам грмљавину точкова на скретницама и тај монотони ритам ме најзад успава.

коленима, ништа сем пољанчета над рушевинама, а испод њега, дубоко испод, затрпано нешто што је некада било кућа — подрум и партер — кућа пуна срећних станара изнад које сада расту чичци, коприве и боце, и нека травуљина непозната

сем пољанчета над рушевинама, а испод њега, дубоко испод, затрпано нешто што је некада било кућа — подрум и партер — кућа пуна срећних станара изнад које сада расту чичци, коприве и боце, и нека травуљина непозната градском детету, кад

Сетите се само кућа у којима сте становали и оних плеснивих ходника у којима сте се опраштали. Наши први пољупци имају укус пепела,

Обишли сте свет, али више од музеја и ризница вас су занимали ходници кућа. Видели сте улазе у зграде Италије, портире у ливрејама и одсеве ружичастог мермера, видели сте капије Лењинграда са

јелка са куглама, због ниско подшишане енглеске траве и месинганих лопти на штаповима; на крају и због тога што та кућа није личила ни на шта слично на шта смо до тада били навикли.

Облици старца се поново склапају испливавши из светла, и он се зауставља на простору на коме је донедавно стајала кућа, сада само бетонски прах са траговима кипера. Његово црно одело прекривено је честицама туцане цигле.

Разгрне јару и јата птица, али куће и даље нема па нема. – Тамо нема никакве куће ... – Та кућа... — виче Бел Ами. – Нисам слеп! — Пуфко скида наочари за сунце и жмирка у светло.

– Лепо се види да нема никакве куће! – Али она је... – Ње нема! – Та његова кућа... хоћу да кажем... – Шта? – Она је тамо стајала, капираш? Па су је после срушили, капираш? – Какве то има везе?

После сам ишао са својим домаћином његовој кући. Била је то сиромашна колонистичка кућа са земљаним подом, али смо ипак јели јагње од годину дана.

« Али стари В-ићи помреше, а млађи се разиђоше по свету. Она иста кућа од блата и плеве поче да тоне, враћајући се бачкој земљи.

Остао је заувек гладан бицикла. И сад, док се вози поред колонистичких кућа Радојевића, Милошевића, Војиновића, Милића, Ћатовића, Мучалица, Божовића, Пејовића.

Матавуљ, Симо - УСКОК

У томе стигоше на трг светог Тривуна. Ивановић, коме је кућа била близу, стаде и запита Пијера: — Хоћемо ли у опћину, ради те тужбе?

Браственици с бјегунцем, скренувши налијево, брзо стигоше за један хумак, гдје је било драгово браство, осам кућа, прилично размакнутијех.

и начине закон да се по закону свако зло тријеби, да се у свакоме племену суди, да се убијце убијају, да свака кућа даје порезе на годину по шездесет динара, а то је тридесет ћесарских крајцара, од чега би се набављала џебана, плаћао

Јанко изиде на улицу и застаде окренут браственијем кућама. На двадесет корака десно бјеше прва кућа, па на десет од ње, лијево, друга; осталијех шест једва се назираху кроза снијег, не бјеху у врстама, него растркане.

сламенијем крововима, све ограђене сухомеђама; управо у свакоме том дворишту бјеху по двије-три зграде: једна главна, кућа, а остале стаје, или кујне.

Оно синоћ, оно већ бјеше друга работа! Хајде збогом! Јанко отиде к Мргуду. И дворишта и кућа бјеху мањи од кнежеве, иначе бјеше велика сличност у свему. Сви домаћи сјеђаху око огњишта кад он уђе.

Јанко погледа на часовник: — Ја се дуго задржах код тебе, а треба да свратим још у толико кућа. У колико још!? — запита устајући. — Код Пура Перова, Стијепа Мркова, Мирка Јокашева и Маркише Стевова.

Сачекаше женске, али не хтједоше јести с њима, него пођоше ка Петровићима. У оно вријеме бјеше свега пет-шест кућа Петровићâ, а Марковијех синова, рођене браће владичине, три куће. Кнез и Јанко свратише најприје ка Стијепу Маркову.

Савова кућа бјеше повећа, отприлике колико кнежева, али је под био лијепо поплочан. На средини бјеше огњиште, око којега затекоше

Пред уласком у двориште затече Милицу, која га очевидно чекаше. Она му рече: — А гдје си већ? Твоја те је кућа жељна! Јанко се загледа у њу, лице јој бјеше блиједо, груди јој се таласаху. Онда се Јанко нагну и пољубише се.

— Што? Зар си зебао у нас? — Јесам. Намјерих се једном онамо, баш зими, пред вече у једној од првијех кућа. Примише ме. Сједох крај огња с још десетином домашњих. Ками бјеше огањ!

“ — Браниш их, јер сте као и они! — поврну Цуца. — За вас се може рећи: „Седам кућа једну козу музе, још се хвале да се добро хране!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

На слуге човек не може да <се> ослони. ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа. Тако је и код нас, то јест; кућа сама, свашта доста, па како се човек најмање, то јест, удали, ето ти штете.

ДЕВОЈКА: Како каже мама и тата. ПРОВОДАЏИЈА: Е, добро је! Нећеш се, то јест, нимало кајати. Пуна кућа, то јест, што ти срце иште. (Гласно.) Свако добро и срећу! ОТАЦ: Да Бог да!

МАТИ: И ја кажем, зашто би двапут трошили. ПРОВОДАЏИЈА: Већ за трошак није, то јест, ништа, него пропада, то јест, кућа. МАТИ: И то, и то. ПРОВОДАЏИЈА: Ајде, младожења, жури се што треба, то јест, за довече.

МАТИ: Ајде шта си луда. Познајем ја, ти ћеш бити срећна с њим. ДЕВОЈКА (кроз плач): Нити знам каква му је кућа, нит има ли што, него ајд па прстен. МАТИ: Забога, девојко, људи нам кажу да врло добро стоји.

“ Је л’ ово та фаљена кућа? Срам да те буде! ПРОВОДАЏИЈА: Али молим, то јест. МУЖ: Лепу сте ми прилику препоручили!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Појури према шуми, седне на снег, да би се прибрао и сетио где му је кућа. „Изгубио сам се! Упомоћ! Пронађите ме!“, зајеца Зечић. На небу се, у том часу, појави сунце, да га загреје и охрабри.

лепоту баш тих, безнадних призора, те је, део по део, открива у призорима, монолозима, сликама: Зар свака сељачка кућа у овом оскудном потпланинском крају није једна мала бродоломна лађа која однекуд узалуд очекује свог

би можда и могла, али без поезије, без усхита и слутње, никако: Отперјао Сава друмом, однио пуну торбу, а код наших кућа остало разболено пролеће пуно ноћних шумова, завијено цвијећем и пуповима, оживљено стричевом вечерњом пјесмом и

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ШЕРБУЛИЋ: Ее, што им драго, ја им помоћи не могу. ГАВРИЛОВИЋ: Људи остали без кућа, без марве, без свега. СМРДИЋ: Нек чекају док се продаду маџарска добра, па ће примити накнаду.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Међу осталим, превео је На води од Гија де Мопасана (1893), збирку бајки Вилина књига (Београд, 1894), Сеновита кућа Чарлса Дикенса (Београд, 1893), Зимске приче М.

Милићевић, Вук - Беспуће

Синоћ он стајаше ту, неодлучан, преплашен, не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту

А све прелијевале и претапале сузе, јецаји пуни горчине, јауци пуни крви. Читава кућа била је пуна њезиних суза; јецај се осјећао и титрао у ваздуху, упио се у зидове, долазио с вјетром; та ужасна несрећа

Запљусне га кадгод млаз сељачког живота из тих малих, неједнаких кућа, обиљежених муком и потребом, из којих дише биједа и сиротиња; заталаса се понекад у њима нешто мучно што дави;

радници у туђини јављају да нема посла: рад стао, глад притисла; запомажу да им се од куће штогод пошаље, док гладна кућа ишчекује помоћи од њих; замре и оно тужног весеља над животом ма какав био; заћуте неродне оранице, зауставе се и

Бијаху чули из свога засеока неку пуцњаву изнад кућа и викање за помоћ, заметнули се пушкама и повели псе. Иза дугог тражења, нађоше Манојла у једној увалици, свега у крви

Гавре Ђаковић памтио је како је њих дјецу пробудила мати у зору, плачући и љубећи их, како се кућа напунила свијетом, како је касније изишао, сав уплакан и гологлав у башту.

У кући је било мирно, особито првих дана; он се није ни с ким виђао, јер га је то мрзило. Ипак, кућа се полако будила, осјећали се животи у њој, живот је јаче кроз њу струјао, ствари добивале нови изглед, стресајући са

Испред кућа трчкарају неумивена дјеца. Иза кућа извири која жена, повезана рупцем, и брзо се склања. Пси на ланцу трзају се и лају.

Испред кућа трчкарају неумивена дјеца. Иза кућа извири која жена, повезана рупцем, и брзо се склања. Пси на ланцу трзају се и лају.

Само у зору потреса се кућа из темеља од инжињерова гласа, који чисти грло, и његов кашаљ чује се у десетину околних кућа, одкуда се већ људи журе

Само у зору потреса се кућа из темеља од инжињерова гласа, који чисти грло, и његов кашаљ чује се у десетину околних кућа, одкуда се већ људи журе на посао да тамо стигну прије њега.

Село се смирило и ријетко ко се помаљаше из кућа, покривен црним аљинцем по глави или заштићен каквим старинским, црвеним кишобраном који је мијењао толико газда.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Показивао би им даље: шта је село, двориште, кућа, вајат, њива, виноград и забран, и пошто их је преслишао на лицу места, враћао их је натраг сите и обогаћене знањем

бога ми, и крајње време да већ заврши, јер је један од запитаних ђака, побрајајући све користи које једна сиромашна кућа има од јарца, извалио и такву једну корист која се никако не може овде верно навести, мада писац не мрзи на данашњу

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Мучи, момче, тако т' Бога, Окани се туге, Амо брже, ето свога, Па још, брате, друге! 1843, 27. нов. АЈДУК Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као

Боље, боље да га Вишњи прими, Да нам више по изби не дими... Што је чађи више је нег доста, Ако кућа и јесте нам проста. ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ ТУГА И ОПОМЕНА 1.

Већ дан и два њега нема, Слуге с' буне, рано ране, Сва се кућа за њим спрема, Траже слуге на све стране, Сунце с' рађа, сунце крије, Све узалуд — њега није.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Једне године и наша кућа доби сат. Било је то овако: Имао ти је дјед једног побратима и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању.

досадних, вјечито присутних мачака: мотају ти се око ногу, тару о кожух, мијаучу и гребу, а без њих ипак није ниједна кућа. Шта ћеш, божја казна, трпи и ћути.

) како је тешко набавити добре грабље, те ова се кућа раскућава, те ово, те оно ...Најзад је толико досадио својим звоцањем да је Петраку превршило и он, као гост и стар

С његовим доласком отпочину читава кућа. Дан по дан, миц по миц, отпоче по селу шапутање, проради Зуко Зукић: те ова се цура састаје на извору с Великим

Стара газдинска кућа, отанчала послије свјетског рата, проријеђена шпанском грозницом, није се лако предавала. Још увијек је држала слугу,

Па се некако подеси и то да свака кућа прибави своју „фелу“ најменика. Један домаћин увијек налети на свађалицу, па се ту поваздан ронда, богара и виле се

Отперјао Сава друмом, однио пуну торбу, а код наших кућа остало разбољено прољеће пуно ноћних шумова, завијено цвијећем и пуповима, оживљено стричевом вечерњом пјесмом и

Бог зна због чега то човјек тугује, па кроз пјесму олакшава души. — Хм, тугује. Шта има да тугује? Ћопића кућа пуна свега ко шип, ничега није жељан. — А зар ти, Раде, никад у младости туговао ниси?

ја лопов, један без другог не можемо, а они штокакви Вилсони и други цвикераши нек нам се скидају с врата, далеко им кућа. Нек бјежи, вала, и онај мој гољо са сикиром. И без њих нам је доста наших мртвоузлица и наше репате сиротиње.

— Ехеј, домаћини, хоће ли ово бити кућа Раде Ћопића? — Хоће, хоће! — кликну дјед, обрадован госту, па ко то био да био.

Знале су се газдинске оранице, гајеви, коњи и волови. Свак је умио набројати шта једна угледна кућа има и шта се у селу рачуна њезино. Мање се знало о другом, невидљивом дијелу нечијег богатства.

Било је, на примјер, кућа које су у породици имале неког будалаша знаног сваком дјетету у селу, па је, временом, тај безазлени бенаш постајао

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Симовић ХАСАНАГИНИЦА Садржај ПРВИ ДЕО 3 И СЛИКА ВОЈНА БОЛНИЦА У ПЛАНИНИ 4 ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА 25 ИИИ СЛИКА ЛОГОР ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 42 ИВ СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 61 ДРУГИ ДЕО 76 И СЛИКА КУЋА БЕГА

СЛИКА ВОЈНА БОЛНИЦА У ПЛАНИНИ 4 ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА 25 ИИИ СЛИКА ЛОГОР ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 42 ИВ СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 61 ДРУГИ ДЕО 76 И СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 77 ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА 89 ИИИ СЛИКА КУЋА

ХАСАНАГИНА КУЋА 25 ИИИ СЛИКА ЛОГОР ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 42 ИВ СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 61 ДРУГИ ДЕО 76 И СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 77 ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА 89 ИИИ СЛИКА КУЋА ПИНТОРОВИЋА. БАШТА.

КУЋОМ 42 ИВ СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 61 ДРУГИ ДЕО 76 И СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 77 ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА 89 ИИИ СЛИКА КУЋА ПИНТОРОВИЋА. БАШТА.

СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 61 ДРУГИ ДЕО 76 И СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА 77 ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА 89 ИИИ СЛИКА КУЋА ПИНТОРОВИЋА. БАШТА.

Тим речима? ХАСАНАГА: Да више нећу да је видим, да ми се губи, ето тако да каш! (Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГИНИЦА: Шта сад да радим? Зашто да оставим своје дете? Зато што је тако рекао Хасанага?

Дижи се одатле, па д идемо! (Затамњење) ИИИ СЛИКА ЛОГОР ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ (На сцени се виде кућа и простор испред ње, на коме је смештен логор Хасанагиних војника. Страном окренутом публици, кућа нема зида.

Страном окренутом публици, кућа нема зида. То омогућава да се прати разговор који ће се, у другом делу ове слике, одвијати у Хасанагиној соби.

ЈУСУФ: Не могу, Хасанаго. ХАСАНАГА: Е онда ћути! (Затамњење) ИВ СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Ништа не једеш. На шта ћеш да личиш? Човек треба да једе, пре свега.

Не ваља ти ни то што толико сањаш. ХАСАНАГИНИЦА: Сан је мени овај разговор, и ова кућа, а не оно што сањам. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Мораћеш да се отргнеш. Овако нећеш ваљати ни себи, ни Богу, ни људима.

Не знаш, не видиш, не чујеш, све се то ради у мраку. (Затамњење, завеса) ДРУГИ ДЕО И СЛИКА КУЋА БЕГА ПИНТОРОВИЋА (Све је као у претходној слици.

” (Затамњење) ИИ СЛИКА ХАСАНАГИНА КУЋА ХАСАНАГА: Види ти, молим те, препреденлука! Никог мањег, него Имотског кадију!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. Са улице била је ограђена високим зидом. Капија беше велика,

И тако ја, ти, оне, сви ми, неосетно зближисмо се и постадосмо једна кућа. Ако твоја мати што добро умеси, она доноси нама.

— Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође! Не гледај ти мене, чедо. Нана је твоја стара. Наша је кућа била прва. Ми смо били знани, поштовани и свуда признати... Сад? — Бог тако рече — посрнусмо мало. Хвала му.

Међу грањем ружâ и јоргована извија славуј, а поврх дрвећа, кућа и целог овог зеленила, у светлом зраку, кликће шева.

Али, чим се она придиже, оде и напи се као земља. И стриц је пио. Беше, истина, богата кућа, изобилна свачим, али немаше слоге и љубави. Сирота стрина!

Другог дана после тога закопали смо стрину. Дани пролажаху. Станоја све више опадаше. А и стричева се кућа раскући. Станоја напусти стричеву кућу и иђаше од куће до куће по махали.

Данас била недеља, а мене једва отргли са свадбе. Комшија Трајко жени сина првенца. Кућа му одмах до наше. Мајка и отац отишли тамо на вечеру, а мене довели, да није сама Нушка, гошћа, коју је мати још у

А она? Недељу дана како не седа да руча или вечера. Цела је кућа на њој. Нико воде да јој донесе, а камо ли што друго помогне. Растргла се од посла.

