Употреба речи кући у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ти си гусеница на телу нашем, отровна пара у ваздуху, са које народи тешко дишу, а слабији умиру!... Кад сам се кући вратио, застао сам мога доброга оца — ал’ не више с оном црном брадом. Проседео је.

за два дана могу доћи — а, међутим, ти ћеш распремити твоју радионицу и све ћеш пренети у собу коју сам у старој кући за тебе определио, а у твојој ће соби становати сиротице, наше гошће.

Тек, свакако мислим да ће ми данас доћи; него ти, мала моја Грлице — тако су ме сви у кући звали — отрчи до Симе бербера, пољуби га у руку и реци му да донесе своје маказе и бријачице да се мало уљудим“.

Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... То је било марта месеца, а маја га сахранише... Леп је то месец, тај мај!...

Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. „Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка... „И онде ћемо плакати!...“ додаде, јецајући...

То се нигде не брани... Људи завиде веселом осмеху, а сузама се смеју... Ми одосмо кући. У њој је све мирисало на тамјан што га је попа у кадионици потрошио.

“ рече стидљивим гласом мојој тетки, мене и не гледајући. Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: „Грлице, ала си нарасла!...

“ После подне дође нам Алекса и донесе нешто мало брашна. Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба.

“ И они одоше. Тамо мора да је било сила гладнога света, јер се тетка с Алексом тек доцкан увече вратила кући... Алекса је на леђима носио врећу с брашном.

То је све за један дан и једну ноћ. Узмем лончић, однесем кући; тетка узме једно парченце од тога песковитога хлеба, надроби у чорбу, па онда ручамо...

у собу, диже ме, плашљиво гледајући у љутитога господина; после ме изведе напоље, даде ми мој лончић, па ме упути кући, тужно гледајући за мном. Предвече нам дође Алекса... Ја му све исприповедам шта је са мном тога дана чињено...

У његовој кући је билијар, купатило; тамо натраг читав парк; за његовом совром се пије шампањер, малага и токај; на његовој госпођи

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

хоћаше га изести, а ови му почне говорити да сад у њега не дира јер је одвећ мртав; каже му да ће сутра свадба бити у кући, да|ће се он тако нахранити да ће одебљати: „Дођи”, рече му — „после четири дна, пак ћеш барем имати шта изести”.

„Не пштај, мој синко, зла и опака! Зове се мачак. Само то добпо упамти: да кад га год видиш у кући, не излази из рупе, да те чудо не нађе.“— „Мачак, мамо! Та и име му је страшно!

А кад се ова разгрије и размрзне, почне по кући мошати се, звиждати и своју јед просипати. Сељанин, видећи такову погану нарав и неблагодарност, истра је опет на

старац, уплашен, — „да ниси дошла, волио бих, ал' већ кад си овде, помози ми натоварити ово бреме на леђа да идем брже кући, јер ме чекају.” Наравоученије Ником није мило умрети, ако ће како бедно живити.

А кад чује да се на планини појавио страшан медвед, а он ти бежи кући. А другоме се дасади живљети, пак узме уже и пође у шуму да се обеси, пак тражи и тражи и у целој шуми не нађе како би

претвориле, нипошто за будалаштине не држи, а кад их позна топрв у другима да су такове, пак их после нађе и у својеј кући, онда се истом освести, пак начне викати: гони и терај напоље!

” Ови је лепо толковао, зашто: је ли калуђер, он иште. Ако ти дође кући, иште; ако ли му дођеш кући, иште; ако си здрав, за здравље ти иште; ако ли си болестан, за болест ти иште; ако ли

” Ови је лепо толковао, зашто: је ли калуђер, он иште. Ако ти дође кући, иште; ако ли му дођеш кући, иште; ако си здрав, за здравље ти иште; ако ли си болестан, за болест ти иште; ако ли донајпосле умреш, и за смрт ти

А не знаш, јадан, да ја, у овој кући рођена и одрасла, да десети део твоје ларме учиним, господар и госпођа и сва кућа би на ме скочили; а ти, који нимало

Онда би знала шта је сласт и храна!” То изрекавши, залети се к једној сеоској кући међу кокоши. Сељанин, који га давно с пушком вребаше, пукне на њега, и пребије му десно крило, веже га јоште жива за

Седећи ми при трапези, зачу се у авлији топотање коња и глас Светогорца, који како сјаше, почне ка' у својеј кући заповедати да се коњма зоб даде.

