Употреба речи куће у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!...

Они ми продадоше оца, а на дому су, опет, као верни суседи, чували наше куће... Зар није то благородно? Није ли мудро то?

они ће их лепо дочекати, а у знак своје верности и пријатељства имаће доказа: — Ето, ми вам сачувасмо цркву, куће и имање!...

О! О! О!... Какве жртве, а каква награда!“ Те исте јесени нисам ишао никуда „на страну“. Код куће сам се у живописању упражњавао. И мирно сам по вас дуги дан моловао.

Али једанпут не беше Марка код куће, отишао је у Бечкерек послом неким; а уместо њега дође његов син Алекса. „Рекао ми је бабо да вас походим: можда ће

Одонда нам је све чешће долазио: сваки други дан; па ако више пута и не сврне, а он бар прође поред куће... Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега...

Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила, ко зна о чему сам сањала.

Ја сам сва претрнула, учини ми се као да ћу оног часа пасти. Утоме чујем из куће где ме тетка зове. „Збогом, Алекса!...“ рекох му ја, а глас ми је на уснама изумирао, једва се и само шапутање чуло.

“ протепа Алекса својим звучним гласом. „Ето, отерао сам коње у ергелу, па тек се мислим: баш ћу да прођем поред ваше куће... Одавно те нисам видео!...“ Од подне до поноћи!... Та то је читав век заљубљенима!... „Помакни се мало, Грлице!

После се скоро никад и не раздвајасмо; наше две куће постадоше једна иста. Дође време жетви. Ја и моја тетка идемо те им помажемо руковедати, прашити и плевити, па кад

„Не бојте се“, рече чича Марко, „код моје куће биће још за неки дан хлеба; поделићемо оно што је преостало; а, ево, тврде људи да је мађистрат позајмио од неких

Он се саже, загрли ме и хтеде ме пољубити... Ја сам вриснула и пала на земљу. Жена овога кувара, домаћица од те куће, утрча у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Украде се једно вече од куће, стане путовати и дође ноћу у једну велику шуму. У призорју сретне га један мршав курјак.

| 64 Змија и земљеделац Змија живљаше у једној јами близу куће земљеделца. Ови, из некаква сујеверија, многократ могући, не хоћаше је убити.

А тада ће се најпре почети истребљавати кад сваки почне од себе и од своје куће. Ко хоће да су му други праведни, нека и сам таков к њима буде.

како ће се лакше о најмањем, или ни о најмањем, труду, туђе у име божје иштући, записујући и узимајући, обогатити. Куће се своје одрицали, а с друге стране свет глобили и дворове себи као каштеле и градове зидали.

" — „А шта то значи, оче Мако?” — „Што значи? Зар не разумете? Како нас виде Мађари, вичу да ми иштемо људма куће, него да нас терају.” Ови је лепо толковао, зашто: је ли калуђер, он иште.

Човек предострожан и паметан више с добром срећом има посла, зашто он кад пође од куће добро веже врећу, и такова средства за своје после избира какова к добром концу воде.

Све учини у злато, које саспе у један котао, закопа га у башти близу куће, гди мало који дан пропушташе да не дође надгледати га, попропипати га и његовим жутим лицезренијем ублажити се.

но лена гарова, који у све време ковања лежаше кад у једном кад у другом буџаку, нити он ма|раше да зна што се око куће пади. А како би ковач почео јести, ето ти му гарова разбуђена и готова.

о опорицању и посмејанију другога не говори, ту она није пристала, — такова нек се сакрије и нек не излази из куће, она је за какав турски сарај, а не за свободне људе, гди се памет и разум гледа и изискује.

је до ономадне изискивало од наших кандидата: уме ли којекако читати; има ли новаца да купи парохију; је ли од добре куће, да може давати онде гди надлежи, и кад му се напрти каква кривица, да се може откупити, — ево ти му класи и школе

А кад прирасту деца, зла као им и мати, најпосле сложе се с матером, пак камењем бацајући се на ме, отерају ме од куће. Тада ти ја куд ћу, што ћу, те опет преко истих поља и планина вратим се натраг.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА 79 КОПИЛУША 81 СОЛДАТУША 83 МРКЛА ЈЕСЕН 85 ПЕСМА О ШИВАЋИМ

Кућа из куће избачена, дрво из дрвета прогнано, заглибљени већ до рамена кроз разливена гацамо блата; ни из небеског блеска ни

ВИКАЛИЦА ЖИВАНЕ СА СУБЈЕЛА АЛИ КОЈА ЈЕ ИЗ ОБЛАКА ЗИНУЛА НА ЊЕНЕ ШТАЛЕ АМБАРЕ ВОЋЊАКЕ УСЕВЕ КУЋЕ И ГРОБЉА Стани, ало! Натраг, ало! Сукњу дижем изнад главе, ало! Гледај, ало! Нагледај се, ало!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио

гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у

Ја сам се родио 1777. године у селу Бранковини, сат и по од Ваљева, од оца Алексе и матере Јоване из куће Ђелмашевића из Гвозденовића.

— Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била удата за Живка Дабића у Јаутину, Марицу за Јованом

турска поглавица Омерица погине, а с други’ празни’ страна Петар Ракарац и Мали Јанко продру у само Ваљево и празне куће запале, онда Турци почну бегати Чачку и Ужицу.

ето нас у помоћ к вама!’ Пак низа сва брда потрчаше Дрини. Ми куће попалисмо, робље и стоку отерасмо. Златарићско пак робље и овце повратисмо сваком своје, а турско робље пошљемо у

кад се утврди мало у граду, потпусти некога Турчина, те Кара-Смаила, кад је из амама изишао, кроз прозор једне куће из пушке убије.

Отац ме даде јошт врло малена да код попа Станоја, нашег пароха, који је близу наше куће седио, учим. Ја почнем учити у једном московском буквару кога су зачална слова сва црвена била; и учио сам овако: „аз,

старати најпре кметове и кућне старешине напољу учити и казивати како је боље и за душу полезније, но сваки код своје куће да каже: „Ко год пође цркви, било мушко, било женско, да слуша попове, и како и где попови заповеде, онде и онако

Немци поузимаше градове, као: Шабац, Београд, Смедерево, и тукоше Соко, куће попалише, али град узети не могоше. Кад су Немци Београд тукли, онда је мој отац Алекса са 700 момака између Панчева и

Видите и сами да је све сиротиња и да смо све турске куће слугама и слушкињама напунили; и јошт би у најам давали да имамо коме, да би само коју пару заслужили и данак плаћали.

Дахије отворише оловски мајдан у Дренајићу ваљевске нахије, под Медведником, и све је мој отац од наше куће на колима у Београд олово спремао, но ипак су кумпанијама, што су олово копали, плаћали сваку оку 20 пара.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће: — Павле! Павле!... Боље! Боље! Ено нечијих свиња у њиви!... Боље истерај!... Ах, терај у обор — стоку му погану!

Разлеже му се псовка по свем селу. Људи, неки на раду, неки код своје куће, тек се само довикују: »Ено, ено нашег газда-Раке! Чујте како креше!... Јамачно ће у општину да се суди с ким!

Осим сељака, ту су почесто свраћали на каву учитељ и два практиканта из среске куће. Истина, среска је кућа подалеко, за читаво по сата хода; али они пред вече, кад изиђу из канцеларије, пођу мало у

Поранио газда Рака и обишао забран свој, па ударио поред Павића куће — хоће преко ливаде доле механи. Таман беше окренуо низ поток, кад ето ти Марице с Јаном Срећковом — иду с воде.

Пошто се већ сит навикао и попио чокањ ракије и каву, пође опет преко ливаде, поред Павића куће. Марица изишла у градину, па нешто копа.

— Не знам... Иди па их тражи! — одговори она љутито. — Е баш си ми јутрос нешто љута... Нису ти све козе код куће. Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро?

Било је већ око заранка. Сима претурио две празне вреће преко рамена, па се упутио од куће Ракине навише поред школе. Чује у авлији школској дреку и смех дечји, па се надвири да види шта је то.

учитељ уплећући опет по неку страну реч, и хоћаше забраздити далеко са Симом да не уђоше она два практиканта из среске куће. Разговор се одмах прекиде. Учитељ приђе к њима да се упита.

Ту се развише големи планови; измерише се све прилике и средства; израчуна се капитал; позидаше се куће, једанпут рећи: поче се од малене тачке, од главе шћера што беше у торби Ђукиној, па се разви до најширих граница.

— Знам, па и ту би могао привредити. Кад среди посла код куће, онда може отићи те оправљати коме што. — Ви'ш то би све требало некако угодити с њим; али лепо да се не сети, па

Еле, големо је весеље код куће Срданове. Вођевину довели, па Срдан навалио част и свадбује се. Сватови се развеселили, па граде триста лакрдија; игра

— цичи Среја кроза зубе — проби бубањ, бог те убио! Аја, неће момче ни да чује. Утом излеће један пијан сват из куће и изнесе чаканац, што га нашао негде на полици, па тек ћушну оном момчету у шаке и викну: — Овим, овим, бре!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. Било је и бољих кућа. То беху куће задружних породица.

Још и данас имамо добро очуваних остатака од тих кућа. У унутрашњости њиховој било је још одељења сем „куће“, као: домаћинова соба, ћилер итд., итд.

Из младости добри другови, па су то остали и под старост као домаћини у домовима својим. Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старешине никад не раздвајаху. Обе куће пуне народа и берићета.

Као што им куће гледаху једна у другу, тако се и ове старешине никад не раздвајаху. Обе куће пуне народа и берићета. Од вајкада били су у позајменици. Летину су сабирали један другом заједнички.

Шта ми је то: девојка?!... Таки момак од онаког оца и из онаке куће... може наћи па сваки нокат по цуру!... Збогом, Лазо синко, збогом! — рече Маринко.

— Тешко теби, стари Иване — рикну он. — Тешко теби, крове, који си прво заклонио главу ономе зликовцу!... Од твоје куће, Иване, остаће кућиште, а од народа из дома твога страшна приповетка!...

Мехо уђе у одају. — Кад си ти видјео оног Алексиног чапкуна? — Прије један сахат. Видјех га у воћу, код куће. Лазар обори главу, као да је св. Аранђео ножем дохвати. — Иди, Мехо. Мехо изиде. Обојица заћуташе.

– Јесу. – Је ли и Станко знао за те паре? – Јесте. – Је ли твој бабо знао да Станко зна? – Јесте. Наше су куће као једна. Ништа од њихових укућана није скривено. – Ех, ето видиш! — рече Крушка и упиљи у Лазара...

Ја кад станем лагати, и сам мислим да је истина! — Е, тако, видиш! — насмеје се Крушка. — А сад иди с Лазаром до куће, нека дијете није само. – Хоћу, ефендија, како не бих!... Хајде, Лазо! Хајде, роде!...

— Ех, бива, ово ваља! Ово вриједи роба из тамнице!... Сад сам лијепо, без по муке, турио угарак у обје куће... Док се сад заваде, неће им се ни чукун-унуци помирити!... Ха-ха-хаха!... И село ће се њих ради позавађати!...

Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије... Петра изиде из куће. Она није ништа знала о свему том. За њу беше само чудно то: што толики свет стоји. — Што не седнете, људи!...

Једног дана Сима пролазаше пред њихове куће. Алекса је био у авлији. Како га смотри, он викну. Али се Сима учинио глув. — Симо!... Кнеже!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Отад госпар Сабо снуждено корача, По Страдуну који жагори у тмуши: Код куће је љута обесио мача, А на улици је обесио уши.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Одатле она дохвати чардак са шишарком, шупу с ветрењачама и с ракијом, па дућан с целим јеспапом, и од куће остадоше само наше две собе.

Све је то лепо, али где је он сад?... Па ако га још не нађем? Чисто сам се дао у бригу. Али чим ја из куће, а он на капију. С малим га нисам загрлио!

Наговорио сам му за минут милијун глупости: како сам хтео да га тражим; да га тражим код њега код куће, да га тражим у болници, код болесника, у читаоници, у рају, у паклу, у... — Море, шта ти је данас?

” да рече. Само кад га понеше из куће, а баби заигра доња усна, дркће, дркће; прислонио се на врата, блед као крпа, па ћути.

” И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у очи. Нас децу не милује ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће.

Само ћути. Матери никад не гледа у очи. Нас децу не милује ни осорне речи да рекне, а камоли благе. Све бежи од куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а он извади по читаву плету.

Ја се окретох али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. Гледам за њом — не знам шта да мислим.

Па још, може бити, понеки пут слабо што и напроси. Бре, да је мени власт, ја бих знао шта бих радио! Ја бих лепо из куће у кућу. Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха — „А, ти једеш пите?” — „Једем!

Ни она, ни Благоје нимало му не сметаше да даље настави своје мисли. Опет је на старом месту. Опет пламте куће и по улицама леже нагрђене лешине...

Кад је све добро! Стара жена бризну у плач: — Далеко смо од добра, мој синко! Остадосмо без куће и кућишта. Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце, али та рука исто тако нагло попусти, јер он у исти мах

И све је у њих весело, све скромно, све задовољно, А не дао ти бог да се побијеш с киме из њихове куће, јер од њих има шесторо у самој војсци, а један је баш прави војник, стајаћак, под заставом у Београду.

Овог њиховог Арсена знам још кад је био кевиљ. Извади двојнице иза појаса, па све ћурличе покрај Бурмазовићеве куће. А у Бурмаза је кћи — кћи и по!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари

ујутру, кад се господин попа искраде, да му не би пијани сватови из силне почасти придали Совру гајдаша да га прати до куће. А што се у селу венчало3, то је потпуно знало шта ради; знало је дужности и задатке брачнога живота и крајњи му циљ.

тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик... Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа.

»’Ајде, вели, да мало поседимо; рано је још за легање!« — О, о, о! — зачу се из поп-Ћирине куће, кад ступише у собу. — Каква срећа, каква срећа!

Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите! Извол’те раскомите се као код своје куће. Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта да се разговарате. И поседаше сви.

онда из благодарности оправио сахат; а носили га чак и у Темишвар неколико пута паори кад иду на житну пијацу; а и код куће су га сви дотеривали, — па ипак ништа!

И у авлији као и са сокака био је испред куће ред багремових дрвета и два велика дуда, али не јалова. као она на сокаку, него родна, која су сваке године доносила

су обично после заблагодаривали и извињавали се бог зна како због деце им, која имају, хвала богу, шта да једу код куће, али која су, говораху они, деца к’о деца, безобразна, па сваки дан досађују господин-попи, а попа их извињава па

Поп Спира је из паорске или немешке куће, па се никако није могао одвикнути — како се поп Ћира изражавао — од тих паорендерских навика да спава лети пред кућом

је имало своју добру страну не само што се тиче поп-Спириног гојазног тела и комоције, него и што се тиче поп-Спирине куће, па чак и за комшијске куће било је добро.

не само што се тиче поп-Спириног гојазног тела и комоције, него и што се тиче поп-Спирине куће, па чак и за комшијске куће било је добро.

стари гусак иза њених леђа на госта који се (после дужег приповедања поп-Спириног о томе како је скинуо сав дуг с куће) већ приближио, стао и, скинувши шешир, клањао јој се. — Клањам се, госпођице! Петар Петровић, учитељ овдашњи...

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Цела кућа се износи. А још, поред тога, опет, сваки час застајкују, осврћу се и враћају слуге да од куће још штогод понесу што су оне заборавиле, а сад се, успут сетиле (а нарочито је то оно што је покојни за живота радо

Плачу много, и некако раскомоћено, једнако око гроба намештајући се угодно, слободно као код куће. И то ваљда зато, што има много да се плаче. Много се накупило. Целе зиме и пролећа.

Нарочито је терала оне друге, богате, просјаке који по селима просе, имају у вароши своје куће па и новац под интерес дају, па кад је задушница не само што и они овамо дођу, него понесу и највеће бисаге и тестије

Хлеб је за просјаке. А Бекче просјак није! Ракију да ми дâш. Домаћица шта ће? Дâ му. И тако од једне до друге куће, напије се.

Она ево двадесет година како не излази из куће, нити се појављује у свет. Па и сада, ма да од старости обневидела, поштапује се, поред неколико снаха, толико слугу,

Онда се зна да ће тада стара хаџика изићи. И онако, стара, стењући, силазећи низ куће, почети да га умирује. — О, мајчице моја. Зар ми те опет ти наколници уплашили. Не бој ми се, не бој.

јединцима и наследницима богатих очева, тако и њен муж, севдишући и пијући умро рано те она усред целе, велике, чувене куће остала сама са двоје деце.

слугу и давао му Цопу да га одведе у његову, газдину кућу, те тамо да га нахране, очисте, преобуку и не пуштају од куће да се тако прљав вуче, гладује.

Али би се Цопа од газдине куће искрао и опет почео да се вуче, луња по улицама, само тад мрзовољнији, засићен, нахрањен.

И тако, дрхтећи, скупљајући, јури из куће у кућу, из маале у маалу. Па зађе изван вароши, и заређа по селима, те после, Бог зна, где га нађу.

Па зађе изван вароши, и заређа по селима, те после, Бог зна, где га нађу. А што је најгоре, био је из јаке, задружне куће у оближњем селу. Браћа му први домаћини у селу. Кад му је мати била жива, она је ишла с њиме.

Браћа му први домаћини у селу. Кад му је мати била жива, она је ишла с њиме. Нарочито зими, кад се од куће искраде, она потрчи за њим. И, било на путу, било чак овамо, у вароши ако га сустигне.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора одлазити.

Врати се кући. ИИ Љуба је код куће време добро проводио. У матере је остало нешто имања; даће се ваљда с њим што чинити.

Видео је Љуба на светковини у К., па се у њу заљубио. Савка је била сада у гостима код сестре, но баш код куће није била; сестра је сваки час чека.

Љуба оде кући. Фрајла Савка остане дешперана, али наскоро се за једног нотароша уда. Љуба је код куће још три дана за Савком жалио, четврти дан му је љубав исхлапила, а пети дан мислио је на нову просидбу.

— Е добро, драги. Сад опет ја искрено да питам шта ви имате? — Имам две куће у О.; једну малу, у тој ја живим; другу, већу, дао сам под кирију; осим тога, сад сам отворио малу гвожђарницу.

— Па добро, што хоћеш да рекнем о њему? — Има ли што? — Има нешто. — Ал' он каже да има две куће и гвожђарницу? — Има једну малу земуницу, а у већој кући, која је задужена, седе кирајџије.

Гвожђарница пак така му је да би оданде једва четири циганска коња потковати могао. — Па ништа за то! Кад он има две куће, може се дуг чрез мене исплатити, па на кућу алатуру интабулирати, а гвожђарница се може напунити.

Младости погрешке нећу у рачун да узмем, но само имање. Ја ваше стање врло добро познајем. Ако ви из ваше велике куће кирајџије истерате, и сами се у њу уселите; даље, ако ваш на кући интабулирати дуг исплатите, онда ћу вам дати моју

— Е, сад молим господар-Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате? — Имам куће у О., једну велику, једну малу. Ону сам недавно купио. И малу гвожђарницу. — Све је то добро!

Сада Љуба хоће Милену Милеуснићеву да проси. Чика-Гавра остаје код куће, а са Љубом иде у Б. његове матере маћеха, која је тетка Милениној матери. Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве.

— Па шта, зар фрајла-Милева још спава? — Знате, читала је ноћас много. Сирота, сад се начита, кад јој отац није код куће, јер се он једи на много читање, а овамо опет му се допада кад кажу да му је кћи васпитана, — рече мати.

Држе да је Љуба отпутовао. Пре подне ето Љубе опет у кућу Милеуснића. Пита за фрајлу. Кажу му да није код куће, отпутовала је у Н. Моле га да чека до сутра, Милева ће се дотле вратити. Љуба послуша, но засад се препоручи и оде.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Као разбуђене тице ноћу, узнемирени наједанпут, људи напустише куће и покуљаше напоље. А разне љубопитљиве гомилице и гомиле, инстинктивно згужване амо-тамо по улицама, испред кафана,

И онај бле сави свет тиска се тамо око Министарства, чека неку вајну одлуку од оне куће, као да му она може нешто помоћи.

Па је он и то пробао али није пожутио, а оно сирће, на против, добро дејствује и сваки је дан код куће неисказано велики добитак.

Дакле тако, разузури се Христић код куће, лежи угодно на леђима, а ону рањену ногу положи на. јастук, па чита нешто, разговара са женом или прима посете

него да војне бегунце осуђује на смрт, па ту раде пуно неких официра, све сами протекционаши и свако вече шетају поред куће и дрско гледају у њене прозоре.

Да може и да га није стид од света он би зазидао све оне прозоре са улице. Не воли госте, не воли никога. Никад из куће не би изашао нити у избору књига уме да се нађе.

Из оне велике куће, преко пута, један за другим и у оном расположењу које обузима људе кад затворени преко целог дана, ступе на зрак,

Кроз тамно и прљаво окно вагона промицали су као утваре телеграфски стубови, гумасто дрвеће и куће. Све је било сношљивије па се чинило као да и сам воз лакше клиза по шинама.

Само ово: мама никад ништа не сме дознати. И погружено, као да излази из цркве, она напусти собу. Онда изиђе из куће и седе на клупу под великом сенком дрвета у авлији.

После смо му задуго говорили, и ја и њена тетка, која је заиста паметна и присебна жена, и сви они из куће, те се он постепено умирио и уверио нас да више никад онако шта неће покушати.

Ви њега добро и не познајете и ако сте с њим толико времена провели. Ја сам њега из куће истерао још као великошколца, зато: што је побуњивао на штрајк наше раднике у акционарском млину, у коме сам ја

Кад је Јуришић стигао пред капију и застао, он се загледа у осветљене прозоре оне мале, дубоко у дворишту увучене куће пред којима се повијало, као да ће се наједанпут срушити, једно високо и разгранато дрво.

Африка

Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за

Главобоља. Враћам се на брод да се мало одморим па ла поново изиђем. Идем у црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже свет црне деце и жена.

Огроман смех. Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише. Куће иза кеја су дрвени бенгалои: на два спрата, са чардацима, са широким прозорима и решеткама, са светлошћу која пробија

Варош је једна од најстаријих африканско–европских вароши; неке су куће још из XВИИИ века. Простране, на више спратова, патиниране као холандске слике, оне се пењу зеленим брежуљцима, и

Као пожар оне освајају сваки простор чим га ко напусти. Из средине оне сеоске куће никла је палма и однела целу кућу увис.

То је сасвим особита врста насеља. Куће се уопште не виде, заклоњене цветним жбуњем и огромним палмама. То је један јединствени расадник свег биља које се

Његов дом је огромна урођеничка колиба која ме је подсетила много на слике старих римских летњиковаца. Свуда око куће, покривене огромним сламним кровом, веранде испред просторија ограђених асурама.

Био је сасвим мрак кад смо ушли у двориште неке фантастичне куће на чардаке, и веранде, око које се тискале иначе црначке колибе.

Враћајући се, чујемо ларму у једној од колиба. Кроз прозор се виде црни парови да играју. Идемо иза куће и сакривени у ноћи гледамо кроз прозор.

Иако, као исцртане, имамо пред собом јасно све куће, све терасе, све уличице Бобоа до у недоглед, нигде не видимо живе душе. Рекло би се да је Бобо изумро.

Поред ње наслоњена је једна гомила мотки од најскупоценијег угасито црвеног дрвета; зид од куће је од црвене земље потамнеле од сунца; тело ове старице, сасушено до немогућег, такође је врло тамноцрвено, — по њему

Горе је лагано умрло. Данас је на њему једна школа, једна болница, једно утврђење и неколико рибара. Напуштене куће, напуштене палате, патиниране од времена и расклиматане од сасушености. Подови спратова труле.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: А ко ће да чува што је остало код куће? ЈАЊА: Шта има код кућа? Празно дувар, три дрви, два столица. МИШИЋ: И они девет стотина акова вина с једним

Црњански, Милош - Сеобе 2

Цвет багремов био је те године дошао тако нагло да је те бедне куће од блата покрио као нека бела, мирисна киша од цветова.

Енгелсхофен, који је све кречио – и куће, и штале, и латрине – одговарао је да се тако не управља људима и да ће те драконске мере отерати те верне војнике

Имаће да обрађују земљу. Он ће их населити у села, где су куће назидане у реду, као по концу, према лењиру геометара. А Расцијани ће имати и да приме католичку цркву.

Тај део куће још се осветљавао из пушкарница, а ложио кроз старе земљане пећи, цепаницама, споља. Неколико соба са патосом изгризени

носити мртваца, кроз варош, у откривеном сандуку, и да мртвачки сандук има да се поклопи и закује, чим погреб пође из куће. Гроф је, међутим, рекао да се не сме спустити заклопљен у земљу.

То јест проводаџије које су Петра оженили, и Павла су оженили, из исте куће у Новом Саду, куће сенатора Стритцеског.

То јест проводаџије које су Петра оженили, и Павла су оженили, из исте куће у Новом Саду, куће сенатора Стритцеског.

па је наредио девојци да испрати младожењу доле, до баште, која се простирала до зидина казамата, и испред и иза куће. Код баштенских врата, Павле јој рече да ће, сутрадан, доћи, код сенатора, да је проси.

венчање, његов брак, његова кућа, све је то прошло, тако рећи скривено, у сенци Петровог венчања, Петровог брака, и куће Варваре Стритцески. У сенаторску кућу његова жена је звата, кад би, из Вијене, Варвара добила шешире.