Полица, врата, прагови и ћерчива прозорска, све је то орибано, влажно, жуто. Цела кућа мирише на чистину, влагу и опраност. Па и она сама, мајка, откуда ли јој толико снаге? Ради, а као да не послује.

на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни. А од свуда, са свију страна, по комшилуку песма, свирка, веселе. Па чак се већ зашло и у пиће.

Сутра је св. Арханђел Михаило, коме се не кува пшеница, јер је још жив. Слави мој теча Јован. Стара је то кућа. Поред куће држи механу. И сад пиће нигде боле, цена умерена. А код њега се не виде човек пијан.

Кажем: механа им за људе, а кућа за сиротињу. А пород им здрав, на очи кремен. Гледаш: око чисто, снага права и у сваком покрету кипти и пролева се

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Уљегоше у град, кад тамо нема никога. Пођоше мало даље и дођоше до једних великих кућа. Уљегоше унутра, ал' у њима нико не бијаше него једна жена, па их упита: — А знате ли гдје сте дошли?

Принесоше и три велике кутлаче, па их оставише на софру. Наједанпут кућа се затресе, а голем и сув неки човек, са големом белом брадом и великим ноктима дође до софре и стаде кусати.

Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али и у њој опет има свега доста. Кад буде предвече, седне Усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи.

“ Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања. И тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати; онда и онај

Кад уђоше у кућу ту нађоше једну стару жену, која им рече: — Ово је 'ајдучка кућа, него одма бјеж'те одовле, е кад дођу 'ајдуци, ако вас овђе затеку, нећете ниједан живе главе изнијети, па ми вас је

У том побратим пред кућу, и назвавши јој: „Помози бог!“ запита је ли то кућа тога и тога; а жена му пренемажући се одговори: — Јест, куку мене кукавици, ево га у кући где лежи мртав.

Уздахне крмак, па рече псу: — Немаш ми на што, мој пријатељу, завидити, но ја тебе завидим јер не знаш зашто мене кућа овако добро жири, а знаћеш и ти кад будеш до мало дана моју крв локати.

да одвуку у воденицу, а пре тога да секиром убију Угурсуза, па онда да запрече кућу и да запале нека изгори и он и кућа, а нико се неће ништа сетити. — „Ми ћемо се“, вели, „опростити пропасника једног“.

и децу, па напоље, запрече врата, кућу запале, волове упрегну, па са стварима крену у воденицу, и гледајући како гори кућа свете се: — Охо, охо, нека, нека, вала му скрхасмо врат! Утом дођу у воденицу.

Ови се убезекну, па га питају: —— А где си ти био, Угурсузе! Виде ли где ми изгоре кућа? — Вала, Ћосо, видех, па се и ја лепо огрејах. А да се ниси што наљутио, Ћосо? — Па и нисам, Угурсузе.

Ћоса се дрне: — А да, несрећо једна, како да се ни бих наљутио? Уби ми кобилу и волове, ти си крив што ми изгоре кућа, уби ми жену, па сад ето уби ми и мајку, па још хоћеш да те држим — па како да се не наљутим?

Кад га сасвим ограде н плате мајстора, донесе свака кућа по бреме жита, а кнез сеоски рече: — Хајте, дјецо, у име божје, пуштајте јажу, ја ћу први сасути моје жито да се меље.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Дакле да куваш. СОФИЈА: Мора се кувати, кад је толика кућа. МАКСИМ: Нема лука и леба. СОФИЈА: Ћути, ћути, бога ти; тако те по вароши и зову: „леб и лук“.

Чујеш, Соко, немој се шалити с балом. СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи. Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи? МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли?

НИКОЛА: Ако ћеш управо, твоја је једна жена, која се може сваком допасти. МАКСИМ: На пример. НИКОЛА: Кућа ти је чиста, уредна; све је на свом месту, све иде као сат. Аспида није, али није ни смрдљивица.

СОФИЈА: Ево ме, Максо, шта ме зовеш? МАКСИМ: Ходи, слатка жено моја, ево ти кључ од сандука с новцима, ево ти кућа; располажи, уређуј како знаш, кувај, пеци, држи балова колико оћеш; ја видим да си ти паметна жена.

Деца су јој нечиста, кућа неуређена, пуно свуда ђубрета. НИКОЛА: Еј, моја Маго! СВЕТОЗАР: Него, жена мора да је жива, окретна, газдарица у

Зар нисте никада чули о парламенту. ПУТНИК: А, то је друго. Но, то се не зове Доња кућа нижи чиновника, него Камера депутираца. ДОКТОР: Како вам се допада полиција лондонска, кад има у вароши 115.

ШАЉИВАЦ: Ако није паметно, није ни скупо тако као ваша књига. Послушајте: Била је једна пловећа кућа. ДОКТОР: Кажем ја да је чауш луд! Како може кућа бити пловећа?

Послушајте: Била је једна пловећа кућа. ДОКТОР: Кажем ја да је чауш луд! Како може кућа бити пловећа? ШАЉИВАЦ: Ја нисам хотео одма изаћи на сред, а то је ваше пловеће училиште. ДОКТОР: Да чујемо даље.

ДОКТОР: Да чујемо даље. ШАЉИВАЦ: Ова пловећа кућа погледне како је једна река подигла лево раме. ДОКТОР: Сад река подигла лево раме! ШАЉИВАЦ: Имају ли реке рамена?

ШАЉИВАЦ: Имају ли реке рамена? ДОКТОР: Имају. ШАЉИВАЦ: Па кад имају, зашто га не би могле подићи? Пловећа кућа, или боље, пловеће училиште приступи к тој реки. ДОКТОР: А како ће кућа да ступа?

Пловећа кућа, или боље, пловеће училиште приступи к тој реки. ДОКТОР: А како ће кућа да ступа? ШАЉИВАЦ: Кад сте јој дали силу да може пловити, зашто не би могла приступити?

Та, фала богу, ако се нећемо ми састајати и разговарати, да ко ће? ДАМЈАН: Е, комшо, знаш, кућа је брига. Човек ваља да не избива из посла, ако оће да завреди што деци.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Док и њега у буџаку невоља не смути. Он је моли, она праска, судове разбија, Чаше лете од страоте, сва се кућа нија. Ако пође, она псује, ако стане, ружи, Мед јој горак, мало кафе, на свашта се тужи.

СУЛТАНА: Не дери се, ил ћу ти сад показати. ТРИФИЋ: Драга моја, иди ти твојој кући. СУЛТАНА: Ово је моја кућа. ТРИФИЋ: Ти се вараш, твоја је кућа преко пута. СУЛТАНА: Ја сам твоја жена. ТРИФИЋ: Ја не могу имати две жене.

ТРИФИЋ: Драга моја, иди ти твојој кући. СУЛТАНА: Ово је моја кућа. ТРИФИЋ: Ти се вараш, твоја је кућа преко пута. СУЛТАНА: Ја сам твоја жена. ТРИФИЋ: Ја не могу имати две жене.

Ето видите, господине, сад да и човек не вошти! Поганијо женска, вуци се кући. СУЛТАНА: Ово је моја кућа. СРЕТА: Море, јеси ли ти луда или пијана?

(Туче га.) СРЕТА: А то је млого. Сад таки кући! СУЛТАНА: Ја сам ти пет стотина пути казала да је ово моја кућа. СРЕТА: Твоја кућа, јел, што има вина и ракије; чекај, свињећа мати, научићу ја тебе. (Замане.) Кући!

) СРЕТА: А то је млого. Сад таки кући! СУЛТАНА: Ја сам ти пет стотина пути казала да је ово моја кућа. СРЕТА: Твоја кућа, јел, што има вина и ракије; чекај, свињећа мати, научићу ја тебе. (Замане.) Кући!

ТРИФИЋ: Драга моја, како ти не би ишла твојој кући? СУЛТАНА: Забога, ово је моја кућа. СРЕТА (увати је за руку): Знам, само ти ајде са мном. СУЛТАНА (отргне се од њега): Не дајте ме, забога.

СРЕТА: Бре ћу те чибукати, док душу у теби не чујем; даћу ја теби како се кућа чува! ТРИФИЋ: Хм, хм! Дакле, тебе је Стеван место Пеле код Срете однео?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— а у ствари кућа била невероватно тиха и празна, а толико се спремали да се проведу на мртво име кад ти одеш, и да излазе свуда! Ђавола!

710 стопа. Кажу да је то највиша планина у Африци. Њен западни врх Масаи називају — Божја Кућа. Уз сами западни врх налази се сасушена и смрзнута лешина једног леопарда.

—Од деда Гаврила... — процвилех кроз плач. —Па зар Карађорђеву звезду с мачевима на ланац? Где ти је кућа? Рекох му, а он ме, држећи се мог увета ко пијан плота одведе право кући, где свима присутним одржа неколико

Просто да човек излуди! Провирих кроз куполу — негде у том бетонском пространству, у тој прашуми најружнијих кућа у Европи, светлуцао се и мој бивши прозор. Знала сам да баш у том тренутку у кухињи заседа породично веће. Страшно.

И ту маман најзад избаци преостале карте на талон. Испостави се да све девојке из бољих кућа одлазе томе доктору Манџуки. Доктор Роберт не лечи свакога.

Читава кућа се тресе као луда. Вештице зину од чуда, јер наравно не знају у чему је штос! Шта је било, наша стара машина за прање

ипак пресвисла да живи нешто с тим, такозваним нормалним светом, који долази код нас искључиво због тога што нам кућа важи помало као резерват за лудаке.

Напослетку, вештице се исцмачу, наравно, све у ваздух, све преко леђа, и разилазе се свака на своју страну. Кућа нам изгледа као Ватерло непосредно после битке.

Тра-ла-ла-ла, Ла-ла-ла-ла-ла! Луда кућа! Око пола пет по подне налетимо на албум са фотографијама и ту по осми пут — ја опет у кујну по кофијановић.

Кад је киша, мислим, и када сте без лове, када вас нико не позива у госте, јер сте у већини познатих кућа већ позајмили књиге, које још нисте вратили, и гасили чикове у грамофонске плоче; јер сте већ испомажњавали пепељару

Свет је чудећи се газио до колена по љускама од јаја, док је сама кућа личила на надреалистички омлет. Максималан фазон! Дође ми да закукам!

боси босанову, као, фол, у Минхену пивчуга из кригли од пет литара, бог те мазо, а у Амстердаму шиља и Мики велики ко кућа од картона, док, разуме се, у Лондону Енглези хладни ко лед, само фурају ли, фурају у црним шеширима и са ташнама у

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

ИСТЈЕРИВАЊЕ СТРАВЕ 45 БАЈИНА БАШТА: БОЛНИЦА 47 ЧИТАЈУЋИ ДАНИЛА, СВЕТИ МАРКО 49 СВЕТИ САВА: УРАНАК 53 ПРЕТРЕС КУЋЕ 55 КУЋА 57 ДИВЉА КУЋА 59 А У НУЛИ АЗ 60 ИИ 61 АМБАР 62 КАЧАРА, МЕСЕЦ ПОЈЕДЕН 63 ВАЈАТ 64 ПЧЕЛИЊАК 65 АВЛИЈА: БОЖИЋЊЕ

СТРАВЕ 45 БАЈИНА БАШТА: БОЛНИЦА 47 ЧИТАЈУЋИ ДАНИЛА, СВЕТИ МАРКО 49 СВЕТИ САВА: УРАНАК 53 ПРЕТРЕС КУЋЕ 55 КУЋА 57 ДИВЉА КУЋА 59 А У НУЛИ АЗ 60 ИИ 61 АМБАР 62 КАЧАРА, МЕСЕЦ ПОЈЕДЕН 63 ВАЈАТ 64 ПЧЕЛИЊАК 65 АВЛИЈА: БОЖИЋЊЕ ЈУТРО 66 ПРЕЛЕСТ

) у прочељу синула. Шпорет ватру смирује. Трепти чаша тропера. Зрцај, зрцај, чашице - радуј кућно кандило: кућа ми је прољеће што се маглом наткрило! СВЕТИ САВА: УРАНАК Гргољају млазеви. Топла водо, топлице!

- Кроз копрену тамину крену даље скојевци. - А из гуња убога шушка дједу сличица Краља Петра Другога. КУЋА Крсте се зраци изнад чиније: светлост и тама мукло крваре на љутој стопи црне линије, куд сове ноћу дрежде,

Размахне светац гвозден-вилама: запрште собом ватрен-стрелице, палећи крила мрачним силама. Тресе се кућа с крова, с темеља: јауче Среда, кука Недеља, чангрља поноћ дрвен-жлицама.

Тек кошчат-рука костреш-старице испружи храну гладним птицама, за смирај душā зделу варице. ДИВЉА КУЋА Расту куму копита, чељадима рогови. Испред прага колу се купине и глогови. Пролајале кокоши, пас на леглу проквоче.

Кров зијевац зарже - скопча вјетар узду му. Олистала буником крене кућа ỳ шуму. А У НУЛИ АЗ То што лије - то је лирска злоб. Змија главу сколутне под реп и трзајем залелуја зоб.

БУДИМ І Ноћ це свукла до колена: пања ево - нема клена. Жути лишће по брдима: стара кућа крај Будима. Заиграла луда карта: двапут Олга - трипут Марта. Не множи се него дели. Са Урала снег се бели.

ІІ Минуло је с лампом лето. (Једно смркне - сване пето.) Разапета о чудима стара кућа крај Будима. Златна чаша склизне с руба изнад стола сјане дуга. Строп се круни, сени круже. То се негде смиче уже.

ИИИ Спадне књига на три ретка. У четвртку пола петка. Жубор креча међу снима: стара кућа крај Будима. Отиснуто са површи о бокал се вече скрши, па се дигне, расталаса као жито које класа.

Зашто Пава, а не Ленка? Сија ли то - о Господе! златан чадор иза воде или лебди, у чудима, стара кућа крај Будима?

а с врата мојих врба, грм, топола зашуште жаром, као са ватраља, те чекам пљусак, плòдотворан, семен, да будем кућа којој пева темељ. У тесном склопу метрике и бола, финоћу бруси регистар од патњи, а свећом лана мучеништво пламти.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ШУМА 2 (УВОД) 3 ПИЈЕТАО И МАЧАК 10 МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА 28 ЦРВЕНИ ВРАБАЦ 40 БАЈКА О ДОБРОМ ЋОСИ 50 КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ 63 РИБАР И МАЧАК 72 ШУМСКЕ БАЈКЕ 82 ЈЕЖЕВА КУЋА 83 рођени дом.

И ЊЕГОВА БАКА 28 ЦРВЕНИ ВРАБАЦ 40 БАЈКА О ДОБРОМ ЋОСИ 50 КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ 63 РИБАР И МАЧАК 72 ШУМСКЕ БАЈКЕ 82 ЈЕЖЕВА КУЋА 83 рођени дом.

ПИЈЕТАО И МАЧАК При крају шуме, у доба давно, Мачак и Пијевац живјели славно. Кућа им била од једног спрата — прича је о њој кружила гором — прозорчић један и двоја врата, а кров покривен буковом

„Зашто ме ниси слушао, друже?“ ИВ На крају шуме, другови моји, и сада кућа малена стоји, стара је много, зидови сиви. И данас Мачак унутра живи.

Е, баш је мишић скитара права ... Хајдемо кући, мени се спава.“ КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ У шуму тајна стазица води под сводом лишћа у сјени вије. Ко ли то стазом по ноћи ходи?

Марљива Рада посла се хвата, под њеном руком све ће да блиста, брише и ради четири сата, постаде кућа ко лабуд чиста. Уморна, најзад, кревету крочи и сан јој брзо затвори очи.

! Јутрос га рано појео во.“ Кад стигли кући, паника права, у соби дивна цурица спава, а кућа мала, сређена, чиста, сија ко роса с ружина листа. Блиста се патос, прозори, зид. Сва три прљавка спопадне стид.

Вјечно се Мачку нада ... ШУМСКЕ БАЈКЕ ЈЕЖЕВА КУЋА СЛАВНИ ЛОВАЦ По шуми, широм, без стазе, пута, Јежурка Јежић, поваздан лута.

„Ја морам кући, доста је више. Добро је било, на страну шала, лисице драга, е, баш ти хвала.“ „Моја је кућа чврста ко град, преноћи у њој. Куд ћеш сада?

“ ПОТЕРА Остаде лија, мисли се: „Врага, што му је кућа толико драга? Кад Јежић тако жуди за њом, биће то, богме, богати дом.

Још има, можда, од перја под, печене шеве красе му свод. Та кућа, веруј, обиљем сја. Поћи ћу, крадом, да видим, ја.

“ „Идем да дознам лија све дува — зашто јеж кућу толико чува.“ „Ех, кућа, трице! — вели вук зао. Та ја бих своју за јагње дао!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Има ли рибарских насеобина на оба? — О, Мање је само ловиште господина маркиза. На Већем има једно двадесет кућа. — Могу ли вечерас прећи тамо? — Свакако. Поштанска лађица биће овде кроз један сат.