Зато, мила браћице, благо кући која има добра и паметна домаћина. Благо народу који има правдољубива, бодра и просвештена цара, који не чува сарај и

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Дође и вече. Уморили се стрелци. Одвезују нас, псују нам Бога и мајку. Са стрељања се враћамо кући ко с посла, и док се у кујни подгрева вечера жене нам крпе рупе у оделу.

и Увца на Повлен и на Маљен, кроз пошту срушену, кроз млин до темеља спаљен, свакој пијаци, свакој цркви, свакој кући, одсечену главу показујући.

МРАК Не светли ништа ни у кући, не светли ни на сокаку. Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из

Ловили смо сома, званог обалаш! А уловили смо моруну, оволику, колику никад ни Белегишани упецали и кући донели нису! И ту су моруну запленили и однели! Књиге запалили, моруну однели! Боље би ти било да о томе ћутиш!

бос, разоружан, раскопчан, слободан, кроз ослобођена и спаљена поља, кроз миниране њиве, пуне блата, враћам се кући из рова и рата!

На кући нигде црепа ни прозора, у кући ничег, ни столице, ни лонца: оно што нису опљачкали војници разградили су и разнели

На кући нигде црепа ни прозора, у кући ничег, ни столице, ни лонца: оно што нису опљачкали војници разградили су и разнели сељаци!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Мени је узгред било — прича мој отац — подићи сву моју кнежину, и вративши се кући све на бранковички вис са собом извести.

Кад дођемо ту мојој кући, пошљемо најпре одабране четнике, те све српске породице и њи’ову стоку у планину Посово, војсци за леђа, уклоне, а

Ми дотерамо из села четнике, али како се набирају ексера из пожара, они онда оду опет кући. Говорим ја једнако Мијушку: ,Пиши нека ћесар шаље што пре своју војску, пак ћемо лакше и наше војнике у скупу држати.

Чујем ја где неке бабе, а и неки људи, говоре мојој мајци: „Благо теби, сестро, кад ти имаш сина у кући тако учена, те ти може свеце казивати, да се у раду не огрешиш.

Он је био стар, честан, добар и врло побожан човек, и учаше шесторо деце приватно у својој кући. Како дођем, посади ме с њима за астал и запита ме брат Игњат (он се није дао друкчије звати, и љутио се кад му когод

од мене, зато он мени ништа не говори, а кад он од мене више не зна, што да седим овде залудан — и желио сам да идем кући.

дана, мислио сам, да ми ништа више не треба учити, и чисто сам се радовао да мој учитељ не зна више од мене и да ћу се кући скоро вратити, док он једно јутро донесе ми једну књигу и кад седнем за астал, упита ме: „Кад си све изучио, да видим

Ја се Повратим из Срема кући у Бранковину 1793. године и мој отац одма запопи ме и преда ми нурију. Владика што ме је запопио био је прост али

учине мир и у Србији што су освојили све поврате Турком, и ћесарева војска оде натраг, а фрајкорци оду сваки својој кући, будући је од султана амнестија читана; онда сви србијански официри скупе се код Михаљевића у Сремским Карловцима, где

” Мој отац не хтене остати, него се врати кући у Бранковину, а за њим Лазар Илић из Јабучја и Петар из Ракара, а они други остану, те су сви ишли на Француза

) Мој отац добије пензију, и врати се кући. Кад он дође кући, а то нахија остала без старешине и без суда. Паша дошао, примио Београд по трактату, с мало Турака.

) Мој отац добије пензију, и врати се кући. Кад он дође кући, а то нахија остала без старешине и без суда. Паша дошао, примио Београд по трактату, с мало Турака.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Није богзна какав газда. Има нешто баштине и мала, петла и ради као мрав са својом Стојом, па има свега доста у кући.

« Газда Рака, псујући веселом Сими и где и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу.

Не кида се он толико. Дуго је до подне — стићи ће кући; а може где још и проспавати. Механа је у селу М.... грађена сасвим по плану, као што су већ обично у нас механе

— подвикну му Стеван, па се окрете Сими: — Ето тако, Симо! Даћеш му две вреће кукуруза; а сад иди те гони ону назимад кући и гледај да не оду опет у штету. И сви се разиђоше.

— Баш сте ђаволи! — рече она и оде да послује нешто по кући. Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје. Било је већ око заранка.