Кад би Исаковичи ишли у лов, у своју Руму и Хртковце, Павлова жена је остајала код куће и проводила време у припреми једне раскошне колевке. Уосталом, она није марила, ни пре, да јаше.

Неће целом свету на видик. Раселиће их у разне пукове. Опљачкаће им куће. А њега ће отровати, као што су отровали Рашковича. Даће му се у Осеку, или Бечу, кахва, да попије.

А онима, који се селе, и траже отпуст у Росију, да се куће регулирају. Да се кућерци руше, ако не излазе на линију! Трифунови, отпуштени, војници почеше, кад се то разгласило,

Теодосије - ЖИТИЈА

А добра госпођа и мати моја на исти начин ради Бога код куће од свега да се ослободи. Молим те, господине мој, нека те због славе царства и због многога богатства не ожалосте

А многи од благородних, оставивши своје куће, ишли су са преподобним путем смерности, и стигавши у Свету Гору Атон уђоше у манастир звани Ватопед.

безлобно не одговараше и насмешив се ништа не рече, него још више на учење приону, и чешће у цркви постећи него код куће пребиваше, и не тражаше од родитеља ни јела ни одела него му они сами на силу од овог даваху.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Кућа је доскора била дрвена, шиндром, даском или сламом покривена (на северозападу под утицајем алпијске куће), и тек последњих деценија има све више кућа зиданих од ћерпича и цигле и црепом покривених, нарочито у Посављу,

На сабору који се држи код сеоске цркве сељаци се групишу: имућне породице имају око цркве собрашице (саборске куће) у којима примају госте. Чак и за време рата они кадшто уносе ову ноту дружевности, помешану са озбиљношћу и веселошћу.

Сваки је носио свој мученички крст и изгладнео падао и дизао се, често да би умро. Бегунци су остављали имања, куће и затрвене породице.

Она остају сељаци; али су њихове њиве и ливаде најбоље обрађене и најбоље се одржавају, њихове су куће најчистије а домаћа економија најбоље уређена.

Села су разбијеног типа. Местимице, у пропланцима између четинарских шума, наилази се на куће скоро увек дрвене, које су јако удаљене једна од друге. Свака кућа је опкољена дрвеним зградама.

Живе уопште просто, али не без неке патријархалне угодности. Куће су велике, често имају нарочите трпезарије. Около су вајати за сваког ожењеног члана задруге.

Војничка управа их је почела сасељавати и сашоравати у друмска села, у којима су куће поређане с обе стране пута. Од тога доба нарочито њихову динарску кућу брвнару почиње замењивати кућа алпијског типа,

Имају исте обичаје као и Динарци, кадшто славе и славу. Ово је најздравије католичко становништво; куће су им пуне деце.

И кућа им је друкчија, као и унутрашњост куће, распоред одељења и намештај у њима. Полигамија је истина врло ретка, али је жена затворена и ради уопште само у кући:

До последњих десетина година су били имућнији од хришћанских сељака. Али жена не ради или мало ради изван куће, те је привреда истога броја кућних чланова незнатнија.

Али жена не ради или мало ради изван куће, те је привреда истога броја кућних чланова незнатнија. Куће су им уопште добро саграђене и велике, али кадшто живе и у брвнарама и плетарама, које су даском, ређе сламом

Те су вароши живописније него муслиманске вароши и куће осталих области Полуострва и Мале Азије. Узрок је у томе, што су мухамеданци овде били најбогатија класа, те су и

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

на посљедњој страни писало је крупно, псећом азбуком: „Овај дневник заплијенио је и прочитао Жућо пас, овдашњи чувар куће и псећи кнез. Ништа ми се не свиђа, прави мачји кашаљ. Не вриједи једне честите коске! У мравињак с писцем!

Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко. Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не

Некад је имао бува, а можда их и сад има. Кад је код куће, радо сједи на чичином рамену, а кад се изгуби, не знамо гдје сједи.

сам почео да ходам сасвим лагано, али су ми моје злосрећне ципеле тако лупале да би ме морао чути миш чак из сусједне куће. — Так, так, так-та-рак!

— Шта би то могло бити? — зачуди се Миш пророк. — Морам поћи да то извидим. За једним плотом поред Бркине куће Миш пророк пронађе увече мишеве Сланинка и Брашнова, који му испричаше да су још прошле ноћи побјегли из куће пред

Бркине куће Миш пророк пронађе увече мишеве Сланинка и Брашнова, који му испричаше да су још прошле ноћи побјегли из куће пред неким коњићем који скаче на мишеве.

То буволовац Жућо заобилази далеко око Тошине куће. Каткад мачка и Шарова поваздан код куће нема. Одлазе у госте у велико војводство Миша пророка и тамо под старом

То буволовац Жућо заобилази далеко око Тошине куће. Каткад мачка и Шарова поваздан код куће нема. Одлазе у госте у велико војводство Миша пророка и тамо под старом крушком воде дуге разговоре.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ То аспида беше силна, али нервно нестабилна. Кад од куће кришом стругне волела је и да цугне. А кад пиће дате али напије се, побудали.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ВИИИ МАРИЈА, ПАВЛЕ ПАВЛЕ: Госпођа је отишла? МАРИЈА: Да! ПАВЛЕ: Слушајте, ма ко да ме тражим, нисам код куће. Разумете ли? МАРИЈА: Разумем!

? ПАВЛЕ: Немојте ни један, не треба ми! Нећу ни једну марамицу да изнесем из ове куће... Не треба ми! МАРИЈА: Како господин жели. ПАВЛЕ: Не треба ми ништа. Идите, зваћу вас! МАРИЈА (одлази).

Овога часа пада ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне службе па по цео дан да седиш код куће, припадаш само мени и ја само теби. (Смеје се.) Детињасто, зар не? НОВАКОВИЋ: Па ипак, годи ми та твоја детињарија.

Уосталом, најбоље ће бити да га по вашем послу потражите у канцеларији, он нерадо прима код куће. МИЛЕ (љуби јој руку): Тако ћу учинити, госпођо. Извините! Збогом! Оде.

му је кришом добацила пољубац, обраћа се Анти, када Миле оде): Ја не знам зашто постоје канцеларије кад молиоци и код куће узнемиравају чиновнике. Дакле, нема га? АНТА: Није тамо. РИНА: Па ипак, он је тамо! АНТА: Сад идем отуд.

Она доноси леп букет цвећа): Добар дан желим! (Рукује се са Антом, па са Спасојем.) Како, зар ти сам код куће? СПАСОЈЕ: А, не, ту је Вукица. (На њеним вратима.) Вукице, 'оди, 'оди, 'оди овамо, дошла је тетка Агнија!

Кад он буде дошао, бринућете се да нас нико не узнемирава. Ма ко био, реците да нисам код куће. СОФИЈА: Разумем, господине! (Одлази и враћа се.) Госпођа и господин Новаковић. СПАСОЈЕ: А, они? Нека изволе!

СПАСОЈЕ: Што ви? НОВАКОВИЋ: Моја жена не сме ни корака од куће сама. РИНА: Замислите да се сретнем, ја не знам шта бих радила. СПАСОЈЕ: Дакле, бићете и једно и друго поштеђени.

ме, јер је суд био у заблуди да сам мртав, а пошто сам ја жив, пада само собом то наслеђе и ви ћете се иселити из ове куће и предати ми је као и сва остала имања. СПАСОЈЕ: Гле, молим те!

Мени је, видиш, врло потребно да Вукицу одстраним од куће бар на један сат. Ја имам овде извесне сусрете, који могу бити пријатни а могу бити и непријатни, па не бих хтео да је

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Није потребно да говориш код куће о томе, знаш. - Знам. Тата ће те убити кад дође! - Скупила је уста, а очи су јој постале мало црвене при крајевима,

Повукох се у страну, а Бароница оф Петрович прође уз сами зид куће гужвајући у рукама каиш који се продужавао у нешто што је раније био ирски сетер, сада само гужвица псеће длаке и

То је за филмове и бапце типа Меланије. Ја као одлично пишем писмене задатке, она је чула од Весне да код куће пишем још нешто, иако то нешто, по њеном мишљењу, није особито занимљиво: ко још чита о животињама и деци?

Нисам морао да се питам, сада сам знао: Рашида је оно дериште из куће крај рампе коме сам пре две године бацио јабуку, а оно се, отресајући косу, није удостојило ни да је дигне.

Иза куће, у самом завијутку мртве Тисе кричале су сарке а у дворишту се о гране две патуљасте вишње вешао читав чопор клинаца

Нисам почео, јер то би било изношење тајни оне куће. Наједном заглушен сопственом крвљу схватих да ниједна од тих кућа није моја.

Сада знам да постоје, да су постојале и да ће постојати тајне ове и оне куће и да ја ту ништа не могу да изменим. - Нема много тога да се прича, мама. Бацио сам књигу.

шашавог попа, а и звоно за улазак професора у учионице већ избија, он мора да се чисти, све што имамо расправићемо код куће. - Биће ми посебно мило!

Због тога је путовање од скеле до њене куће иза гробља трајало мали милион часова. Кроз све то ја сам пролазио као кроз сан, чак сам осећао и дивну неодговорност

и промоливши унутра своју црвенокосу главу изрецитовала да је оно упалило: Меланију су тог јутра видели како полази од куће смешећи се свима редом.

Друг директор је ћутао неко време, а затим је, не гледајући ни у маму, нити у било кога, рекао да се чистим из његове куће. Он није дужан да храни све битанге овога света.

Фабрика мог очуха била је мало по страни и њен је димњак надмашивао све куће, па чак и торњеве цркава. Наша гимназија, саграђена у некој мешавини готике и барока, са читавим чудом кулица на

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

И сан се испунио. Но господар Софра „благовремено” купио је за те банке куће, земље, винограде, и почео је већ и платном трговати. По томе наравно да је и добру кућу водио.

Разиђу се. Господар Софра прегледа дућан, па оде Кречару, да се договара. Кречар је баш био код куће. Богат човек. Ту је већ код Кречара. — Добар дан, Јово. Би л’ погодио за што сам к теби дошао? — Откуд ти код мене?

Сећам се да је нека велика хука била, али ја нисам био код куће, био сам на вашару. Изиђе Кречар да заповеди да донесу вино.

— Па хајд’, хоћеш ли у компанију, ил’ сваки за себе? — Сваки за себе, ал’ ћемо у скупу куповати, па онда код куће поделити. — Хоћемо ли још кога с нами повести?

— Дакле, доћи ћемо. — Е, сад је време да идем, да видим шта се код куће ради. Збогом. — Збогом. Дакле, сутра. Господар Софра оде.

Пред дућаном и у дућану изгледа као Грк, Цинцар, као домаћин господарски гостољубив, изван куће одважан, предузетан шпекулант.

Последњих три дана једнако се пеку у све три куће колачи, разна печења, приправља се вино за пут. Кад настане претпоследњи дан, дали су у цркви за себе у „тишини”

— Не бој се ништа, ја ћу се опет вратити, али људи смо, смртни, могу до сутра и код куће умрети, а могу се здрав вратити. Видиш, имамо петоро деце, па ’оћеш да имаш фишкала, тај ће много стати.

Госпођа Татијана, Угљешина жена, била је из добре, трговачке куће и васпитана. Лепу су кућу водили, но покојни Угљеша радо се картао, па се уплео и у неке процесе „наследствене”, па му

Госпођа Сока већ је имала ту тежњу у првој својој младости, код куће; све је нешто вишем тежила. Али и доликовало јој. Сав израз у ње био је нешто господствен. Тако исто и код њених кћери.

Па кад је прве, нормалне школе изучио кад је већ читати, писати и нешто рачунати знао, отац га код куће задржао, није га дао више никуда, и ту је морао бити све и сва.

Господар Софра је хтео да га начини правим газдом, какав је сам он био, да буде од њега „слеме” куће, да, кад умре, његов Пера води стару његову кућу.

Црњански, Милош - Сеобе 1

У кућерку у ком су иначе становали, зими, пастири. Слуга је био обучен да, чим старији изиђе из куће и ускочи у кола, ошине коње И, тако, све се зби за тренут.

су у Печуј тако разбарушени, неопрани, мокри, и побеснели, да су се деца расплакала, а жене које беху истрчале, пред куће, да их виде, разбежале вриштећи, у комшилук.

се над њима и ту, под стрмим, старим стазама Печуја, испод запуштеног гробља, на утрини, исто онако брзо као и код куће, у оном сивом, магловитом вечеру, што као киша пада у баруштине, али је овде пролетње вече растапало их у бескрајно

Одоше, и не остаде за њима ништа. Ништа. Понеки међутим упадали су и у куће. Кад би се појавили, на разваљеним вратима, они би весело урлали нешто што нико није могао да разуме.

јаукањем, рикањем и рзањем, каламбурима, састављеним од свакојаких гласова што су их чули по дану и по ноћи, код своје куће. Понављали су фијук ветра, кас коња, а особито пој петлова.

Тако, разбудивши све, никоме не дадоше да спава. Ишли су од куће до куће, по мраку. И нехотице, мада то нису тражили, наилазили су и на жене.

Тако, разбудивши све, никоме не дадоше да спава. Ишли су од куће до куће, по мраку. И нехотице, мада то нису тражили, наилазили су и на жене.

Ћутаху, после тупог звука звона и ослушкиваху. Месечина је била осветлила велике куће пред црквом, кровове и зидове, доњи део града, па чак и шуме и брда у даљини, пред трепћућим, дубоким небом.

хтео, и требао, да пожури, чинио је бесциљне покрете и прекидао облачење дугим посматрањем себе, у огледалу, какво код куће никад видео није.

Те куће које је видео само на неколико часака, ноћу, није се уопште сећао више. Запамтио је био само неку крезубу бабу која се

Комесар је постао скоро непомичан. Под периком, жмиркао је на оба ока. Код куће је сад вече. Спавају обе мачке. Милујући кажипрстом свој кукасти нос, очекивао је да види шта ће моћи бискуп.

Иза плотова те куће, где су кроз дубоко блато товарили лађе, од јутра до мрака, склонио је Аранђел Исакович последњи остатак блага што га

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“⁵ Девојке за удају на Тимоку своју судбину одгонетају следећим поступком: На Бадње вече девојка изиђе из куће „Да истресе ’троје’ (трохе, мрве), па се том приликом мало задржи и прислушкује што се у кући говори.

средствима се каткад служе и момци да би девојку приволели на удају: „Неки просци крадом однесу слепог миша око куће оној девојци коју просе, држећи да ће она од тога као слепа поћи за кога је просе.

(Сличан овоме јесте и обичај забележен у Црној Гори да млада испред младожењине куће прими мало мушко дете од свекрве, пренесе га по простртој поњави преко кућног прага, а онда га дарује чарапама /или

Не ваља се, кажу у Црној Гори, „да жена сједи на праг од куће а човјек поред ње улази у кућу, док се она не дигне с врата, јер му се не би хтјело у мушку дјецу“.

“ У Гружи, породиља би требало да украде три ивера која су отесана приликом грађења куће, и да се окупа у води у којој су они потопљени.

Ако трудница први пут осети дете у кући — биће мушко, а ако ван куће — женско. Када се дете први пут помери у стомаку у четвртом месецу, верује се да ће бити женско, а ако се то деси у

, а женски су: лево, доле, положено, широко, напољу, ван куће, округло, мршаво, мирно итд. Предмети или делови тела на основу којих се одгонета пол такође имају значење мушког,

Табуисано кретање (опасна места временски периоди). За трудну жену је опасно кретање ван куће, нарочито у појединим временским интервалима, као и кретање по извесним опасним местима.

У периоду од Божића до Богојављења јесу некрштени дани, када је за њу, и не само за њу, опасно да иде било куда изван куће јер се тих дана често јављају вештице, вампири, караконџуле и друге зле силе и страшна бића.

Њој се строго забрањује да иде из куће ноћу, по заласку сунца а нарочито у „глуво доба“, односно све до зоре, до првих петлова, јер за време ноћи „свака

За трудницу је опасно и свако кретање изван куће, одлазак у село, на саборе, славе, свадбе, прела и села, јер где има више људи постоји могућност да наиђе на особу с

„Кад се једно од једномјесечића жени или удаје, онда други не смије бити код куће... нити смије јести од онијех јела што се готове за свадбу“, пише Вук.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Не знам шта бих све дао само да је поново на мени! Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се раније него што сам намеравао. Поотварах све ормаре — није га нигде било!

Пратили смо је сви заједно до куће, а онда одлазили на спавање. Наравно, чезнули смо за неким потпуно другим, недостижним девојкама које нас нису хтеле —

Последње вече августа ухватила ме је за руку и први пут затражила да је сам отпратим до куће. Увукли смо се на прстима у њен собичак кроз неке тамне ходнике и простране собе, у којима се чуло мешкољење спавача у

Сви су мислили да ће млада жена бити нечија дивна млада жена. Постала је жена човека који недељом никада није код куће. Млада жена и млади човек растали су се давно због неког неспоразума којег се више нико и не сећа.

столице њиховог стола седела покрај њих и два пораза, један покупљен негде у белом свету, други зарађен овде, код куће. Погледали су се и осмехнули. – Колико остајете? — упита она.

– Зашто је не одведете у неку ... шта ја знам? – Водили смо је свуда... — уздахну калуђерица. Сада се из куће чуло гласно запомагање: – Ели, Ели, лама азавтани! Ели, Ели. – Ох, полудећу од овог...

Све те куће које су израњале из измаглице. та лица која видим у пролазу, ти зидови о које се очешала моја срећна и лепа досада из

О кући! Пуфко претражује комад по комад врелог асфалта али не проналази кућу. Разгрне јару и јата птица, али куће и даље нема па нема. – Тамо нема никакве куће ... – Та кућа... — виче Бел Ами. – Нисам слеп!

Разгрне јару и јата птица, али куће и даље нема па нема. – Тамо нема никакве куће ... – Та кућа... — виче Бел Ами. – Нисам слеп! — Пуфко скида наочари за сунце и жмирка у светло.

— виче Бел Ами. – Нисам слеп! — Пуфко скида наочари за сунце и жмирка у светло. – Лепо се види да нема никакве куће! – Али она је... – Ње нема! – Та његова кућа... хоћу да кажем... – Шта? – Она је тамо стајала, капираш?

Корачали су једно поред другог. Она је извукла скривени кључ испод отирача куће обрасле у бршљан и попела се уз степенице.

Ставиће сина иза себе и извешће се на утабану стазу испред куће. Сетиће се да му је бицикл остао једина неостварена жеља. Остао је заувек гладан бицикла.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Додуше, и могао је, јер он сâм имађаше земље и стоке колико половина цијелога му браства, дакле, колико четири куће!

би му се о томе поменуло, говораше: „Божја ти вјера, једва чекам, али чекам да отмем чесову младу, лијепу, од добре куће Туркињу; нека се халак дигне кад се ја оженим!“ Тај први дио поворке завршаваше кнез на своме Путаљу.

Бјеше то доброћудно, послушно и прикладно момче, од добре али сиромашне куће, те га кнез узе у најам, а пажаше га као да му је род.

Занаго свак!... Дај боже!... Па да га оженимо! Веле, згодан је као ђевојка, а од велике куће!... — Валај, згоднији и од Крцуна, а његова раста и скопости — рече Маркиша. — Нако што је плав!

Тако ми се чини! Е згодан, е учеван, е јунак, е од веље куће, па ђе доприје, бого мој милостиви! Јадна његова мајка, ако је жива!

Али је, вели веома несретна, јер је нероткиња... Међутијем се измијенише пјевидрузи. Сва се младеж одвоји ка средини куће, а старији посједаше крај огњишта. Крцун Сердарев, као обично, приволи се старијима и посади се до ускока.

Одједном стари Мргуд Шутов запита ускока: — Је ли, мој лијепи ђетићу, ти си од добре куће? Јанко, или што бјеше замишљен, или што не разумједе, окрете се Крцуну. Овај одговори: — Још од какве!

да ме погубе, стаде преда ме пуковник, овај исти што је сад у Котору, па рече: „На првом мјесту, стога што си од куће која је увијек била вјерна цару, која је њему дала много добријех службеника; па стога што ти се одбија на младост,

И цијелог дана чеках узалуд, докле ви не наиђосте! — Јунак, богами! И од куће и јунак! — викну Мргуд. Милица бјеше пришла к њима, да их послужи вином, па, не хтјевши прекидати Јанка, остаде

— Реци, стрико! — повлади кнез. — Нека опрости ови ђетић, али ако је од веље куће, он је у Црној Гори прогнаник, празнов, нејачица, сирак, без одбране и заплећа, те га свака рђа може надгорњати!

— На што друга?! Напојали смо се бога од прије зоре досад! — Бјеху ли у цркви сви из куће? — Нико осим кнеза. Пристав је имао посла око пецива. Ја сам им ове године полажајник. Сутра иду женске.

О томе ће се видјети на Цетињу, сад о Васиљеву дне. Ускок изиде из куће. Снијег падаше једнако крупнијем меким пахуљицама кроз топал ваздух.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Пет хиљада, ви мене у нестрпјеније доводите. ПРОВОДАЏИЈА: Јошт из какве је куће. Стотину мени, стоји ли, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Је л’ одавде? ПРОВОДАЏИЈА: Овде и нема девојака за вас.

МАТИ: Види се бити добар момак. ОТАЦ: Како је, тако је, само нек иде беда из куће. МАТИ: Кога ћемо звати на прстен? ОТАЦ: Зови - комшију једног и другог, па ето ти.

МАТИ: Како би било да одемо каквој врачари? ДЕВОЈКА: То, мамо, то! Знате како је из Шенићкине куће прелетела кокошка преко сандука покојне Маце Устићеве, па је после Устић узео.

ОТАЦ: Но, сад мир, јер ако спопаднем тољагу биће вама обадвема доста. Гледај им ти посла; Најпре да ме протерају из куће: „Е, па остаде нам дете, па срамота од света, па ово, па оно,“ а сад, кад се како тако свршило, стале ту да ми

ЖЕНА: Гди су каруце, а гди су оне воденице, виногради, она силна рâна? Лажљива траго! МУЖ (проводаџију): Напоље из куће! ЖЕНА: Чекај да му кажем како ће свет варати. (Подражава му.

ПРОВОДАЏИЈА: Ви сте још срећни, то јест, други почну одма девети дан. МУЖ: Тако ви радите? Напоље из куће! ЖЕНА: Напоље! (Проводаџија побегне.) МУЖ: Проклет био кад је ступио на мој праг! ЖЕНА: Лепо ме је уредио!

МУЖ: Ви немате овде ништа заповедати. МАТИ: Да шта, да ми изеш дете? Срам те било! МУЖ: Ви да идете напоље из моје куће. ЖЕНА (трчи му ближе): Шта, мама напоље? МАТИ: Срам да те буде! ЖЕНА: Пре ћеш ти излетити.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

прегледу 20тх Центурy Цхилдрен'с Боокс3 наведено је да у то време „пада раздобље ширења, у току кога су велике 'дечје куће' утврдиле свој углед, и многа велика предузећа, први пут, покренула дечја одељења”.

Ставих зеца у торбак да пожурим својој кући. Ал кад бисмо испред куће стаде зечић да шапуће: — Пусти ме, ловче, храбри ловче, да очешљам косу, да умијем лице, да исечем

(Прича о Римљанима) Имућније сељачке куће некад су, за сезонске послове, узимале слуге, тзв. најменике. Ево песниковог записа о тој врсти кућних помагача, о

Ни будала нема баш на претек, али се за нашег сусједа сваке године нађе по једна (...). Изгледа да је од куће и њезине чељади зависило у шта ће се најменик преобратити.

И као што би се, у детињству, сваког пролећа расцветао у баштици крај наше куће слез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде, Тако, сада, те слике провирују иза сивих обриса садашњице.

Посебно изграђен слух он има за ђачки живот, за ђачке тренутке заноса и узбуђења: Од куће до школе, од школе до куће увек се понешто шапуће, шапуће.

Посебно изграђен слух он има за ђачки живот, за ђачке тренутке заноса и узбуђења: Од куће до школе, од школе до куће увек се понешто шапуће, шапуће.

је деда служио војску у артиљерији и он добро зна шта су то топови зато га сви у суседству зову артиљерац и од наше куће беже лопови.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

2. ШЕРБУЛИЋ И СМРДИЋ (ступе са српским кокардама), МИЛЧИКА ШЕРБУЛИЋ: Је л код куће господин Жутилов? МИЛЧИКА: Није. Зашто тако хитно? ШЕРБУЛИЋ: Имамо важна посла.

ЗЕЛЕНИЂКА: Први је дубок по фата, други читав фат, и фат и по широк. ГАВРИЛОВИЋ: Молим, је л’ код куће господин Жутилов? ЗЕЛЕНИЋКА: Гледајте, како ови шанчеви иду сиксак. Овде су намештени топови, овде, и овде.

С ове је стране рит и блато. ГАВРИЛОВИЋ: Јелте, молим, је ли господин Жутилов код куће? НАНЧИКА: Није. ЗЕЛЕНИЋКА (Гавриловићу): И ви би могли мало пазити, а не прекидати битку у највећој ватри.