Село је мало и сиромашно али ћете са гостионицом бити задовољни. Разуме се, на острву такође једна од кућа се зове хаза де хуеспедес и тамо ће вам удесити и за спавање.

Међутим та је де хуеспедес за двадесет кућа и, као и цело село, нема чак ни осветљена. — За једну ноћ ће ми то чак чинити задовољство.

Затим можете сићи било којим степеницама низ улице. Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице. Жене седе у вратницама; младе над ручним радом. — Добро вече. — Добро вече.

Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине. У идућој улици, која иде право између два реда камених кућа, испод античких утврђења и над језером, две или три главе ме гледају кроз прозоре.

— Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте. Између кућа и обале кратке разграђене авлијице обрасле у коров, са баченим кошевима за рибе, разбијеним боцама, кокошима и мачкама.

Био је онда врло искрен са мном. Моје вође застају. Сетили су се нечега: — Знате, његова кућа није богата и не треба нам то замерити. Тешко је рибарима обогатити се.

Али зашто не пођу да виде шта се догађа? Чујем, затим, такође људске гласове, негде иза кућа да се, као папрати уз високо дрво које чупају елементи, скупљају и пузају уз велико, страховито крештање.

Неколицину. Не видим никога засебно, већ све заједно. Више нагађам. Не знам има ли и жена међ њима. Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђенних девојака или жена, изнутра, уз

Не, нисам о томе мислио, никако о томе. Доцкан је, страшно је доцкан!“ Дижем се, враћам се лагано између кућа, не излазим испред њих на језеро, јер са њега бије хладноћа. Идем да легнем: сутра треба рано устати.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

песма стара О духу 1 Духа да спазим док ври и преображава твар Или кад гори над главама и умност му постаје кућа а тело згар Дува дух куд-хоће невидљив и тражи своју ствар 2 Да ли ће Дух још неког да изуми?

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

лепо, све пописао, запечатио, а ову кућу предао на чување тетки, јер је покојникова жеља била да му се не затвори кућа. ВИДА: Ама, реци ти мени, пријатељ-Агатоне, каква је то тетка? АГАТОН: А зар ја знам?

АГАТОН: А зар ја знам? Знам да овде у дворишту има она мала кућа, две собе и кујна, што је покојни Мата зидао пре осам година. Знам да у тој кући још од почетка седи та тетка.

ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни каква изгледа кућа. Знам ову собу, ту сам једанпут-двапут разговарао с покојником, али нигде даље нисам завирио.

– Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа? – Не знам! – Колико соба има? – Не знам! Како је намештена? – Не знам!

ДАНИЦА: А куда су отишле госпође и господа? МИЋА: Хоће да разгледају кућу. ДАНИЦА: Тако! МИЋА: Велика кућа, много намештаја и о свему томе водите ви бригу? ДАНИЦА: Ја не – тетка, али, дабоме, стара жена, морам јој помоћи.

МИЋА: То је тешко за вас. ДАНИЦА: Па то је само за који дан, док се кућа не преда наследницима. МИЋА: Дотле само? Зар ви не мислите и даље остати овде? ДАНИЦА: Свакојако не.

ТЕТКА: Па, видећемо! ДАНИЦА: Ја бих тако волела да се вратимо у онај стари стан. Била је, истина, мала кућа, али смо имали баштицу, а после, не знам, али ми се тамо допадало, можда и зато што сам скоро цело детињство провела у

ТЕТКА: Та је кућа порушена још одмах чим смо се ми иселили. Има томе већ осам година. ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали?

Па ја на првом месту, ја пре но сви остали. ДАНИЦА: Ама, шта је то, забога, шта се то дешава овде, као да је пуста кућа? МИЋА: Одиста, навалили сви. ДАНИЦА: Сирота тетка, разболела се од једа, а и ја...

Није нам хтела дозволити да се уселимо у кућу; вели: њој је поверена кућа па она има и да је чува. СИМКА: Видиш ли ти, молим те, како се она прави газда на туђем имању.

с обзиром на све околности и прилике у овоме даноме тренутку, ја мислим да би мени на првом месту припадала ова кућа. СВИ (општи узвик): Уа!!!... АГАТОН: Чекајте: ова кућа са целокупним намештајем рачунајући ту и будилник...

СВИ (општи узвик): Уа!!!... АГАТОН: Чекајте: ова кућа са целокупним намештајем рачунајући ту и будилник... САРКА: И будилник и служавник и све остало.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Онда лежу поред пута и зуре у ноћ. — Пази, месец! — вели један. — Њега виде и у нашем селу... Одвојени од својих кућа, гледају грчевито у ту једину везу, и замишљају своје село обасјано месечевим сјајем... Мостови трен је прошао.

Сунце је већ зашло, када и ми кретосмо, и мало затим скретосмо у једну ливаду између кућа, где постависмо топове. Наиђе и командир једне коњичке батерије који се жали да су му данас заробљена два топа.

Ветар је повијао дрвета и у лице су нас ударале крупне и хладне капи кише. Кућа је била празна. Али таван беше слеп, те једном гредом избисмо ћерамиде. Ветар зафијука. Наредник промоли главу.

После смо код други коморџија скували, а тестије смо случајно нашли у једна кућа. — И тако све случајно — вели кроз смех потпоручник. — Богами, господин потпоручник...

Махнуо човек руком и рекао: ето у том правцу! Промолих главу иза врзине и сада осматрам... Лево једна полусрушена кућа, испред мене забран, а десно нека свеже ископана земља.

Стали су. Скидају спрему и почињу да копају ровове... Село је испред њих. Видимо како војници истерују мештане из кућа, јер ће село бити изложено и пешачкој и артиљеријској ватри.

Уочио је села и тада се обрати старом капетану: — Сада треба разбудити неколико кућа. Село је било утонуло у мрак. Пси су очајно лајали. Ордонанси залупаше на врата прве куће.

— Ама не велим ја ништа. Али још има кућа у селу. — Ићи ће и они, али ти се спреми! — саветује јој капетан Станојчић.

Наш бивак налазио се крај циганских кућа. Морали смо одмах поставити страже унаоколо, да бисмо одстранили нежељене госте, који су као мушице утрчавали

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Али он... ух, све би друго лако, само да је он друкчији« Тако мислећи стиже у свој стан. Беше то проста сеоска кућа са једном великом собом и »кућом«, а према великој соби беше преграђена једна мања, коју су укућани звали оџаклија, и

досад се уписивало сваке године само по десетину нових ђака, па се нису ни узимала деца из инокосних кућа, а сад нам треба нових педесет. Ево учитељице, видим, па она тражи ђаке...

И кроз то једноставно зеленило црвене се кровови кућа, беле се на њима димњаци, а из њих се извили далеко и право у висину беличастосребрни стубови дима, који се на овом

друге живине која се спрема за легало; све се то спојило у један самобитни, нарочити звук који се носи преко воћњака и кућа, продире кроз густе облаке прашине, што су се понегде подигли, па се према сунцу преливају и светле неком љубичастом

Прво сећање из живота јој јесте сеоба. Као да је јуче било: смркло се, а они иду страном, више сеоских кућа; мајка носи малога брата, а њу води за руку, отац носи неке поњаве на леђима. Иду тако, а пашчад залајаше.

па пљус!... Гојко само осети како се на њега сруши цела кућа, и небо, и све... Као да му неко ишчупа срце и однесе... остаде на том месту само пуста празнина.

Он лежи ту цело лето... са његовим одвратним чичом, и не разбира за мене... А и ја... тако исто. То није кућа!... О, ала се грдно преварих!«...

у шали и смеху, па још ако си се раније са женом што споречкао, он ти лепо забави и развесели жену, па весела цела кућа!... Дивна, прекрасна ствар !... Још кад би Бог дао деце!...

Одједном, на улици, код последњих кућа, изиђе пред њега нешто шарено и необично лепо... Гојко се стаде прибирати... да, то је жена, врло млада жена, али

— Ћути, Добро је. И онако ништа ниси имала, веселнице. А сад пуна кућа. И Влајко се показа веома предусретљив према ташти и свастици.

самртнички врисак и одјекну далеко потесом кроз глуху ноћ, али га нико од људи не чу, само пси од крајњих сеоских кућа залајаше, па, кад не чуше ништа више, ућуташе се, и опет настаде гробна тишина... Љубица ослушну... Шта се то чуло?...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

96. Мој Јоване, орломане, А камо те, не било те! Шта учини и уради, Како ће ти кућа твоја И жалосна браћа твоја? Што саломи браћи крила И цијелу братству твоме?

Погубила, Бог је клео! Потражи ми дична брата, Дична брата утреника, О, Ђорђије, сунце јарко! Кућа ти је поклекнула, А шљеме се преломило, На плочу се наслонило, Камен сестри с краја твога!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

И да су дукати вреднији од тантуза? И да камене куће трају дуже од нацртаних? И да су од њих сигурније? И да нацртана кућа није права кућа? ЈЕЛИСАВЕТА: Немојте да слушате његове фантазије! ФИЛИП: И ви за себе кажете да сте глумци!

И да камене куће трају дуже од нацртаних? И да су од њих сигурније? И да нацртана кућа није права кућа? ЈЕЛИСАВЕТА: Немојте да слушате његове фантазије! ФИЛИП: И ви за себе кажете да сте глумци!

Дуж целог спрата велика веранда. Доле десно је приземна кућа Благоја Бабића, пред којом Гина, у кориту постављеном на две хоклице, пере веш. У дворишту се налази пумпа за воду.

ГИНА: Ваљда сам и могла нешто од тебе да видим? Кућа — пијаца, прање — пеглање, кување — шивење! То ми је цео живот с тобом! А овамо си ми обећаво и Цариград!

БЛАГОЈЕ: Значи да имате велику кондицију! ГИНА: Како и немала! СОФИЈА: Вама је овде заиста дивно, кућа крај реке! ГИНА: Зато се ми ретко и купамо, што смо крај реке! СОФИЈА: Учинило ми се ко да је нешто пуцало!

ЈЕЛИСАВЕТА: Могла би ти мало да бираш изразе! ГИНА: Ово је двадесет година била поштена кућа! А ви сте за сат направили куплерај! ЈЕЛИСАВЕТА: Овакве увреде још нигде нисам доживела!

СИМКА: Моја кућа можда и јесте мало запуштена, можда у њој и може да се нађе паучине и прашине, али ја је не запуштам зато што сам

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Иланча је горела, и кућа попина је горела. Попа су спасли наши кумови, Ђуђини, који су га бацили у шарагље и прошли кроз Иланчу, са људским

Његов најстарији син, мој стриц, Јоца, био је остао хром у ногу, па је куповао и препродавао жито. Његова кућа, у Иланчи, личила је на неку епизоду из Тургењева.

У том Темишвару бранила се свака српска кућа, као барикада. А на свој начин, није та борба била ни без социјалних додатака и узрока.

Ја сам, поред њега, видео укрцавање морнара, из јавних кућа Ријеке, кад је била наређена узбуна, приликом неког инцидента у Солуну, са једном аустријском крстарицом.

Кажњавао је за сваку ситницу, тешко. Кад сам ја, једном, вадећи војнике из јавних кућа, изгубио своју патролу и очекивао и батине и затвор, мене није казнио.

У Бечу: како се једно царство и једна престоница распадају. Беч је, већ у јесен 1915, био једна огромна јавна кућа. Усред рата, седео сам тако у театрима, пролазио на таласима валса, залазио у породице својих познаника и видео

Развијам их у стрелце, изводим под насип, размештам, укопавам. Митраљезе на кров неких ваљда рибарских кућа. Камуфлирам. Цртам, брзо, ситуацију и шаљем скицу натраг, батаљону.

Пољак их је сместио у једну празну собу. Седам на свој сандук и пишем. Кућа је празна, али у једном мрачном углу примећујем неку ствар. Једну руку од бронзе, која је била упијач.

Видим на брдашцу и падину дединог винограда. Мати га је продали. Кола ми пролазе и крај сиромашних, завејаних кућа мојих наполичара и рођака. Многи међу њима неће се вратити више, никада.

После подне пада жута магла све ниже. Тихо, све тише, прелази ме гроза. Видим себе пред вратима кућа где сам становао; пред кућама у које сам се враћао зором.

Од које, немоћан, склапам очи. Не, ништа ме не боли. Ништа се не догађа. Гледам ове модре земље иза кућа, и сећам се пољске оранице, кроз коју сам се враћао зором, из једног шлеског градића.

Поћи ћемо кроз неку неизмерну пустош. Сва је земља као преорана. Тек понегде понека кућа. Понегде је још засађен купус. У даљини сам крш, ниско жбуње, и модро небо. Како се брзо мрачи овде!

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— А одакле си ти? — питам. — Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио. ,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ — помислим, а гласно запитам: — Па

На свима околним кућама зазвечаше прозори и на њима се појавише многе главе. Ограде око кућа, кровови, све то пуно радознала света, па чак и на свакој баџи од тавана вире по две-три главе.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Бого мили, жесна уживања!... распламтели се ћуци на прочељу, па нема, но само пуца, а кућа се светли, ка' да је сва у пламену.

Не чује се ни жубор поточка, што се под планином вијуга, не чује се ни стока око кућа, које су нас са свију страна опколиле, па у том мраку изгледају к'о црни пластови.

— Само да набавим пушке и да наредим са мојима вође, па да је водимо. Незгода је за пушке: далеко ми кућа, од других не смем сад да тражим — поквариће, а без пушке не ваља.

Тамо пада вода са високе стене, па у овој ноћној тишини прави лом и грмљаву... Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а Вилин до мршти се на ту грмљавину, па јечи, шушти, стење и хуји...

је ненадно некаква резигнација, и он се у тој несаници бавио само о томе, што је разгледао кровове свију околних кућа, или треперење велике тополе, која се, као горостас, по малко њихала пред школском кућом.

одлазећи да однесе последњу утеху самртнику и хранитељу многе нејачи, мислио је на своју нејач и страховао да му кућа не опусти; и кочијаш, спремајући се на пут, бојажљиво се крстио и седао у кола; и сиромашна бака, носећи у »чаршију«

д. — Те тако док сад ваше колеге предају у разредима дотле њихови мужеви седе код кућа, чувају децу и кувају ручак?

Није волео мислити о стварима, које су далеко од њега. Био је што веле, човек позитиван, па је имао неколико својих кућа и сигурних облигација. Станко је био човек друге мере. Висок, повијен сед и сух као дрво.

Том приликом се сви жале мојој жени, како им се не мили своја кућа, како их све нешто вуче овамо... Истина, и тешко им је, није вајде.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

(Пљује га.) П... пп... п... п... п... да ми те не урекну! СПИРА: Е, Мицо, ти опет тражиш? Моли се богу што је туђа кућа и што није ред... СПИРИНИЦА: А ти па нашао туђу кућу да се ребриш. Суклато!

МЛАДЕН: Па то, нема више... а јес', јутрос је нешто улазила и газдарица. СЕКУЛИЋ (Јеврему): Уха, па то цела твоја кућа оде у опозицију! ЈЕВРЕМ: Ама, није, него женско, знаш како је, мора свуда да завири. СЕКУЛИЋ (Младену): Добро, добро!

А и ти, Спиро, што си се ког ђавола смрзнуо? Трчи, брате, по кући као да је твоја кућа. Зовите Павку, Даницу. Зовите их нека упале свеће на прозоре! (Одјуре и Спира и Младен.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

« — »Газда-Ташулина«, биће одговор. — »А чија је она кућа, они амбари и онај домазлук и богатство?« »Ћир-Ташулино«, биће опет одговор.

По кмет-Милисављевој кући настао прави лом, погибија кокошака. Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то и лако и мило му. Спрема се за капетана; а ту, бога ми, треба пазити да се не постиди ни гост а ни домаћин.

»Стан је неповредан«, и после: »Ни у ком случају претрес не може бити ноћу«, а данас је облачно; а то ка’ и ноћ да је! Кућа је светиња. Не сме нико ни да ми пригвири у кућу и замуку моју да такне!

— Хехе! Двеста шесет и шест динара! Малко паре! што је тој за ћир-Ђорђева кућа!! Ћорава посла! — Ама, па ти си човек богат — вели Срета.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Изјутра се до коже свлачило, А у подне се замрачило. Још су помало топли зидови кућа, Али дрво већ слути кишу и осећа се одлично. Далеко, у сунцу, брдо као да кључа. Речју — све је необично.

Кад је поноћ Месечева помоћ Не само да је згодна Већ и неопходна. Пун деце, интернат спава: кућа Дише на прозоре као на плућа. Спава Микица челом нагоре, Спава Стева челом настрану.