— Е хоћемо ли кући? Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже. И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а

Сад ће и мрак. Хајде и ти, Симо, ако ћеш наниже. И сва три пођоше низ осоје. Сима се одвоји те оде својој кући, а Спасоје и Ђура, упутише се својим вратницама. — Ама, да ли ће он одиста доћи? — упита Ђура. — Неће ја!

— Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а? — Море, гледај ти само посла... У том разговору дођоше оба брата кући. Рогу оставише у Маричин вајат за врата; спремише и конопац.

Упутио се право њиховој кући, а говори сам. Он је имао обичај да се кашто и сам разговара. »Хм! хм!« говори Рака да су Ђура и Спасоје рахат могли

Кумим вас, пустите ме!... Куд ћу од бруке сутра?!... Тек се дан и ноћ дели, а Сима обишао своју ливаду, па иде кући; гуњац претурио преко рамена и певуши полагано. Погледа нешто у трње крај пута, кад има шта видети!

Ако бога знаш — ето ти у гуњцу шест дуката, узми... Немам све код себе, богами! Кусур ћу ти дати чим одем кући — само се наврати до мојих вратница...

богами, газда-Рако, не брини се ти! Рака удари навише, све уз поток кроз трње да га ко не угледа. Сима не хте кући, него окрете наниже механи. Пуна механа селака.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Знао је шта ко данас ради; знао је који момак с којом девојком стоји; знао је колико ко кашика у кући има; знао је која је жена трудна; знао је... све.

Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега. Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса. Радост, жалост, зло, добро — делили су заједнички.

— Ништа, чича-Маринко, — рече он, трудећи се да се покаже миран. — Што си тако помркао, као да су ти сви по кући побијени? — Ко, зар ја? — упита Лазар и насмеја се. Маринко упиљи у њега. — А... не варај, синак!... Ти, јест...

Онда стаде, загледа се у очи Јеличине, па рече: – Иди кући. — Добро — рече она послушно и извуче своју руку из његове, — Него... стани!... Она стаде. — Је ли, Јелице?

Оп је ишао тромо и лено... И стиже кући. Радени људи пано вечерају, рано лежу, да би раније сутра на посао устали. Отац његов, који ништа не знађаше о

Отац његов, који ништа не знађаше о догађају, дочека га с прекором: — Тако свакад! Никад ниси дошао кући као друга, срећна браћа!... Свакад њега морам чекати!... Станко сагао главу и ћути. — Момчадија!... Момчадија!...

Трице и кучине!... Само пиљи девојкама у зубе!... Не знам какве су и те девојке! Што им не кажу: идите, море, кући! — викао је старац. — Све се искварило!... Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!... Је ли готово?

Она само може моја бити!... — А отац, а мајка?... Он погледа. Врата на кући отворена. Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају. Ко да их остави?... Зар да их под седу косу убија?...

– Ех, ето видиш! — рече Крушка и упиљи у Лазара... Лазар се поче досећати. — Сад иди крадом кући... Иди правце у вајат, разбиј сандук, узми паре па склони гдјегод!...

Кмет Јова уранио, умио се, молио богу, па, по свом давнашњем обичају, изишао до свога кованлука. У кући живот. Ужурбали се млађи, спремају се на посао на који их је одредио седи домаћин. Ту је и чича Сима, кнез.

Јуче, после подне, враћам се ја из шуме. Тамо сам носио марви помам... Кад сам био према Ивановој кући, смотрим Станка Алексиног где изиде из старог Ивановог вајата. — Умукни, Турчине!

— То си сам измислио!... — Лепо, Алекса, — рече кмет. — Он је то видео и прича. А Ми хајдмо твојој кући. Тамо ћемо видети да ли Маринко има право. — Хајде, кмете!... Хајде, попо!... Хајдете браћо!... Сви ме добро знате!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

У касну поноћ крену кући, Кад уштап засја из планина; И оде тешко посрћући, Од сунца и од новог вина. ДУША И НОЋ ДУША Зашто плачеш,

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Он, каже мама, после те наше несреће био је прво ушинуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутрадан погурен дошао нашој кући и — смејао се! Каже: „Виде ли ти, сека-Соко, нашу лимунацију!

, и тај га је звао к себи у манастир на неко време, те је Јоца уграбио ту прилику да га пошље ближе кући, јер ће напослетку „морати пасти општини на терет”.

Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не? Сећам се онога првога вечера што сам провео у њиховој кући. Ах, то вече! Ушао сам, невиђен, у предсобље. Од велике собе су била врата широм отворена. Она је седела за клавиром.

Љути се он, болан, кад види да свећа гори. Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа: — Шта ће та свећа у ово доба? — Па да се видиш свући, Митре, — каже моја мати.

— А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући! Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли? Мари он и за суседство!

Плаче неких пута да свисне. А никоме да се појада. Једанпут дође он, тако, доцне кући... Ништа!... Сутрадан — ништа.. Кад, мој брате, опази мајка да он нема сахата!

Јесте, богами! Али тако... Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати. Прође он још с неким поред врата, нешто полако гунђају. Одоше у авлију.

Како да није, болан? Трговина забатаљена. Момак се један по један отпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша. Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући.

Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша. Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући. Затворе се у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат, пуши се дуван, клизи карта, а наш момак Стојан не

— Шта је ово? — питао сам се ја. — Је ли овде мртвац у кући, или се мој покојни стриц вратио па га ваља наново сахрањивати?

О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим, кад она спава, кад ме не види! Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи — не знам...

Затвори врата па изиђе на улицу и лагано се упути кум-Илијиној кући. Причао мије после Тома, кум-Илијин син, да је се мој отац с његовим затворио у једну собу, да су нешто дуго полако

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Господин попа оде у цркву да крсти, а после крштења иде кући детињој, где га позива отац на ручак. На вратима га дочекује Неца гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па само

« А кад се добро наруча и врати кући, донесе свачега, и пешкира и пешкирића, и шарених торбица и новаца. Попа броји новац, а брк му се смеши; броји и прича

тринаест и по фунти, каже, тешко, а дере се к’о мали бик... Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа.

»Деде, децо — вели им господин попа — дајте ви то попи, а попа ће вама грошић два дати за то!« Купи, па и то пошље кући.

Нек се зна што је господин-попина слушкиња! А госодин попа чешће и не долази кући, него с гробља право кући »усопшчега« на даћу.

Нек се зна што је господин-попина слушкиња! А госодин попа чешће и не долази кући, него с гробља право кући »усопшчега« на даћу.

певао и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе поп-Спириној кући, која није далеко била, па се раздерао још с авлијских врата. — Брже, господине, малер... несрећа, велика несрећа...

Зна вам та свашта. Али кажем вам, слатка, само једаред да види како се нешто готови, одмах ти она, рâно моја, трчи кући па проба. Има једну књигу пуну исписану.

му тако па се усићи, не знаш ни зашто и ни крошто, па неће да избија по неколико дана; заћути као да се са свима у кући посвађао.

Коме треба, тај се само потруди и нађе га, дозове га кући, па хартију и бокал вина пред њега, а већ перо и мастило носио је увек он сам са собом.

Ту се завукла у комшијску сламу, па док нису краве дошле кући, није смела ни носа промолити оданде. А у томе се и тáта одљутио мало, а и мáма се заузела и умиривала га спомињући му

Умивен, ишчеткан и очешљан, крене се путник, али се на путу предомисли, па не оде поп-Спириној кући. Дâ детету три крајцаре, а ово одлети заборавивши казати: хвала!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Много се накупило. Целе зиме и пролећа. Па све то има да се исплаче, изјада, искаже мртвима. Шта се у кући, од како је он умро, догодило. Ко колики порастао, оженио се, удао.

И зато је она једва дочекала тога Манасију и толико га трпела да јој се он чак и по кући вуче, једе што нађе па и на њу саму се истреса, гунђа.

Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији. — Нема Назо — одбијао је поп осећајући се неугодно кад би је видео како она свако јутро испред

их и као осећајући нешто, почела с трепетом да ишчекује кад ће Таја да се дигне и по обичају као увек он и Вејка оду кући у ону, познату собицу Тајину, иза клисарнице. Али Таја је једнако јео, а варошанка се још не одмицала од њега.

Па кад би он престрашен, побеснео од тога почео да баца са себе одело, да бежи натраг кући, улеће у капију и да јури по дворишту, башти, једнако бацајући са себе одело и дречећи бесно да се чак и слуге

Она била млада, лепа, и како остала удовица, још више се пролепшала, набујала а онако сама у свој великој, богатој кући преварила се и загледала у неког лепог, чувеног са своје лепоте т.з. Ману-Грка. Убрзо се то дознало.