Зар мислите да се тако лако купује слобода? О, мој Гавриловићу, куће падају и дижу се, а народност живи. ГАВРИЛОВИЋ: Да сте видили како је једна мати за сином плакала, и опет једна жена

СМРДИЋ: Колико сам заграбио? Чујем да су ми из куће однели све. ШЕРБУЛИЋ: Платила је каса одборска. Али ја ни службе, ни врага, па да ми однесу двеста мерова жита и сто

ШЕРБУЛИЋ: Лагали по новинама сад ово, сад оно; а нигди ништа, него су нам остале куће да и упропасте. СМРДИЋ: Требало би потући све оне који су започели. ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем.

ГАВРИЛОВИЋ: Кад и сви; него сам се задржавао у Гроцкој. СМРДИЋ: Ви сте могли остати код куће, не би вам Маџари ништа урадили. ГАВРИЛОВИЋ. Та — да се није толико пљачкало... ШЕРБУЛИЋ: Вама је све пљачка у глави.

ШЕРБУЛИЋ.: Лепо сам ја говорио да се сви мађарони побију као скотови. ГАВРИЛОВИЋ: И да им се куће секвестрирају на ползу родољубаца. СМРДИЋ: Већ то ће и тако бити. ШЕРБУЛИЋ: Платићете ви нама сав овај трошак.

СМРДИЋ: Бре, само да се једанпут сврши, па макар како било! ШЕРБУЛИЋ: И ја кажем, доста смо од куће. МИЛЧИКА (смеши се): Ја не марим, макар још толико трајало. ГАВРИЛОВИЋ: Верујем, јер се овде удајете.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Аустрија је мислила да крајеви које су Срби населили јесу стечени оружјем царских трупа и да су то земље царске куће; Мађари, ослањајући се на своје историјско државно право, тврдили су да су земље угарске круновине, и нису хтели да

Када је Аустрија заратила са Турском, он успе да увери у Бечу да је од старе српске владалачке куће Бранковића и да би као такав могао подићи Србе против Турака. 1683.

и добије име Доситеја, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је као младић из богате куће оставио свет и побегао у самоћу и пустињу и тамо се у посту и молитвама посветио.

писао је он доцније, не могох више мислити ни на коње ни на рат, морадох се навикавати, како могах, на сједење код куће.

Милићевић, Вук - Беспуће

је брзо све послове: спремио мало ствари; рекао газдарици да иде на извјесно вријеме кући; брзо јавио да му се код куће спреми соба.

И у једном тренутку застријепио је од нечега. Дуго му је требало од Загреба до куће, дуго, али он би волио да пут још траје, да се још вози негдје далеко у ноћи, да замишља, и нехотице, своју кућу

не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту усамљена, непомична, укочена; изнад ње се издизао јаблан, висок и

самртничко; она стајаше ту усамљена, непомична, укочена; изнад ње се издизао јаблан, висок и црн, и бацао преко куће своју тешку, преломљену сјенку.

ствари биле на истом мјесту, како их је он оставио: и кревет од старе ораховине, покривен грубом шареницом, тканом код куће; и мала гвоздена пећ са излизаним стријелцем; растурене фотографије по зидовима и нејасне у тами; и патриотске слике и

га је нешто дирнуло у души и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио.

од мисли, док танка јутарња свјетлост не почне да блиједи ноћ; кад затитра магла, кад стану да се јасније разабиру куће, кад започимљу да се чују гласови живота који се буди, кад, поред његових прозора, са лијеном шкрипом прођу воловска

у њима нешто мучно што дави; радници у туђини јављају да нема посла: рад стао, глад притисла; запомажу да им се од куће штогод пошаље, док гладна кућа ишчекује помоћи од њих; замре и оно тужног весеља над животом ма какав био; заћуте

их оптужује и пуни њима затворе и оставља за њима непоорана поља, непокошене ливаде, несадјевена сијена и незасићене куће.

сахрањујући у њу све своје наде и муку и јаде и зноје, земљи из које су се родили генерали који су заборављали и своје куће и свој језик и своју народност, чим су припасали сабље, и ломили их по крвавим разбојиштима Солферина, Мађенте,

- Штета, штета! — мрмљаше он. И искапи нову чашицу. И он је засио у тој соби, као да је стари гост куће, слободно се кретао, смијао, причао на дуго и широко о своме Прагу, о чешком пиву, грдио Нијемце, развезао о Јану Хусу

Пси на ланцу трзају се и лају. Виде се разваљени плотови, густе и збијене живице, огрезле у зеленило. Иза куће одсијева благо Уна у даљини. Чују се и виде витлови како се лијено замачу у воду.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

« питају Јовину жену друге жене. — Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише!

Управо, Јова би му можда и смрсио конце, али никако му није могао да ухвати одакле је, из чије је, то јест, куће; јер ту у близини је седео и господин гарнизонар, па је Јова као стари војник имао решпекта, па не би био рад да се

снег испод ногу побожних и гладних хришћана који хитају из цркве, где су се постарали за своју душу, да се сад код куће исто тако и за своје грешно тело постарају. Међу њима је био и домаћин Јова са својим полажеником.

Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива,

— вели Јова, који се већ извукао испод кревета с папучама и навукао их, јер данас наравно да није мислио никуда из куће излазити као добар хришћанин. Полаженик седе и стаде правити цигару. — ’Ама, остав’ се тога, прико.

Жена ти је, што кажу, стуб куће; бадава што човек колима доноси у кућу кад то рђава домаћица може с један напрстак да разнесе.

Каја паскочи и донесе меницу заједно с пером и мастилом. Јова није много писао код куће; код куће је више читао или помагао Каји у кујни, кад је ова била добре воље, и зато му писаћи прибор и није био

Каја паскочи и донесе меницу заједно с пером и мастилом. Јова није много писао код куће; код куће је више читао или помагао Каји у кујни, кад је ова била добре воље, и зато му писаћи прибор и није био богзна какав.

Тако је расло и гојило се зачудо брзо. Поче већ чешће изостајати и више се код куће бавити. Није више пратило ни учитеља ни трчало за ђацима. Лежи, па само грокће и чека храну.

За свако задоцњење у школи бивао је кажњен од професора, а за задоцњење код куће од оца. Не треба ни да кажем да би Марјан дао три казне професорове за једну очеву.

— А баш добро! — вели Радисав. — А кад учиш рачуницу, а ти да ми израчунаш нешто!... Колико има одавде од наше куће до твоје школе? За колико можеш да стигнеш? — За по сата! — рече Марјан, и стаде се врпољити на столици. — А натраг?

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

„О мани се туђа света, Код куће је, веруј, боље, Ман' се, драги, пута клета, Ман' се зноја и невоље, Ох кад сунце летно плане, Оће јунак да

41. У туђој земљи јоште неко време О(д) куће даљне ме је задржала, Но моји поји ода свега неме, Ка себи врела вода ме је звала; Ал' оне ћути не сећа големе,

43. Код куће нађо лице материно, И оца милог и љубезне браће. Виђења новог бајна ти милино! Све здраве видим, срце друго шта ће?

знаде како, Па кликну, спусти, задркта и сави, Па лати, диже, отиште и зави, Па избу, кућу, та песма затресе, Из куће јоште далеко оте се. Па јечи пуста, сад тише, сад живље, Ко чу, тај рече: Ах да песме дивље!

(1 ПЕСМА) (1) Големо је пусто место, Куће лепе и високе, А дућани свуд учесто, Да напариш жељне оке, Истурили сребра, злата, Свиле, свите све на врата. 2.

28. До куће је већ допрати, Ту је ваља манут танку, За руку је зато лати, Ћа је љубнут на растанку. Ал' не даде мома лака,

78. Успут пева како море, Баш до куће с песмом дође, Даде белчић, сукну горе, Па се одма свлачит пође; Зато свеће и не пали, Већ с' у одар тако свали.

91. Кад с(утрада)н нуто среће! Баш крај неке прође куће, Али ко се оно шеће? Је л' то она, је л' могуће? Стаде јунак, гледа дуго: Богме она — нико друго. 92.

, етц. — Потом сиђе са брда, и пође да се опрости са друговима. Пут га води кроз један шљивик2 (више Ауерове куће, — Стева3 га познаје), он (певац) пева: Ја доле с брега саде лазим, Но какво место саде газим!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде.

Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику. Било је то у првом разреду основне школе.

На Михољдан, крсну славу нашу, Петрак је освитао код наше куће, свечан и обријан, и здравио се с дједом : — Побратиме Раде, да нам буде срећан данашњи светитељ.

Једног поподнева, тек што стигох из школе, дјед ме тајанствено позва у свој собичак. Био је сам код куће. — Одидер вамо. Почепркао је по свом сандуку, извадио из плаве хартије Петраков сат и неповјерљиво ме погледао.

као да сам нагазио на оне стричеве виле из дјетињства: — Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?

Зу-зу-зуц, да зађем одовуд, од потока, па уз кукурузе, а? Па куд све, туд и то: од сваке куће има нека стаза или путељак право према млину.

Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне послове све негдје подаље од куће, да је људима с очију.

Изгледа да је од куће и њезине чељади често зависило у шта ће се најменик преобратити. Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу,

— Нек је дошао, видиш да га сам бог шаље брани га дјед. — Што да га сад гонимо из куће. Ја сам већ отпрве, свим срцем, био на страни овога занимљивог придошлице, али како мене нико ни за шта није питао,

А шта је сад ово, најновије? Како шта је! Ама, зар неко из поштене старе Ћопића куће има образа да јавно и отворено, пјесмом, помиње тамо некакву чупоглавицу, а овамо има поред себе живу-здраву своју

— Дрвењак злобни, шта ли је само измислио, пси му браду лизали. А Маријана расте и џилита се, мажена од читаве куће, нарочито од моје стрине Саве.

Једини стриц Ниџо гледа кобилицу попријеко и гунђа уочи сваког пазарног дана: — Хех, порез неплаћен, а овамо се око куће утркују докона ждребад. Вала ћу једном ...

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

није важно, има да пробудиш Хасанагиницу и да истој саопштиш да се ја кући враћам прекосутра, ал да ме она код куће не чека! ЈУСУФ: Него да изађе преда те?

Хоћу да се Хасанагиница врати мајци! је л ти сад јасно? Никад више ни у сенку моје куће да не уђе! Разумеш? ЈУСУФ: Ма ајде! Ти би сад хтео да те ја цело вече одвраћам од оног што и не желиш да учиниш!

ЈУСУФ: Молим те, да се разумемо! Је л ти твоју жену стварно, за свагда, тераш од куће? Разводиш се? ХАСАНАГА: Јесте! Да ми на очи никад више не изађе! ЈУСУФ: Опасно је чинити нешто без разлога.

Е, па, ево јој садево! Има одма д идеш, да кажеш да ми се губи из куће! За свагда! Па сад нек види колко ће је коштати њена госпоштина! ЈУСУФ: Ту госпоштину измишља твоја сиротиња.

не гледам које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да те она код куће не чека? Тим речима? ХАСАНАГА: Да више нећу да је видим, да ми се губи, ето тако да каш!

Да је рекао да ме не воли, не бих ни питала! А то ти није рекао? Није? Седам година не да да мрднем из куће, плаши се да ме неко погледа; неко ми каже „добардан”, а он зато по месец дана не говори.

Може и ага, с прозора, да ужива у пуцњави и певању! ХАСАНАГИНИЦА: Кад будемо крај куће, хоћу да станемо, да свратим, да још једном дете видим и пољубим! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Како ти то, молим те, замишљаш?

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос. Ни на једном месту није се задржавао. Ишао је од куће до куће по махали. Свакоме по нешто уради, помогне или штогод начини.

А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос. Ни на једном месту није се задржавао. Ишао је од куће до куће по махали. Свакоме по нешто уради, помогне или штогод начини.

— Сад, сад!... Ево! — Чуо би се Димитријин оштар глас из неке куће, макар на крај махале. И учас би се он указао где иде трчећи, смејући се и гледајући мило И понизно у онога који га

Попа их избираше. Тода справљаше дарове, а попадија гледаше и посматраше куће, фамилије и свекрве оних момака који се јављаху за Тоду. А и сам се Димитрија томе радоваше.

кијање попино, њему се нешто смрче, уста га засврбеше и погнув главу, одбацујући од себе рукама нешто, побеже чак иза куће, само да не слуша оно: — „Да ли те је жалба...“ Које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће.

Да, слађи је сан, сан детињства и младости; сан старе, поцрнеле и чађу сву испуњене куће са великом баштом ограђене тарабама и пуне цвећа, старих шимширова, испуцаних стабала од крушака и кајсија, С густим,

старих шимширова, испуцаних стабала од крушака и кајсија, С густим, густим џбуновима и грмљем; сан потока што поред куће тече са високим тополама, младим врбама, брестовима и меком, увек влажном травом.

Капија беше велика, стара, са похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба. Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан

После се ти пробудиш и онда вечерамо. Твоја мати донесе што год од ваше куће, а и с оним што ми имамо, вечерамо заједно.

Доносим вама, а ви ми у мој чанак дајете од ваше пшенице и поскурица. Кад изредим тако све куће у комшилуку односећи и доносећи, онда пробирам што је најлепше за мене.

Јуре они и грабе ко ће што пре и лепше и боље место заузети пред портом гробља. Ја остајем код куће, чекам тебе да дођеш те да заједно ручамо, као што смо се и договорили. Ти долазиш с пуним чанком свачега.

И затим се опет врати кући да ту останеш. Али не! Ниси била ти само код своје куће већ и код наше. Шта више, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Живо, синци, камо клинци? камо остра слепила?” И нагрну чета многа, пуна духа црна, злога; из куће се зачу врис, — под Делилом клеца нога: врисак беше њеног бога, Самсонова оба ока.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Онда цар оде, а зета остави код куће: овај чим цар отиде, отвори једну па и другу собу и тако редом све осам соба, и види у њима свакојакијех

Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на трећи

Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша истрчи пред кућу, па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на четврти

А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобилу и ждребета, он је изгубио главу. Сутрадан кад змај отиде од куће, царев син дође, па му она каже све шта је чула од змаја.

Они одмах пођоше и уљегоше пред краља. Краљ их упита што су дошли. Грбо одговори: — Свијетли краљу, имамо код куће стара оца, па га не моремо хранити, јер немамо шта радити, па смо дошли код тебе да штогод зарадимо.

Краљ се опет врати, па кад виђе да нема ништа, узе батину у руке, па тупа-лупа коња, па се онда врати и оде куће. Потом Грбо изиће из воде, а коњ му рече: — Хвала ти, Грбо, е ћеш ме избавит.

пред краља и рече му: — Хоћу да ми начиниш три сврдла, један сврд'о дебео као што сам ја, па кад дохвати до крова од куће да одмах диже онолико покрова колики сам и ја, али да се ни најмање не чује.

— Ја знам, — рече Грбо, па оде и купи сто товара дрва, сто товара сламе, сто ока гаса па све намјести око куће па запали, и тако изгорје ђаволски краљ. У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ Био један цар који се звао Тројан.

Даље нареди да се сваком ткогод дође да потражи цара Петра каже: да цар Петар није код куће у својој царевини, него да је отишао код цара Сунца да се с царем Сунцем разговори, да га пита зашто нису зими дани

Сунчева мати запита ји лепо: — Имате ли ви, децо, своју рођену мајку? Ови одговоре: — Имамо, дакако! Ено је код куће. А сунчева ји мати оправи кући и рекне им: — Идите ви, драга децо, к вајној мајци.

Кад је било увече, жене турише две големе софре насред куће, и почеше да износе јело. На једну софру турише једно ведро с вареним млеком, принеше ложице, и ту поседаше сви, па и

— Нема се са чим, — рече му баба. Човек зграби ведро с млеком, испи га, па га баци насред куће, и изиђе на врата псујући. За оном другом софром сви су се најели, па је и претекло млека.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: Опет је боља од тебе. Није трошљива, није бесна, него ћути, па седи код куће, нити тражи сваки дан колача, као твоје госпоство.

МАКСИМ: Послова, не знамо гди нам је глава. СВЕТОЗАР: Бар за љубов Лепосавину. МАКСИМ: Има она доста забаве код куће. СВЕТОЗАР: Али опет у друштву. МАКСИМ: Друштво није највећа срећа. СВЕТОЗАР: Та о срећи и ја не говорим.

СОФИЈА: Можете се зацело надати. СВЕТОЗАР: Дакле, ја се праштам. СОФИЈА: Збогом, Светозаре; поздрави код куће. СВЕТОЗАР: Оћу, благодарим. (Светозар одлази.) МАКСИМ: Ти си скот! СОФИЈА: Шта ти је сад?

МАКСИМ: Јеси ли ти полудила, море жено? СОФИЈА: Кажем ти, ти остани код куће, ако те мрзи; ићи ћемо нас две. ЛЕПОСАВА: Како ћу ићи, кад немам ни белу аљину? МАКСИМ: Ето, јесам ли казао!

МАКСИМ: Море, јеси ли ти полудила данас? СОФИЈА: То заиста нисам; али, као газдарица од куће, треба да се за кућу и бринем. Ајде, Лепосава. МАКСИМ (стане пред њом): Куда ћеш? СОФИЈА: Да купим девојки аљину.

МАКСИМ: У меану, куме, кад ти дође жеља. КУМ: Еј, мој брате, кад пођем од куће, кад дођем кући, морају да се претресу џепови. Ама за најмању пару морам да јој дам рачуна.

МАКСИМ: Па ајде да се мењамо. КУМ: Само да може бити, дао би ти за њу и полак куће. МАКСИМ: Па би се после кајао. КУМ: Само три дана да живиш с мојом.

СОФИЈА: Зашто, што је добро, треба чинити. МАКСИМ: Јес чула, ако то учиниш, одма се сели из куће. СОФИЈА: Ја сам тврдо закључила, и то мора бити. МАКСИМ: Мора? Кучко од жене, та ти си наумила мене да сараниш!

МАГА: А како ћу, кад је, ето, отишао. НИКОЛА: Иди те прођи поред одборске куће, може да ће те ко усмотрити; а о доброти, мислим, да су сви уверени. МАКСИМ: А, Магина је доброта позната.

разума означавати, и на послетку величествено пронађење печатње тако је се здраво помогао, да помоћу ови откривења код куће седећи и најудаљеније народе, њину вештину и знање познати и себи га присвојити може.

ДОКТОР: О ти отобљене памети! Зар ти је непознато да ће за 300 талира добити диплому, да се и не макне од куће; па може јошт постати и член краљевог ученог друштва. МАНОЈЛО: Молим, г.

Засад је доста. (ИСАЈЛУ) Мој ће разум и данас остати код куће седећи. Зато узмите на ум. ИСАЈЛО: Немајте бриге, г. доктор, као да га сами чувате.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Мислиш не примјечавам ја зашто је у заштиштеније примаш... Таки да ми другу девојку нађеш, а ову марш из куће! ТРИФИЋ: Како је твоја воља. СУЛТАНА (криви се): Како је твоја воља, како је твоја воља!

Ваљда сам ти очи ископала? СРЕТА: А и ви сте добри, само кажу да сте мало љути. СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити! СРЕТА: Охо, милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор!

(Смотри Султану у постељи.) А гле ове? Ето, како нема мужа код куће, све је наопако. Пело, ти ваљда чекаш повојницу? (Дрма је појако.) Море, ти!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(20. В 1989) 4 ЈЕДНОРОГ П устош у мени твоје је имање; Твоја је она ограда без куће, На тебе гласи тапија, а кључ је Од капије у твоје непостање.

Промаја ноћи, један кров без куће, Пехар кукуте, напев као зачин — Пошаљи твоју сенку, да ме прати. (23. В 1989) 10 ПОЗДРАВ Све оно што сакрива у

(9. ВИ 1989) АМОР ФАТІ Кажу ми, чујним шапатом, две липе иза куће: Ти си крив; ти си овде посадио нас обе у клизиште, на север, да штитимо ти темељ Рушевног дома — а много година је

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

мува се прилично по вароши, а та мала је непрестано била напољу: често сам се питао спава ли уопште то дете код своје куће?

Када одлазе од куће, обично довикују са степеништа: „Мама, идем да учим код Банета; вратићу се у петак!“ Читава ствар, наравно, дешава

Кладим се да би само моји из куће купили најмање три примерка те књиге, свеједно што кажу да су ме већ одавно прочитали!

Бакута је примила оловку, али је после, код куће, никако није хтела да отвори, тврдећи да су за време рата Американци тако бацали оловчице из авиона, „па кад је човек

Бакута је примила оловку, али је после, код куће, никако није хтела да отвори, тврдећи да су за време рата Американци тако бацали оловчице из авиона, „па кад је човек

— О зецу који се нацирисао... — шапну млади лингвиста. — Ах, да! И тако зец заспи потпуно пијан, тачно испред своје куће, кад наиђу два вука. Ни један од њих није био Вук Караџић.

Представници великих сила отпратили су ме све до моје куће, то јест до киоска за новине, јер бакута у поноћним часовима има обичај да гвири иза завесе и будно мотри с ким се

за те плоче, мислим, јер смо се свака два месеца сељакали, тако да у читавом граду једва да постоје две или три куће у којима нисмо били подстанари.

Спремам се да пишем жалбе Уједињеним нацијама и Управи водовода и канализације. И да знате, није ми уопште због куће, више ми је због деде. Толико!

па децу, па унуке, па кишу, па сунце, па да престане ветар, па да отплатиш кредит, па да ти се очисте досадни гости из куће, да почне представа, па да почне нека телевизијска масажа — и шта си радио? Ништа!

Шифра: Доста ми је свега, пусти ме да спавам.“ Требало је, у ствари, да кажем: „Ја одлазим из ове куће!“ али, ако већ желите да знате зашто то нисам рекла, онда је то због тога што цела та реченица звучи страшно патетично

Ја сам се већ отиснула у бели свет. ГЛАВА ВИИИ Садржи Анино бекство из рођене јој куће и врло необичан сусрет са лажним сликаром Мишелином у експрес-ресторану код „Руског цара“.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

СВЕТОГА САВЕ 29 ИИИ 31 САН О ПОВЛЕНУ, ІІ 32 ЧУДО У ЗАРОЖЈУ 33 ЈАБЛАНИК, І 34 БОРАЊА 35 ЧУДО У ГЛАВАЧИЋИМА 38 КЉУЧ ОД КУЋЕ 39 І 40 КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО 41 КУЋНЕ ДУШЕ МИРИС 42 МАЛА СОБА, БУНЦАЛИЦА 43 МАЛА СОБА: ИСТЈЕРИВАЊЕ СТРАВЕ 45 БАЈИНА

СОБА: ИСТЈЕРИВАЊЕ СТРАВЕ 45 БАЈИНА БАШТА: БОЛНИЦА 47 ЧИТАЈУЋИ ДАНИЛА, СВЕТИ МАРКО 49 СВЕТИ САВА: УРАНАК 53 ПРЕТРЕС КУЋЕ 55 КУЋА 57 ДИВЉА КУЋА 59 А У НУЛИ АЗ 60 ИИ 61 АМБАР 62 КАЧАРА, МЕСЕЦ ПОЈЕДЕН 63 ВАЈАТ 64 ПЧЕЛИЊАК 65 АВЛИЈА: БОЖИЋЊЕ

КЛЕНАК У решетку иза Кленка заплиће се рог јеленка. Око куће без дворишта с једним Црним језди Ништа. Змијом пејзаж, резбарија, са тромеђе у ме зија. Кукуриче петров цветак.

Жар-кокоти, пурпур-кресте, пусте пламен уз невесте. У грозд румен куће збије зрно родне розаклије. Црвен мрачак из Црмнице пукне наром с пушкарнице. Престижем ли црну прељу?

КЉУЧ ОД КУЋЕ І КУЋНО СУНЦЕ И СНЕГ-ЧЕДО Из вечери од присоја по зделама пламса боја. Собна светлост с окна тоне у смех свеца

Данила (књига Башта пепео где се суђе помиње, послужавник, рецимо, и матера Кишова) - ја се сетих: предео родне куће сјануо; из пећнице пециво румен мирис испушта у дуванску маглицу (јекавицом настављам) - а ракијску стаклицу (као

Ускликнимо с љубављу Другом свецу, Партији! ПРЕТРЕС КУЋЕ Шљивом бехар - пролеће. С пропланака, с гајева дјевојчи се природа. А y кући претрес је.

Нигде се нико не спрема. У снегу леже шипови под окном које не дрема. Простире Бела сметове о црне куће брестове, где језа с лучем гостује. То храм је, а не авлија: крај чесме гола Марија као да нешто послује.

Тмурним смиљем депресија из низије тупо зија. (Благ предео завичаја плане сенком од очаја.) Нигде мира нити Куће а Мошти су путујуће. Далек ратар, дивни Кнеже, у ралицу ласту преже. Пасторала: стока, паства.

октобра 1705, руском посланику у Бечу І Јаблан-пера, рит до рита. Јато врана са ракита. У зев Куће рашчлањене маховина с црепа блене. Тмурно тоне придев зиме у окрњак месечине.

Растројство звучно пуни се озоном. ИВ У срцу гајим љубав гостопримства, реферат с липе када пчеле раде а куће ретке, пуста домаћинства.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Само ми допустите да нам овај господин своје баронство осведочи. МАРКО: Нипошто! Ја теби лепо кажем да идеш из ове куће, ако мислиш да останемо добри пријатељи. БАТИЋ: Нек нам барем пасош покаже; од тога се ниједан поштен не задржава.