ШТА СУНЦЕ РУЧА Прво је питање: шта сунце руча Када се попне до највиших кућа, Кад ситно затрепти сваки лист у гори, Од силног горења Кад сунце изгори?

Крапинца: Крапинац је наш жалостиви предак, Док је Крапињанин начинио напредак У писању књига, у сликању, у градњи кућа Пробијајући се кроз повест путевима најтежим.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

МИНАРЕ Стрчи минаре изнад црних кућа, Танко и бело. Ноћ лагано пада, Као дан јасна ноћ и као дан врућа, И с брежуљака враћају се стада.

ће, као знак истрајне моћи И освајачког старог надахнућа, Стрчати мирно у тој општој ноћи Бело минаре изнад црних кућа.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина. Бјеше једна кућа превелика у којој се грађаху бродови; ту хиљаде бјеху невољниках, сви у љута гвожђа попутани, те грађаху принципу

ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеше игре, али другојаче. У једну се кућу сакупљаху пошто мркни и пошто вечерај. Кућа бјеше сила од свијета, ужди у њој хиљаду свијећах; по зиду јој свуд бјеху пањеге, цијеле се напуни народа, тако исто

сила од свијета, ужди у њој хиљаду свијећах; по зиду јој свуд бјеху пањеге, цијеле се напуни народа, тако исто и кућа остала; свуд могаше из зида виђети ђе вираху кâ миши из гњ'језда.

Докле неко, да му Бог поможе, из онијех пањегах завика: „Бјеж, народе, е изгоре кућа!“ Боже драги, да ту бруку видиш!

Те ми опет сјутрадан на игру, кад у кућу нигђе нико нема, но је пуста кућа затворена. И јошт ћу ви једну спрдњу причат (а знам чисто вјероват нећете): видио сам људе у Млеткама ђе на коноп

ВУК МИЋУНОВИЋ Ада за сву игру без гусалах ја ти не бих пару турску дао. Ђе се гусле у кућу не чују, ту је мртва и кућа и људи. СЕРДАР РАДОЊА За сваку те работу питасмо; а гледа ли принципа, војвода?

КНЕЗ РОГАН Хиљаду сам плећах оглодао, али ове не виђех несреће. Чије ово плеће те га гледам? Његова се кућа угасила, у њу неће кокота појати; а ево је насред њега шупље кâ да си га шилом прошупљио, а по њему двадесет

СЕРДАР ЈАНКО Је ли му се кућа ископала? ВУК ТОМАНОВИЋ Не, сердаре; али што за фајду? Остало је двоје ђеце мушко, једно другом воде дат не може; и

У кућу му пушке не висило, глáвê мушке не копâ од пушке; жељела му кућа мушке главе! Ко издао, браћо, те јунаке који почну на наше крвнике, спопала га брука Бранковића, часне посте за пса

Двадест тридест да ноћас ударе, како ти се кућа осамила, што би шћели, то би учинили! ВЛАДИКА ДАНИЛО Не бој ми се, ако Бог да, ђедо!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла.

Доцније, када је требало да се жени, пошто | већ није било у вароши, као пре, онако богатих девојака из првих кућа, него је остајало: или да са великим миразом узме какву сељанку, јер једино још са села су пристајале да, доносећи са

И он је ово друго изабрао. Софкина мати је била најмлађа од свих сестара, и кућа њена била је истина некад мало богата, али тада доста оронула.

и сав живот, који је до тада био ограђен и спречаван и угушиван мећавама и хладноћом, тада је већ почињао из кућа да излази и по улицама, по чаршијама, црквама, саборима, веселима да се шири, мешајући све међ собом, и мушко и женско.

од планина, и сама она, Софка, у исто овако одело обучена, исто овако седећи, пред истим овим цвећем, па чак и сама кућа, из | куће гласови и идење или матере или других, и саме речи, жеље, нагласци, све то, чини јој се, некада, не зна

| — Је ли ово ефенди-Митина кућа? — поче Арнаутин гласно да виче улазећи и као двоумећи и још једном загледајући капију, да није случајно погрешио.

— настави брзо Тоне. Само, снашке, знаш, ја ако могу једну или две бачве да захватим. Остале, све, само је ваша кућа у стању да напуни а моја кућа и моја рука не стиза толико, јер се зна наше танко стање. — Па колико можеш, Тоне.

Остале, све, само је ваша кућа у стању да напуни а моја кућа и моја рука не стиза толико, јер се зна наше танко стање. — Па колико можеш, Тоне. А за више даће Господ!

А све оне или иза ње или око ње ступају у друштву. Ено и тетка јој, Симка, чија је кућа одмах на ћошку до друге улице, црномањаста, сува, која је одавна остала удовица и вечито иде по судовима парничећи се

и полива водом ватру у огњишту, те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и Бог зна шта се учинило, можда читава кућа запалила. Софка и мати свлачиле су се ћутећи. Мати пре Софке би готова.

Сутра, на сам Ускрс, кућа обасјана, сунцем, намештена и спремљена, издизала се и сјала својим старим полеглим кровом са оним неколиким већ

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

се коло страсти тада води Уз златне харфе и песме на лири, У лепој, чедној, поноћној слободи, Док ћелав месец изнад кућа вири.

А ујутро, свуда, прозори и врата – док пролеће ново мирисаше миром — Свих колеба, кућа, срца, казамата, Отворени беху радосно и широм.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Газда, код кога је служио, имао је више синова, али сви бјеху неуредни људи и распикуће. Старац слутећи да ће му се кућа брзо истражити а с њом и та вјештина, изучи свога слугу, који бјеше бистар и доброћудан момак.

А могло би се лако дати да је и та кућа поријеклом била грчка, јер је у Приморју бивало тога. Иличковићи су дакле од Медиковића примили и по предаји издржали

Сердар је грајао, како је већ он могао, отпоздрављајући. „Ево их, мајко, пуна кућа!“ рече Милица. „Пуна, а да како!“ „Нека их! Добро дошли.

„Ево их, мајко, пуна кућа!“ рече Милица. „Пуна, а да како!“ „Нека их! Добро дошли. Наша је кућа вазда пуна бивала овога дана, па ће и посада, ако Бог да!“ „Камо сте ви!“ гракну сердар, улазећи пред њима.

Петре овдје ти! Лука, Марко, ти Чевљанине сједи, сједајте. Што ћу вам ја, кућа мала, а вас много. Може вам бити!“ Сердар је све то изасуо онако у душак, не чекајући ничијег одговора.

ви драмо... и! Криво ти се што нијесмо циције као ви, циције и од својијех уста. За вас се баш може рећи: ’седам кућа једну козу музе, још се хвале да се добро ране!’ А, те и ви. Црмница ви вином рађа, али ви га други пију.

Јока, опет, узмувала се, не зна шта ће пријед. Све јој се чини да је нешто још у нереду, премда је кућа уредна; што ћеш, таке су вриједне домаћице.

“ „Аферим, ђаконе! весели човјече! Ђе си ти, пуна је кућа весеља! Добро нам дошао! Ајдемо!“ прихвати Саво Петровић.

Женске му их узеше, па стадоше прегледати. Било је ту насликанијех животиња, кућа једна градска, стабала и једна женска у црногорском руху. „Стана, богами!... ово си ти!“ рече Јока зачуђена.

Је ли?“ „Ја сам то држала као у руци. Та сам рече ономадне да је добра кућа, да је добар човјек, да...“ „Ја то и сад вељу. Ама си се ти залетила, ако си им почисто обрекла.“ „А што ћу, де!

Јанко у кући, кућа весела и као свијетла. Добар, милосан за нас, весео, знавен. Наша Стаке неће се одвајати од нас. Бог ће им дати

Мали Милун стећи ће коло браће и сестара, што ће се савити око њега. Промисли, моја Јоке, пуна кућа младости и живота! Сав тај подмладак расти ће и напредовати како ми будемо троњивали и примицали се к вјечној кући.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

); па и трагови старих избледелих и ишчилелих паганских веровања (Леп као вила, Празна (кућа) као вилина пећина, Црвен као вампир, Јак као вједогоња, Чупава као вештица, Тешко као мора, итд.).

Такви су: ако је скупо, оно и не ваља; и го и бос и опет му хладно; ова и она кућа само што нису моје, а остале све су туђе; из његове руке и шећер је сладак, можеш ми вјеровати: ријетко истину

Тако ми се вино на крсно име у крв не прометнуло! Тако ми се крсна свијећа не угасила! Тако ми се кућа не ископала! Тако ми се не закаменило дијете у жени, теле у крави, јагње у овци, свако сјеме у башти и дух у костима!

Земља те прогонила, а море те избацивало! Земља те сунцу уграбила! Земља ти кости избацивала! Ископала ти се кућа од мушкије’ глава! Јад те јаду додâва довијека! Кућа ти се кућетином звала, на огњишту изницало трње!

Земља ти кости избацивала! Ископала ти се кућа од мушкије’ глава! Јад те јаду додâва довијека! Кућа ти се кућетином звала, на огњишту изницало трње! Лијек тражио код седам Стана и девет Марија!

Ко те изда, издало га љето! Крв платио на свом дому! Куд год ишао, ваздан кукао! Кућа му се коцем затворила, љуба му се у род повратила, а вас мал му у беглук отишô! Лак му сан као воденички камен!

Боји се као девојка од удаје. Весели као на даћи. Весели се кâ и мати мртву сину. Весео као да му кућа гори. Вјешт као магарац у кантару. Воле се кô око и со. Воле се кô пси и просјаци. Готов као бос у трње.

Ова и она кућа само што нису моје, а остале еве су туђе. Показује докле је снијег лани био (рече се у шали кад женско, идући по роси

— Ко за светом плаче, без очију остаје. — Кол’ко људи, тол’ко ћуди. — Где је чија кућа, ту и средина света. — Свет је најбоља школа. — Би и не би: то смо ми; бит’ и не бит’: то је свит.

— Што човек више живи, више и зна. — Жив ће човек све учинити. — Човек без заната као кућа без хајата. — По делу се човек познаје. — Човек без порока није човек. — Ко људе не слуша, ни човек није.

— Где је браће ту је и дела. — Несложна браћа, пропала кућа. — Искра браћу дијели. — Шапат кућу губи. — Кад један неће, два се не сваде.

— Сиротињо, и селу си тешка, а камоли кући у којој си. — Не тражи смока где није оброка. — Празна кућа, — луда газдарица. — Празна кеса, — готова гробница. — Празан тарчуг, — зла прилика. — Празна је торба тежа од пуне.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

105. Сам лончић у пољу ври. 106. Сва гора покисе, а четири прута не могоше. 107. Све по кући изгоре, а кућа оста. 108. Сивац море прескочи ни копита нескваси. 109. Сједа сједи у Сједину граду, цар је проси, окован је неда.

Сјекутићи сијеку, вукотићи вуку, сам баћа превраћа. 115. Скочи срна иза трна, ђе се свила, ту и умрла. 116. Сламна кућа, гвоздени притисци. 117. Споља тело, а унутра кошуља. 118. Спријед шило, страга вило, оздол артија, озгор мантија.

127. Кад се ноктима утуче буа, или уш. 128. Црв у зубу. 129. Пера, или спице у кола. 130. Јаје. 131. Кућа и чељад. 132. Воденица и ваљалица. 133. Винова лоза. 134. Пенџери на соби. 135. Бијели лук. 136. Димњак. 137. Пр.

” Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али и у њој опет има свега доста.

” Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, онда и онај

После некога времена отиде најстарији брат сестри у походе, кад тамо, а то кућа велика не може боља бити. Сестра се врло обрадује кад види | брата, и кад је брат запита како живи, она му одговори:

Зет му на то рече: „Оно су људи Богу по вољи; свакога радо дочекају и угосте и сиромаха не терају празна испред својих кућа. Казуј шта си још видео.” А шура му даље каже: „Видео сам на путу две кучке где се једнако кољу.

идући срете једну бабу и упита је има ли ђе такијех ђевојака, а она му одговори да има напријед у оној гори једна кућа без врата а само један прозор на кући кроз који се улази и излази, и у тој кући да има така ђевојка, „ма” рече му

Сад — кућа врата нема а прозор високо — не може да се припне, док на један мах види ђе низ прозор некака жена спушта своје косе

Она помисли не ће ли то срећом бити каква кућа, па пође онамо. И заиста нађе кућу лепу и велику; врата су била отворена, она уђе унутра, кад тамо, собе не може лепше

Она помисли да је то кућа каквих пустаија, али се није страшила мислећи у себи: „Пустаија се боје само богати људи, а ја их се немам за што

у том побратим пред кућу, и назвавши јој „Помози Бог!” запита јели то кућа тога и тога; а жена му пренемажући се одговори: „Јест, куку мене кукавици, ево га у кући где лежи мртав.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

А, што је најважније, пореклом стара београдска породица! Кућа у Крунској, башта са стакленим куглама разних боја, лигештули, кипови, књиге, шимшир!

Касно, аутобус триес три, шофер уморан, а кондуктер придремкује, седиш, возиш се кући, а каква је то кућа кад је празна? Једино су ти друштво бубашвабе... ИКОНИЈА: Погледај неког ових зградилишта!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И У дну двоспратна кућа, с тремом и од пола с доксатом на стубовима, под широком стрејом. Лево, од трема на доксат воде дрвене степенице.

А она, као да сам јој крвник а не брат, као да јој зло мислим, чак се и обрецне на мене: И моја кућа нека је весела! одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише.

ВАСКА (се зацењује): То, то! Све, све, све! (Завеса полако; и по спуштању чује се још загрцнут смех Васкин.) ИИИ Кућа као у И чину. Ноћ звездана, без месеца. Празна позорница.

Споља се чује свирка само ћемана, пригушено, чежњиво. ЈОВЧИН ГЛАС Е, пријатељи, ето то је та Јовчина кућа, имање. Широко колико зид овај држи чак тамо; а дубоко тамо кроз воће, тамо до на крај вароши и даље, даље, у поље, у

АРСА А где ћемо их после? ТОМА Горе, у ону кућицу, на крају вароши. Ето им ту, кућа, башта, њивче, па како им Бог да! МАРИЈА (грли пасторке, потресено, плачно): Хвала, децо моја слатка!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Једва дочека сутра подне, метне ме да читам у трапези житије. По ручку узме ме с[а] собом у Ириг. У петнаест кућа водио ме је, почевши од господина протопопе от Шакабент[а], казујући свима да ја боље од њега читам и да он не сме

и жале се на злоупотребљенија која бивају, а најпаче зли и опаки обичаји да калуђери носе по вароши, по сели, по кућа и по пазари пуне сандучиће костију ручни[х], ножни[х], леђни[х] и свега тела, а најпаче множество зуба.

будући у неки мести кужни мор, сâм нисам смео путовати; а ови свештеник држао је једну парохију дан [х]ода дугу, гди кућа, гди две, а гди пет поизмешате међу римске церкве људ|ма. Он пође у велики пост своје људе исповедати и причестити.

Ти знаш како је оно лепо и здраво место; онде сам ти ја с нашим Мелетијем протосинђелом на капеланији. Кућа црковна има за школу. Тако ми [х]ле6а и соли, што смо заједно јели, хоћемо стајати онде како паше!

пешаци (којега нас има доста, фала богу), нами је лакше и опколити и преко прећи, и гди год видимо [х]лад или од кућа или од древеса, или ако ће и од плотова, а ми нама[х] у [х]лад, пак идемо лепо господски по [х]ладу.

знао куд, док једва и једва дођемо у страну града именујему Хермитеџ, у дом нарицајеми „Чајне Хауз”, то јест „Хинеска кућа”. Овде кад уљеземо, нађемо дома госпођу гди нешто од финога беза шије.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво и оста без ува до смрати...“ У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се презивљу: Брзокуси, Зубаци и Кркоте.

То је, дакле, просто обичај, њеки зао обичај ако ћете, али ништа друго. А да је кућа Јерковића заиста у пуку штована као света лоза томе има сила потврда, а ми ћемо одабрати само двије-три.

Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана. Иза тијех кућа пружила се ливадица, а под њом одмах текла је ријека, шира но на другој страни острвца.

Са страна те средње зграде бијаху двије клијети: спремница и мљечар. Цијела се кућа зваше новом мађупницом. У старој мађупници у манастиру зими се гријаху фратри, као год што стари мљечар придадоше ка

, пошто је кућа сјеновита („много синовита“). Фра-Пињата повољи синовцу, а његово писмо пошље фра-Пирији, додавши сам како би добро

— Брзи су Буковичани, оца им њиова! — вели Бобан — али је ово јопет прико мире! Коњ и Букар пролетјеше испред кућа, пак савише дуж ријеке. Фратри, ђаци и слуге препријечише између вигња и мађупнице, те стадоше према води.