Напослетку једва су изнашли, довели тога Парапуту и дали јој га, да целог века, готово затворена у кући, само њега храни, чува, надгледа. Прво њему да однесе ручак, вечеру и све што треба, па онда себи...

Стигне га, зауставља и плачно кори: — Зашто, синко... шта ће ти то? Баци то. Имамо кући то. — И почела би да му из појаса, недара оно пруће, камење, крпе, што је он уз пут покупио, вади, чисти.

Узалуд би му његови опет долазили, молили га да га воде кући, он би их некако страшно, крвнички све одбијао. — Богородица (а варошка црква била је по свећена Св. Богородици).

Чак, млађи му се брат са женом развео због њега. И то зато што једном, кад није било по кући ко од слугу и слушкиња, није смела сама у његову собу да уђе и унесе му вечеру, те је тако он остао гладан.

више мртва. Увек у дугој, нарочито за њега сашивеној кошуљи. И тако непомичан, блед, само лежи. У кући одвојили му читаво одељење, собе, дали му слуге и слушкиње који су имали само њега да дворе, чувају.

И кад би га после слуге негде тамо у крај вароши или у каквом јендеку, њиви, нашли палог, и онда понели кући. И као увек почели да га тихо, крадом уносе да нико од укућана а нарочито ко од браће му не види, јер знају колико је

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом господару понео.

Изненадно пише му мати да се што пре кући врати, јер је болешљива, па сина код куће мора имати. Љуби је жао, али шта ће; не може матер саму оставити, мора

Врати се кући. ИИ Љуба је код куће време добро проводио. У матере је остало нешто имања; даће се ваљда с њим што чинити.

— Ја не могу сутра остати. И код нас је берба, морам кући. — Али сама Савка ме молила да останете! — Не могу. — Дакле, ви никакву љубав не осећате.

— А да сад има пет? — Промислио би' се. Смеју се и оне и он, и тако у шаљивом разговору дођу кући. Вечера је већ готова. Сви га задржавају да сутра не одлази, али Љуба неће да пристане.

Кад ујутру, а Љуба дâ презати, па свршивши упола ствар, опрости се и отпутује. Кад кући дође, чека два три дана. Дуго му је време, па му није до чекања; намерава самом оцу Савкином о томе писати.

— Шта ћу да је гледам, кад неће бити моја, — прогунђа напољу. Љуба оде кући. Фрајла Савка остане дешперана, али наскоро се за једног нотароша уда.

— Има ли што? — Има нешто. — Ал' он каже да има две куће и гвожђарницу? — Има једну малу земуницу, а у већој кући, која је задужена, седе кирајџије. Гвожђарница пак така му је да би оданде једва четири циганска коња потковати могао.

Ако ви из ваше велике куће кирајџије истерате, и сами се у њу уселите; даље, ако ваш на кући интабулирати дуг исплатите, онда ћу вам дати моју Соку.

Љуба пак воли што се није сплео са таквим тастом који би немир у кући чинио, само да чује да је Љуба на „шантли” пет сребра проиграо.

— Ја сам баш зато и дошла, ако ко стран к нама оће, да и' одведем. — Ми не можемо, но иди кући и лепо упитај; па ако можемо доћи, ми смо готови, — рече чика Гавра. Девојче оде.

У тим мислима легне и заспи. Сутрадан, кад устану, скупе се на фруштуку. Фрајла је кући отишла, јер ће се тајно разговарати. После фруштука започе се разговор.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

матуму сазнао после подне на завршетку оног писма, те би гомила тим његовим речима с места морала поверовати и отићи кући да се спрема. Али баш у том тренутку неко спусти руку на његово раме.

Два дана иза тога, пред вече двадесет петога јула, Јуришић је журно Дојурио кући. Чим је бануо у собу, он скиде и скоро весело баци иза врата свој меки, пун знојаве масти шешир широког обода.

А после, кад се и то једном сврши, отићи кући, одморити се до миле воље? задовољити и умирити љубљену жену, испијати сву ону невиђену цпећy што му је обећава и нуди

Његова мајка и данас пере суботом ноге његовом оцу. Турско одвратно ропство и понижавање жене спроводи се у целој кући и сваки њен корак оцењује он по оним оријенталским назорима свога оца.