Све што буде у нашем могућству, нећемо му одрећи, као пријатељи његове куће. МАРКО: А, Батић остаје моје дете. БАТИЋ (Алекси): И тако смо готови? АЛЕКСА: Совершено. БАТИЋ: То ми је мило.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Напољу дотле кроз пејзаж дивни и санке клизе дједице Мраза, звјезданим прахом искри се стаза. А близу куће, под прозор сами, незнанац неки вјешто се скрио. Кога ли свјетло Мачково мами и ко би ноћни ухода био?

Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати... Мораће, богме, и да га бије када се зором у дворе врати.

“ И њему Мјесец поможе радо, у блиском тору освијетли стадо, а Кудра скочи. „Ено ми куће, Мамице ено и чика-Жуће!“ Одјури јагње ко чигра права, остаде Вујо кратких рукава.

„Ако би успут дошло до боја, нек буде спремна одбрана моја.“ КОД ЛИЈИНЕ КУЋЕ Сунчани круг се у зенит дигȏ кад је Јежурка до лије стигȏ.

И јеж, и лија од масти сјајни. Јело за јелом само се ниже, Јежурка често здравщу диже: у здравље лије и њене куће, за погибију ловчева Жуће. Ниже се ручак четворосатни, затегнут трбух ко бубањ ратни.

То само хуље, носи их враг, за ручак дају свој родни праг! Због тога само вас троје, знате, честите куће и немате. Живите, чујем, од скитње, пљачке и свршићете наопачке!

Одједном, за трагом зеца, гле, нове шапе журе, изгледа — зеца јуре. Скокови иду равно од прве сеоске куће, то је траг старог ловца и буволовца — Жуће. Жућа — ловачка звијезда стара — нема му пара.

На планети, на Урану, видех јасно ко по дану једну дружбу одабрану како сложно куће граде од блокова чоколаде. Преко дана што нанижу, обноћ опет крадом дижу.

Од куће сам већ недјељу пету у Бихаћу, у далеку свијету. Да ли ме се сјећа добри Жућо, је л' Шаруља теленце добила, шта ли

Одох кроз ноћ, пуну крекетања, (жабе су ме пратиле у хору!) и на зиду, близу куће њене, запис'о сам „Бранко воли Зору . . . И данас ме увијек боли душа, кад се гдјегод јави крекетуша.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Довиђења, млади господине. Једна девојка која ради филе на ђерђеву врло је лепа. Цела породица је у вратима куће код које се секу двоје степеница. Мора да је чудно живети над тако косим перспективама.

Гледао сам пажљиво на језеро и никако је нисам видео. — Од Белмонтеха она долази скоро уз обалу. Можда су вам је куће заклониле. — Разуме се. Могу ли наћи коју барку да ме превезе на острво? — Не верујем.

— Онда ћу ја у пет доћи по вас. — Дођите у пет по мене. Оно је замак? Изгледа огроман. Не видим рибарске куће. — Село је са друге стране острва. Видите само торањ црквице која је наврх острва. — Коме припада ова шума?

Слободно загазим за њом једном ногом до чланака. — Овуда је крчма. Село је дуж језера, али су му његове куће само леђима окренуте.

обале кратке разграђене авлијице обрасле у коров, са баченим кошевима за рибе, разбијеним боцама, кокошима и мачкама. Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све.

Куће су једноспратне, зидане у средњем веку, иза њих је уличица, с чије друге стране су такође куће; и то је све. Оно неколико корачаја идемо том уличицом. Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари.

— Где налазите трску за плетење кошева? — О, свуда је на језерским обалама има доста. — Ево наше куће. Добра ноћ, млади господине. — Добра ноћ. Пролазим поред ковача и обућара. Сад видим само њихове прилике пред кућом.

— Зар... Допада ми се баш необично ова соба. Волим украсе везене код куће и домаће фотографије. Има ли и слике ваше матере? — Да, да, ево овде су моји родитељи; ту сам и ја сасвим мала.

Довиђења, Армандо. — Довиђења, наш стари. — Видите ли овога? Био је богат некада. Имао је три куће у селу и неке четири барке. Сад има само једну. Изгубио је два сина. Били су велики као стабла.

Тешко је рибарима обогатити се. Али заборавише то кад из куће испаде неколико младића са гитарама. — Ви долазите од Пипа? — упиташе очарано.

Овуда, кроз ходничић, драги господине. Уђосмо у собу доста пространу и светлу, скоро у собу нове куће. Било је много ствари у њој и сав слободан простор између њих заузимао је велики сто.

Било ми је чак пријатно што сам гладан. Остављао сам да вечерам ујутру. Прошао сам поред куће у којој станује Пипо; ова је била сасвим мрачна.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Ал ти нови мртваци нису сањиви: прскају куће водоскоком рудим и док их стражари носе некуда ван града, с кровова се цеди крвава слуз и кад их обесе мртве

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА: Зашто? АДВОКАТ: Та, досадили су ми. Немам мира од њих ни у канцеларији ни код куће. ДАНИЦА: Па то их ви познајете? АДВОКАТ: Да, упознао сам их. Раније их нисам никад ни видео.

Јер, реци ти мени, Агатоне, ко нама гарантује за ту тетку? ГИНА: Ко зна колико је ствари досад већ изнето из куће? ВИДА: А колико ће се тек изнети док прође четрдесет дана. САРКА: Ју, мој будилник! ТРИФУН: Уха, кад пре твој?

Није, него да ми други узме ову собу са балконом. Жељна сам да видим мало света. МИЋА: Ја сам морао отићи до куће да узмем најпотребније ствари. САРКА: Ама, какве ствари, нећу ваљда овде век вековати.

ДАНИЦА: Мени је познато да је он старалац, да он води бригу о кући, па ће он најбоље и знати може ли се од ове куће правити логор. (Оде.) ПОЈАВА В МИЋА, АГАТОН, СИМКА МИЋА (гледа за њом, седа, пали цигарету).

ДАНИЦА: Не то, али...Теткини приходи, једна скромна пензија, нису толики да могу покривати и кирију и одржавање куће. Морала бих се и ја постарати да штогод привредим.

тако је, дабоме, али он, знаш како је, адвокатска посла, поче и ту да ми врда, док ја не подвикнух, ја се не селим из куће и нема те силе која ће ме избацити. ПРОКА: Сасвим!

САРКА: А зар је мени тешко тркнути до куће па навући опет црнину? ТРИФУН: А ти, Гино, само бациш цвет па удариш опет у плач. ГИНА: Па јест!

СВИ: Тако је, пристајемо! АГАТОН: И зато ја предлажем да се, у име протеста, одмах овог часа иселимо из куће. САРКА: Ух, баш ме жао моје собе! АГАТОН: Нећеш ваљда да дочекаш она да нас избацује, она?

ТАНАСИЈЕ: Корпус деликти? АГАТОН: Јесте! ТАНАСИЈЕ: И мене један такав корпус деликти да избаци из куће? АГАТОН: Може! ПРОКА (обраћајући се слици): Пфуј, Мато, срам те било!

'Ајде, Симка, да се ми спремимо па да што пре идемо из ове нечисте куће. (Оде у своју собу.) ПОЈАВА ИВ МИЋА, ДАНИЦА МИЋА (загледа опет у своју цедуљу).

и увреду, коју сте ми својим предлозима нанели, ви ћете то најбоље постићи ако узмете свој кофер и иселите се из ове куће. МИЋА: Како? Да се иселим? ДАНИЦА: Да! МИЋА: То је ваша наредба? ДАНИЦА: То је моја молба. МИЋА: Испунићу вам је.

ДАНИЦА: Али... АГАТОН: Каже мени Симка: „То си, Агатоне, добро урадио што си тако строго наредио да се ови иселе из куће, а хоћемо ли и ми да се селимо?” Ама, како да се иселимо, кажем ја њој, где могу да оставим оно дете само?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Пред кафанама седели старци и посматрали пролазнике... А куће промичу, све их је мање, одстојање од касарне се све више смањује, а с тим, чини ми се, ишчезава и онај безбрижни

А наредник, наслоњен на сабљу, продужио је: — Сазнали сте да нам је Аустрија без повода објавила рат. Наше куће, наше породице и све оне тековине које су знојем нашим и наших предака изграђене, хоће непријатељ да уништи.

Мотрило се строго да војници не залазе у куће. А било је и таквих. Обично су тад кришом делили шта је ко могао на брзину да дохвати.

Било је то у једном селу покрај Мораве, када је Танасије Првуловић излетео из једне куће са закланом кокошком, па је махао кроз ваздух да би јој после лакше перје почупао.

— Многа су чуда починили. Не дајте, децо, да нам душман пороби земљу. Не дајте... Пратио сам све мушко из куће у рат, па ако треба и ја ћу! — и стари претећи диже штап, док му је ветар лелујао седе власи. — Стараћемо се, дедо!

А из кафанске собе, где раде лекари, чује се ужасни крик. Мало после износи болничар људску ногу и баца је негде иза куће, као какву цепаницу. Сунце је припекло, задах да загуши... Војник ми принесе ручак. Беше неко печење. Смучи ми се.

На свима странама видели су се трагови борбе и пустоши. У немоћноме бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише.

Уколико смо ближе Шапцу виде се још свежи трагови борбе: порушене куће, попаљени кошеви, разбацана војничка спрема, међу којом се налазе и качкети аустријских војника. Шабац се још димио.

Но нико не сме главу да помоли. Топлота осваја, у земуницама успарина, и Траило прича како са једног извора до његове куће шикља млаз воде из луле, дебео као рука.

Шуме су исечене, цркве порушене, куће попаљене. Земља је изгажена и усеви уништени. Са леденом мирноћом, без суза, подносио је народ муке и са титанским

А када сам пошао из батерије, растанак ми је био исто онако тежак као када сам на дан мобилизације пошао од своје куће. Дођох пред земуницу команданта дивизиона. Он скиде са ушију телефонске слушалице и усправи се. Пошао си. Е добро.

Преко ограде доксата пребачене шаренице, а о једном ексеру виси блуза батеријског наредника. На прагу куће сунча се мачак. Посилни наредников истрча из куће, поздрави нас и прихвати коње. — Где је наредник?

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Извол’те, немамо све удобности као код куће, рече Љубица седајући и смешећи се. Она је већ ухватила на себи два значајна погледа писарева, па је одмах обузе она

као да премишља о нечему, па одједном, мало отежући речи и застајући на неким изразима, настави: — Ја сам дошао од куће нарочито због вас. Чим сам чуо синоћ...

— Како ?... понови Гојко. Од основне школе па до краја школовања одвојио сам се из родитељске куће и бринуо се сам о себи. Какав ми је био први дан школовања, такав ми је био и последњи: све једно исто...

Под њима само меко сено, покривено шареницом, па ипак беше тако слатко ту заспати! Нису имали ни своје куће. Прво сећање из живота јој јесте сеоба.

Па после оно заносно играње у аптовини иза куће: тада је мислила да ће се исто тако играти И кад буде велика као мати, И чудила јој се што се и она не игра, кад је то

Брже, брже... ах, проклете ноге, издају... баш сад. Ево га унутра у кући. Звера око себе и види насред куће пламен, велики, светао, топал. Ћутање... Неко се паче, устаде, он обрте главу. Један дечко стоји и гледа га...

Испричај му све, али разумеш — све... Само гледај да те онај зликовац не опази. И ја одох до куће; ко зна шта може бити!... А немој тамо да се збуниш. Капетан је добричина; не бој се 1Љ!

Кад излази из куће, веома је забринута, управо преплашена, као и Љубица. Неко их је зло снашло, али се нико не досети правом јаду.

— А ово је, без сумње, твоја драга половина и глава куће, настави он, рукујући се са Љубицом, — јер ти пријатељу, не можеш бити глава куће, насмеја се он, и загледа се у

сумње, твоја драга половина и глава куће, настави он, рукујући се са Љубицом, — јер ти пријатељу, не можеш бити глава куће, насмеја се он, и загледа се у Љубицу...

И он, обучен и обувен, тресући се од грознице, изиђе из куће и пожури низ сокаке право потесу... Одједном, на улици, код последњих кућа, изиђе пред њега нешто шарено и необично

Само је гледа и чуди се тој необичној лепоти... — Врати се, хоћеш да те одведем до куће ? рече она, и поуми да му приђе.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ “Није зора, већ је месец; Поспавај, јагње, код мене!“ “Краве ричу око куће; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису краве, већ су але; Поспавај, јагње, код мене!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

И да су дукати вреднији од тантуза? И да камене куће трају дуже од нацртаних? И да су од њих сигурније? И да нацртана кућа није права кућа?

(Затамњење) ИИИ СЛИКА СВАЂА У АЏИЋА ДВОРИШТУ (Право према публици, унутрашња фасада једноспратне куће покојног мајора Аџића. Дуж целог спрата велика веранда.

БЛАГОЈЕ: Машингевер! ГИНА: Да је Секула код куће, била бих мирнија! БЛАГОЈЕ: Само ти слути! ЈЕЛИСАВЕТА: Знаш ли где је Филип?

СИМКА: Бојим се да Гина има разлога да се плаши... БЛАГОЈЕ: Чега да се плаши? ГИНА (враћајући се из куће): Свакога и ти примаш у кућу, сачувај Боже! СИМКА: Ко седам дана не види белога бога, осмога се обрадује и ђаволу!

Преко ограде пребацује мокар костим. Гледа преко реке.) СОФИЈА: Јелисавета! ЈЕЛИСАВЕТА (из куће): Шта је? СОФИЈА: Ниси ми казала како је диван поглед одавде! ЈЕЛИСАВЕТА (излази на веранду): Кад да ти кажем?

СИМКА: Цео живот проведу као на лађи: данас овде, сутра онде! ГИНА: Мени су све лађе потонуле у овом кориту! (Из куће излази Софија и иде према реци) ЈЕЛИСАВЕТА (с веранде): Софија! Где ћеш сад опет?

(Прекине га Симка, која се појави у вратима своје куће) СИМКА: Да ли би неко могао да ми помогне? ВАСИЛИЈЕ: Наравно, само кажите! Шта треба?

СОФИЈА: Откуд ја да знам? ВАСИЛИЈЕ: Зар нису у плетеном коферу? ЈЕЛИСАВЕТА: Тамо су перике! (Из куће излази Симка) ВАСИЛИЈЕ (Софији): Помози јој да потражи! Мора да су у неком од оних сандука!

(Приђе столу) Траже мачеве, а они на асталу! (Хоће да викне глумце, али из куће десно излази Гина.) СИМКА: Јеси се смирила? ГИНА: Смирићу се кад умрем.

Па ђе ви је тај Стефан? БЛАГОЈЕ: Који Стефан? (Са коферима у обема рукама, и под мишкама, из Симкине куће излази Василије) ВАСИЛИЈЕ: Извините што сте чекали, каснимо на представу! МИЛУН: Не касните!

Али да знаш да нећу дозволити да ичије емоције доведу у питање нашу акцију, па ни твоје! (Одлазе према реци. Из куће се појављују Јелисавета и Василије.) ЈЕЛИСАВЕТА: Вештица, не престаје да се свађа! Како се само не умори!

Отишли су уз реку, прате онај крвав траг. СИМКА: Не знам шта тај Дробац толико тражи овуда! Стрепим и дању из куће да изађем, акамоли ноћу! (Уђе у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА: А ја сам мислила да би нам очи ископала за динар!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Може бити. У сваком случају, у Итебеју, код цркве, и сад стоје три куће Црњанских, мојих блиских рођака. А уз цркву надгробни споменици Црњанских, на пример пароха Итебеја, Милоша Црњанског,

После револуције, породица поп Митина остала је без куће и кућишта. Моја баба, Јула, отхранила је мог оца ваљушцима од црнога брашна. „Далеко ми је Банат, црна кошуља!

Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере камените степенице, пред станом варошког капетана. И зими. На коленима.

Са својих прозора, на Булевару, видео сам Омишаљ, у морском плаветнилу, чије куће висе, са стена, као шпанска села. Ја сам заборавио многа имена играча, али сам запамтио Престинија и Грандиће, а

Упознао сам свет у Приморју и осећам се, као код своје куће, тамо, сад, у сећању. Тај свет и ти играчи имали су врло једноставну политику.

Био је друкчији него Темишвар, весео, а имао је понеку улицу у липама, и јорговану. Куће у багрењу. Стара зграда Академије наука имала је терасу са које се Београд, стрм, видео, као да се диже у Умбрију.

Бежао сам зато из његове куће и седео и вртео се на оном точку који у Бечу игра ону улогу коју Ајфелова кула игра у Паризу.

Крај свега тога, ја сам у Галицији и песме писао. Кад бих се удаљио из чете и зашао иза неке куће у шумарку, да легнем у траву, два Словака моје десетине, која су ме нарочито ценила, мислила су да вршим нужду.

Двадесет и девета је марширала, али је на њу почела да пада и сенка вешала. Аустрија је, међутим, и код куће вешала, а међу обешенима било је и мојих познаника и рођака. (Милош Дрндарски, у селу Плочица.

А други: богат, крезубав, шкарт, забушант, који се парио код куће са остављеним женама. Једни су ишли у смрт – најбољи део становништва – а други – који су се богатили на рачун њихов –

Његов је отац био архитект и зидао је куће у Јелисаветином предграђу, у Темишвару. Ми смо са тих грађевина, и са трећег спрата, скакали у песак.

Музике свирају и оргија се до зоре. Они који су остали без зараде, без куће, лутају улицом, као просјаци што пружају руке, али ћуте.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Предвече се врати жена кући и запрепасти се кад код куће нађе, место мужа, некакву грдну птицу. — А-а-к-ко си ти? — замуца жена дрхћући од страха. — Ку-ку! — одговори пекар.

Пошла сам на гробље... Знам где је, ишла сам ја често тамо... (Грчи се.) Ветар... Зима... Зима код куће, зима овде, на гробљу зима — свеједно је... Идем код маме моје. Како ми је тешко без маме!...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

И тако лагано главном улицом, идући дому министра председника. И куће и кафане и храмови и канцеларије, све се испразнило, све је живо изишло да суделује у том епохалном дочеку великог

Док стигоше до куће министра председника, већ и вече паде. Странца више унеше него што га уведоше у кућу; уђоше сви министри и

о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе и заврши овако: — То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће, па да пођемо у свет тражити бољи завичај.

— Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти.

Пође ко из куће на коњу, а она га испраћа и хуче с рукама под појасом: — Хууу! Пази добро! Ђаво коњ, па само док презне, а теби пукне

” Оде ко из куће да се купа, а она читав час пре поласка гунђа по буџацима: ,,Прокопала негде вода па, тек, само док се омакне у амбис,

Кад дође кући, остави пажљиво своје књижице, пољуби старије у руку, па седне на своје место.” „Кад полази од куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и, чим дође у школу, остави своје књижице и седа

— Има још. — Које су? — Да се грађанин обуче, умије и доручкује! — Па онда? — Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку.

Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Настаје изручивање кукуруза и мување деце око »бабица«, а у то време редара се устумарала, па јури из куће у млекар, из млекара у подрум, из подрума у кућу — спрема радницима ужину...

А тамо у страни, код последње сеоске куће, чује се жагор. Тамо је позна, јесења вршидба. Ко није чуо, ко не зна за чари знојне и уморне вршидбе?...

— Е хе, па ти си ваљад' био код куће? — Ја, па ми рече господин појка да ударим на осоје, срешћеш га, вели, поздраво. — Е, па добро, да окренемо....

Наједаред, с краја села чујеш танко — танко певање петла. То је петао из најсиромашније куће, мршав, а хитар и окретан, к'о видра. Њему се није тешко наканити.

За минут ми прође кроз главу стотина мисли: он добар радник, богат и ваљан, она поштена и вредна, из добре куће, па, нек' им је срећно!... Јово хтеде да прође поред мене; ја га повукох на страну. — Шта би, пристаде ли? — Ко...

— Не брини, ево ти мој револвер; шест метака доста је до куће... — Их, да си ми по Богу брат, одсад па до века... даћу ти динар за сваки метак...

А кад пођеш од куће, прате те њене очи све до онога ћошка, и ти, хтео не хтео, мораш да се осврнеш и насмејеш... Како то мора бити

и настају бурне сцене, отрован живот, — пропаст куће... »Не, никада ја нећу себе дотле довести... Било је време, мишљаше он даље, ал' шта ћу кад се нисам њиме користио!

Божић је. Студена кошава наноси читаво море снежних облака, који заносе и засипљу улице, дрва, куће — све... Црква пустила, свет се жури кући; свакоме ведро и весело лице: зна да га очекује топла соба, раздрагана лица

И он и Ђокић намерни су да се жене на јесен. Обојица су бацили око на девојку Мирчићеву, из имућне и задружне куће. Ђокић је, без сумње, своје намере оснивао на својој лепоти, окретности и свему оном, што се девојкама допада.

Неки у сну пружа руку и пипа по трави, тражећи губер да навуче на себе: мисли да је код куће... — Пст! — учини кмет, и сви се тргоше.

Код куће нас дочека друго зло — жене. Не можеш им дати џевапа, ни одговорити им на свако питање. Те зашто ово, те како оно, па

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ИИ СИМА СОКИЋ ПРЕЂАШЊИ СИМА (улази на средња врата): Добар дан желим. ПАВКА: Добар дан. СИМА: Је ли господин код куће? ДАНИЦА: Није! СИМА: Хтео сам, знаш... а ти си његова роцпођа? ПАВКА: Јесте!

Него се сав предаш и промениш, постанеш други човек. Дигнеш руке и од дућана и од куће. ЈЕВРЕМ: Е, није него... Боље иди ти па ми скувај кафу. Знаш како је, слађе се читају новине уз кафу.

ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка... ЈЕВРЕМ: Е, па онда, кад се тако осећаш, баш да те нешто запитам.

Па доста, брате, има нас још у овој Србији који имамо рођаке за службу и побаке на робији и куће за продају! Је л' тако? ЈЕВРЕМ: Тако је! Ух, да није из наше партије, па да му подвикнеш тако детаљно на збору.

ИВКОВИЋ: Признајем да је непријатно, па ипак може бити и занимљиво, јер ко било да победи, из ваше куће иде један посланик у Београд. ДАНИЦА: Да, али он вас грди. ПАВКА: Е, па немој ти сад, и зет грди њега. ИВКОВИЋ: Ја?

Госпођице, вама поверавам интересе моје партије. Отац је наредио момку те сваком ко ме тражи каже да нисам код куће и да нећу ни долазити, па ми на тај начин одбија бираче. Молим вас, ако ме ко потражи, реците да ћу скоро доћи.

ДАНИЦА: Да гласају? ПАВКА: Не да гласају него да гласају њини мужеви онако како оне хоће. Знам ја добро у које ћу куће поћи и у којој је кући жена господар, па ћемо видети. Кад је инат, умем и ја! ДАНИЦА: Мањ ако то не помогне!

СЕКУЛИЋ: Жену Симе Сокића. Остави ти то мени само! Морам га ја тако обрукати да не сме ни из куће изаћи од бруке. ЈЕВРЕМ: Ама, па није преотео жену, заступа је као адвокат!

ЈЕВРЕМ: А зашто, Павка? ПАВКА: Како, забога, зар не видиш како се све тумбе обрнуло! Остави што ми се од куће направи кафана и што већ нико у кући ни о чему другом не говори него о томе — него и ова опозиција у кући.

Ја то нећу да чујем! Гледај ти њега! Мало што је дигô руке од дућана и од куће, него сад хоће и од жене да дигне руке! ЈЕВРЕМ: Ама, није, брате, ја то само онако, на пример.

СРЕТА: Јес'! ЈЕВРЕМ: Е, што не иде - не иде. Откуд он може да буде кандидат? Пење се на куће и леми олуке. Дође неки странац и водиш га кроз варош да му покажеш знаменитости, а Лаза чучи на крову.

Е, видиш, то све ми поберемо сваки од своје куће, па 'ајд у кафану на ону прву кафу што се изјутра пије. Ту дође и поштар који је већ читао новине, ту дође и

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

терала да пође за неприлику, за немилу дику; кињила је и глађу и бојем, тако да је морала напослетку да бега из очеве куће и да бега у свет, а младог канцелисту наравно да су већ пре тога преместили негде бестрага далеко.

возала по вароши и седам пута се превезла поред начелства и једанаест поред телеграфа и петнаест поред начелникове куће, управо поред начелниковице на прозору, а све њој у »труц«.

— А куде остависте, на прилику, куферче? — Код куће — вели учитељ. — А ’оће ли да спремим једно пиле. Да уфатимо и заколемо једно пиле, па за једна ћисела чорба и печење.

Да уфатимо и заколемо једно пиле, па за једна ћисела чорба и печење. — А не, ја ћу код куће вечерати. — Ваша воља — вели услужно ћир Ђорђе. — Ја сам овдашњи учитељ, Сретен Н. Данас сам дошао.

— . . . Па ти лепо и мејанџија и председник, па да узмемо ону другу половину твоје куће па да преселимо ту судницу, јер и тако ова сад што је, батал је и крнтија као и председник што јој је.

Седи свака на прагу своје куће, па се и брани и напада у исто време. И то често не иде с бог зна каквом ватром. Седе и једна и друга, свака на свом

Једанпут се код његове куће нашао траг украденог говечета; бар тако су га неки »обедили«. Сајбија га тужи председнику, а овај пошље људе, власт,

и карактерише поједине личности из обе, а том приликом је натрпао сијасет епитета и показао да је у Историји код своје куће.