Је умрло јање иђе. Тица лети стол је. Округао а кућа... — Добро, добро! — прекиде га вра, пружајући му један пожутјели листић, а Бакоња само што прелети очима по њему,

Бакоња видје себе у мантијама, на добру коњу, који под њим подиграва кроз њеко лијепо село. Испред кућа куд он пролази устају жене да му се клањају. Мушки су на работи, по пољу.

Бакоња пође кораком главном улицом гледајући низове кућа, варошане, а особито варошанке, гдје би се која помолила. Оне што их видје учинише му се једна љепша од друге, једна

“ Најзад изађе из улице, па наиђе на рупчаге пуне ђубра и на сметлишта. Лијевом страном, до кућа, бијаше путић, те, затискујући нос, пође њим и сврну у поширу улицу, која му се прва намахну. И гле случаја!

Фране. Из цркве допираше пјевање уз брујање оргуља. Од цркве протегла се кућа, мрке зидине, са гвозденијем пречагама, манастир дакле. Бакоња закуца алком.

Сви заграјаше идући лагано уза камене стубе. — Како? Јерковић! Стара кућа! Дакле, то је наслидник фраБрнин! Лип дитић! Диван будући редовник!... Па како то да ниси бија никад овди?

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ЈЕ ДУГА 36 СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ 37 БЕЗ ЉУБАВИ 38 У МАГЛИ 39 КАЛЕМЕГДАН 40 СИЕНА 41 НА НЕВСКОМ ПРОСПЕКТУ 42 КЊИГЕ 43 КУЋА 44 ДВОЈНИК 45 УРЛИК 46 БОЛЕСТ 47 СТАБЛО 48 О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА 49 КРАЈ ЈЕСЕНСКОГ МОРА 50 УМОРНА

Једне ме маме, друге плаше — Незнаним гласом ко из тмине: Уђи у мртво царство наше! КУЋА Буди ме пијук преко пута: Још једну драгу кућу руше. Опада њена боја жута — То чисто злато моје душе.

ТАМНИЦА Опажам: моја кућа стари. Све више тамни моја соба. И шкрипе патос, плућа, ствари. И около се хаба роба. И док за својим столом

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Изнад њега је нова и највећа кућа у Прерову. Над постељом мојом Симкина је и Ђорђева соба. Мало десно, соба за Вукашина. Онога што се чека, а не долази.

Очи што све виде. Отегнуте песме на месечини кад је пут раван а шуме из даљине силазе у поља. А одавде, кад је кућа близу, док се уз каву одмара у овој соби, све је сладуњави мирис Симкине ланене кошуље, коју она увек чисту облачи

Могу да певају као птице. Да циче као крдо прасића. Да се смеју као трешња пуна деце. Од њих је кућа већа од неба.“ Дуго је гласно мислио, а она је, збуњена, ћутала и гледала у фуруну зажарену при дну.

И последња ћерамида да изгори! И последњи дукат да се истопи! И јасенови да изгоре! Нека се не позна где је била кућа Ђорђа Катића, нек остану угарци од јасенова. На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав.

гледајући је кроз прозор, кад висока, боката а витка, лако као усправан вал заплови двориштем, испуни га свег, па су кућа и зграде и јасенови мали, као играчке; одједном су сва врата затиснута њоме, а руке немирне, као да расад саде.

Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови. — Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније из осушене, грке дубине. — Једно мене коле. Само једно...

Удари песницом о софру. Посуђе звекну. Подиже се и заљуља у густој тами: — Чуј ме, Вукашине... ова кућа није више твоја. Видим ли те, наредићу слугама да те истерају на сокак...

— једног великог Аћимовог разочарања? Да ли ће му, кад заувек напусти ову очеву собу у Прерову, кућа коју ће да купи за новац отет брату донети више радости и среће?

— Снег! Изгоре кућа! Звоно, деца! Један од близнака заплака и свирала умуче. Тола приђе кориту. Плаче „десни“. „Леви“ као да не дише.

У гомиле камења уселили се творови, оборе прерили јазбинама, у које вуку украдену живину. Само ће стара кућа остати да се у њеном оџаку легу кукувије и по читаву ноћ смрћу плаше село.

зенице, ветар вришти под стрехама, па скаче на јасенове што и постоје да би показивали људима где је била пуста кућа Ђорђа Катића. Она, то дисање, његова је зла судбина; она му је накотила несрећу довољну да затре све.

Удесиће с Николом. Ножем ће ме искасапити. Свалио се на јастук и згрчио као сасушена махуница. Кућа му је постала зверињак. Милунка је змија. Избациће је напоље. Одмах. Још док не сване.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости. — Каква је ово кућа? Где сам? — зачуди се, али је цврчак упозори да ништа не пита.

Али зато је сусед суседу смишљао како да подметне пожар. И, док би дланом о длан ударио, плану прва кућа, па улица. Зашишта, запрашта огањ, а градске оце захвати ужас. Шта сада?

« Девојчица се поново врати првом прозору. Оно малено, светло биће несташно јој намигну. — Па, Татагина кућа је пуна деце! — потрча девојчица ка Татагиним вратима. Била су отворена.

Једва је заспао те ноћи, а само што је упао у сан, дође му Златна краба велика као кућа, застрашујућа. Сав у леденом зноју се пробуди. »Дошла вештица да се свети!

чим се руб западног неба зарумени, палио џиновски фењер, све док једне ноћи море не подиже таласе високе као кућа, а њега ухвати грозница. Једва је могао главу да дигне, али није престајао да брине о светионику. — Гори ли?

Ово је моје царство и мој дом! — Принц се окрете према кући. Али ту где је пре неколико тренутака била кућа са воћњаком, њихало се узрело житно поље. Од ужаса принц занеме, а изасланик се наглас насмеја.

Што је, растући, све мање одлазио у село? Све више бежао од вршњака? Његова кућа била је издвојена од осталих. Ретко је ко у ну и залазио.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

„Српска посла“, мрмља Господар Јеврем и наставља поред кућа које не препознаје а, прави Обреновић, не признаје да је ојађен.

Расветљен у себи, Сима је гледао зеленило башта на падини, пре ма Дунаву: извирују чардаци турских кућа и, ту близу, кров Доситејеве Велике школе, издигнут над раскрсницом светлости, и дишу, над падином, већ недохватне,

У краћем делу је кућа у коју је често навраћао Милан Богдановић, у дужем кућа у којој је живео Слободан Јовановић. У политици

У краћем делу је кућа у коју је често навраћао Милан Богдановић, у дужем кућа у којој је живео Слободан Јовановић. У политици неистомишљеници, али, обојица, зналци у језику и, обојица, са смислом

У старој кући на рогљу, сада је фризер; у прастарој, посластичарница. Осим што је врло стара, ова је друга кућа и врло уска и врло избледела: у својој опустошености могла би да делује аветињски али она делује само нестварно и, у

Између турбета и зграде Совјета, у дворишту, били су силни ситни зградурци. Ова доцније неугледна кућа у којој су, за време Првог устанка, боравили многи угледници, у којој је умро Доситеј, постала је, у току деценија

У Пашином двору једва да је био провео петнаестак дана. Друга тачка у његовом путовању кроз Београд, Чардаклијина је кућа значила и друкчије искуство. Смештена у простору данашњих улица Кнез-.

да пође десно, Улицом Браће Југовића, све до своје, Доситејеве улице и до места где је, у тој улици, била његова кућа.

На непарној страни Јевремове, између Капетан-Мишине и Змај– Јовине, можда ту где је кућа песника Милана Ракића, налазила се зграда у којој је једно време становао, у првом устанку, Родофиникин.

Почињао је месец јул 1808. године. Његова кућа била је, дакле, четврта тачка. Подигнута на углу данашњих улица Доситејеве и Браће Југовића, оном углу преко пута

Сва од дрвета и са доксатом кућа је, изгледа, чувала нешто од исконске тишине. Ако је из дома руског изасланика изашао са неком тмином у себи, Доситеј

Послови око оснивања штампарије били су се нешто одужили и његова кућа му је изгледала, све чешће, непријатно празна.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“ Ј. Дучић ЦXИИ ДУБРОВАЧКИ ЕПИТАФ Ова стара кућа са грбом старинским, С балконом на Страдун, где миришу саде Године и трулеж ходницима ниским, Беше некад кућа кнеза

стара кућа са грбом старинским, С балконом на Страдун, где миришу саде Године и трулеж ходницима ниским, Беше некад кућа кнеза Паска Заде. Паско Заде беше алхимичар; даље, Познат питагорист, звездар, морепловац; Ђак славног Ванини.

Попа, Васко - КОРА

сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене очне капке земље На угашена лица кућа На смирене руке дрвећа Чека неприметно Да на обудовљени намештај под собом Пажљиво навуче Навлаку

витку ти преко паса Ломим Брижне зоре са кровова Зовем 19 Младост нам листа Зелена дуж свих улица Образи кућа сјаје се Када прођемо Стопалима нашим Плочници играју карте Звезда смо изненадна На лицу пролазника Јата

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

уздигло изнад арапских планина и преплавило својим сјајем цео небески свод, древну варош са својих сто капија, морем кућа и безбројним храмовима.

И предграђа вароши у која сам ушао имају искључиво маварско становништво; оно је из својих некадањих варошких кућа потиснуто у предграђа и бави се сада баштованлуком.

То се примећивало већ споља: стара кућа беше оправљена, свеже окречена, прозори и врата ново обојени, а поабани, маховином прекривени кров окрпљен са неколико

Та кућа имала је чудноват, но геометриски консеквентно спроведен облик. Њена два крила, двоспратна и потпуно једнака, сучељавал

У свом дотераном и улепшаном стању показала је та кућа једно мало отступање од своје првобитне строге симетрије: на забату њеног јужног крила беше намештен један веома

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Осетио сам, на несрећу, да ми је чета милија, вернија, топлија кућа од моје. Али шта ћу после? Његов глас очајног бола цепао ми је срце и озлојеђен на овако свирепу, незаслужену судбину

Нећемо га тамо наћи. — Како? зашто? — Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“. — Шта кажеш? — Много се пропио — одговори носач — мно-го. — Шта булазниш, човече?

Ајд' реците сами. У свакој кући официр, је л' те? Једна кућа, брате. Стâри поспе, деца поспе, а негде је и без деце, нема говора. Ту ти је једини Господ Бог сведок.

је због безбројних грешака, као: пљачкао после борбе, провалио добош и у њему држао покрадену пилеж из непријатељских кућа, тукао каплара, задоцнио на маршу, коцкао се, изгубио маљицу и шаторско крило.

Пред вече игранке а по ноћи састанци. И војници умирују савест: „Не праштају, веле, ни они код наших кућа. Једно предвече спрема се командант за варош и чекају га жута заплењена кола на путу, кад му приђе једна постарија

Док је младо љуби се с ђаци, па зар половно да га узмем на цел век? Други нека га узме, од мен' далеко ги лепа кућа. Овако... гледај гу, молим те... Чисто патријархално, што кажу научевњаци. Знам гу од оволицно.

Рано пролећњега јутра, кад је сунце бљеснуло у прозоре и затреперило по крововима кућа, на новој грађевини зачула се песма. Певао је млад, чист глас, звучно, раздрагано.

И хиљадама сам пута, иза завесе свога прозора, чуо кад су казали: „То је Лазина кућа. Баш ми се допада Лазина кућа.“ — Колико ми је пута у таквим приликама долазило да прескочим прозор и да им довикнем:

И хиљадама сам пута, иза завесе свога прозора, чуо кад су казали: „То је Лазина кућа. Баш ми се допада Лазина кућа.“ — Колико ми је пута у таквим приликама долазило да прескочим прозор и да им довикнем: „Еј, ви, море! Коме ви Лаза?

Понекад само, кад је киша, седели су они крај прозора, одакле су гледали у мокре зидове суседних кућа, и како се са осушених грана над крововима од ћерамиде слевају капи као сузе.

онде, час ово, час оно, свашта у Бога; а у браку, вели, данас једно, сутра опет то, прекосутра исто, све исто, суд, кућа, канцеларија. Ја, вели, браћо, ја сам за мало променице. Боље да ме убијеш него овако.

Ја, вели, браћо, ја сам за мало променице. Боље да ме убијеш него овако. Канцеларија, меница, кућа, зар ти је то живот? Ја, ево како, одмах ћу да вам кажем, ја, вели, више волим омчу о врат него меницу да регулишем.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

ИИ Наша је кућа била на обали, камена двокатница с балконом и с гвозденим кукама у које се о светковинама утицао барјак — права

на обали, камена двокатница с балконом и с гвозденим кукама у које се о светковинама утицао барјак — права начелничка кућа. А пред њом мала чистина са четири кржљава багрема, која су се с прољећа разлиставала штедљиво и суздржано.

Тавани грађанских кућа — сабиралишта остатака смрти! Сандуци старе преписке, сандуци одјеће и ствари помрлих особа, ислужени предмети

Сваке недјеље или светка у свакој уследнијој кући ручала је по једна глумица. Свака је кућа имала своју миљеницу, и домаћице су се надметале и препирале у хваљењу својих сталних гошћа.

И опет се почне одвијати врпца дјетињих сјећања. Рана јесен пред бербу, изузетно кишљива. „Црвена кућа” на осами, у виноградима преко бријега што се диже над нашим мјестом. Лагано застрто небо, тишина у кући.

Сад је црвена кућа била запуштена и оронула, намјештај разнесен, жбука олупљена, а прозорски капци протрули и климави.

И цигаре им понекад, ваља признати, нису лошије од цигара реномираних духанских кућа. Али то су свакако споредне државне дјелатности.) И куд онда?

И, вјероватно, они би са своје стране одтелефонирали исту вијест станици за прву помоћ. Роман се пише само онда кад кућа гори. Иначе је то плитка играрија, тек ради забаве доконих. То препуштам другима.

Сад је он био мртав. Давно су били растурени и посљедњи остаци имања, кућа прешла у туђе руке. У њој се угнијездио нови власник, трговац досељен из околице.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Маркова кућа беше близу једне јаруге обрасле шумом, која представљаше живу згоду за курјачке ноћне нападе. Чим се чуло за курјаке,

За један тренутак узбуни се цела среска кућа. Пандури поизлеташе, како се који нашао у то време: неко босоног, неко са једном обувеном а једном босом ногом, неко

— Тако и зечеви раде кô ти, а лисица паметнија, па се завлачи у јазбину, чим осети опасност... Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде... Хајд’ сад, па жури.

— Изишла бих, вала, и пред бесна курјака, а што да нећу пред обична човека. — Далеко му лепа кућа! — повикаше девојке и стадоше да се разлазе са студенца. Станка нарочито заостаде од њих, док не измакоше подоста.

— рече Ђурица осталима, па сиђе на пут с кметом. — Знаш... не могу пред онима да ти кажем, а моја ти је кућа отворена, кад год хоћеш, и ништа ти за то не тражим. Само и ти мене причувај — рече кмет.

Сељани су га сретали свакога часа, или око њива, или око студенаца, а понајчешће у оном крају, где беше кућа Марка Радоњића. Чим се ко макне у какав шибљак, рачунао је поуздано да ће видети Ђурицу.

Станка иђаше донекле са Јелицом, па се од потока, што протиче испод Радоњића кућа, одвоји и пође сама. Путом само Јелица весело причаше, а Станка се тек понекипут осмехне, не знајући ни има ли места

»Па каква је то девојка?... Зацопала се у разбојника!... Ђаво нека ме зна, али ја то не разумем. Маркова је кућа заиста поштена — како он рече — а и девојка је поштена; па сад како то ?... Ха, да се нису раније знали ?

Морамо ускоро опет на посао, јер нисам још свима нашим људима дао, а људи траже. Само из твога села траже пет кућа: Стојићи, Илија, Никола, Јово... — Подај им свима, колико год сад можеш, јер ће ми ти људи требати.

Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку. Тако скиде с реда прву бригу.

Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту. Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.

Пантовца, који већ постаде љут ради тако дуга чекања, Ђурица дође са њим до уречена места (једнога трњака испод Дикића кућа), па даде знак.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Он се томе јако зачуди, па пође да потражи где је некад његовог оца кућа била; кад је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у

Принесоше и три велике кутлаче, па их оставише на софру. Наједанпут кућа се затресе, а голем и сув неки човек, са големом белом брадом и великим ноктима, дође до софре и стаде кусати.

Старац им рече да је добро спавао, само је опазио некакву млаку кишу, као да кућа прокисава. Онда се сви сложе да се дијеле са старцем и кажу му то.

Пођоше мало даље и дођоше до једних великих кућа. Уљегоше унутра, ал̓ у њима нико не бијаше него једна жена, па их упита: — А знате ли гдје сте дошли?

После некога времена отиде најстарији брат сестри у походе; кад тамо, а то кућа велика, не може боља бити. Сестра се врло обрадује кад види брата, а кад је брат запита како живи, она му одговори: —

му на то рече: — Оно су људи богу по вољи; свакога радо дочекају и угосте, и сиромаха не терају празна испред својих кућа. Казуј шта си још видео. А шура му даље каже: — Видео сам на путу две кучке где се једнако кољу.