— Деде после, деде после? — врпољи се нестрпљиво огреѕѕе. — Где сам оно стала? А ја, јесте. Док једног дана ње нема кући: десет, једанајест, дванаест, — Ју, ју, ју — свану лепо, а ње нема. Куку мени ојађеној!

Гадно је то све и ужасно одвратно кад се само сетим да је он онда, преда мном, кад се пијан кући враћао, заглêдао у ормане, испод кревéта, иза огледала и свуда на ужас оне јадне жене која се смрзавала од стида пред

нешто упљувано, гадно и смрдљиво, стало развлачити и лепити по мојој детињој души, те ни после годину дана, кад сам кући дошао о распусту, нисам смео да загрлим мајку, јер сам сав онај гад осећао на себи, ужас имао од оног греха и оне

Налазио сам се у авлији. И, у место да појурим у собу самртнице или да пођем тражити свећу којекуда по кући, као што би сваки други на мом месту урадио, ја сам се стрмоглавио у собу вашега сина, мога одличног водника и друга

Он осети да се тамо унутра дешава страшно. По том, одлучно пође кроз двориште. У кући је владала тишина тамнице. Он заустави дах и док су му уснице патнички дрхтале, он закуца на врата.

О нигде живота, о јаој мени нигде живота!“ И зајаукао би гласно Јуришић да је сам у кући. Али он ту није сам, јер се у другој соби скупили већ другови унука бабиног Владислава и скакавачка дискусија је

Наједном он се журно усправи, искези и појури кући. „Данас, сутра, сместа... Дајте реч Алексију Јуришићу... чујмо... чујмо... чујмо... Другови... господо... чујмо...

Африка

као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне.

Треба показати странцу да је он као у својој кући и да никоме не смета. Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби.

Друге приче о змијама у савани, које гамижу по целој кући. Вуије Ми каже: „Моја је жена цикнула; и кад сам утрчао, видео сам како се змија одвија од ноге наше девојчице.

На једној другој кући читам: „Сви ви пажња. Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак.

Каже да сви спавају и да ми тек за сутрадан може удесити велики там–там. Тако се разочарано враћам кући. Јутро студено толико да се, сасвим преко воље, преливам хладном водом.

Не спавати више по кабанама, колибама и мочварима, већ у кући која представља мир и културу; у мојој кући, са чије таванице не падају страшне стоноге и скорпије.

Не спавати више по кабанама, колибама и мочварима, већ у кући која представља мир и културу; у мојој кући, са чије таванице не падају страшне стоноге и скорпије.

За један сат почеће ноћ. Да смо пошли после четврт сата одмора, црнци би ишли радо, али нада да ће се вратити кући убила им је и последње сећање на оно за шта су се погодили.

Цело поподне пролази, између губавца у кући, натовареног камиона, који неће да иде, и ковача с којима сам се врло спријатељио.

Мислићу увек на тебе, у земљи, Својој кући. „На фала ну ига бе а аха катасфи. Јиха нима не па рију нои је Са хајива мају лаила танаке леба Бадира са хаји уаје

Твоји се гриоти забављају. Трећа песма. О, ја нисам навикнут. Неко је у кући вође. Сваки краљ има своје време. Ја нисам навикнут овде. Самбола Садио? Дјуго Самбола? Дјуга Димбо Самбола?

Пре него што ће поћи да нешто донесе, Сенегалац мора да сврати кући, да би једне оставио, које тад не сме имати на себи, и да би узео друге, који су баш за ту прилику.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈУЦА: Изео се. ЈАЊА: Шкиљи немарљиво, непромотрено, изио си! Сам си лебац изио? ЈУЦА: Па изео се у кући. ЈАЊА: Српско хондрокефалос, не знајш граматики? Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао?

Како ћи лебац сам да си једи? Ко је лебу дирао? ЈУЦА: Шта ја знам, зар је мало у кући? ЈАЊА: Не знаш, шкиљи, а што си газдарицу? Што сам ти узио, да чуваш кућа, или да гледиш на пенћер, на младо официр?

О, сиромах кир Јања, мораш да пропадниш кроз неваљало свет! ЈУЦА: Сад да пропадне кроз мало леба што се у кући појело! ЈАЊА: Кучко проклето, што ми дајш ватра у моју срцу? Есмо ручали како фиршт? Есм казо да си чека већеру?