А, па има још: »Цар се јутрос кренуо за Јевропу. Банке данас нису вршиле своје плаћање. Трговачке куће и приватне држе се у резерви. Сви су послови стали.« — Дивота! Жестоко! Браво Бразилијанци. Живели!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Од куће понесу лончић — тако плав, да га насликаш! — А у њему синоћ скуван паприкаш, Докупе хлеба, празилука, кафе, мало шеће

” Острвио се Миладин, па бије И криве и праве, и јаче и слабије... И није га срамота, увече, код куће, Кад се ослободи униформе, пиштоља и обуће, Да руком, која људима ударце наноси, Помилује жену по образу и синчића

Њихове су посете врло ретке, Са њима се виђамо о празницима. Кад дођу, деца могу да се склоне Иза куће, у хлад старих трешања. Кад дођу, донесу килограм и по бомбоне И два килограма љубопитљивог смешкања.

ШТА РАДИ МИШ ПО КИШИ Сручи се пљусак иза куће, И небо пусти киши на вољу. Кроз прозор гледам како скакуће Пољски миш По пустом Пољу.

Бескућник, а то значи да је код куће свуд, Он се, кад падне мрак, обично склони у дуд — Завуче се у крошњу која је са свих страна Затворена и где не

крошњу која је са свих страна Затворена и где не допиру ни роса, ни слана, И ко што се, пред починак, помоли домаћин куће, Пред спавање и он са собом процвркуће, Затим се проврпољи, да се боље намести, И истог часа заспи, сто посто чисте

Онда, врела, оде на снег, да се хлади. Пепео истресе, Потом, Иза куће. Скоро ће пролеће, И крај мразних ноћи; Блеснуће, ко тањир, сунце изнад луга; У мају ћемо Она и ја поћи Тамо

С главом у магли. Још негде капље, иза куће. Влажно и тамно од искони, Воде се скупљају у бездану. Уз Немањину трамвај скакуће.

пре временâ свих, Мир и тишину давнога света, Оног од пре милион лета; Била је јесен, кишна ко сада, Ал нигде куће, села ни града...

Већ чујем како око куће Негодују ујне, стрине и таште, И сви који знају шта је могуће, Шта немогуће, противници игре и маште, Који толико

На посао се бацам смело, Гвожђе се кује док је вруће, Са речи треба одмах на дело: Продајем кућу, све око куће, Брига ме шта ће рећи село! Сваки нас посед у гроб вуче! Богатство је грожђе кисело!

” „Одмах, на почетку, потегни-повуци! Тешко је ухватити закон женству... Свак би хтео старост у тихој луци, Код куће, не у иноземству... Само, боље је мала пара у руци Од мушкарца који је увек у бекству...

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Све су јутрос јеле обвијене снегом, И дрвене куће, ко од снега целе, Под црквеним торњем спокојно се беле, Ко шатори бели под победним стегом.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Не боје се чести ни поштењу, тек да стеку да се ками ране. КНЕЗ ЈАНКО Бјеху ли им какве куће, Драшко? ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеху куће на свијет дивота!

КНЕЗ ЈАНКО Бјеху ли им какве куће, Драшко? ВОЈВОДА ДРАШКО Бјеху куће на свијет дивота! Ама бјеше муке и невоље: ћескота их несретња дављаше, смрад велики и тешка запара, те немаху крви у

Ја нијесам ни познâ никога, а камоли да ме ко дочекâ, н и она ружна мјешавина не ваше из куће изаћи. Свагда граја бјеше око мене када хоћах по граду изаћи, као у нас бијеле неђеље кад се крену момчад у машкаре.

Док се једна подиже завјеса, трећи дио од куће отвори. Боже драги, ту да видиш чуда! Ту измиље некаквога пука, то ни у сан никад доћ не може, сви шарени као дивље

појати; а ево је насред њега шупље кâ да си га шилом прошупљио, а по њему двадесет гробовах, и ниједан није изван куће. СВИ ГЛЕДАЈУ ОНО ПЛЕЋЕ И ЧУДЕ СЕ КАКВО ЈЕ. ПИТАЈУ ОД ЧИЈЕГА ЈЕ БРАВА, И КАЖУ ИМ ДА ЈЕ ОД БРАВА СКЕНДЕР-АГЕ МЕДОВИЋА.

КНЕЗ ЈАНКО (гледа једно плеће и прича из њега) Има овај двадесет говеди, гувно му је код куће лијепо, на кућу му шљеме доста јако, јаки су му и лијепи коњи; крије негђе замотуљак парах, ма бих рекâ да их није

ни се не кће покрстити; који ли се поклони Божићу, прекрсти се крстом христјанскијем, узесмо га за својега брата. Куће турске огњем изгорјесмо, да се не зна ни стана ни трага од невјерна домаћега врага. Из Цетиња у Ћеклић пођосмо.

Из Цетиња у Ћеклић пођосмо. Ћеклићки се разбјежаше Турци, мало кога од њих посјекосмо, ма њихове куће попалисмо; од мечета и турске џамије направисмо проклету гомилу, нека стоји за уклин народу.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

саме би владике, приликом великих празника, после службе, прво код њих долазили на честитање, па тек онда ишли у друге куће, такође старе и чувене. У цркви имали су свој сто, а на гробљу своје гробове.

Сазидао је капију на свод и јаку као град. Горњи спрат куће подигао, окречио га и ишарао резбаријама. Собе | је раскошно искитио најскупоценијим ћили мима, и старим и скупим

Од тада Турчин, заптија, није смео поред куће проћи, још мање да застане. Целе ноћи испред капије морао је да гори фењер и по три и четири ноћна стражара да

Али зато је онда морало златно кандило њихове куће пред распећем у цркви једнако да гори, а онај сто, одмах до владичиног, само њихов да је, и нико сем њих не сме у њ да

„Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“. И када не би био на путу, он би једнако седео код куће: лети горе на доксату, — а зими доле, у оној великој, широкој соби.

А зна када је ноћас дошао. Чуо га је. Само је један пут лупнуо алком, а она, мати, одмах из куће истрчала, сигурно није никако ни спавала, чекајући га.

њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо затекли и мртвог.

И никад се из њихове куће није чула, као из осталог комшилука, свађа, бој, или писка деце. Чак се нико није могао похвалити да је могао чути да

Око куће једнако се докупљивали суседни плацеви и амбареви. Штале, што су биле испрва одмах до куће, све су се даље иза куће пом

Око куће једнако се докупљивали суседни плацеви и амбареви. Штале, што су биле испрва одмах до куће, све су се даље иза куће помицале у крајеве, да се приликом доношења хране, жита, не би реметио кућни мир и раскош.

Штале, што су биле испрва одмах до куће, све су се даље иза куће помицале у крајеве, да се приликом доношења хране, жита, не би реметио кућни мир и раскош.

А око куће се опет башта једнако проширивала, пунила најлепшим и најбољим дрвећем: шамдудима, трешњама и вишњама, и разноврсним

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

света што гледа како их сад носе, Те просте хероје, те велике људе, Што су мирно своја оставили рала, Огњишта и куће, и нејач, и жене, И чија црвена, топла крв је пала По земљама што су сузом заливене.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

мјесеца по његовој погибији, обрадова старе и сестру безбратницу, мушкијем чедом, једином узданицом готово истражене куће.

Милица оста стојећи, држећи високо луч. „Ево нас, сердару, твојијех брата, да ти тугу из куће ишћерамо, јер, богами, нити нам је Божића ни весеља док је теби тако!

мину и Ђурђевдан, наша лијепа слава, а гусле не загуђеше нити се орô поигра нигдје у пламену, као да је из сваке куће по мртвац!“ „Нити ће, стрина, док се под овијем шљеменом нешто не измијени!

Лазаревић Рама, Загарчанина, пропушти без иједне, јер Рамо бијаше сувише озбиљан. „А ви двије старе куће“, рече, обративши се сердарима Саву Пламенцу и Петру Ђурашковићу, „ако ћемо по госпоству, требало је онда да најпрви

Она провуче прсте неколико пута кроза њих, па их стаде чешљати. Тек што то поче, чу неки шушањ око куће. Учиње јој се као да чује неке кораке. Брзо тури чешаљ за ткапицу, а косе превије на тјеме и покри главу капицом.

Зар док се мали ожени? А да што друго?... Ето сердару снахе — она се, мним, неће преудавати из оваке куће, а држе је добро, а има мушко дијете...

Ајте сад у миру божијем! Проклет је ко уложи да се свети! Пратиће вас до куће два гласа; један ће опомињати вас, а други ове.

Може им бити!“ „Што не дође мајка ти, Спасоје?... Њој је најближе, а она је најпотоња из ове куће поведена“, запита Јока неког згодног црномањастог момка. „Богами, право ћу ти казати, нагонио сам је.

“ „Били два Цуце, па се стали дијелити“, поче онај. „Шта ће да дијеле, ками, до оне куће и авлије, И нешто прљужине. Добро! То треише. А оба знадијаху само једну пјесму. — А да коме ће пјесма? запита старији.

Али се сердар дуго задржао од цркве до куће, јер на сваки корак сретао је и стизао људе из другијех села и даљијех крајева Црне Горе.

Он са својијема остаде још за који дан, док се боник опорави. Уочи Тројичина дне све куће око његове бјеху пусте нити је у којој пас лајао, ни кокот пјевао, јер Његуши оду сви, а поведу и све живо.

„Чији ће, збиља, коњи бити у ово доба?“ рече Јока. „Богме два човјека на коњима. Ено их уставише се крај стрикове куће, па обрћу главе на све стране!“ одговори цура. „Чуде се е је све пусто око њих“, рече Милица. „Ама ко ће то бити?

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Дао ти бог хиљаду паса, па сви ћутали, а ти сâм трчао око куће и лајао! Очувао нас, боже, кратке жлице и дубока лонца, дуге луке и мотике тупе; косе љенице и траве бјелице;

Нема четврте даске у глави. Не стаје он на трулу даску. Ни вратиша, ни платиша. Нијесу му све козе код куће (на броју). Његово свако јаје двожуче. Обосио по глави (оћелавио). Овчије рунце, а вучје срце.

Као сиромах у богатој вароши. — Одговори се на питање: како си? или како живиш? Код касалове куће. — Кад ко за што пита, па онај који се пита неће право да му каже, него га вара, тј. да каса једнако узалуд.

— Убоштво човјештво губи. — У убошкој кући и паучина је потребна. — Из празне куће и миши беже. — Врећа празна не може на ноге. — Сиротиња нема сродства.

— Празна кеса тежа од товара. — Човек без новаца, пањ без жила. — Са новцем свуд код куће. — Није госпара без динара. — Што тања кеса све дебљи образ. О СТАРЕШИНСТВУ — Каква старјешина, таква сва опћина.

— Тко зло живе, горе умире. — Ум за морем а смрт за вратом. — Гроб је ближи од куће. — Данас човек, сутра црна земља. — Данас јесмо, сутра нијесмо. — Док смо, нек’ смо, кад умремо, нек’ се спомињемо.

“ А кад личина пукне и они попадају, онда оно реку. Вала, свети Клементије, климаћеш ти око моје куће, а ја ћу одсад славити светог Николу! — Прича се како је свечар који слави св.

Пошто човјек сина свога с највећом жалости више куће закопа и пошто му вријеме жалост мало утиша, онда дође једном змији пред рупу, и дозвавши је стане јој говорити да се

се да је некаквога човјека тако морила мóра, да већ најпослије није могао заспати, и досади му се код куће живљети, него узјаше на свога бијела коња и побјегне у свијет не знајући ни куд ни камо; али му је и то било залуду,

(Чупав као вјештица). 2 Приповиједа се у Сријему како је некакав човјек, виђевши из постеље како му је из куће вјештица одлетјела, нашао њезин лонац с масти, па се њоме намазао и, рекавши онако као и она, прометнуо се и он у

брзо пројури кроза земљу и дође у помоћ: сва окна залије и окнаре све подави, потом изиђе напоље и све окнарске куће потопи и однесе.

Милош: – Имам мајку а отац ми је умро. Цар: — А ђе ти је мајка? Милош: — Ето је тамо доље у селу код куће. Цар: — Хајде, да нас водиш твојој кући. Милош: — Не могу од оваца. Цар: — Хајде, ми ћемо поћерати и овце.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Пошто скине сланину и упрти на леђа, пође гредом да се врати натраг, па се некако омакне, те падне на сред куће, ђе је спавао човек са женом и с ђецом.

“ Човек му драговољно придигне сланину, само да му се ђаво кине из куће; и он упрти сланину на леђа, и однесе као своју.

А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу.” Сутрадан кад змај отиде од куће, царев син дође, та му она каже све шта је чула од змаја.

” Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти него га дочека у руке па га завитла преко змаја чак

” Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на трећи

” Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на четврти

У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима, затече и сина код куће. Кад после неког времена дође други вашар, онда син опет рече оцу: „Хајдемо, бабо, на вашар.

„Иди мати сад да видиш хоће ли ми цар дати девојку, пак шта ти год одговори, кад се вратиш, опет се не осврћи до наше куће.

” Онда се мати врати кући и идући путем није се освртала, а кад дође својој кући, а то место њезине куће двори бољи од царевих.

мати да видиш хоће ли ми цар сад дати девојку па шта цар рекао да рекао, кад од њега по- | ђеш не осврћи се до наше куће.

Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је пољуби у руку и назове: „Помози Бог, месечева мајко!” А она јој одговори: „Бог ти помогао, рајска душице.

Идите још један пут у свет, па који донесе ланац да се | девет пута обавије око наше куће, онога ћу женити.” Тако се браћа умире и старија двојица отиду куда су знали, а најмлађи управо к царевој кћери, па

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Запела си да пришијеш осми џеп! А осми џеп, то су велика уста! Гута куће, гута људе, гута главе! Паз да и тебе не прогута! ГОСПАВА: Имам ја џеп, да ти не кажем какав!

ТАНАСКО: Одвали ми руке ова кокинка! МАНОЈЛО: А шта би тек да носиш митраљез Шварцлозе? Овде су куће, а треба да су купусишта и пашњаци... Слажу се и растојање, и правац, али се место не слаже...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Лево и десно око куће лиснате воћке. Уза стубове, и уз доксат, чак до крова, пењу се лозе, чардаклије. Летње јутро.

МАГДА (долази с лева иза куће, под степенице, спази снаху своју горе): Дошао? МАРИЈА (прстом на устима даје јој знак да не виче): Дошао!

Срећом, као да смо знали, те нас затече код куће, иначе ко зна... МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и

(Готово је гура, те ова тихо силази, под степеницама натиче нануле и губи се лево). НАЦА (долази с десна иза куће, кроз воће, отрчи под степенице): Тетко, је ли истина да је бата дошао?

МАРИЈА (маше јој руком да не ларма): Дошао је, дошао. НАЦА (отрчи иза куће десно). СЛУГА (долази с лева и стаје под доксат): Да отворим капију? Коње и кола да изводим?

ЈОВЧА (одбија је): Ћут! АНЂА (унатрашке се повлачи угушујући јецање, силази и бежи лево иза куће). Чује се на капији лупа звекира. ВЕЛА (истрчи из кујне и отвара врата на једном крилу капије).

А и тамо, свуда, као да сам у својој кући; свугде имам пријатеља, родбине. И тамо имам имања и своје куће. ВЛАДИКА Па и своје жене, Јовчо? ЈОВЧА Ех, било то. ВЛАДИКА Ако је било. И нека је било.

Ако у амам на купање пођу, ја да их пратим, из амама дочекујем; код куће, у соби, да их раслађујем, доносим пиће, јела... Лети, ако се оде у село, на чивлук, и тамо једнако са њима сам.

ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Ау, пријатељу! ЈОВЧИН ГЛАС И осем ове куће, дедовске, и баште и нешто воћа овде, све ја сâм стекао, прикупио, здружио... ГЛАСОВИ ПРИЈАТЕЉА Аферим, пријатељу!

отвори је, запали још свећа и враћа се у кујну; друга свећа, с тежим корацима, испадне из кујне и промиче десно иза куће. ЈОВЧИН ГЛАС (нестрпљиво): Ама, што се не отвара то?! (Лупа бесно.) Ако она, Васка, тврдо, здраво спава, што други?..

ЈОВЧА (бешње): Овамо, бре! НЕКО С ФЕЊЕРОМ (изгуби се опет лево иза куће). МАРИЈА (из кујне, забуљена, држећи се рукама за главу тетурајући, сметено се пење): Ох, ево, ево!

ЈОВЧА (устукне; у тренутку разумео је све: да их је Васка обешчастила, и зато је »болесна« и нема је код куће. Избезумљен): Не то, бре!... (Готово бесвесно): Лажеш ти!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Мати моја, оставши удова с четворо малене деце, не могући сама теготу куће носити, а притом и млада будући, две године по смрти оца мога пошла је за другог мужа; но у овом фтором браку весма је

Млого би ми га крат код куће отео, но ка|ко би пошли у школу, дао би ми га опет, молећи ме да не кажем ништа мештеру, испричавајући се да он није

Одрекао се не само света и шта је год у свету, | него и самога себе; без куће и без кућишта, без ватре и без огњишта, као птица усамљена и уједињена у гори живот ваља да проведе.

И тако ти га истерају из куће и авлије, а мени реку да се ја нимало не бојим. И предузмемо опет мирно и | лепо разговарати се као и пре.

У трећем месецу фторе године, будући ово место близу Босне, окуже се неке куће у Голубићу; онда ти, куд који може, бежи, и ја пређем у Косово, гди пребудем у дому попа Аврама Симића један месец.

Јохана Еберхарда воображавати — замишљати вообразити — замислити, уобразити вооружен — наоружан Во своја — код куће воспети, воспоју — запевати, запевам воспетити — спречити воспитавати — васпитавати воспоминаније — сећање,

дажд — киша дождати - дочекати докопати — извршити, завршити долгота — дужина домостројитељ — домаћин, управник куће доношеније — достава досјазавати — достизати достодолжан — дужан достојинство — достојанство достопаметан —

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја! — Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. — Не, не! — заграјаше сви.

— заче меко Чагљина. — Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин!

А стричеве ти зову Чагљина и Шунда. Реци да није тако. И сви се слатко смијаху. — А шта си радија код куће? — Пасâ је козе! А овди ћеш пасти гуске, разумиш ли? А није лако чувати гуске, брајко!

Злосрећни Чимавица, не устави се ни на томе, него писа из своје куће стрицу фра-Пињати Ћуку, који у то доба држаше парохију у О.

одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа, између наши кметова, то нису никако могли учинити без руке помоћи из куће! А кад вељу „домаћа рука“ не мислим само ово наши пет-шест слугу, него мислим и најближе приковођане!...

А ркаћи „плећи даше, и бјежати сташе!...“ Боже мили, што се од њих чини!... Кршћанлук их сијече, гази, куће им и цркве руши и спаљује, вјеша им калуђере за брадине!...

Бакоња му стрча у сусрет. — Ма шта ово чине вратрине? — рече он дјетету. — Изгоне људе из куће св. Вране, људе који су, откле-докле, дошли на пожаловање!... А, ово нису липе билиге, ово...

Сад се присјети њечега другога. — Па знате, нисам бија ни код куће, јево је прошло шест година. Зато, ја би вечерас кући, да би приноћија, па сутра зором у варош, па сутра увече да се

Он ће и спавати овди... Ако ћете, овди ће спавати фра-Јаков. Па, најпосли, промислите, шест година да нисам код куће бија, да нисам браћу видија, а никад не бија у варошу!...

Она двојица превезоше Бакоњу и он одјезди уз воду, далеко од села. Одахну тек кад изгуби пошљедње куће из вида и тек тада осјети како се препорађа. Навалише успомене.

Барица искочи из куће. Обоје му се објесише о врат и засуше поздравима и питањима. Барица истрча пред двориште, па ста дозивати Рока, а да и

Бакоњи се лице зажари. Међер она бјеше друкчија него што је замишљао. Бјеше ружнија. На малој равни скркле се куће, из којих стрше два-три звоника. Попов момак прекрсти се, па то учинише и поп и Бакоња.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Ни сенку чак да баци синагога. Рупа место цркве: ни порте, ни бога. Нема куће у ветру, зида, лупе врга. Где је велики дан и ми сред њега мали, Огромни торањ и сат који нас прати Док бежимо на

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Петнаест година је прошло, сада, сада ће да врисне пушка. Док га довуку до куће, смрзнуће се. Његов леш косо лежи у тами, наслоњен на њу и покривен њоме. У бради се згрудвала крв. Груди су исцепане.

Годинама он ту бригу понесе од куће, а губи је по путевима, механама, вашарима, у трговачким пословима. Кад се врати с поклонима, донесе кући у грудима и

Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску. Једва је дочекала да се врати. Три недеље није био код куће, па га се љуто ужелела. Вечерас, док је, окупана, облачила чисту кошуљу, ухватила је себе у заборављеном смеху.

Чула је она да трговци имају по варошима жене које плаћају поклонима и новцем. Стално је по свету, одвојен од ње и куће. Ако. Она је овде газдарица, а он нека плаћа где заноћи. Ваљда није то.

Ђорђе загази неколико корака у целац, па се нагло врати под стреху куће и наслони на зид. Венци суве паприке, остављене за семе, обешени о стреху, суво шкргућу изнад његове главе.

Касније ради нечега поново изиђе из куће и, тетурајући по целцу, упути се ка стајском вајату. Из гомиле сламе извуче се пас, скочи на газду и зацвиле

Ђорђе дуну у свећу и напипа врат. Неколико пута паде у снег док се довуче до куће. Већ свиће. Симка с Мокрим лицем још увек стоји ослоњена уз наћве.

Није му сметало што је из сиротињске куће, и што јој је отац бунарџија и надничар, јер видео је још код манастира да је по свему друкчија од његове Живане,

Неће да умре као председник паланачког суда! Погледа: све је исто, куће, зима, и оног познаје, и жену познаје, не, то је беда, сиротиња...

(Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео... да, да, седам годила. Париз, па одмах служба, државни чиновник... (Он! Жао ми, шта моту?

Тај ће бити већи газда од тебе. За трице ће да те кули. — Јури вепра, не дај, терај га из куће, Толе... Због тебе, несрећница, пати. Уклео си је. Осушио се, јаловак си. Не рађам ја теби слуге. Пет синова имам.

Нисам заслужио да ме истераш из куће, да не платиш муку... И још столицом завитла на мене. Што ме само не удари! До под мишке набио бих те у земљу.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Блистала су на свили језера каква младић и девојка заједно никада нису видели; црвенио се кров куће у коју никада нису ушли; трчало стазом дете које никада нису успели да имају; смејало се двоје младих као што се они

»Ух, како се Поглавица преварио да неко може уништити чаролију!« помисли Ђаволак, кад из једне ниске, рушевне куће изађе девојчица носећи малог брата у наручју. Поглед на њу засмеја Ђаволка до суза. Била је хрома и грбава.

А онда је почело да их брине узима ли Татага храну, или је разносе пси и мачке? Прозори њене куће прекривени су леденим цвећем. Ко зна има ли унутра иког живог?

На прстима, сва ошамућена, изађе девојчица из Татагине куће у блистав, бели, снежни дан. По жбуњу и по стази блештале су пахуљице јасније од звезда.

Али у светле мразне вечери, када је снег на земљи сјајан и шкрипав, на западном рубу неба, изнад саме Татагине куће, деца из Татагине улице виђају збијено јато разнобојних звезда и једну крупнију како се пење увис.

Како је и могао да се врати? Пут до села није знао, а и своје куће се сећао тек као гнезда на врху брда. Да проси, ипак, није хтео. Има он и руке и ноге, зашто би просио?

се звезде спусте сасвим ниско и небо постане пуно њихова сјаја, две звезде се нарочито дуго задржавају на крову једне куће у Улици кестенова. Обе су исте боје и величине, али једна искри од радости, док друга плачно жмирка.

Он упре поглед у земљу испод ораха, И опет му се учини да се тамо нешто комеша. Полако, на прстима, искраде се из куће, али кад је дошао до оног места где му се чинило да види како из плодова ораха искачу малена, раздрагана бића, он

— То галебови криче, спавај! — дечак додаде старцу воде и истрча из куће. Изнад потамнелога мора расла је беличаста светлост праскозорја. Крици се више нису чули. »Можда их није ни било?

Како да зна? Око њега била су пола налик на она која је оставио, исте куће, исти луди. Једино врх Снежне горе који се беласао у даљини био му је непознат.

С осмехом су им показивали где се лове шкољке и ракови. Уводили их у своје куће, износили пред њих сир и црни ражани хлеб.

Оне који нису умели да резбаре, читаво село презирало је или жалило је ли чудо што је дечак из куће под литицом са стидом скривао десну шаку на којој није било прстију? Што је, растући, све мање одлазио у село?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Ту, у близини Кнежевог споменика и Позоришта, подизао је куће имућан и угледан свет, недовољно склон оним историјским сећањима која нису уобичајена.

У том су међуратном спокоју, опојном, кажу, а краткотрајном, зидане нове куће и израстале младе липе, калдрму је заменио асфалт а светлосна граница, невидљива оку оних који се никад не окрећу

Онда Господар Јеврем натера коња у кас, прелети улицу па настави, лаким ходом, поред ружних вишеспратница, до Божићеве куће, у Јевремовој 19, одмах поред Вуковог и Доситејевог музеја. (Божићеву кућу добро памти.