Кад, ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али и у њој опет има свега доста. Кад буде пред вече, седне усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни

Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те усуд узме мотику и стане копати: онда и онај

Бошњо „оно је“, па се уклоНи, а хаџиница управ па на дућан: — Драги дедо, — каже му она — отишао ми хаџија на ћабу, а кућа ми на осами, па се бојим да ме ко не покраде, стога те молим да ми овај аманет оставиш, док ми хаџија не дође.

У том побратим пред кућу, и назвавши јој „помози бог“, запита је ли то кућа тога и тога; а жена му пренемажући се одговори: — Јест, куку мене кукавици, ево га у кући где лежи мртав.

владичине од народа, па дошао поп и кнез у некакво село херцеговачко и окупе све домаћине пред црквом и кажу да свака кућа има владици платити по осам гроша, „а два вам — поп им каже — владика опрашта зато што се ова година десила гладна.

се денија — бденија, ночне службе у цркви дењиз — море десетак (суд) — бачва диван — веће, скупштина; разговор; кућа или одаја у којој се чини диван дивит — мастионица дина ти — вере ти добатати — с муком доћи дова — молитва

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Владислав Петковић ДИС ПЕСМЕ Садржај УТОПЉЕНЕ ДУШЕ 2 ПРОЛОГ 3 ТАМНИЦА 4 КУЋА МРАКА 7 ПИЈАНСТВО 8 ОНА, И ЊОЈ 10 СТАРА ПЕСМА 12 ПЕСМА 14 НА ОНОМЕ БРЕГУ 16 ВИОЛИНА 17 ХИМНА 19 РАЗУМЉИВА ПЕСМА 20 НА

И очију што их види моја снага. КУЋА МРАКА ПИЈАНСТВО Не марим да пијем, ал' сам пијан често У граји, без друга, сам, крај пуне чаше, Заборавим земљу,

Још нам душе могу да дрхте од миља, Лепоте, што пружа даљина и сан: Да се заборави и живот без циља, И кућа под небом овај стари стан, И бол који живи, немо срећу скрива, Као сутон сунце, као звезду дан.

Заплакати ниси знала; Бол велики суза није Никад им'о... само уздах, Или речи... “празно ли је...” Крст убоден, кућа нова, Твоме драгом већ готова; И иначе све се стиша; Још промиче, сипи киша. И та киша откуд данас!

О, како је дивно то доба прегнућа, Историја кад се ствара пред очима! Сваки сат се види као пожар кућа И духове слава плени и отима. Једна стара радост! Зора новог дана! То сједињен народ гледа сунце смело.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Одједном, једна лопта је премашила све границе, нарастајући до огромне величине, све док није порасла велика као кућа и сјурила се у долину, уз велику грмљавину од које је земља подрхтавала.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Мери било значајно место и када су досеженици из Енглеске донели лепе ствари, чак и цигле за градњу својих кућа. Сва моја разонода састојала се у читању натписа на надгробним споменицима на старом гробљу, у близини сеоске цркве.

Због тога су им родитељи били веома срећни. Кућа и покућство били су им необично лепи, мешавина америчке и словеначке културе.

Историјска Ратерфордова кућа, са астрономском опсерваторијом, налазила се на углу Једанаесте улице и Друге авеније. Ратерфордови синови Луис и

после које сам постао грађанин Сједињених Држава, одржана је у малој, тмурној канцеларији уједној од општинских кућа у Сити Хол парку. Диплому ”Бечелор оф Артс” примио сам следећег дана у чувеној Музичкој академији у Четрнаестој улици.

Када смо ушли у мали Идвор, све ми је изгледало као и некад, пре једанаест година. Није било нових кућа, а старе су изгледале старе као и пре. Људи су се бавили истим пословима као и некада у ово доба године.

А оно тамо је кућа покојног Бабе Батикина који ти је причао многе старе приче. Оно тамо, то је кућа старе ујна Тине која те је излечила

А оно тамо је кућа покојног Бабе Батикина који ти је причао многе старе приче. Оно тамо, то је кућа старе ујна Тине која те је излечила од великог кашља врачањем и куваном травом са медом.

Када смо ушли у мали Идвор, све ми је изгледало као и некад, пре једанаест година. Није било нових кућа, а старе су изгледале старе као и пре. Људи су се бавили истим пословима као и некада у ово доба године.

А оно тамо је кућа покојног Бабе Батикина који ти је причао многе старе приче. Оно тамо, то је кућа старе ујна Тине која те је излечила

А оно тамо је кућа покојног Бабе Батикина који ти је причао многе старе приче. Оно тамо, то је кућа старе ујна Тине која те је излечила од великог кашља врачањем и куваном травом са медом.

Мекмиленова колиба била је веома скромна кућа која се налазила негде на пола пута између Кориа и врха планине Гоут Фел Маунтин, највишег врха на острву Арањ.

Вера без уверења је кућа саграђена од песка. Хелмхолц је једном рекао: “Само ја знам колико сам пута седео безнадежно пиљећи у његове описе

Ћипико, Иво - Приповетке

Већ је наступила пуна ноћ. Охладан ветар пропухује и завија између кућа. Загорци се шћућурили уза зид, ћуте; очекују да их ко унајми, или да их срећа намери на добра крщћанина да им понуди

И други послушаше, те се мучке извукоше из места. Међутим сасвим је заноћило. Из околних кућа разасипље се ређа и слабија светлост.

Дим се суче и кида ваздухом. Цвета замре. Нетремице гледа за њим. Пред очима часом јој сину болесни човек, нејач, кућа и мирни комшилук. Хтела би да зове, запомаже, али је глас издаде. Хтела би да пароброд заустави.

Мали Марко заојка чим су према селу заокренули. Близу првих кућа срели се с комшијом Радом и с њиме се здравили. Летимице упиташе за своје и одмакоше журно, само да што пре стигну

Увијек у сутону, између високих кућа гдје нигда сунце не сије, није се одмицала од свога сиромашнога сусједства, као да се боји свјетлости и угледнијега

Послије, кад се сватови и заручница спремише, прате их све до цркве. Пролазе између сурих сеоских кућа, кроз тијесне, засјенуте улице, — а пред кућама блатно је, — ријетко када на тлеху сунце се покаже.

Још мало, и ноћ савладаће све уоколо; у њену мраку изгубиће се и шкољ, и кућа, и они усред упала потамњела мора. Антица осјећа ноћ и њене шапатљиве гласове, осјећа његову тешку руку, топлину

— Уђите! — рече ми стара кад стигосмо. — Ово је сада моја кућа. Нађох се међу старим развалинама, чије је испуцане зидине оклопио бршљан, а из процијепа висе дуги, жути цвјетови;

се тек повија, бродице се лагано љуљају, а пучина дршће у сјају сунца што се одбљескује на прозорима уз море поређаних кућа.

Напољу младићи осјетише свјежину и вино их поджига, младост носи, не могу да одоле вољи а да испред дјевојачких кућа не запјевају, а мјесечина их помаже да им у прозоре гледају и цвијеће краду.

Море, вјетар и грмљавина њоме владају, а велико звоно пријети, опомиње. Парон Зорзи, крајем, поред кућа, пење се уз тијесне улице. Кад му сијевање засјени очи, склопи их часом, и опет пожури.

ПРЕЉУБ Селом се проносио потајице глас, донео га неко из окрајних кућа и увукао у комшилук, где се већ за то знало, али пустило се да се по другоме чује.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

да је Злата подигла кућу, озидала једну собу и ту се уселила. Тамо има деиктичко значење: упућује на место где је кућа, а оно је удаљено од приповедача.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

(Броји.) Један, два, три, четири, пет, шест, седам...Глас (броји у себи) кућа... брзо... новац с вечери. (Говори.) Знам, то ће тетка Савка да ми донесе...Цела истина... кревет!

Кад зрело размислиш, видећеш и сам да ти то није тако потребна ствар. Разумем да кажеш: треба ми кућа – добро; или рецимо: треба ми зимски капут.

АНКА: Па није тежак посао, не кажем да је тежак, али знате како је, треба имати прилике, а пуна кућа, па никако да ухватим господина насамо.

ДАРА: Решила сам. Право да ти кажем, не могу више да поднесем ово министровање; ово је постала луда кућа откако је отац министар. ЧЕДА: Откад ја то говорим. ДАРА: А не могу да поднесем ни ову срамоту.

Тако вам је то: док сам била министарка, цео свет око мене; те сви ми пријатељи, те сви ме поштују, те пуна ми кућа посета. А о журу нема довољно столица у кући и нема довољно шоља за чај, а имам два туцета.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

њих светли фењер који носи шегрт; замичу у чаршију, и магла је сва „испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа”; кад скрену у течину улицу и приближе се његовој кући, у сусрет им светле два на капији обешена фењера; улазе у

Одмах затим други пасус осетно сужава поглед усмеривши га на кућу: „Њихова је кућа била стара. Изгледа да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту.

Изгледа да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла “.

и полива водом ватру у огњишту, ↓ те да не би ноћу ко зна каква искра прснула, и богзна шта се учинило, можда читава кућа запалила”; (2) „Она, као увек, спавала би подбочене главе о руку,обучена, чак и са папучама ↓ - јер, забога, сутра,

Према његовом рачунању, кућа је најучесталија именица; он мисли да иде и у ред најчешће понављаних речи уопште код Станковића.

Сем тога, како се радња романа развија, тако се у њу и кућа повремено уткива, и утиче на њен ток. И у неким другим Станковићевим делима налазимо пажљиво израђене описе куће.

А мрак, сумрак. Кућа, око ње широко, опкољено суседним зидовима двориште и башта леже непомично, оцртавају се. Из кућних врата допире

отупелим чулима и расејаним погледом, јунакиња се у XВИ глави мирно враћа из хамама све док јој у видно поље не дође кућа.

страшна ока, а између њих се лелујао венац од шишмира и великих белих ружа, којим је била окићена капија, - њој цела кућа, нарочито због тога шимшира, као да замириса на нешто покојно, мртвачко”.

Јер одиста се у роману нигде ефенди-Митина кућа не продаје, нити ју је ко купио или намеравао купити. Али пошто се опис који аутор даје у своје име прелама у

из дечјег сећања (неми су људи једна од типичних стилизација дечјег сећања), него отуда потиче и страх да ће се кућа изгубити, некоме „продати”.

који се у међувремену дешавају; тако да читалац све до почетка Х главе ствари види искључиво у лажној мотивацији да се кућа продаје, што и значи да је сам мотив продаје куће укључен у развијање сижеа.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму. Уосталом, кућа јој је била насред села, сасвим уз друге блиских рођака њеног мужа.

Истражиће се до жене чувена кућа Хаџића а њега неће оставити, тврдо је он веровао кад се на ово одлучивао... Међутим, он се брзо ожегао.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ „Е па леко, е па лепо!“ риба говори, „Иди само натраг својој баба-Анушки, Нек’ јој кућа буде срећна и берићетна.

Не треба ми така кућа, кућа сељанска, Нит’ ја хоћу да останем довек сељанка; За мене је да постанем вел’ка госпођа, Па да живим у палати,

Не треба ми така кућа, кућа сељанска, Нит’ ја хоћу да останем довек сељанка; За мене је да постанем вел’ка госпођа, Па да живим у палати, права

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

На пијаци до „Два пиштоља“. Ја сам већ питао. ЕВИЦА: О, шта ће ти, богати, та кућа, гди ћемо држати марву, краве и другу живину? Боље и у сокаку, само да је пространа. ВАСИЛИЈЕ: Није него јошт штогод!

) ВАСИЛИЈЕ (снужден такође изиђе). ПОЗОРИЈЕ З. (Соба код Феме) САРА и РУЖИЧИЋ ступе САРА: Ова је кућа госпоје от Мирич. То вам је жена, то је госпоја што јој нема пара. Што она части, не части ниједна.

ЈОВАН: Весело, сватови! МИТАР: Видиш, Фемо, како ти се слави кућа. ФЕМА: Лес ноблес, лес модес. МИТАР: Опет почињеш?

Краков, Станислав - КРИЛА

Над поспалим војницима лебдео је загушљиви задах прашине и зноја. У горњем граду сред нагнутих кућа са решеткама платани су били жути, а у Светој Параскеви мозаици из В века били су тако дивни, да се сада танке усне

Грци су јој две кокоши из пушке побили. У зору се са двоспратне куће поносито увис дим дизао. Кућа је била блатом олепљена и крива. Ипак се видело да официр ту станује. Био је у ниској соби на горњем боју.

Са свих страна села трче људи. Пролећу улицама, јуре кроз дворишта, разваљују ограде, и избијају врата са кућа. Чутурице весело певају на мршавим куковима. Пробуђене жене вриште. Тужно блече овце по бачијама.

Вичу нешто. Мија чује куршуме како звижде, кидају дрво на огради, тупо пробијају меке зидове кућа, али не види никога да пада. Само се једна огромна леђа, нарасла од ранца, одигла од земље. Леже непомично.

Гледа у врхове бајонета, и као да чита у њима страшне приче клања. Из других кућа воде нове заробљенике. Дрхте преплашени. Један плаче и грли колена. Из срушене куће извлаче затрпане.

Ове су биле нова радост, јер су спасавале од фронта. Ипак су највише биле тражене жене из угледних кућа. Зато се сада, када је жега попустила, гвоздена капија отварала стидљиво и лагано.

Овде је други почињао. Био је тежак и мрачан као и небо над језером. Нестало је жена, високих кућа и сјајних кафана, улица којима су јурили трамваји и аутомобили и пристаништа у коме се смејали бродови.

Петровић, Растко - АФРИКА

Разумљиво је дакле зашто, кад најпре уђе један од њиних црних тркача да прво избаци мушкарце из полузаспалих кућа, па да онда нас уведе, то нико не схвата чудним ни неумесним.

Шаљемо још по две-три девојке из кућа кроз које смо прошли, и ево је пуна мала просторија, њих и дечака којих се у почетку нико не стиди.

Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони. Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима.

Колибе су тако ниске а кокосова стабла тако висока, да га ја одмах потом видим преко кућа како се он хитро пење уз стабло, не пузајући се као наши дечаци, већ дохватајући га се само стопалама и рукама као

Али Европљанин је ипак најбоље умео да прави кућу. Ја хоћу да моја кућа буде права кућа у пределу којим ниједан белац не пролази.“ Кад стижемо пред колибе, пола дванаест је.

Али Европљанин је ипак најбоље умео да прави кућу. Ја хоћу да моја кућа буде права кућа у пределу којим ниједан белац не пролази.“ Кад стижемо пред колибе, пола дванаест је.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СТАНА: Ти ћутиш, Спасо!... Шта је то? Зар хајдук један да те приволи Да срећу своју ногом погазиш? Где ти је кућа, где је колиба, Кад сјајне дворе тако презиреш У којима те срета богатство? Па онда љубав паше свемоћног?

Где је?... О, боже мој, Чудан је изглед моје колибе! Црна кô небо око поноћи! Само што поноћ има звездице, А кућа моја — црна пештера Из које беже слепи мишеви, А шкорпије се крију пажљиво У пукотине влажног камена, Да не би

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Пожар је био страшан; од упаљених кућа и цтаја палиле цy се и ограде и шириле пожар, све даље. Од силне јапе сушило се воће и трава, па се пламен и њих

Прођемо кроз село Мрсољ. Оно је још горело. Неколико кућа крај друма могосмо видети изблиза. Све што је могло на њима горети изгорело је до темеља; дуварови пали један на други

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— То „Дижи шаторе!“ — подсећа ме као кад би неко усред ноћи лупио на прозор и викнуо: „Гори кућа!“ — Разуме се, ми смо се навикли. Али су људи заиста били уморни... Ми смо извучени из једне борбе.

Годинама већ, проводимо такав живот. Одвојени од кућа, лишени породичне нежности и пријатности домаћег огњишта, подносили смо исте патње и муке.

Старт ће бити на шест стотина метара од вароши, па да се трчи до првих варошких кућа. Кренули смо на друм. За нама иду кафеџија и послуга са вином, деца, народ, хармоникаш, официри који су се задесили у

— Где су? — викну неко. Окретосмо се у правцу вароши... Видимо само како између кућа првих улица варошких витлају густи млазеви прашине. Јахачи су са старта полетели.

— Видите ли ону огромну стену лево? — пита командир. — Да. Изгледа као нека мања кућа. — Иза те стене сместили су два топа. А сад да вам објасним.

Направе тамо масу скандала и враћају се право у своју земуницу, као да је ту њихова права и једина кућа. Као кад весели људи промене локал... — Али они за време мира не успевају — додаде Драган. — Изгубе се.