Не може вам нико отети. ЈАЊА: Видиш алопу! Да не даим, да дођи нотариус млого пута, и кад није кир Јању кући, да си унтерхалтуи, а Јања да плати. ЈУЦА Знате ли како ћете учинити да не платите?

ЈУЦА: Богме, он мени мора купити шешир, макар му сви по кући поцркали! КАТИЦА: Забога, мамице, како га можете сад вређати, а знате каква му је нарав. ЈУЦА: Шта?

Међутим, није га нико надгледао док се није уплеснивио, те је јошт морао плаћати да га изнесу. МИШИЋ: Но, чујем да у кући лепо живи. ЈУЦА: О, маните га, молим вас!

Ако има што сира или путера, он донде чува и јести забрањује, док се не поквари и не усмрди. Откад сам ја овде у кући, јошт се није вина на астал изнело. А у подруму има девет стотина акова.

ЈАЊА: Господин нотариус, сад сте чули моје план, можете исти кући. МИШИЋ: Рад сам мало видити шупу. ЈАЊА: Кала, кала. (Петру.) Водићеш господин нотариус код шупу да види коњи.

ПЕТАР: О, вала богу, од пет година видо и ја среберњака у руци! МИШИЋ (јаче): Па како живиш овде у кући? ПЕТАР: Као наопако. Мој Грк, да може, он би и пару своју продао и у новац учинио. Сад да му дерем цркотине!

МИШИЋ: Господична, смем ли слободно с вама коју реч пробесједити? КАТИЦА: Нашто то, господин Мишић, ви сте нашој кући најпријатнији гост. МИШИЋ: Ова реч „најпријатнији“ даје ми повод оно изјавити што би иначе тешко изрећи могао.

МИШИЋ: Верујем, и врло ми је жао да се тако догодило. ЈАЊА: Знајте шта, господин нотариус, да кажите да нисам кући, и да прођи та ствар без мене. МИШИЋ: То је против мога званија, ја то учинити не могу.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Фреyхеррн вон Енгелсхофен ерлассенес Ресцирипт“ – па кад им то прочита, они има, без даљега, да иду кући, а биће у регуларне полкове премештени. За тренутак, Гарсули је застао и подигао наочали, да их боље види.

Разрогаченим очима прошао је, још једном, пред њима и рекао им да сад могу ићи, кући. Био је сигуран да нико неће ни ланути.

Најстарији Исакович, Трифун, сиромашан, населио се са својим збегом у Махали. А њихов братучед, Павле, у једној кући, са баштом, изван градских зидина, у једном предграђу, које се звало Јозефштат.

Па да се онда сам самцит, кроз празне улице Темишвара, враћа, кући. Ваљда да би се спасао тих мучних мисли, Павле поче да мисли на своје коње, и како ли ће бити збринути?

дуго није дао кћер за шизматика, и једва су га умолили, али је своју сиромашну рођаку, која је одрасла у његовој кући, дао одмах, чим су шизматици у пук хусара доведени.

су били удесили да је Павле сретне у Петроварадину, код једне старе рођаке сенатора Стритцеског, у једној официрској кући, са чијих се прозора могло догледати далеко, уз Дунав, и до пропланака у Фрушкој гори.

Као што су често сирочад, и сиромашне рођаке, у богаташкој кући, и она је била неспретна, уплашена и врло послушна. Удавала се према сенаторској вољи и није јој ни на памет пало да

Трифун је тако, то јутро, био изгубио осећај за оно што су сирмијски хусари звали: оријентација. Ходао је по кући, и око куће, размишљајући, шта да ради, као у неком бунилу. Седео је на својој чатрњи, снужден, не знајући куда ће.

А био је прешао седамдесету. Поседео би код Павла, дан, два, избројао врата и пенџере, на кући, и чудио се колико их има, колико, па би затим, исто тако пешице, скромно, срдачно, отишао.

Што се њега тиче, он је мислио да је за удату жену сасвим у реду да ниже децу, као што се ђердан у кући низао. Откуд код госпоже Кумрије, у последње време, та мржња, зато што је сваке године у бременитом стању, није знао.

Али, после, изненада, дечица почеше да се котрљају, по кући, као да су пилуле из апотеке митровачких фратара, којих је и у Руми, на вашару, било.