И, ево, упорне недоумице опстају у вековима: немоћан пред њима, Господар Јеврем наставља да јаше поред куће у којој је живео Милан Ракић. Још један угао и Господар уставља коња пред малом обућарском радњом С.

Господар Јеврем застаје испод прозора на крају бочног дела куће, прозора који гледа у Јевремову улицу, и дозива: „Никола, хеј, Никола!

Испод садашње Јевремове улице, испод раскрснице светлости код Доситејеве Велике школе, није ни било улица, само куће, углавном турске а безаз– лене у зеленилу.

убрзава корак дуж тихих, сивих зграда (његова улица је ту, између Доситејеве и Змај-Јовине, ћудљива и невесела) до куће у којој је становао Јован Скерлић.

Као и за живота, Скерлић полази од куће ујутру, пренапрегнут, и одмах креће узбрдо, уз падину, према Универзитету и центру града где је некада био „Српски

Змај али имао надимак Пижон, такође је становао у Јовановој, близу угла Вишњићеве, укосо од данас рабатне, приземне куће Велислава Вуловића, оног председника београдске општине који је дао да се, 1909, поплочају улице на падини према

У страху да ће однекуд искрснути Турци, убити га или одвести са собом, бранили су му да се искрада из куће а нарочито да лута Авалом. ипак се искрадао, и лутао.

Није био сигуран неће ли, једног дана, ако то Турцима буде јако у вољи, за њим, из Кнежеве куће кренути сенка да га сустигне, изненада, у поноћ или пред свитање. То му је било свеједно.

То му је било треће пролажење. УЛИЦА ЗМАЈА ОД НОЋАЈА На углу Улице Змаја од Хоћаја и Улице Седмог јула две су куће, једна до друге: једна је стара а друга прастара.

Попа, Васко - КОРА

мирним водама Зубате очи лете Око нас модре усне На гранама лепршају Крици ударају о плавет И падају на јастуке Куће нам се крију Иза уских леђа Шаке се хватају За нејаке облаке Вене нам ваљају мутне Постеље и столове Изломљених

по зрно Како дрвеним рукама овим Лишеним лишћа да се грлимо Гину нам каранфили са усана Гину нам у вреломе песку 11 Куће су изврнуле Горке џепове соба Да их вихор претражи Дуж наших ребара Уличне светиљке Свлаче хаљине крваве Два смо

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици.

Моја соба за рад која се налазила на горњем спрату куће страдала је као већина осталих, али њене разлупане прозоре замених прозорима из других соба чија су окна случајно

Исто тако сам се обрадовао када пронађох верну слику куће у којој се родио Исак Њутн, а у њој му синуле прве замисли његових трију епохалних проналазака.

На то питање не могох одговорити догод не допуних и не проширих своја знања, донешена од куће, јер сам, као и сваки други Грк, био вичан да рачунам само са целим бројевима, а сада убрзо увидех да збир квадрата

У то доба послаћу ова два моја роба са једном носиљком и са достојном пратњом да те, мили госте, из Демокритове куће допрате у моју“.

„То је наш смешљиви филозоф!“, узвикну радосно Хипократес који се већ био побојао да неће затећи код куће смешљивог филозофа, како је цела Грчка онда звала Демокрита. Но номофилакса спопаде неописив бес.

Он донесе из своје куће то дело и поче наглас да чита његова најважнија места. Како је свет постепено постао кад су се усковитлани атоми

Младић се осети овде као код своје куће. „Есхило, Софокле, Еурипиде! Та ви сте моји добри познаници. Ваша дела сам небројено пута прочитао, разумео, осетио

- Па шта да почнеш са тим силним новцем?“ „Хоћу да се образујем“. „Дабоме! То је сада адет. Сваки младић из добре куће жели да се изобрази, да постане говорник, песник или филозоф.

Стари народи имали су у оно доба доста развијену грађевинску технику, градили су храмове, куће, пристаништа, водоводе и лађе, имали добрих алата и многих искустава, али се њихова техничка делатност могаше кретати

Задубљен у своје мисли, није ни чуо како су смене стража на градским зидовима пролазиле поред његове куће ритмичким кораком и како су трубама давале своје сигнале.

„Како можеш? Та све су варошке капије запоседнуте римским војницима“. „Не мари ништа! - Поред моје куће пролази, подземно положен, главни, озидани, велики олук водовода са кримитских планина.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

воли Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о томе како је синоћ вешто и лако умакла из куће.

— Три дана без путовања. — О, баш ти хвала. Провешћеш све код мене? Нећеш у Солун? — Не мислим. Шта је код куће? Он ме погледа ћутећи па не скидајући руке с мојих рамена: — Све ћеш редом чути. — А синоћ си имао напад?

Као дете, кад сам се зором раздраган будио и отварао прозор мале, вртом опкољене родитељске куће, јурнула би, памтим, она окрепљујућа музика ствари, пуна неке снажне животне енергије која подиже, пркоси, опија.

Сад све знаш, побратиме, и сад можеш слутити како ми је у души. Оба дана провео сам код. куће; никога нисам хтео да видим, ни с ким да говорим.

— Рођак. — Господина Николу — рече носач подижући ствари и сумњиво вртећи главом — мучно да ћемо наћи код куће. Нећемо га тамо наћи. — Како? зашто? — Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“. — Шта кажеш?

Зашто ми не јави? А јест, сад сам добио, малочас. Хтео сам овог момента... — Не чини ништа — рекох. — Како су ти код куће? Он ми опет пружи чашу: — Деде, нисмо сваки дан. — Драги побратиме, баш зато што нисмо сваки дан...

— Он је исисао последње наше материјалне остатке, без милости, онда кад смо полумртви и посустали стигли до његове куће пуне свега. Французи имају реч фріпон која је скована за Грка.

И са ливада је пирила мирисна свежина, и свилени ваздух је подрхтавао. Изишао сам да шетам; улице су још празне. Све куће познајем, али људе, богами, не знам. Идем право дединој кући.

Око мене окретале се куће, дрвета, кровови, шупе, тарабе, људи, бунар. Бунар се окретао као чигра. Мало после видео сам брата на трави и чуо

И она саблажњива сцена у бљештавом салону јавне куће Китајеве, оно разгољено развратно уживање, оргије разголићених жена у мушким крилима, усред музике, вриштања,

спусте оно драго створење, кад је она стала мислити о могућности смрти; а кад су се чланови породице поделили између куће и гробнице, неминовност смрти, сама смрт заузимала је пену пажњу више него живот.

Ти просто мисли само о себи. Ето молим те: ти просто мисли на себе. Да узмемо овај пример: не седи ти се код куће. Онда шта?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Просторије према мору биле су свијетле и ведре, поплављене сунцем. Та страна куће била је некако претежитија: у њу се слијевао сав кућни живот и сва кућна чељад, онако као што се путници слијевају на

Лијева страна куће била је сумрачна, преливена плавкастосивим освијетљењем, сјеновита. У тим сјеновитим собама моје су тетке проводиле

У те собе ми дјеца ријетко смо улазили; а кад бисмо ушли, говорили смо шапатом и ступали на прстима. Одмах иза куће почињала се пењати кршевита стрмина, тако да су на стражњој страни прозори били ближи земљи него они на прочељу.

Не знам да ли се на тим путовањима и даље смртно заљубљивао или није, али знам да се није нашао код куће кад сам се ја родио, и да ме никад није видио, јер је прије тога завршио у својој кожнатој врећи.

По дворишту иза куће шетале су годинама, снуждено и нераздруживо, двије погрбљене, мучаљиве бисерке — „фараунке". Годинама нису дале од

Под старост, дуго послије мог одласка од куће, у опћем расулу породице, одселиле су из мјеста. (Сад помишљам какав ли догађај, какав ли катаклизам мора да им се

У врту иза куће, ограђену високим зидом, уредио је топлик у коме је узгајао свакојаке чудне и савршено бескорисне биљке; брижно им је

по два пута годишње, каткад и на више мјесеци, нешто привучена приврженошћу према нама, а још више отјерана од куће оскудицом и мужевим наваљивањима да обађе своје старе гојенце и да искамчи какву помоћ и штогод одбачене одјеће за

На сјеновитој страни куће била је једна вјечито закључана соба у коју дотле нисам ногом ступио. У њој је прије много година умро један бакин

Задржавао се понајвише на стрмини иза куће, под прозорима сјеновитих одаја. Није био наметљив ни превише бучан. Био је прилично неуредан, немаран, нимало

за добротворне сврхе, за провинцију, из које је таква врста умјетности и потекла и у којој је она код своје куће, за оне легионе усидјелица што по свим провинцијама свијета грију душе на Шопеновим мјесечинама.

Па тако у дјетињству научимо и што је не- дјељно поподне. У сусједству наше куће, преко уске уличице, имао је свој кућерак с обућарском радњом ципелар Егидио.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: — Зар из 'наке куће?!... — Знам — одговори му попа. — И баш ради тога и велим... нека се дете поправи... — Јок, не може! — одсече кнез.

Па да је бар из какве богате куће, могла би се још и разумети њена охолост, али Марко беше веома танка стања, тек побегао од сиротиње, а не стигао у

Ђурицу дарну ова кметова осорљивост. Пође му срџба уз груди, али се он уздржа. У том се зачу из куће слабачак и промукао глас: — Ево ме, Перо, сад ћу. Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка.

Кмет опет уђе у кућу. Прође пола часа. Писар попуши неколико цигара, па устаде и обиђе сву кућу унаоколо. Иза куће стајаше нека стара вајатина. Он завири у њу, па, видећи да је празна, врати се натраг.

« — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа. На другом је то месту; сад ће нам сам Ђурица дохватити — рече он смешећи се.

Попе се на њега и осети се као да је на пољу. Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће.

Поред куће не пролажаше нико, али се лепо чуо разговор с леве стране, од Јанкове каване, која је одмах до среске куће.

« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно, данас могу и гладовати.

Час се сећао села, своје куће и свега онога што му беше тамо најмилије; час стане да мисли о оним страшним мајсторијама, које му капетан напомену и

ВИ После неколико дана освануше на општинској судници и на вратима Ђуричине куће прилепљене наредбе државне власти, у којима се Ђурица позива, да се у року од три дана преда власти, иначе ће се

— Шта, зар нећемо сутра ? — запита чудећи се. — Сутра, ја како. Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде. Сад треба стићи на место, па чекати.

Али нећеш, ваљад’, полазити из моје куће, да те сви виде. Сад треба стићи на место, па чекати. Ђурица изиђе из куће махинално, као у неком бунилу, праћен двојицом зликоваца.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Није шала, брате, вјештица и њезина сила, налет је био од нас и наше куће! Она ти тако лети, док долетише код цара, те му бака претеслими кћер и узе бакшиш.

А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу. Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дође, па му она каже све шта је чула од змаја.

А зашто ово није дробљено? — Нема се чим, — рече му баба. Човек зграби ведро с млеком, испи га, па га баци насред куће, и изиђе на врата пцyјyћи. За оном другом софром сви су се најели, па је и претекло млека.

Кад она отиде к месецу, нађе месечеву мајку код куће, па је пољуби у руку и назове: — Помози бог, месечева мајко! А она јој одговори: — Бог ти помогао, рајска душице!

Онда цар оде, а зета остави код куће. Овај, чим цар отиде, отвори једну, па другу собу, и тако редом све осам соба, и види у њима свакојакијех

Јесам ли ти рекла да не ијеш на путу до куће меса, јер ће те убити, а ти ме опет ниси послушао? Сад се жури кући, твоја су те рођена браћа убила, и кад дођеш кући,

од нас три и прекини начетверо, па један комад дај жени да изије, други кучки, трећи кобили, а четврти усади више куће: ондар ће ти родити жена два близанца сина, кучка окотити два пса, кобила ождријебити два ата, а више куће изникнуће

усади више куће: ондар ће ти родити жена два близанца сина, кучка окотити два пса, кобила ождријебити два ата, а више куће изникнуће ти двије сабље златне.

му је она рекла, и све му се ово догоди прве године: роди му жена два близанца, кучка два хрта, кобила два ата, а више куће му изникну двије сабље.

Једно вече, стојећи он са женом својом на прозору, угледа, недалеко од куће некаку велику гору ђе сва у великом пламену пламти, па упита жену шта је оно а она му одговори: — Не питај ме,

кћери; царев син и Оштар Дан воде кћер једнога краља; али је се ипак неће ужити, јер откад је царев син отишао од куће, њему се чини да нема него три дана; али тому има већ управ три године; и у том је њему умрла мати, а отац му се

Једнога зимскога јутра подиже се везировић да обиђе своју стару мајку, али је не нађе код куће. Онда изиђе у башчу, да мало прохода.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Улица је била покривена мраком, Кровови и куће тонули у тмину. И ја сам се крет'о лаганим ,кораком Као чувар мртвих кроз алеју њину.

Пошли сте у рат и здрави и смели, И оставили куће и гајеве: На путу своме победе сте срели И оживели прастаре змајеве.

Старост поцрне, човек поста сед. А иду они, посланици пакла. Напред корача побеснео пир. Тресу се куће и падају стакла. И ноћ се спушта, и врисак, и мир. Замрле душе, само дршћу прсти, К'о снага где је тек забоден мач.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

изведем, мада сам још био обесхрабрен сећањем на један незгодан пад, када сам са отвореним кишобраном скочио са крова куће.

Повремено би се река изливала и у куће доводила војску пацова који су прождирали све, чак и венце љутих паприка. Мени су ове штеточине биле добродошла забава.

У детињству сам успео неколико пута да спасем од пожара куће суседа тако што сам чуо оно тихо пуцкетање које њима није ометало сан и дозвао помоћ.

Био сам потпуно исцрпљен од бола и дугог бдења и једне ноћи су ме одвели у неку зграду, два блока од наше куће. Док сам тамо беспомоћно лежао, помислио сам да је моја мајка умрла, док сам ја био далеко од њене постеље, сигурно би

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

из школе у Панчеву преместим у чувену прашку школу у Чешкој, ако ми отац и мајка буду сагласни да будем тако далеко од куће.

Мој отац је протествовао много пре тог догађаја тако што је избацио цареву слику из куће. Милетићева посета Банату обележава почетак новог политичког периода у Банату, периода национализма.

погледао их и сетио се да ми их је мајка направила, па кад сам осетио да је бар један делић моје слатке родитељске куће уз мене, мало сам се примирио.

На питање зашто нисам остао код куће или у Прагу и тамо учио, уместо да лутам по свету са мало пртљага и празних џепова, говорио сам им да су мађарске и

Говориле су енглески и нису обраћале пажњу на мене. Вероватно су мислиле да патим због одласка од куће и нису хтеле да ми сметају. Онда сам угледао једну младу девојку, нешто млађу од мене.

Сваки пут кад сам одлазио од куће до поља, ја и моје мазге смо пролазили поред настојниковог стана. Ту и тамо иза зида од лепо сложених дрва видао сам,

У том погледу свидели су ми се делаверски фармери и њихови амерички појмови. Код куће ме је чекало још једно изненађење.

заволео сам је. Она ме је подсећала на душу мојих племенитих Идвораца, па сам се осећао као код куће. Фикс идеја да сам само ”жутокљунац” изгубила је већ тада застрашујуће карактеристике.

Великодушност, финоћа и духовни склад испуњавали су дивну атмосферу њихове куће. Када сам овом добром доктору открио своје намере, понудио ми је сву своју помоћ да би их остварио.

је требало да се окупе представници Срба из свих крајева и да испрате посмртне остатке славног песника до његове вечне куће. Мене су позвали да се придружим панчевачкој делегацији као представник Америке.

Моја мајка је седела сама испред куће на клупи испод дрвета и гледала у правцу одакле је очекивала да дођемо. Када нас је угледала, брзо је принела марамицу

када се деси да се дете тако касно роди, мора се, да би дуго живело, дати кроз прозор првој особи која прође поред куће, која ће однети дете у цркву и одмах га крстили. Тако је један сиромашан и обичан сељак постао мој кум.

Ћипико, Иво - Приповетке

Само на истом оном месту одакле Загорци пут друге вароши кренуше, уз затворена врата неке куће, прикупило се једно уз друго двоје чељади: мушко и женско.

Одједном застану. Уочише мало даље пред собом провалу светлости и дима што је сукљао из једне куће тик до мора. Часом им се пред очи представи домаће огњиште с веселом ватром.

Још тројицу тежака из једне куће, двоје мушких и једно женско, удомио је господар с њима. Цвета се зачас огледа по кућици и изиђе да купи у вароши

Са кровова капље, рекао би киши. Море се до надалеко замутило, као река кад набуја из честих оборина. Суре гомиле и куће испране истичу се јасно у тој мркоћи.

Мучно јој толико потрошити. Али што ће? Не може сина оставити у туђем свету без помоћи. Да се ова невоља десила код куће, лако би. Лечила би га како је у селу обичај, али овако се ваљало силом пустити у туђе руке, па што бог да.

обали, ишчекујући, намери се на неколико Загораца, које је по ношњи познала да су из села што је било подалеко од њене куће. Ипак јој се учини као да су комшије и придружи се њима.

Цвета се, у познатој јој вароши, лакше снашла него онамо преко мора. Сувим је лако, мада је до њене куће, преко брда, још читав дан хода. . Није јој се журило, мораше је брига: како ће без пара доћи болесноме човеку?

Полегоше. Марко је уз ватру слатко заспао, а Цвета није могла ока да стисне: далеко је још до куће... Мори је брига... и целу ноћ слуша и лепо разбире како живина у појати весело трве и жваће суву траву.

Цвета застаде пред својом кућом под оголелом мурвом. Угледа да су кућна врата запрта и да око куће нема ни живе душе. Она ни у сну не наслућиваше зла, нити му се надаше.

Одједном Цвета, забринувши се, диже се. Марко нагне за њом. Пођоше журно комшијској кући. Те две закумљене куће добро се пазијаху, мада је њена сиромашнија. Цвета улегне у ограђени комшијски обор. Разгледа се: нигде никога.

Цвета улегне у ограђени комшијски обор. Разгледа се: нигде никога. Врата су од штале и загона запрта, она од куће одшкринута. Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило.

Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило. Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла. И њену главу захвати светлост — рекао би свиће. У загону брецну на вођи звонце.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

други пут приликом њеног предсвадбеног, ритуалног бањања, па онда на самој свадби, у тренутку одласка из родитељске куће и, с друге стране, уласка у свекрову.

С једне стране је као тамна слутња, с друге је оличење тихе али тешке туге. Радост у куће косовских Срба долази – како се то каже у песмама о невести – као мало сунца под марамама: Ој убава, убава девојко!

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће. САВКА (већ на вратима): Збогом тетка! (Враћа се и, пошто је завршила кројење, умотава панталоне.

Вратили смо се као што смо и отишли. ДАРА: Бамбадава смо ишли. ЖИВКА: Што, нисте никог нашли код куће? ЧЕДА: Чујте, мајка, ја више нећу да слушам те ваше савете.

ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа

Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе. ЖИВКА: Па зар сам ја томе крива?

јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете.

ЖИВКА: Молим, изволите! ПЕРА: Господин није код куће? ЖИВКА: Не! ПЕРА: А није ни у канцеларији. ЧЕДА: Ви сте чиновник? ПЕРА: Да, писар код господина Поповића.

(Збуни се.) Децо, децо, немојте да ми сметате. Ви станите иза мене. Боже мој, ко би то рекао: отишао јутрос од куће као обичан човек, а враћа се министар? Ама станите овамо, немојте ми сметати!

ШЕГРТ ЧЕДА (седи за малим сточићем, на коме је телефон, и завршава разговор): Госпођа министарка није моментано код куће... Не!... Како?... Па, право да вам кажем, ја не знам кад прима. – ... А, звала вас је? То је друга ствар.

А, звала вас је? То је друга ствар. Па онда изволите у које доба желите, она ће, извесно, кроз који час бити код куће. – Молим за ваше име? Др Нинковић, секретар министарства спољних послова. – Лепо, ја ћу рећи, а ви изволите!

ЧЕДА: Како да је узмете натраг? ЖИВКА: Тако, да се ти лепо и љуцки извучеш из ове куће и да оставиш жену. ЧЕДА: Како, молим вас? ЖИВКА: Па тако, де, што се ишчуђаваш?

Збогом! (Одлази.) ИИ АНКА, ВАСА АНКА (одлази одмах на огледало). УЈКА ВАСА: Добар дан. Је ли госпођа код куће? АНКА: Јесте. ВАСА: Уосталом, за мене је важније да ли је зет Чеда код куће.

Је ли госпођа код куће? АНКА: Јесте. ВАСА: Уосталом, за мене је важније да ли је зет Чеда код куће. Имам с њим да свршим један посао, по наредби госпођиној.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

погледом хвата како с једне стране Марика, „уздржавајући се да се не ода, брзо сиђе низ степенице, замаче иза куће, стискајући очи палчевима”, а с друге стране то „Мита виде, примети, би му непријатно, извади из уста крушку”.

неће промаћи овај доста необичан опис мимике на Томчиноме лицу у приповеци Стари дани: усамљен седи у мраку иза куће, док из осветљене собе једнако допире страстан и заносан Пасин глас, па он онда узме цигарету коју је пре тога завио,

А када нешто касније, из дечје љубопитљивости уходећи Томчу, изађе из куће, он нам даје хладан и језовит, али и један од најлепших Станковићевих пејзажа: „Напољу свуда дубока, мртва ноћ.

јунаково рано детињство: „Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер.

тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер. 34 Приповедање даље тече углавном једнолико.

Тако је, на пример, у првој верзији Нечисте крви звездица метнута након уводног описа Софкине куће, а када је у последњој верзији тај опис пребачен назад као изводни (епилошки), такође је испред њега метнута

што он, чак оштрији, постоји такође у још једној раније навођеној реченици, оној са почетка Газда-Младена: „[…] да код куће од свих највише се боји, поштује бабу,очеву матер“.

Тако је, на пример, тешко превидети да Нечиста крв почиње не само помињањем куће него и њеним проширеним описом. Сем тога, како се радња романа развија, тако се у њу и кућа повремено уткива, и утиче

И у неким другим Станковићевим делима налазимо пажљиво израђене описе куће. Они имају доста заједничких црта. А што им је заједничко, то је и најзанимљивије за проучавање; пошто помаже да се

Јер опис куће код њега и ваља најпре разумети као опис простора где најчешће затичемо његове ликове, где они проводе претежан део

Кад год, рецимо, газда Младен из истоименог романа није у свом дућану, углавном је код куће. Не налазимо га на путу, ни у далекој трговини, али се зато до у танчине описује како се креће од дворишне капије до

Из кућних врата допире светлост. Баба је обично тада испред куће, до чесме. Он долази, кључеви му звецкају. Поуздано прилази баби, љуби јој руку, даје јој кључеве, да их она у соби

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Међутим, капетан је танак домаћин. Није штедио ни код куће, ни при пустоловинама. Хтео је да задиви свет једним Горанином, да покаже Турцима какав може бити један потур.

позиву кнеза и проте колашинскога Иван Војиновић из села Воћника у Дреници, на гласу човек и јунак и још из чувеније куће. Сачекали га њих двојица и право с њим пред ћивот Светога Петра, затворивши за собом врата.

стари колашински особењак и делија Рујо Луковић, вечити чобанин и ваздашњи планински колибар, иако из богате брњачке Куће.

Опет са бубњевима и урешеним Циганима, та литија водила је пребледела Милоја од куће до Куће, од трговине до друге, да се Турци обрадују својој принови, својем новом брату Турчину, и да га дарују.

Опет са бубњевима и урешеним Циганима, та литија водила је пребледела Милоја од куће до Куће, од трговине до друге, да се Турци обрадују својој принови, својем новом брату Турчину, и да га дарују.

Али од те суботе равно до друге, Богдана је свако јутро излазила на помол иза куће И у глас нарицала са својом срећом, за својим домаћином. Цвилили и дрво и камен.

Чекала је тако да му се придрема и да затражи да га води у хижину крај куће и положи у немеку сељачку постељу. Напољу настала тиха и топла летња ноћ, а село се већ смирило од журбе и жагора.

Не дај, дадо!.. Турчин!.. На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће, недалеко од врата, својега мужа. Збунио га синовљев поклич и стао укочено као ступ.

Неће се гласнути испред куће, неће с Прага натурити божју помоћ, но кад буде ушао унутра, кад га Спазе, једро ће изговорити: „Селам алећ Турцима, а

— Богдана!... Не стрављуј то дијете! — промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски. — Напоље из куће, Циганине црни! Надвор и не плаши ми дијете! — крикну она поново и подиже пут њега ожег.

— Зажелио сам се ракије. Богдана. Нијесам је до вечерас окусио откако сам из куће оно изишао. Нијесам могао да се наканим: било ме стид... — Па сад, несрећниче? — Сад није... у својој сам кући.

Паје крвнички тресну на дно куће, псујући и кркљајући како је Турчин, како ће то остати било да се свет преврне. Затим дохвати врч с ракијом и наже не

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Иди кући, корито је баби дошло већ.“ Вратио се деда кући, и гле, Бога ми, Испред куће, кровињаре, ново корито. А бабушка, радује л’ се?

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет.