И један од тих пише: „Захваљујући нашем дичном цару Фердинанду, обукли су нам униформе и извукли из наших загушљивих кућа. Нама је сада добро, јер нам се дала прилика да се надишемо шумског, ђурђевданског ваздуха.

Високе сенке јабланова угибале су се преко речног корита, извијале уз обалу, и као да су пузиле уза зидове кућа на супротној страни. Прешли смо реку и упутили се беговој кући, где је био стан капетана Радослава.

Сигурно су довукли далекометне топове... Један врабац скакутао је око прозора, као да је то нека пуста кућа. Потерасмо коње око куће. Испод једне стрехе видело се скорашње лежиште коња. — Шта ово може да значи!

— Где је капетан Радослав? — Не знам, отишао је негде. — Када је отишао? — Не знам... — А зашто је кућа оваква? — Не знам... — А где је канцеларија коморе, где је ветеринар?

— смеје се ветеринар Света. — У боб смо гледали, докторе. Као у своју кућу! — добацује Коста. — Зна се... „Ова је кућа богата“. Здраво докторе! — поздравља се капетан Бора. — Е, мило ми је кад имам тако цењене госте.

— онда погледа мрко Бору: — Ти замишљаш да сам ја аутомат... Мислиш ли ти да је ова моја кућа бугарски ров. Или сматраш, ако си на положају, па ти се може — он се развика: — Е, хеј, ово је позадина... Бора скочи.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Бечлије иду радо на села у зелену гору: Цела се кућа дигне, газде, и слуге, и мопсл. Младо пржено пиле и мартско из Лизинга пиво, И к том млади Штраус: то је за Бечлије

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.

забасали смо! Помете нас мећава... Испред Накомичића кућа, чије је од вајкада било да сласавају залутале путнике и намјернике што у зиму прелазе преко Змијања, лизну широк и

Он се пресели у 'ну долину. Од старије' брвана подиже му село нешто колибице, јер није ћио да се потуца по туђије' кућа'. Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл.

Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта. Облачан, влажан, тежак дан.

— трже се Стевица, кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су се видјела врата од подрума с тешком, челичном бравом. — Што?

— загрми, суну у собу, излети с пушком и, у трку, посрћући, изгуби се иза кућа. Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха. Пушка грмну, пас скикну! — Тако!

! Давид: Добар дан, главати и велевлажни царски господини! Слуга сам препокорна!... Ама, каква је ово кућа ђе се ни Бог не прима? Судац: једна! Давид: Шути, марво једна! То је лако рећи. Ето и ја велим.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Са храмова твојих песма није ведра А на твоје чело црн је сумор пао. Улицама пустим густи снег се слаже, Изнад кућа дршће лик туге и страха, А градом препуним самртнога даха Одјекује тупо бат туђинске страже.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

и отац и мајка,/ двије мале братац и секуна,/ оштра ћорда вијерница љуба,/ тврда ст'јена мекано узглавље,/ кабаница кућа до вијека". Из потлаченог човека израста јунак "кадар стићи и утећи и на страшну мјесту постојати".

Невеста треба у младожењину кућу да донесе свако добро "а највише биља од умиља/да је мирна кућа у коју ће". "Буди, снахо, собом добра, /то су дарови", захтев је који младожењина породица понавља у свадбеним

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

му унутра опкољена белином рубља, одударајући од тамног црвенила по соби простртих ћилима, јастука, и око њих цела кућа, и околни зидови, а тако су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све

Чисто као да би се упадало, тако би се силазило и дугом калдрмисаном путањом ишло ка кући. Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата.

Са тога горњег спрата видела се не само цела улица која се својом кривином, крововима час ниских час високих кућа и димњака, ширила и губила у њивама, него чак се гледало изван вароши.

То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све видело; тај чувени »баба-Станин

И што се приближавало крају вечере, време дизању, одлажењу, оне би собе, цела кућа чисто биле све хладније. Истина се и даље ложило и даље послуживало, нудило, тек...

Истина се и даље ложило и даље послуживало, нудило, тек... То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат.

која горе, око сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још пуна њих, женскадије, те није баш изгледала као што треба.

Откако Младен зна и памти. Такав отац, таква мати. Баба све и сва у кући. По њој се већ и кућа звала. По њој и отац, па чак и он, Младен, »баба-Станин Младен«. Тако су га звали. И тако је било једнако, годинама.

Нарочито због матере му и осталих жена, да не би оне ударале још у већи плач те да се целог дана кућа разлеже само од плача, нарицања. А највише и због самога њега, Младена.

то бабино ноћно бдење, седење на постељи, мишљење и вођење бриге о њему; оно свакодневно долажење, увек готово пуна кућа жена из родбине и из комшилука.

опет, бринуо да се не деси да у кући чега нестане и да уклони тај трепет, страх, укоченост, да баба му, мајка, цела кућа, буду као пре док је оца било. Да се као и пре, онако мирно, тихо, сигурно у кући живи, готови, ручава, вечерава.

Да онако, као пре, мирно, ограђено, сигурно, њихова кућа стоји. Вода са чесме да свеже, слободно жубори, па да је баба спроводи по башти, да баба шврља по дворишту са мирним,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

У Херцеговини прича се етиолошка скаска о постанку обичаја да се на Божић кити кућа б. Кад је Ирод наредио покољ деце, онда су Јевреји, идући из куће у кућу, метнули бршљанову грану на сваку кућу где су

, и тако је Исус спасен, а нама остао обичај да се о Божићу кити кућа б. (ЗНЖОЈС, 6, 302). Бршљан је лек од главобоље (лишће, ГЗМ, 20, 1908, 349), мамурлука (лишће, Софрић, 54), краста

односи на околину Руме, врбове гранчице не треба уносити у кућу пре Цвети, а тога дана донесу се из цркве и њима окити кућа, »да је чувају од грома: јер у в. гром не удара, а ако би се баш десило и да удари, не може јој нашкодити«.

У старој граници до Ђурђевдана не уносе се у кућу никакве зелене гранчице, а на Ђуђевдан окити се њима и кућа и црква; доцније, ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ, 121);

Ако се на Божић мете кућа, опадаће г. (Караџић, 1, 1899, 210). Ако на Спасовдан пада киша, то шкоди црном г. (ЗНЖОЈС, 19, 198).

скупљају вештице (Караџић, з, 1901, 188). Д. није добро држати крај куће, јер ако жила од њега под кућу дође, цела ће кућа изумрети (ГЗМ, 19, 1907, 320). Свилене бубе помреће ако им се да лишће с д.

692), кромпир је пренесен у Србију »из Немачке« у време Кочине крајине (1787), када је издато наређење да свака кућа засеје по један плуг кромпира.

Гранчице од м. забадају се у чесницу (ЗНЖОЈС, 20, 36). Приликом свадбе, ако је младина или младожењина кућа у жалости, носила се у Рисну место барјака грана м. (Вук Пјесме, л, стр. 10, и ТРЂ, ННЖ, 3, 53).

и обичај да се пред вечеру на месне покладе посипа по кући (СЕЗ, 40, 1927, 34), а уочи Ђурђевдана по дворишту, и око кућа и торова (ГЗМ, 6, 1894, 660; СЕЗ, 14, 59; 40, 1927, 64; С.

Р. гранчице носе се на Цвети у цркву, а после се њима ките кућа и штала, »да одврате од дома и марве свако зло« (ЗНЖОЈС, 19, 168). Вода у којој су кувани р.

Нико не сме да одсече такав храст, нити и опало суво грање с њега да гори, јер би се таквоме кућа угасила или бар би му рука усахла« (СЕЗ, 20, 1913, 42) — и то, углавном, важи за све српске крајеве (‹в.

Ц. л. употребљује се и као апотропајон. Кад се зида кућа, обеси се на једном крају неколико главица ц. л., »да би се од куће одбили нечастиви духови« (Браство, 8, 50.

Ћипико, Иво - Пауци

Немој тако, брате! — А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади... али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан умиљато. — Знам да могу, али мени те жао!

Уто бане у дућан Раде Смиљанић, син Илијин, наочито устројно момче из окрајних кућа под планином; не гледајући на момке, приђе равно господару и ручи се с њиме. — Што ти дође? — вели му.

Дијете се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне што је већ неће често у путу сретати.

Божић бијел, чист, прославио је Раде хицем из хајдучке кубуре, а комшински пиштољи и они из окрајних кућа одговорише бистром и јаком пуцњавом и на махове руше тајанствени мир што га први снијег селу донесе.

Стакне запретану ватру да је оживи, а с њоме оживи и кућа, покривена дебелим слојем накијала снијега. Друм дан Божића родитељи и сестра пођоше цркви.

Испод сеоских кућа причека га Илија. Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже, упита га гдје му сијено.

Сјутрадан, пред ручак, униђоше у кућу, кабаницама заогрнути, два човјека из околних кућа. Ждрале и Крило надимак им је у селу. Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац.

Застајкујући, хода неко вријеме путем поред кућа и враћа се. Па стаде, у двоумици би ли ушао. Али однекуд надође жупников слуга и вели му: — Што ти, Раде, ту чекаш?

Раде бесвјесно погледа нада се да види гдје је сунце, али ко да га одавде угледа, између ових високих кућа? Уто иза њега неко запјева; окрене се и запази једно женскиње разбарушених коса, надлакћено на прозору.

— Како је то друкчије код куће, — идући ка стацији размишља путем. У памети сине му и кућа и дијете и Божица ... Уморан, бесанан, ње се зажелио и слаткога сна. А испаван, чио, своје планине и страствене Маше.

Али неће је одмах водити својој кући: викла је бјежати, па би могла и њега одбјегнути: тежа је и живља Илијина кућа, а он потанко живи. Чекаће црквене наповједи и лијепо се по закону вјенчати.

Али... и Смиљана зајеца... Ради жена дода кабаницу и са стопе пође. Гази снијег до гљежања, а поврх кућа упопријечи да што брже на планински пут избије.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Храм твој постао је тужна кућа из које се само плач чује. Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом.

С пролећа се Морава изли. Поплави њиве и ливаде у долини, људи се иселише из кућа у пољу и на брзину склепаше од прућа и блата колибе на падинама изван домашаја воде.

Са зебњом су погледали доле, у непрегледну бару жуте и прљаве водурине из које су вирили врхови кровова њихових кућа, рогаџе врхова сена, поцрнеле крошње воћака. Вода је дремала, лења и непомична, изнад плодне вратимљске земље.

Дадара Он је овде! На падинама Градине гори засеок Брежина. Неколико кућа збијених око Сушачке косе плануло је пред зору, у прво свитање. Он је то лепо израчунао.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Остали део вароши, нејасна гомила кућа, одаје се само жмиркавим светиљкама, својим брујањем и лавежом паса. На небу трепере звезде; Месец, који се већ

То је стара господска кућа која је, благодарећи својим дебелим зидовима, претурила већ сто година преко своје главе.

А сада, када смо већ у Падови, прошетајмо мало по вароши, њеним уским улицама, испод хладовитих аркада њених кућа, по њеним сунчаним трговима са лепим јавним здањима. Ко би их све набројао и описао! То не мислим ни почињати.

Ваш вез је право уметничко дело, које својом композицијом и раскошем боја подсећа на живопис помпејанских господских кућа.

Модерних кућа, које би пореметиле хармонични изглед његов, у самом граду нема, јер се велики хотели и друга зданија новога доба

је овде страшна куга, а годину дана за тим разорио је незапамћен пожар велик део вароши, уништио преко тринаест хиљада кућа и скоро стотину цркава. Но то се, као што видимо, више и не осећа.

Али за време школских распуста, оживе опет наша кућа. Ми се вратисмо и поведосмо са собом прву партију наших братића и вршњака.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ . 21. нов.) АЈДУК БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од скора, Али сами соколови, С њима с' винем с ове горе Као муња

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим.

Баца хлеб. Исколачио очи. И знаш га, по његовом обичају, мумла, прети: како је ово његова кућа и хоће горе, овамо у собу. И бојим се овамо да не дође, да га деца не виде.

Чује се на степеницама, до врата, стењање, неприродно мљаскање устима и потмуо глас: »Моја је ово, моја кућа!« Појављује се глава Парапуте, али леђима окренутог, несразмерно развијена и утрпана крпама, поњавама.

Само зашто не идеш у кујну, и тамо ће ти дати да једеш и пијеш. ПАРАПУТА (мумла): Моја је ово кућа као што су и све куће моје! И ви сте сви моји! И сви ћете као и ја земљу да једете, као што ће и вас земља да једе.

Види се како Парапута одлази мумлајући: »Моја је, моја кућа«. СТАНА (слушкињама): Ето видите, и што сте толико залармиле. Као да га не знате. Као да га први пут виђате.

Истина домаћин, покојник није жив, није ту, али је ту његова домаћица, деца, и за пријатеље је његова кућа отворена«. Али он се једнако снебива.

ХАЏИ РИСТА (гордо): Може, и треба да дође. Није ово кућа од јуче. И као што је увек била отворена за свакога пријатеља, госта, намерника, тако је и сада.

Али запевам. Сунца ми, запевам. И зашто да не? Веру своју чувам и држим а овамо кућа ми пуна, амбари пуни, а опет, колико ми је рука достизала, бедно и невољно сам помагао и помажем.

Мислим на оне слепце, кљасте, богаље, сулуде, што их толико по вароши има... кад би се могла каква кућа за њих при гробљу да подигне, да се не би на зими мрзли, скапавали по улицама и друмовима.

и већа и тежа, а то зато што сам знао: да, и ако ћу бити усамљен од људи, од вас, нећу бар бити усамљен од дрвећа, кућа и планине, где сам се родио и одрастао.

Зашто ти то не кажеш? Ево ја те жалим! И увек, кад год хоћеш, у које доба хоћеш, дођи. И ја, и деца, и моја кућа, сви ћемо бити срећни.

Мислиш ти, нисам ја бежао од тебе? Колико пута сам одлазио. Због моје песме, бекријања. Ти знаш да ми је свака кућа, особито наше, турске, отворена. И, да тебе заборавим, изабрао сам најлепшу, најбешњу.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату. Секи долазе другарице, оцу њеном људи на разговор.

Адресе деце своје само је отприлике могао дати. Кућа да се прода, новац подели унуцима. Адвокат запита колико је унука, а стари одговори да не зна.

Па остави све, затвори очи и певуши. Укућани су причали: кад почне да певуши, можеш доћи и викати да кућа гори, она не чује и не одговара.

Давно и давно, кад је Тоша био млад, живео је он на салашу са оцем и млађим братом Петром. Кућа је била газдинска, пространа, али приземна, онаква каква се затекла од деде.

Лако се и присвојила, као сва залутала и несрећна деца. Цела кућа је некако набубрила и просјала од ње. Гос-Тоша се подмладио и раздрагао, добар и благ је и иначе био, и просто је на

Како су за госпа Нолом сва врата остала отворена, неко од млађих најзад чу, или осети несрећу, и разбуди се сва кућа. Паланка је ћутала као преплашен мишињак. Крвава и тајанствена романтика прешла је меру.

Госпа Нола са сестром преселила се у кућу њихову у вароши. То је била пространа старинска кућа на један низак спрат. У приземљу, два улаза, колска капија и гостински улаз, и два дућана.

Свугде стигне, све види и зна. На шиваћој машини Паулиној нешто запело, сва се кућа збунила, Срба долетео и нашао шрафић који је попустио. Али да већ види девојачке ноге, то госпа Нола није знала.

Српски не зна говорити, мада годинама ту живи, и углавном од српских кућа зарађује, јер Немице домаћице само оштре своје ножеве и маказе.

Паланка дотури коме треба све што хоће. Бежична порука, то је изуметак паланака. „Госпа Нолина кућа, склониште за децу шлајферâ, црквењакâ, и белосветских пустоловки. Шта би рекао Тоша, да је жив?...

Способности ваше су лепе , и, говори паланка , лепо и зарађујете. Али за ваш посао треба удобна своја кућа, треба усавршавање.

на ударцу друма, у лепој и напредној улици, стајале су једна другој прекопута: напредна српска бакалска радња , и кућа Србина ветеринара, који је лепо стекао на прегледима свиња за извоз.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Винка Лозића по бокалу браћо, ви знате како је кад се почне кућа окрећати, мора човек да иде на Олимп. Тек што сунце величествено зарну своју главу из недра Ауроре дигнувши,

А сад доста; фала вам и опет на крпежу и огрижинама!« Љубезни моји читатељи, с крпежом се кућа држи, а огрижаји човека из невоље ваде.

Једни помисле да се тресе земља, а други да кућа горе, неки опет — да је дванаест сати, и срде се што јошт нису ручали.

за меланхолика болест; за младога игра; за старог клепетуша на прасету; за богатог забава; за сиромаха искрпљена кућа.