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице... ФЕМА (увати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. Ух! (Наједанпут га пусти.) Ух!

ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас. ФЕМА (полети на њега, пак се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати. ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати.

Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће! ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч. ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.

(Не шалите се викати, он има такву нарав.) ФЕМА: Бре, але га однеле, неће он мене срамотити! Напоље из моје куће! РУЖИЧИЋ: Не банч, не банч. ПОЗОРИЈЕ 9. БИВШИ, МИТАР МИТАР (Феми): Несрећо и погани, имаш ли памети?

ЈОВАН: Адиес, Жутов. ФЕМА: Ја ћу мало у колиби да живим да могу после прећи у двокатне куће. ЈОВАН: Еј, красна три мужа! Шта неће учинити!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

сунца коме је најближа Наша рана недостижна ИИ О хладна ватро која изгараш Свуд око мене а дан не ствараш Не знају куће где одоше људи Нит позна јутро оне које буди Ал зна их поноћ пуна сунцокрета Биљни петао на крову света Који их само

Краков, Станислав - КРИЛА

Тице су вијугале, пеле се, измицале. Потом на небу тишина. По селу се црнеле порушене куће. Неко је износио побијену децу. Једна раскинута лешина лежала је крај разривене јаме на пољани.

Златни одблесак пливао је још по језеру, које се увлачило у влажну сенку. Крај обала се згрчиле криве куће као преплашене. — Ух, љут је да се побаци од њега... Румени ордонанс се закашља. Пљуцну љутито у страну.

да ли живе они?.. — Ха, мислиш жена те се сећа... — Ма ђаво са женом, али деца... Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље. Котлови су кључали у њима. Пара је била мека и опојна. Са лишћа су падале ситне капљице туге.

Како су изгинула деца била турска, а оџу су Грци још пре четири године заклали, то су их закопали у воћњаку иза куће. Искиданог коморџију опевао је прота са напрсним крстом.

Грци су јој две кокоши из пушке побили. У зору се са двоспратне куће поносито увис дим дизао. Кућа је била блатом олепљена и крива. Ипак се видело да официр ту станује.

Главе се одигле. По вратовима се види да им се очи развукле. Очекују. Гледају у куће за оградама. — Ау, ау... огромни пас се залетео у ограду, и са пеном, уздигнуте главе урла.

Чутурице весело певају на мршавим куковима. Пробуђене жене вриште. Тужно блече овце по бачијама. Код двоспратне куће је пуцњава све јача. Само се једно мало дете, све голо, мирно игра на буњишту. Вичу нешто.

На кметовој кући истакнута је бела крпа. Предају се. Неко помиње бомбе. Одједном се кров двоспратне куће издиже у црвеном облаку прашине, па се све сруши уз тресак. Дуго се још црвени дим дизао изнад рушевина.

Из других кућа воде нове заробљенике. Дрхте преплашени. Један плаче и грли колена. Из срушене куће извлаче затрпане. Официру је греда смрскала главу. Неко је доцније говорио како је кундаком дотучен.

Мија је потражио од њега ракије. Рекао је да буде што љућа. у дворишту срушене куће прикупљали су заробљене. Сељаци се скупили и тражили да се злотвори побију. На све је стране летело перје од гусака.

Привукла га је. — Пољуби... ту... и ту.. Већ је била ноћ када јој је говорио како ће је извести из куће. Он неће да је нико плаћа. — Ти си дрхтала под њиме? Зизи се сулудо смејала.

— Ти си дрхтала под њиме? Зизи се сулудо смејала. У највећој соби рашчупана, ознојена сопственица куће нерадо је пружала још једну зелену банкноту своме крилатоме љубавнику. Био је ђак, пилот, и доста снажан.

Петровић, Растко - АФРИКА

Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за

Главобоља. Враћам се на брод да се мало одморим па ла поново изиђем. Идем у црначке улице, чије су куће као у нашој Палилули, једноспратне, окречене и са дубоким двориштима по којима гамиже свет црне деце и жена.

Огроман смех. Кејови непоплочани, неограђени, земља засађена дрвима, свакако бескрајно блатњава у време кише. Куће иза кеја су дрвени бенгалои: на два спрата, са чардацима, са широким прозорима и решеткама, са светлошћу која пробија

Варош је једна од најстаријих африканско–европских вароши; неке су куће још из XВИИИ века. Простране, на више спратова, патиниране као холандске слике, оне се пењу зеленим брежуљцима, и

Као пожар оне освајају сваки простор чим га ко напусти. Из средине оне сеоске куће никла је палма и однела целу кућу увис.

То је сасвим особита врста насеља. Куће се уопште не виде, заклоњене цветним жбуњем и огромним палмама. То је један јединствени расадник свег биља које се

Његов дом је огромна урођеничка колиба која ме је подсетила много на слике старих римских летњиковаца. Свуда око куће, покривене огромним сламним кровом, веранде испред просторија ограђених асурама.

Био је сасвим мрак кад смо ушли у двориште неке фантастичне куће на чардаке, и веранде, око које се тискале иначе црначке колибе.

Враћајући се, чујемо ларму у једној од колиба. Кроз прозор се виде црни парови да играју. Идемо иза куће и сакривени у ноћи гледамо кроз прозор.

Иако, као исцртане, имамо пред собом јасно све куће, све терасе, све уличице Бобоа до у недоглед, нигде не видимо живе душе. Рекло би се да је Бобо изумро.

Поред ње наслоњена је једна гомила мотки од најскупоценијег угасито црвеног дрвета; зид од куће је од црвене земље потамнеле од сунца; тело ове старице, сасушено до немогућег, такође је врло тамноцрвено, — по њему

Горе је лагано умрло. Данас је на њему једна школа, једна болница, једно утврђење и неколико рибара. Напуштене куће, напуштене палате, патиниране од времена и расклиматане од сасушености. Подови спратова труле.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

(Сваки је пошао у оном, у чему се код куће затекао). Познати јуначина, бугарски хајдук Иља, био је поглавица ове чете.

Сећајте се да је Шуматовац капија од Србије. иза ове капије цтоје ваше куће, жене и дечица. Држите це! Непријатељ је већ двапут бежао пред вама. Ваш је шанац тврд, а ваши су бајонети још тврђи.

Свакога чекају код куће жена, деца, непосејана њива, непокошена ливада, ненарањена стока, неплаћен дуг. Па баш и да це одржимо до зиме, која

сељаци, разишли су се по селима својим кућама да својим знојем опет натапају тврду груду земље, да продају бакраче из куће за исплату каишарских дугова, да продају последњу кравицу за исплату државних дација, да се муче од зоре до мркле ноћи

— А ко гине у паметну, господине? Ко гођ гине, гине помало улудо. Мудријаши сједе код куће крај пепелишта. Ама по ђе-што мудрија је наша лудост но сва њина памет.

— И ако је. Шта ми га ту жалиш? Разносе и моје код куће. Бајаги ти је тамо нама у Шумадији боље. — Мопе, бар тамо код нас нема војске. — Нема војске али има светине.

Видиш ли да ће овај свет овуда ама баш дибидус да пропадне. И гину, и куће им изгореше, имања им пропадоше, и вамилије, пусто, у свет прскоше.

су напали на своје сусједе, с којима су цјеле петстотине година живели као браћа, попалјећи и пустоши ћи нихне села и куће.

Та ми смо чеда револуције. Ово парче државе, ово мало своје куће и слободе, ово мало свијеног српског гнезда — све што имамо, од револуције имамо; она је препородила ово парче српске

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Ни куће, ни кућишта... Или су нас изнурене и малаксале сносили са положаја у болнице, где су се стицали из многих команди и са

Пре је личио на неког марљивог чувара, који савесно обавља своју дужност, него на ратника. — Имаш ли извештаја од куће? Преко његовог лица пређе сенка туге. Одговори ми једним крајем усана: — Немам. Већ чујемо неки жагор људи.

Ја им могу користити и на други начин. Али онај један се пресамитио преко бедема, као да је на прозору своје куће. Запитао сам овога поред мене да ли су дошле њихове мртве страже. — Стигли су малочас. Чули смо како копају.

Или се од пролазника распитују да ли је ко добио извештај од куће. Из тих непотпуних и увијених извештаја наша позадина је реконструисала живот у поробљеној земљи.

Бугари гледају такође кретање у равници, али не могу да добаце. Виде се и села притиснута јаром. Куће изгледају као свенуле печурке на сувом времену. Наишли смо и на једну саобраћајницу.

Један врабац скакутао је око прозора, као да је то нека пуста кућа. Потерасмо коње око куће. Испод једне стрехе видело се скорашње лежиште коња. — Шта ово може да значи!

Као да та земља и није била у рату. Ви знате како је било код нас... Код куће је остао само онај који није имао ногу или руку. Узми само Војина.

друг Драгутин, или како су га они сада прекрстили „Шарл“, дирао је најмлађу сестру да је она заљубљена у лекара њихове куће. А кажу, господин доктор Жерар био је страховито ружан човек.

Напољу ме обавио хладан ваздух, и већ када сам се удаљио од куће, мислио сам само на Арлету. Ушао сам у кафану да сачекам Тому. Сео сам за један сто и узео новине...

Доцкан је. А затим, ни ја не знам тачно где беше њихов стан, јер је то једна петокатница. — Зваћемо је преко чувара куће — преклињао сам. — Да је диже из постеље?!... Немогућно!... Сад је прошло десет часова.

Тома ме наговорио да свратимо у једну кафану и да им напишемо писма, која ћемо предати чувару куће. Тако ћемо их бар видети сутра на станици. Затражили смо коверте и хартију.

Тома је звонио. Наскоро се појави једна чупава дремљива глава. Тома предаде оба писма и замоли чувара куће да их рано изјутра преда госпођицама. Разуме се, дао је добру напојницу.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Јест, нађе се гдигди која послена, Али мало има зато поштења. Безазлена саде, вели, код куће седи, Сад по моди свака ходи, с пенџера гледи, Ко год прође, с' сваким слатко беседи.

Знаш, мамо, да немам ни пребијен новац, Зато мене неће сиромах трговац; А богати броје куће и дућане, И колико има земље за орање.

Јован Пачић СУЈЕТНА ЖЕЉА МОЈА У ПРАДЕДОВА КУЋИ ЖИВОТ ЗАКЉУЧИТИ Крај дунавске ширне баре, Прадедова куће старе, Как’ у сену пребит желим! Прем је мала, ниска, проста, Била б’ опет мени доста Да у њој се развеселим.

Гди су ти Србљи сад? На њиним гробовма страни Зидају куће, да сви времена жертва буду. Тако се природа обрће вечно, сама једнака, Све на земљи што је мени подлаже скорој...

Гле Северина град, у развали лежи сахрањен! Гди су биле куће, гњизде се гуштери сад. Није л’ то предел Дечанскога негда области, Гди је Србаља мач крчио владу себи?

Кад други своје несрећу куће, Деце оплакује срам, Ти си без сваке скорби ишао, од сваке беде стран. У вечном света немиру ти си Један уживао

Нема ту мира за крв, ни благе за главу ведрине Кад те од куће тера бљутка самоћа у луг. Ил’ не носи очи, ил’ води са собом чедо, Сам, са очима, млад, не ид’ у Пратер по мир.

се јавне погибели; може ли жалосније бити миле сроднике своје гледати како мртвеукопатељи са клештама и чакљама из куће, собе или које друге стаје немило, као скота гола нага извлаче, на кола товаре и у гробнице опште между многе мертваце

је у Ириг доходио, или покрај тог места пролазио, кожа човеку јежила се кад погледа на опустошене, разваљене, попаљене куће; кад види около цела Ирига један клафтар дубок и толико широк јендек, исто таковим јендеком опкопано гробје и шпитаље

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Сјутра је Преображење, а уједно и царски дан. Сјутра ће се код кнежеве куће огледати Јаблан и Рудоња. О томе Лујо будан сања.

И прва се носила кренуше из Рељине куће. Иза тога чељад се поче поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла,

Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи.

Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи.

Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.

— Немој, господине, да на мене пане проклетство: да сам угасио своју крсну свијећу; да сам оставио своју крв брез куће и кућишта, а на 'ваком данашњем земану! Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе...

Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши, па пô сата иде странпутицом.

— Да ли је код куће? — прошаптах. — Ја мислим, да јест — одговори Стевица једва чујним, уздрхталим гласом и поче ме гурати руком, кроз

— Хајде ти напријед! Приближих се лагано на прстима и извирих иза горње стрехе. Код куће је! Поднимио се на обје руке и одбочио на голе, сувоњаве лактове, па укочено, блесасто зури у нешто пред собом.

То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђврђијин кикот и некакав мушки глас.

Је ли? Јест... Е, добро. Кад сад пођемо од намастира, ти ме поћерај на ату, па кад будемо поред Брадарине куће ја ћу котлу, а ти за мном. Казаћу им, да си се одметнô, поробио и намастир и мене, па 'оћеш и главу да ми узмеш...

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

А и да је истина, опет је то друго. МАРИЦА: Не знам по чему? АНЂА: Па по томе што је срамота да девојка изађе из куће, а таван је у кући. МАРИЦА: Е, то ти вреди!

МИЛИСАВ: Овде ми је згодно, нико не зна. Па, ето, опет украли! ЖИКА: Па дабоме, кад не држиш веш код куће, као сав остали свет. МИЛИСАВ: Ама, код куће још горе, зато га и не држим тамо. ЖИКА: Поткрада те газдарица?

Па, ето, опет украли! ЖИКА: Па дабоме, кад не држиш веш код куће, као сав остали свет. МИЛИСАВ: Ама, код куће још горе, зато га и не држим тамо. ЖИКА: Поткрада те газдарица?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер.

тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да код куће од свих највише се боји, поштује бабу, очеву матер.

И с братом на рукама, било тамо код матере у кујни, било испред куће, и забављајући га, тако чека оца да из чаршије дође на ручак. И после би и отац долазио.

И онда би настао онај после ручка кућни, тих мир. Чудан и чисто нем мир. У коме сви они: и Младен испред куће с књигом или таблицом, и баба у башти, и мати му унутра опкољена белином рубља, одударајући од тамног црвенила по соби

тамног црвенила по соби простртих ћилима, јастука, и око њих цела кућа, и околни зидови, а тако су изгледале и суседне куће, тако улица, тако иза њих чаршија из које се чуо тих жагор, — све као да се одмара, лежи.

Као после ручка, па све засићено, уморно, некако увучено, чудно, немо оцртава се, тако да се горе, више куће им, по небу чисто осећало како подне, време иде, пролази дан, мрак наилази.

ИИ Тај подневни, после ручка кућни мир нарочито се јаче, више осећао код њих, због куће им. Висока, увучена и ограђена високим зидовима и високом двокрилном капијом.

Али кад би се капија отворила, па у њу ушло, човек би се трзао. Бунила би га она удаљеност куће и големо дуго двориште. Чисто као да би се упадало, тако би се силазило и дугом калдрмисаном путањом ишло ка кући.

Лицем куће, целом њеном ширином, испред ње, протезала се башта и губила наниже. Супротни, комшијски зид није се видео од силног

Супротни, комшијски зид није се видео од силног дрвећа које је било велико, старо, разгранато. А одмах испред саме куће, где је био трем, плоче, чесма, шимшири, биле су лозе чардаклије које су, пењући се до горњег спрата, разграњујући,

горњег спрата, разграњујући, ширећи се и мешајући се са лишћем и дрвећем из баште, чиниле један зелени свод који је од куће наниже једноставно, густо, протезао се а саму кућу као половио и чинио да се иначе тамни доњи спрат готово не види а

Са капије се упадало и ишло калдрмисаном путањом. Испред куће био висок »ћутук« и чесма са које је вода текла и свеже падала и натапала башту.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Б. није добро дрво. Њега не треба држати близу куће, ,јер ће у кућу гром ударити (ГЗМ, 19, 1907, 320). Кад сватови дођу пред младожењину кућу, мећу барјаке на какво дрво

Србији врачаре »изводе ђаволе« ‹који су и демони воде› онда је стање врло опасно, и многи не смеју да се макну од куће без б. л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399).

Болесник може да пренесе грозницу, после заласка сунца, и на б. л., који после баци изван куће (ЖСС, 280). Болесник од грознице треба да пљуне на јаје и б.

Кад би, уочи Видовдана, полазила чељад из куће на оро, домаћин би свакоме предао по струк б. и рекао: »Да будеш као овај цвет црвен и јак« (Софрић, 16).

У источној Србији, за време док врачара, вршећи »црне« враџбине, »изводи ђаволе«, многи не смеју ни да се макну из куће без б. и бела лука (БВ, 7, 1892, 399). Кићење босиљком у врло много случајева има апотропајски циљ.

Босиљком се кити глава ускршње печенице (СЕ3, 19, 45), и овна који се коље приликом измирења момкове и девојачке куће (када се десила отмица, іб., 139); такође и бардак вруће замедљане ракије (жртва прецима! Упор.

Бреза. 1. Бреза има апотропајску моћ. Од ње се плаше вештице (Софрић, 46). Кад сватови полазе од куће у цркву, они прелазе преко брезове метле — очевидно у намери да брезова метла задржи уроке и зле душе (обичај виђен у

Њиме се ките сватови (СЕЗ, 16, 204; 19, 143; ЗНЖОЈС, 11, 114; 117). У Херцеговини се понегде о Божићу ките куће б. (ЗНЖОЈС, 6, 302). На Цвети носи се б. у цркву на благослов, па се после да стоци да га поједе (ЗНЖОЈС, 18, 73).

Кад је Ирод наредио покољ деце, онда су Јевреји, идући из куће у кућу, метнули бршљанову грану на сваку кућу где су дете погубили, да се не би поново у ту кућу навраћали.

, 643. Слично гатање и у ЛМС, 139, 87, само што ту В., пре но што се метне под јастук, треба три пута обнети око куће). Вид се сматра као сигуран лек од очију, и због тога га на Видовдан бацају у воду и том се водом умивају (ібид.

трном (ЖСС, 284). Када се појави каква епидемија, сва чељад из куће да своје тканице бајалици, па их она једне на друге настави, закачи за кућна врата, па онда растегне, и докле дођу, на

Црним г. урезује се на колачићу запис против беснила (СЕЗ, 13, 297). На Цвети г. гранчицама ките се куће и обори (СЕЗ, 19, 40). На Ђурђевдан пре сунца мећу жене глог у омају у којој ће се купати.

Ћипико, Иво - Пауци

—А да! — узврати Раде, почекавши одговором, — а код вас блата! — и насмија се весело. — А код куће? — Здраве сам их оставио. — Опреми га! — заповједи газда момку и дохвати новине и унесе очи у њих да чита.

Куд ће сада? Престало је кијати, па, гоњен својом главном мишљу, упути се од куће. Мисли: биће неког да заметне коло, али код сеоскога бунара нема никога.

И јест засуо; зајазио је путеве, јаруге и ногоступе, преодјенуо и покрио бијелим чистим покривачем куће и главице, и над селом планину ојајио, и све је уоколо притиснуто оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано

Док је гођ могао стати на ногама, није хтјео остављати своје куће, а и сада, кад му већ не да ни дисати, једва се склонио, на молбе Радине, да се пресели к њима.

Попивши сваки своју на искап и, руковавши се с Илијом, заогрнути кабаницама, изиђу њих двојица из куће. Илија сједе уз ватру, запали и — гледа у пламен, а Смиљана, жена му, врти се по кући.

Коњ се запјенио и фрче. Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре, наљути се и тјера га из куће. Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло, погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга

Зовете ме кад болесник већ не зна за се... Живине! Нагло, не рекавши ни „збогом”, изиђе из куће, и, истргнувши из Илијиних руку свога вранца, зајаши и одјури трком.

На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће, већ на радњи, а без њега тешко јој се одлучити.

Узео новац код господара. —Треба да виде новац, — рекао је газди, биће лакши посао! Понио је са собом од куће двије обилате суве крмеће печенице: дароваће једну газди, а другу биљежникову писару, „шкривану”.

Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене. Вели, и куне се: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће

Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене. Вели, и куне се: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му

а ако ти буде криво, знаш гдје си се родила. Цвијета поплашено гледа уоколо и ни на коме од куће не устави очију. Сви је наговарају да се поврати: и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Овај честити старчић испео се горе, к нама, да би показао колико му је стало да сачува пријатељство између наше куће и манастира. Лауш је био суров, чак и више него што сам очекивала. Ваљда га је разбеснео сам игуманов долазак.

неког месног оружара, којем је ћерку лечио од жутице на гај начин што ју је по цичи зими терао да трчи нага око куће, после чега је јадна девојка умрла од назеба. Изгледа да су му због тога одсекли и нос.

Чинило се како не зна ни толико да сам овде ипак некаква домаћица, да сам жена господара ове куће. У реду, ја знам да је он монах и да му је забрањено обраћати пажњу на жене, али зар није могао макар неким

Направићу легало у липовом хладу између вира и наше будуће куће, ослушкиваћу шуморења воде, цврчке што звоне у високој трави, вуге и чешљугаре у жбуњу, распамећену галаму слободе, на

Свеједно, чак и тих неколико прасади онерасположило је Димитрија. Кад сам донео прво прасе и бацио га испред куће онако крваво, са прободеним трбухом, Димитрије се благо осмехнуо и прогутао пљувачку.

Напољу су утихнули сви звуци. Хладноћа је натерала раздрагане људе натраг у куће. По доњем и средњем дворишту мине каткад нека прилика умотана у капуљачу и поново све остане пусто и туробно.

шуме, пусте пропланке, начиниће скровишта од грања и бујади, саградиће брвнаре, колибе од облица, сазидаће камене куће, издубиће собе у стени, запатиће стоку. Оживеће празна, некорисна шума.

Мирно ће посматрати како Сабориште расте из године у годину, како дуж Белога потока ничу нове куће и како се пшенична и јечмена поља шире према југу и према западу.

Није он од таквога теста да би седео код куће и ушмркивао балаву децу, цепао дрва и пребирао боб. Игра му јабучица, зажагрио очима. Лауш се није мицао.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

ове Нађоше у једном двору, Алхазра који се зове, За владе Манојла Сретног, и њих су на јавност дале Две старе, учене куће Переса и Гонзале И њих су певали тада веслари шпањолски тужно У тихе, звездане ноћи бијући веслима дружно. 1890.

Сунце се гасило јасно, Када се Силвије једном од куће подиже касно. Вече је пролетње било. Под небом црне се ждрали, О пусте обале реке ломе се румени вали, И магла увија

Ал' та веселост беше овај пут сумњива нешто, После онаквих снова. И зашто гледаше крадом Кад кравар од куће пође са својим рогатим стадом? Ова га мисао уби. А пиће чињаше своје, И гнев се будио тихо, јарост на оних двоје.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Одавде се виде, као на длану, све јавне грађевине, па и приватне куће. Пре но што сиђемо доле, ваља да одавде, сагледам и задржим у памети главне улице, артерије вароши, да бих пошао право

Пету данашњег дана. Хтедох га убедити да нисам код куће, но поглед на посетницу задржа ме од тога. На њој сам прочитао отмено женско име и презиме са предлогом „фон.

Ова је највише страдала, њу оправљам и крпим при свакој својој посети. Иза куће, па до самог Дунава, пружа се, некад лепо уређен, а сада запуштен парк и врт, који није више ни једно ни друго.

Ено је где већ тоне на Западу и залази за кров моје куће. Окренимо се зато ка истоку. Ту је изглед много слободнији, јер на тој страни тече широки Дунав, а она друга његова

белих штапова побијених у траву, чак до леве тарабе врта, коју додирује; оданде се кроз џбуње смокава упутио до саме куће, да се оданде опет поврати у јоргован.

Ваљало је све те госте удобно сместити. То је било, благодарећи пространству наше куће, могуће. Цео горњи спрат њен стављен је гостима на расположење.

Он је становао до куће мога деде Димитрија, и ту смо се упознали. Био је математичар и човек широке душе и образовања, и тако смо се

Та су јата била, у неку руку, само решетке на прозорима наше куће, кроз које смо сагледали ове далеке светове. Преко десет хиљада таквих маглина посматрано је и проучавано, а има их

Кров опустеле куће прокисава у тајности, а нико то не примећује догод ја не дођем и не видим шта се догодило. Онда морам да мењам

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Дечја потреба за игром и слободом, опевана без васпитне „сенке“, као да призива „Бегунце од куће“ Љ. Ршумовића који беже „само да се склоне“ „у неку слободу“ и сведочи о снажној актуелности песама за децу Ј.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Ташаниног свекра и старалац покојникове масе ЧОРБАЏИ МЛАДЕН, отац Ташанин, баштован-пиљар и горди таст најбогатије куће САРОШ, певач, мухамеданац али домородац, присни друг Ташаниног покојног мужа ПАРАПУТА, просјак, блесаст, полулуд, тако

Виче: што да сваки час и сваки дан теби долазим, те да почне свет говорити: како, ето, зет умро, па сад ташта из куће не избија; не може да се наједе и напије. А ти, и без нас опет ниси сама. Ето: слуге, момци, толики свет.

(Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру

ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да толике године из куће не излазиш, да свет не гледаш, да тужиш и плачеш. (Плаче.) Ја ли, твоја мајка, теби то у инат учиних?

Па колико пута јој говорим: нека и из саме куће изађе, нека се прошета, разоноди. Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље. И не мора тамо ићи.