— А шта је човек без љубови? Човек без љубови јест дивна књига на непознатом језику. Човек без љубови јест лепа кућа гди нико не пребива. Човек без љубови јест музикално орудије за неуког човека. Човек без љубови јест звоно без клатна.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ПОЛЕ Срео сам те старче пастиру Усред белога града Пролазио си нешто после поноћи Огњеним пољем врачева Између сенки кућа и липа Носио си живо вуче око врата Свирао у липов лист Две искре ти играле по кожуху И љубиле риђу браду и

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

на себи сукњу, све своје делање развијао у соби, сада сам већ сву акцију пренео у двориште наше и свих суседних кућа.

браде, па онда сукње, стари капути, курјуци од косе и сви други предмети које мали одметници поберу и донесу из својих кућа.

Срамота је, знаш, да умремо овде, у башти. Ми смо деца из бољих кућа, па је срамота да умремо у башти! — Јесте! — рече она и пођосмо.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Те ноћи наиђосмо и на једну воденицу. По старој навици својој да обилазе око кућа, застадоше пешаци пред воденицом и почеше да провирују кроз разређене даске.

Њима је најтеже. Кућа им је пропала, даље немају куд, а овде никога не познају. На излазу из вароши зауставише нас да прође један пешачки

Још једна невоља више. А ми без домовине, без куће, без огњишта. Снег сигурно и тамо пада... тамо, око наших кућа, где живи поробљена сиротиња без игде ичега.

А зима хладна као авет... Дува ветар кроз Руговску клисуру, ковитла између трошних кућа, вратнице лупају, онда избија са фијуком у равницу, дижући вихоре снега, док се изнурена војска српска размешта по

Средоје погледа упитно остале. Они су сви одобравали — Али, људи, шта ћу ја чак у Пирот, кад ми је кућа у близини Крагујевца!... — Е није него!... Досад си се верао по гудурама, а сада ти је мало Пирот.

Имало их је који су већ клонули од умора, и тужног погледа зуре негде у даљину као неко коме је кућа изгорела, па сад посматра јадно згариште. Лаганим кораком од замора прођосмо поред ове масе и кретосмо даље узбрдо.

Кроз прозоре кућа видели се кревети и осећао дах домаћег огњишта. После толико дана скинули смо најзад шињеле, а војници донеше и воду

А и то нестаде... Са града припуцаше баш тада топови, као знак да иду аероплани, те се склонисмо брзо у ходнике кућа. Бомбе из аероплана почеше да праште по вароши.

У средини тога зеленила је многољудан град од белих високих кућа. Покрај града стародревна тврђава. Као у некој бајци... Неко рече да се острво и град назива Крф.

Сви су слегали раменима. — Ја и не знам ко то нареди да комисија заседава тамо, код оволиких кућа у граду! — објашњава ми један капетан. Осећам се нелагодно због деце.

Мића се унезверено окреће, а доња му усна опуштена, готов да заплаче. Посматрам острво Видо... Једна кућа на њему, онда неке бараке, шатори. На обали се беласа нека гомила... Али то као да није камење.

и онда почињу приче о гозбама и заветинама... Притиснути личном невољом, дуго се нису сећали својих кућа и старих обичаја. Ово им је сећање сада драго. Али говоре само о пријатним доживљајима.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Тако отпочео нови неки раздрузгани живот: На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ И између кућа Војника четири држала се усправно, Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе, За њима запуцаше топови.

обртању, прстом својим изазвати арију, То: гнездо ластије у виолини Целе зиме остаће без звука и без птица Та топла кућа селица.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тако радостан и дође до првих кућа у селу кад га угледа један од суседа и зајаука: — Склањајте децу, људи! Ђаво се у Дрвосечу преобукао.

Таласи су им готово до постеље долазили. Шта да се о ветру каже? Али, и ветру и таласима Маријанова кућа се храбро одупирала. Како и не би?

— Шта је то? — омаче се Старцу с усана, а Сребрно девојче се насмеја и рече: — Наша будућа кућа. Ту ћеш ми бити женик! Луда мала! Какав младожења? Зар не види да је стар и да му око сувих цеваница ветар игра?

Ој, како је котлићу била мрска та кућа! Ој, како је био беспослен! Старцу су уместо црвене и љуте рибље чорбе доносили супу златицу и чорбу од кромпира.

Сат с клатном није сазнао шта је с мишјим народом било када је кућа срушена. Он сам се рушења једва сећао: можда се успавао, а можда пао у несвест...

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Иза њих назире се башта, улични зид са великом двокрилном на свод капијом и цео крај вароши са разасутим крововима кућа, прорешетани врховима и гранама дрвећа из башта.

! АРСА (зачуђено): Шта, за Бога? ТОМА То! Зар да ми на овај благи дан, када се и гора и вода весели, моја кућа плаче! АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин!

АРСА (досећајући се): А, за то, немој за то толико! Зашто? ТОМА Зато, што ме расплакао мој син — несин! Што ми се кућа раскућила, те не смем да погледам у очи човека, домаћина; што ме... А да га немам, бар знам. Овако: имам га и немам.

Ту да је! Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.) ТОМА (за себе): »Гости... кућа... стока«... А моје? Све оде. И иди, па му се радуј кад се роди.

! АРСА Ама и мени није лако! Не знаш ти. Поред општине и кућа ми пуна. Те овај, те онај дошао. Механџија дошао. Главу увио, руке обесио. Пиће му све источено.

Да јој је кућа, синко, с тобом отворена. За срећу те мајка родила. Да мајка с тобом живот проживи, кад није с оцем ти.

) Коштана, кћери, сине... Дај бар... (Сагиње се и мирише јој прса.) Коштана! Лепото!... Ооох! ДРУГА СЛИКА Миткина кућа. — Башта испред куће. У прочељу лепа кућа на два спрата, са таваницама, уресима, балконом.

) Коштана! Лепото!... Ооох! ДРУГА СЛИКА Миткина кућа. — Башта испред куће. У прочељу лепа кућа на два спрата, са таваницама, уресима, балконом. Улази Митка вукући за собом Салче, Гркљана, Коштану и остале.

Немој, газдо! МИТКА (заваљује се, горко): Тој је! Зар ја не знајем шта иде! Иде, Коштана, јесен, дом, кућа, брат мој, м’гла, и гробје... Тој иде. Там ћу и ја! И Коштан, к’д чујеш да сам умреја, слузу да не пустиш.

Ја у мој дом, ти у твој! Ти плачи, и ја ћу плачем... Тебе чека колиба, черге, кучики и просење; мене — кућа, огњиште, пепел, дим, жена засукана и с’с тесто умрљана. Приближују се кола, сватови.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

'' ''Не, мати. Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште бих био.'' ''Прени се. Пођи својој родној луци — Кућа те чека, моја славо жива.'' ''Не могу. Ту се тако слатко снива Кô да на твојој заспао сам руци.

Ријека чиста, Препуна смарагда, путује и блиста, И ред блиских кућа у њој се огледа. 1912. ЗВЕЗДЕ Поред мене река трабуни и спава Уљуљана позним тичијим цвркутом.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

У кућу му пушке не висило, главе мушке не копâ од пушке, жељела му кућа мушке главе! Ко издао, браћо, те јунаке који почну на наше крвнике, спопада га брука Бранковића, часне посте за пса

хајдуци (а осим тефтиша у хајдукову родбину и у жену и дјецу, ако их има, није нико дирао, него су код својијех кућа живљели на миру). Тефтиши су особито бивали послије ратова, кад многи људи од страха турскога побјегну у хајдуке...

може бити само човек нарочитог кова, човек који је кадар „стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“, човек ком је кућа диван-кабаница, мач и пушка — и отац и мајка, два пиштоља — два брата рођена; кој' се рани мачем по крајини као соко

Од правих хајдука разликовали су се поглавито по томе што нису живели у шуми или код јатака, него код својих кућа, у кругу својих породица (у Сењу, Задру и другде), одакле су предузимали даље или ближе походе на Турке.

муж), бабо (м. отац), љуба (м. жена), чедо (м. дете), двори или кула (м. кућа), дојка (м. сиса), и неке међу њима (љуба, двори, на пример) свакако су лепше од речи истог значења које се

да је коме сјести те поглати, да он види чуда великога, кад удари тридест на једнога, па не шчека кућа ни једнога! Тридест Стојан одсијече глава, и увати Мустај-бега Личког, свеза њему руке наопако, и доћера њега до

Откупљуј ме, мој рођени брате! Откупљуј ме, не држи ме овђе, — тавница је кућа необична!“ Оде књига Анђелићу Вуку; кад је Вуче књигу проучио, те виђео што му књига каже, он се стаде свуда

бел. Е, 1 војно — муж Врачар — у доба И устанка поље више Београда, данас део Београда вренгија (кула) — кућа начињена по европски (на француски начин) вренђија — в.

(Данцигу) дарма — врлина, заслуга, правда даровница ђорда — сабља добивена као дар дахија — одметник двор — кућа (в. кула) дворити — служити двори управљати — дворима управљати (двори је стари инстр. мн.

диба диван — веће, скупштина; разговор; кућа или одаја у којој се чини диван диванити — говорити, разговарати се диван-кабаница — украшена горња хаљина у којој

(на дурбину) — чланак комат — комад комендат — командант Комнен барјактар — личност непозната историји конак — кућа, преноћиште; дан хода; одмориште кондијер — в.

— кујунџијина жена кука и мотика — сељаци, народ кула — куће од камена; „у Херцеговини се“ — каже Вук — „свака кућа од камена зове кула, а у пјесмама и она која није од камена зове се кула или двор“ кулаш — коњ мишје боје Кулин

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

другове У сватове зове ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ Пући ћу од смејалице Кад чујем за грејалице И шпорете на струју Кућа без димњака је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека

без димњака је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Кад не дају теби, нећу ни ја ићи. Како је Стричева кућа била близу његове, Николица је брзо запазио да се сви ђаци, бјегунци од школе, често састају са Стрицем и нешто

Досад ми је појео два и по шешира, рукав од кошуље, буквар и мој најбољи цртеж на коме је била наша кућа, дрво, бунар, човјек и мој потпис. — Видиш, моја Жуја не једе цртеже — похвали је Николица.

Батине прекјуче добио, јуче пронађен у шикари више кућа, јутрос обећао да неће издати чету ни логор. Води га да полаже заклетву.

Као најуспјелија показала им се ипак „Жујина тајна кућа“. Ево како је дошло до њезине градње. На пола пута између сеоског друма и логора налазила се једна рупчага од скоро

Од ове би се јаме могла начинити Жујина тајна кућа. Мачку није требало ништа даље причати, одмах се досјетио о чему се ради и већ је излагао свој мајсторски план: .

Ујутру Жују нађоше живу и здраву и преведоше је у логор, а јаму опет пажљиво покрише. Пред само подне кујина тајна кућа дочека прву жртву. У близини јаме дјечаци су се већ дуже времена играли жмурке.

Гегао је кроз мрачан буквик и не слутећи да је негдје пред њим Жујина тајна кућа и у њој вјерна Николичина пратилица, утонула у дубок сан. — Ха-ха-ха, неваљалци, богме сте...

Међутим, у селу се ковала велика завјера против малих бјегунаца. Њезино средиште била је кнежева кућа и у тој кући велика соба, а у соби сам кнез Ваљушко.

Пресрели су уз пут неколико изненађених сељака, поскидали с њих војничке цокуле и кошуље, испретурали неколико кућа, а двојицу момака отјерали у варошки затвор под сумњом да крију оружје.

Тако ће бити обавијештени и они који од својих кућа не виде онај дим са Лисине. — Добро, а шта ће радити оно троје преосталих из дружине? — јави се Стриц.

Луња се правила као да ништа не чује, али кад изиђоше на зараван, близу првих кућа, она као да се нешто присјети: — Збиља, дај да видим тај твој шешир. Јесу ли то баш озбиљно пукнули у њ?

Није се знало је ли непријатељ продро даље, до њихових кућа. По причању пољара Лијана, партизани су заузимали положај у првим шумарцима иза Гаја спремајући се да непријатељу

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

И Соломоново појање о теби се испоја: Јерусалимске кћерке, излез'те из кућа напоље, те гледајте цара Соломона под венцем, с којим га је мати му венчала за женидбу! ...

А ми, што велим да сејемо у сухој соби, под стрехом, где киша не дохвата, — то душевно жито свуд се може сејати! И по кућа и по подруми, по тавани, по ћилери, по кошара и на снегу, на мразу, на леду, на великој печи и врућини оно ниче и

Преко света свакад душе ветар тако да доста пут и стрехе с кућа разноси и воде клати сас дна, ал’ кад с главе стане откуд му је започетак, онда тим часом свуд се потиша.

што јести, кад и не имамо; цркви наших по путови нејма да у њих долазимо и да се молимо Богу, а на путу и по туђих кућа не може нам бити. Многопут и не знамо кад је који пост, кад ли је велики год.

Нама доста друге бриге и старости светска посла и дуговања има; жена и деца су нам на врату, дом и кућа, а камо толики данци и порције.

Много обашка се држећи и ови на ведрини злопате, а други у каменитих високих шарених и нацифрастих кућа двоструких и троструких полата с многим преградама и више празним без човека, те у једних боравимо а друге нове

У томе је свако добро, мирна земља, мирни војиштани и све људство, мирни господари, слуге, кућа и сва чељад... Не прескачите преграде што су је оци ваши уметеризили. Суд чинте, правицу иштите.

ако о кућни који послови, о пољски, о трговини, за народске ли које послове, што ли се по сокаци чини, и по туђих кућа, по путови, за војске, за краље и царе, за спахије и господу.

Кратка је реч, ама на много излази. Темељ без зида и корен без проникла низашто је. На води лађа и на суху кућа без унутрашње многе справе и дајака није цела. Колико је људи толико је ћуди.

А с тобом је свуда пуно; пролазећи ти путем како бијаше му кућа при путу, та си му се и указао виђено под сенком, пак и прође. Ама како ће Марија поднети огањ твога божаства?

и стицати, а ништа дома нејмати, и што у свој дом оставе донесете, и то ћу вам ка ветром одунути крошто но моја је кућа запустила, а ви сваки исто своје домове красите. Изаради тога небо ће вам се задржати од росе и земља оскудити родом.

Ако се и ништа не трудиш, не старај се о томе да чим оскудан будеш, ил' ти се што поруши кућа мени радећи у њој и шњоме провиђајући. Баш да и ништа ниси урадио ни што придобавио, егзиклука ни мало нећеш имати.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

РЕЧИ 127 ЗОНА ЗАМФИРОВА ГЛАВА ПРВА У којој је описана јегна дирљива сцена између калфе Коте и шегрта Поте, даље, кућа хаџи Замфира чорбаџије, а тако исто и слика јунакиње ове приповетке.

ломе преко поља и атара, кад је доста да му погледају конак, дворе његове, који су и виши и лепши и од самих пашиних! Кућа му је била у једној тесној и кривој улици у близини цркве.

Капија велика, сва ишарана честим редовима ексера, с огромним звекиром, показује већ сама она богатство домаћиново. Кућа двокатна, висока, с многим високим оџацима, падала је издалека из поља свакоме путнику у очи и распознавала се усред

висока, с многим високим оџацима, падала је издалека из поља свакоме путнику у очи и распознавала се усред осталих кућа, са доксатима и мноштвом прозора и капцима У кућу се улазило преко многих широких басамака. Авлија пространа.

Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова мирисала је преко целе године. Пред кућом су још и два стара граната и лисната шамдуда, неколико дуња и два

Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била велика. — Кућа му је била у Јени-махали. Мала али лепа бела кућица с повећом баштом, са доксатом обраслим у

Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била велика. — Кућа му је била у Јени-махали. Мала али лепа бела кућица с повећом баштом, са доксатом обраслим у ладолежу, хмељу и ниновој

коју ћете узаман тражити код нас); као и све куће у тим крајевима, беше она право топло, скровито и мирно гнезданце! Кућа није имала прозора с улице. Изгледала је као була с јашмаком и фереџом.

Зато, хтео не хтео, мора да се жени јер га све гони — и комшилук, и чаршија, и кућа, и родбина. Родбина тек само поведе реч пред њим о њему: „Море ’оће, ете, да га женимо!

би се играла са дугим и бујним курјуком својим, гледајући својим великим сањарским очима преко ниских кровова околних кућа негде далеко.

Све ми каза како поп из књигу да си чèти... А Мани мило. Брани се још неко време, пориче, спомиње разлику између кућа, али попушта, помало и признаје, и мило му било да чује што више.

Тој ли? — Ама јок! За прошење ич не беше разговор. Како да гу просим?! Који су они, а који па ми! Чорбаџијска кућа — а наша кућа!... Памет си бери, Доке!... — Иха! Ласно за тој! Ја ћу ти изработим; ти сал седи си, па жмиј!...