Ти већ знаш њега. Он, само да му се не пребаци како је недостојан и недорастао за таста оваке и оволике хаџијске куће, пре би ме мртву гледао него што би дао да се у што покојниково дира! А за хаџије: хаџи-Ристу и друге?...

Само зашто не идеш у кујну, и тамо ће ти дати да једеш и пијеш. ПАРАПУТА (мумла): Моја је ово кућа као што су и све куће моје! И ви сте сви моји! И сви ћете као и ја земљу да једете, као што ће и вас земља да једе.

Као браћа смо живели, па сада на овај ваш празник бива ли, ред ли је, могу ли да и ја код његове куће одем и видим његову децу?« — »Слободно, слободно, Сароше«, одговарам ја, »увек, у свако доба.

МЛАДЕН (нећка се): Ама... ХАЏИ РИСТА А не; овако мора! Ти и ја с децом па код мене, код моје куће! МИРОН (Младену): Иди, иди, Младене. СВИ (Младену): Иди, иди, Младене.

И овде, испред твоје куће, скривен у какав кут, целе ноћи гледао кроз прозоре, да кроз њих, кад проминеш, на завесама бар твоју сенку сагледам...

Више праг те куће не смем да прекорачим, неће ме ни примити; а ако ме и прими, јер толико је добра, неће излазити пред мене.

И зато, ово је последње весеље. Сутра, на коњу или пешке, одох одавде, за увек. Јер без ње, њене куће, не могу, а к њој — не смем. Покушах да сам себи судим а рука — кукавица дрхти. (Вади јатаган из силава, баца га.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Одвојио се и од куће и од свирача. Сам припева уз нечију тугу или севдах, некад по клупама у парку, или у чамцу на реци, некад по свадбама,

„Децу желиш, Ристана?” — „Три мајке умиру у мени.” Мајстор Коста је предао радњу, издао један део куће и увукао се са Срећком у крило. Неколико месеца нису знали шта је с Ристом.

Мајстор Коста изда још један мали стан и сабије се у крајичак куће. Као што су становали, тако су на крајичку некадашњег живота почели да живе један мали нездрав живот.

Срећко сад и кува. А мајстор Коста узео да ради повртњак иза куће. Најмили су момка, тобоже баштована, и производе поврће и продају га. „Коста Земљотрес пиљари”.

Иде лепотица моја за процесијом, код часних сестара је учила шити, види сваког ђавола у сваком буџаку моје куће, а сунце на небу не види... У шталу да је привежеш!...

Падају имена, цифре, анегдоте. Стигоше међутим до госпа Нолине куће и пред чувену стражњу зелену капију за колски пролаз. Ту отпоче и шала и смех. — Шта ради, Боже, онај жути штајервагн?

Снажна девојка, стуб куће, умна далеко нада своју околину, она одједаред узе особита права, заузе став, и поче некако да администрира ствари и

Радила је у неком старешинском замаху и у кући, и над очевим рачунима, па и над малом својом полусестрицом. И ван куће се девојачки њен живот определио особито.

Изнутра по прозорима, још и дрвени капци. Улаз у кућу је само један, масиван, окован, једнокрилањ Свуд око куће брисан простор, башта чак доле, иза споредних зграда. Два везана вучјака, и једно пуштено чобанско псето.

Ноћу, стражар кућни обилази зграде и дува у рог ако му се неки шум учини сумњив. Овако су изгледале куће по свима великим имањима, и то је донекле био и стил и обележје господства и богатства. Лазарићи су били богати.

Живела су браћа у два домазлука, у двема половинама куће. Сједне стране, стари отац и млађи брат са својом Швабицом. На тој страни је владао тврдичлук.

Два дела куће је везивао, наравно и делио, ходник, таман, дуг, пун ормана у дебелим зидовима. У тим орманима је било, као у свим

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

да су им синови слободни, то ће рећи безобразни, сасвим други начин имаду, који је и наш путник, као момак из високе куће, врло добро испекао.

моди начињене, преко који скоро до колена лепо извезена долама, на глави калпак показиваше да је Роман од велике куће, и за знак да је ритер, имао је чизме с мамузама. Коњ млад и прекрасан, за кога би сваки паша 10.

пањ, ни о кладу«, него »и о пањ и о кладу«, почне ударати главом о свако дрво, и тако испребијана и излупана једва до куће дође.

и мирољупце оружијем напао, на три стотине јуриш учинио, педесет потукао, и сад у тамници лежи и тако даље, од куће до куће идући, стигне најпосле и до честитога аге, гди придода да је исти младић неописане лепоте.

и мирољупце оружијем напао, на три стотине јуриш учинио, педесет потукао, и сад у тамници лежи и тако даље, од куће до куће идући, стигне најпосле и до честитога аге, гди придода да је исти младић неописане лепоте.

Ах! Јадна! Дидо је бар код куће, као краљица, ком је тела руку дати, а особито је удовица била, којој се свашта не замерава; али ова кукавица?

— Но иди, свирепи, пашћеш ти каквом ђаволу у руке, која ће те толико кињити и штипати да ћеш се и куће и кућишта ратосиљати. Онда ћеш јамачно потражити добру агину кћер, и бар можеш рећи: Овде лежи покојна моја несуђеница.

— Код куће нашег гимнософисте дочекају ји његови самисленици у пуној униформи, и разумевши намеру наше Чимпеприч, с највећим торже

код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато наоди, нити пак како ће трокатне куће зидати.

код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато наоди, нити пак како ће трокатне куће зидати.

Колико сам пути у кућу мога Глише чизмара одлазио, и при сваком питању: Је ли код куће мајстор Глиша? одговорила би његова жена: »Нису«, то јест мајстор Глиша нису код куће. А шта вели мајстор Глиша?

одговорила би његова жена: »Нису«, то јест мајстор Глиша нису код куће. А шта вели мајстор Глиша? Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим: помози бог, мајстор-Глишо!

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима као код своје куће.

је некако на странкињу, из боље породице, распуштеницу каквога директора банке, који је ухватио на делу и одјурио из куће. Трећа је била девојка од порцулана, врло светлих очију и са осмехом на уснама.

јесу ли сунце и месец муж и жена, вероватно, на основу тога што сам запазио да муж — сунце — није никад ноћу код куће, а жена — месец — није опет никад дању код куће.

на основу тога што сам запазио да муж — сунце — није никад ноћу код куће, а жена — месец — није опет никад дању код куће.

Госпа Станка је била једна млада, отмена госпођа, пријатељица наше куће, која нам је чешће долазила. Једнога дана, када сам запазио на њој извесну прошену, поставио сам матери питање: —

пред врата на улици са рукама на леђима и чекао ујутру и по подне судско и среско чиновништво, које је крај наше куће пролазило, те им качио реп одостраг.

Ако би наишло позориште, страдале би, разуме се, хартије из очеве канцеларије, ћилими и јастуци из куће, даске из шупе, брашно из кујне, вуна из јастука за бркове и браде, па онда сукње, стари капути, курјуци од косе и сви

Овако сам примио на себе спољне послове, с обзиром на то што сам био „дете из боље куће“ и врло сам рђаво учио стране језике, што је такође једна од квалификација наше дипломатије.

Ово би друго место било за препоруку опште владама, јер само горе, на каквом ораху или на крову четвороспратне куће, могли би бити обезбеђени од радозналих новинара.

Мешулам, на основу поверљивих достава, обавештен да ће суседи сутра после подне ићи у виноград те никога неће бити код куће. Он је свој предлог завршио Мојсијевим начелом: „зуб за зуб, око за око!“ тј.

Или увуче се господин код младе жене кад јој муж није код куће и таман млада госпођа села у крило разнеженоме љубавнику, а неочекивано наилази муж.

А реч може да се испече ако се загреје столица код куће, па се на тој столици седи све док се не испече реч и за то време се учи српска граматика, као најважнији предмет,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Овако ћу преко прве ограде у ноћ. Неки пас лану. Ордонанс нешто пропрмља, као да опсова. Куће су биле затворене, нигде светле искре, као да је цео свет замро. Само ми, као утваре, провлачимо се покрај плотова.

Од непријатељског ескадрона нисмо даље него три стотине метара. Чини ми се, видим тамо и неку ватру. Куће се притајиле. Онај пас залаја. Ах, да сам у могућности, побио бих све псе овога света.

Први пут војници су застали неодлучни. Видели су они да отаџбини нема спаса. Требало је оставити куће, породице. У неизмерном очајању које је обузимало земљу, зашто и они не би подносили опште јаде заједно са својима?...

Свеједно што је војска измучена. Наићи ће друга, која боље плаћа. Турске куће су забарикадиране и кроз решетке на прозорима гледају Турци одступање војске.

Седимо око ватре и ћутимо... Снег поче да пада. Још једна невоља више. А ми без домовине, без куће, без огњишта. Снег сигурно и тамо пада... тамо, око наших кућа, где живи поробљена сиротиња без игде ичега.

него велим... — Не жалим... не жалим, па шта онда? Да причамо причу. Је ли... Око твоје куће у селу расту шуме и забрани, а шта ће моји да раде у вароши?...

— Заиграће мечка и пред твојом кућом! — добаци неки пешак. Лупамо на вратнице једне куће, али нам се нико не одазива. Решавамо се да развалимо врата.

Некако зарана стигосмо у једно село. Војници се разместили по шупама, а ми одабрасмо неке црногорске куће. Рекоше нам да овде има и црногорске војске.

Пронађох најзад ту кућу где је био смештен штаб црногорске војске, за овај део фронта. Стражар ме и не погледа. Из куће је допирао весео жагор. На улазу сретох једну Црногорку. У недоумици је запитах: је ли ту командант.

Ми продужисмо пут, све покрај неких утрнулих њива, малих и јадних. А и куће су биле као птичја гнезда. Некоме паде на памет да затражимо хлеба, јер ако и имају, таман могу да потхране нас

Е, то је сувише! — плану командант. Али, ипак, извади двадесет динара, даде јој љутито и изиђе из куће. Падала је ситна киша, а по друму отицала прљава вода. Војници су били готово боси.

— Море све нам је једно, те једно — вели један пешак. — Ја мицам, па мицам — наслони се на зид куће. Онда проговори више за себе: — Колико низбрдица, толико узбрдица...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Што се тиче тела; садашњост се, и авантура док је у току, само преко њега објављује. Кад изађем из те куће, наслоним се на зид, погледам од горе до доле, дуж улице. Свете на север, свете на југ!

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

И, док би јаје на земљу пало — на улици не би ни живе душе. Сав збуњен дође Дрвосеча до своје куће, још са улице викну: — Шта је овим људима, жено? Жена одшкрину врата, затим их брзо залупи. — Шта ти је, жено?

Млâде се небо и земља сваког пролећа, плоде рибе у води и птице у ваздуху, све улице и све куће пуне су деце, само се у њеној ни дечји плач, ни дечји смех не чује.

Како је која на земљу пала претварала се у крупан и црвен маков цвет. Убрзо се читаво поље око младићеве куће црвенело као да га је захватио неки изненадни пожар.

Твоје је да чуваш стражу. Моје је да заиграм страшну игру... — осмехну се Варалица у себи: у картању је он код своје куће, познаје карту с леђа, по мирису јој вредност зна. — Почињи! — развали орлушина кљун, а Варалица се насмеја.

Домаћице нису ни отварале прозоре, али ветар је, свеједно, уносио прљавштину у куће. Чинило се да је и снег који пада прљав.

Затворени у куће дечаци су с тугом гледали бивша игралишта, али најтужније је гледао један мали тршавко. Недељама и месецима доносио је

Дечак настави да чисти, па кад је почистио испред своје куће, он настави да чисти и испред суседских врата. — Па, шта је ово, људи? — узвикну Главни чистач.

Венац окупљених људи узрујано се заталаса. — Дај ми је, дај! — повика неколико гласова. — Хоћу и ја испед своје куће да почистим! — људи су се гурали, свађали, отимали о метлицу, а ђубре је расло.

Гомила радозналаца пратила га је на одстојању, без речи. Тако су и до града и до старчеве куће стигли. И гле, поново пред метлицом поче да узмиче ђубре.

Звонило је и звонило, док људи нису почели и на саму помисао о звоњави да се јеже и затварају у куће. Зима и глад ближили су се једнаком брзином, а неиспавани и заглухнути људи свађали су се безразложно и за ситнице.

Људи су почели журно да скупљају ствари и алатке које ће понети у нови крај, а душа им се грчила при погледу на куће и њиве које остављају.

Спомену неко старца који је разговарао са птицама, сети се село погодбе с њим, одбаци пушке и поче уносити ствари у куће. Како је слатка била тишина! Како је нежно падала на људе и на поља!

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Врање. Садашњост. ПРВИ ЧИН Велика пространа гостинска соба Хаџи-Томине куће. Отворена двокрилна стаклена врата, а с леве и с десне стране широки прозори са дрвеним решеткама.

Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не!

Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном...

Ништа. Ни »зелен лист«. СТАНА (замишљено, за себе): А, поклон, дар!... Нека је он само овде, код куће, а то!... ВАСКА Јест. А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није?

А оном Стаменку кажи: жив да ме не чека, ако и он сада оде од куће и запије се. Ту да је! Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.) ТОМА (за себе): »Гости...

А оном Стаменку кажи: жив да ме не чека, ако и он сада оде од куће и запије се. Ту да је! Код куће! Стоку нека гледа и чува. ВАСКА Хоћу, оцо. (Одлази.) ТОМА (за себе): »Гости... кућа... стока«... А моје? Све оде.

Нећеш га ни ти да заиграш и да запеваш! (Одлази и виче): Хата ми седлај! Улази Ката. КАТА Шта се од моје куће ово начини? Ох, Господе, што ми оволико црно досуди и писа? (Куне): Ох, синко, синко, суза те моја не стигла.

Све бре, све зови овамо на радост и весеље! ТРЕЋИ ЧИН ПРВА СЛИКА Гостинска соба Хаџи-Томине куће. На среди собе, на душецима, лежи Стојан, опкољен, утуткан јастуцима и јорганима.

Дај бар... (Сагиње се и мирише јој прса.) Коштана! Лепото!... Ооох! ДРУГА СЛИКА Миткина кућа. — Башта испред куће. У прочељу лепа кућа на два спрата, са таваницама, уресима, балконом.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

1924 — 1925. ЉУБАВ О, да ми је нешто па да будем река, Па да течем испред твоје куће мале; Певајући теби, да разбијем вале о прагове где ти стаје нога мека.

1912. ПОВРАТАК Мрем... Са мојих њива ено други жање... Тамо више нема старе куће моје — Под очевим кровом страна чељад стоје, И шљемена српских све је мање, мање... О, лијепа поља! о лијепе луке!

Он беше сметен, дрвењак прави, Спотицô би се, и где се јави Све цуре кикоћу с бока. Код куће често, у соби тамној, Седео је м чекô, Пружао руке у чежњи пламној, А речи не би рекô, Али у нему поноћ и касну

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

и отимати, подизали су Турци и народ сав у потјеру, и премда су их гдјекоји људи у друштву тјерали и тражили а код куће их по зградама и по шумама крили, опет се кадшто догађало да су их хватали и убијали: кога убију, ономе пандури

Освајач је све немирније живео у нашој отаџбини. Смрт га је вребала са сваке стране: у гори, на полу, на путу код куће, кад је усамљен и кад је у друштву, по мраку и по дану.

И Пејо зове у борбу за одбрану људског достојанства, зове у „планине и кршеве љуте“ и у „пећине, куће зазидане, што су њини стари зазидали од велика страха и зулума“.

Турске куће остајале су пусте. На мунаре је падала паучина. Где су били турски друмови и калдрме, „и куда су Турци пролазили и

твоју билу руку, ну потруди чудо и господство, и поведи мила зета твога, ну доведи Страхинића бана у дворове и у куће наше, да ми неку пошту учинимо“. Сваком Јуже хатар навршује.

Турци, браћо, све седам дахија, тако наши инџијели кажу: да ће ваше куће погорети, ви дахије главе погубити; из огњишта пронић ће вам трава, а мунаре попаст научина, неће имат ко јазан

вјеру њега домамити; своју ћете вјеру изгубити: једног посјећ’, а два ће утећи, два пос’јеци, четири одоше, они ће вам куће попалити, ви дахије од њих изгинуги.

Када виђе око куће Турке, он се њима јавити не ћеде. Јави им се млада Ђорђиница: „Да бог с вама, Турци, ноћас био! Шта тражите овђе у то

А по народу највише разносе песме слепци, путници и хајдуци. „Слијепци ради прошње иду једнако по свему народу од куће до куће, и пред сваком кућом испјевају по једну пјесму, па онда ишту да им се удијели, а ђе и ко понуди, онђе пјевају

„Слијепци ради прошње иду једнако по свему народу од куће до куће, и пред сваком кућом испјевају по једну пјесму, па онда ишту да им се удијели, а ђе и ко понуди, онђе пјевају и више;

као жена куђељ’ уз преслицу кујунџија — златар кујунџика — кујунџијина жена кука и мотика — сељаци, народ кула — куће од камена; „у Херцеговини се“ — каже Вук — „свака кућа од камена зове кула, а у пјесмама и она која није од камена

и:) неверан, непоуздан човек, издајник него — (значи и:) само неђе — негде неимар — градитељ, мајстор који гради куће, цркве, градове нејак — дете, млад, недорастао нејачак — мали, неодрастао нејмати — немати Немања Стефан (у

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ 8 ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ 9 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР 10 ЦИПЕЛЕ 12 БИЛА ДЕВОЈКА МАРА 13 БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ 15 ПЕРТЛА СЕ НАМРТВО ВЕЗАЛА 16 ИЗА ПРВОГ УГЛА 17 А МАЗЕ ТАТИНЕ 19 ОДАНОСТ ЈЕ ПСЕЋА 20 УЗЕО САМ ХАРТИЈУ И ОЛОВКУ 21 КАД

сликање Откад се удала Мара За Ђуру сластичара Ради на точењу бозе Па јој и није до позе За сликање БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ Бегунци од куће Не бирају средства Они само седе И смишљају бекства На све стране света У сва лепа места Могу

се удала Мара За Ђуру сластичара Ради на точењу бозе Па јој и није до позе За сликање БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ Бегунци од куће Не бирају средства Они само седе И смишљају бекства На све стране света У сва лепа места Могу ако хоће Да се

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Она ћути чак и кад је туку, а ја се на примјер, тако славно дерњам да се пола села слети код моје куће. . Претресоше и остале ђаке какав је који и је ли погодан за дружину, а на растанку Стриц још једном потврди да већ

земљину куглу у ономе положају у који је постављена вјештим рукама дјечака Мачка на полумрачном тавану сеоске куће, уз опасно зузукање оса, које су малишану сметале и поквариле му мајсторију.

— Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану. Ја се увијек горе завучем кад нешто смишљам.

Увече се опрезни Мачак једва некако извуче неопазице из куће и пође на друм да сачека Стричев повратак из млина. Напињао је уши и буљио у таму, али што је више напрезао вид,

— Ти се сад враћај кући, а ја остадох да овде спавам — рече Стриц пипајући убијено кољено. — Казаћу код куће да сам ноћио у млину. Мачку се није враћало самом кроз шуму, па поче да га страши: — А зар не мислиш на вука?

То ни издалека није личило на онај кромпир који се код куће кува и пече. Ово је било јело које се спрема у слободној дивљини, у шуми, једе се кад хоћеш и колико хоћеш, нико те на

Волим да једем кромпир скачући с ноге на ногу, онда ми је најслађи — мудровао је Ђоко Потрк — али због тога су ме код куће стално грдили. Ја зграбим кромпир, поиграм и таман да ћу с њим у уста, а дјед прутом — швиц, швиц по ногама!

Како ли је све то друкчије било него у селу. Код своје куће неко се на јело дурио, други се свађао с браћом и сестрама, трећи је гледао да здипи већи комад, а овдје у логору —

— нису то приче Ђоке Потрка. Чак и навече, кад би се који од наших дјечака затекао негдје подаље од куће и морао да се враћа сам, по мрклу мраку, није се више плашио као некад.

Заливам душицу брљом. — Дедер ми за вечерас сазови ове људе. Ево ти списак. Пољар се завуче у конопље иза куће и узе да сриче прво име на списку: — Пе-хехе-те-те-а-ре... Аха, Петар!

— Хајдемоте ножице лагане, крај крчмице, крај моје драгане! Кад се сељаци искупише код кнежеве куће, дебели газда Ваљушко строго их погледа свију редом и запита: — А је ли ви, репоње једне, зашто ви не шаљете дјецу у

ПослиЇе њих двојице у Гај стижу Стриц и Николица. Они ваде кују из њезине тајне куће и поново покривају и маскирају јаму.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ВЕЛИКА ГОСПА ДОМАЋА Истерај човече, напоље из своје куће робињу уједно и са сином њејзиним; не може, знај, у твоме миразу домоосталац бити робиње син, уједно с господаричиним

Те што год теку и имаду, мало, велико, од камена и до дрвета, све им односи и сатире, те им пусти куће и у свачем их рђа тре, да се никад ле могу опоравити!

Они се моле Богу, а ти куће поганиш. Ама ево ти је већ приспео твој рок да преузмеш за то плаћу што си досад чинио. Или ти мниш да се је то

Покори му се таки смочина. Поклони му се с главом и оде од куће му. Ето ти, прошавши неким временом, диже се на страну даљњу тај трговац Тоас ити у своју трговину.

се бијаше здесила, велико божије покарање за људско безакоње, те се много тресла земља у Каравлашкој, тако да су многе куће и цркве се срониле и попадале и многе људе с громинањем потукле.

Ако ли баш види а не ваља и низашто неће бити, једанпут га се махне, отисне га од себе и из куће га истера: нек се скита и битангује куд му драго. Многи и од синовства им одреку се и свега очина им добра одрину их.

То мнедијаху: свакад је њихов град, кад им је воља узети га. Него ка своје домаћи господари, делаху села, куће; милкове себи за седиште припраљаху.

Него сав се град стрчао онамо где је ватра, да гасе и предње куће испред ватре да размећу и да помогу износити људма што ко може ујагмити од огња.

Или на путу коб мотрити, на млад месец, на Ђурђевдан, на велике годове, код куће, у пољу о свачем чарати. Еда је то вера? И хришћански завичај, је ли?

Него и који вас зна књигу а и има је код своје му куће, доста пут воли узалуд седити дома или зурити на сокаку него ли да узме у руке књижицу те шњоме се разговара.

[да бисте] не са слабим и студеним срдцем него с врућим и бистроумљем примали свакад, а међутим, дотле роком код куће вам борављећи којино зна и има коју књижицу, разчатавали је а не узалуд седили, ни по сокаци зурили и разгледали ко

му и гови, човеком га и добрим господаром учини, — а после да од њега тегли љуту невољу, бригу и прогону из своје му куће и добра кроз њега излазећи. Је л' то лепо и слушати а камоли пропатити? Би л' то по правици било, за добро зло примати?

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

му се на неки зулум: на разуздан аскер, на неправедан суд, на насртање на образ и веру, и каже да је донео кључеве од куће своје и да оставља у аманет њему чељад и дворе своје; или нека прима кључеве или нека помогне влашћу својом.

Авлија пространа. Испред куће мања баштица, такозвана девојачка башта, пуна свакојаког цвећа: руже, карамфила, замбака и каквог не цвећа!

— Еее, ласте се пâ врћу на пролет, ама твој младос’ и моја лепотија — никад... Иза куће је пространа авлија, а иза ове дубока башта с капиџиком у црквену порту, кроз који капиџик пролазе чорбаџи-Замфирови у

Ту у авлији су чељадске собе и кујна. Кујна је по правилу увек мало подаље од одаја једне такве чорбаџијске куће да се не би осећао задах од готовљених јела. У тој кујни су се и чељад и укућани прекодан најрадије бавили.

Беше то кућица пуна свега и свачега, а највише топлине (оне топлине коју ћете узаман тражити код нас); као и све куће у тим крајевима, беше она право топло, скровито и мирно гнезданце! Кућа није имала прозора с улице.

Ручао би како кад, некад код куће а некад — и то чешће — би му се, нарочито кад има какав већи посао, јело у дућан доносило; а кад је што боље

Изван куће је био поносит, а у кући нежан. Оплакала га је и искрено ожалила Јевда, и жали за њим ево већ петнаест година.

! Има ги сијасвет, ама сал туј пуче брука, па си знамо, а кол’ко ги има чорбаџијске куће што си кутају од свет... Ономад на славу једном беомо, код чорбаџи-Гана. И он си има сина...

Кад је свршила школу, а било јој је тада дванаест година, задржали је код куће. А и није свршила ни сву основну школу, него само три и тек почела четврти разред кад је чорбаџи-Замфиру дошло нешто у

Ти да га заб’равиш!... Он си је човек сирома... фукара! Куд су његове куће, дућани; куде су му чаири, чифлаци и чивчије? „Има си дућан!“ Ех, много данас мука па за дућан!...

Остави дућан на калфи, а он се жури кући као да му гори. Мало после излети из куће у другим, опет свечаним хаљинама, али не оним маслинове боје, него у оним чоханим гугуткине боје, али исто тако богато

Сада иде поносито, држи на себе, јер зна надмоћност и своју и своје куће над осталима другарицама и њиховим кућама... Толико пута је слушала да су слабе и ретке за њу прилике овде у месту.