Све што би Павле рекао било је, неколико година, за Трифунову жену, као свето писмо. Кад би је Павле похвалио, у кући, при игранци, или на коњу, Трифунова би жена поцрвенела чудно, загледала се у њега, а затим би јој лице обасуло неко

Теодосије - ЖИТИЈА

игумана, и заповеди да се спреми сјајна трпеза, да се са војводом и са оним благороднима почасти, а ујутру да пођy кући.

Узевши моју познату ризу и власи главе моје, вратите се у миру кући и ове знаке предајте родитељима и браћи мојој да вам поверују да сте ме жива нашли, и то Божјом благодаћу као инока:

и много друго од горчине срца њему изговоривши, молитву и благослов од њега измоливши, и узевши тужне хаљине, одлажаху кући. И идући, натраг ка кули обраћаху се с плачем и ридањем, застајкујући, док га је могуће било догледати.

И тако отидоше кући. А овај са куле сишавши благодари Бога и поклони се игуману и цвој братији. И сви га целоваше као новоукрашена

А овај грлећи злостављане због њега, поче све молити од срца за оне који су их увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи: — Бог нам је, рече, уточиште и сила, и постаде помоћник нашавши нас у великој жалости.

А овај, клањајући се к њима равно до земље, свакога отпушташе. И тако одлажаху у миру кући, и благослов од светих као неки плен запленивши радошћу се весељаху.

примивши са игуманом духовну и телесну утеху, целивавши свету цркву и гробу светог Атанасија поклонивши се, врати се кући са онима који су били с њим.

до границе грчкога предела испратише га, па се, изљубивши се с великим плачем и уједно последњи пут, вратише својој кући.

И када су благородни, који су допратили светога, већ одлазили кући, многи од њих остадоше у манастиру и против воље преподобнога, који није хтео да ожалости сива самодршца, а они к њему

Свети старац биваше од свију по душу корисно усавршаван и поучаван, и сви милосрђем његовим обасути одлажаху кући. А преподобни, љубазно примљени и угошћени од игумана и братије, одморише се и вратише се у свој манастир Ватопед.

примивши га добро к срцу, Бога похвали, а старцу се као анђелу Божјем поклони, и овога љубазно угостивши отпусти кући. Одмах уђе к преподобноме својем оцу и рече му све што је старац рекао.

А свети зачудивши се овој необичној вести, и давши славу Богу, отпусти ову часну жену кући. И тако целовавши свете цркве, цара и патријарха одмах пође на пут.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

У свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече поред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цркве, приликом сваког скупа или

Она може остати у кући поред друге жене. Признати јунак се жени само девојком од славног рода и обратно. Црногорац се не устеже оженити

Полигамија је истина врло ретка, али је жена затворена и ради уопште само у кући: привредни значај женин је безначајан.

Услед мухамеданског начина живота а у последњим десетинама година и због несигурности више су у кући и више су везани за кућу него раја која је, у доба велике несигурности, одлазила у планине.

Последњих година су као просјаци одлазили чак у Америку. Кад се врате кући весело приповедају у поверењу о својим доживљајима и о својим преварама.

Срби су се у свему арбанашкоме били дотле дотерали и извештили, да су могли бити примљени и преноћити у арбанашкој кући и да Арбанаси нису ни слутили да су примили Србина. Овом спољном мимикријом становништво се чувало од мучења и насиља.

Куће су им здепасте, покућство оскудније него и у једној јужнословенској кући. Увек иста јела справљају на врло прост начин; њихова кујна далеко изостаје иза укусне и тако разноврсне ерске кујне.

У „кући“ је само најпотребније посуђе: „ношта“ (наћве), „водарник“ (иначе у другим крајевима „водник“ и „стомнарник“), „ожичњак

У кући много чега нема. Падну у очи „ношви“ (наћве) и „тин“ (бутин за бућкање масла). Запуштени су и људи и жене. Неки од ових

И он је махом прљав и у нереду. Лети се спава на њему; зими служи само за успрему. У кући је највеће оно одељење у коме гори ватра и у коме је најпотребније посуђе.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Молим те, поједи га заједно с кожом! И чича тако брзо стругну према својој кући да су га једва сустизале његове властите ноге.

Изволи само! Тако у ораховим ципелама, затворен у Бркиној кући, дочеках и ноћ. Сви одоше да спавају, а ја остадох сам поред огњишта с чађавом сланином, објешеном високо изнад главе.

— уздахнем ја и станем да се шеткам по пустој кући: так, так-та-рак! Одједном из ћошка, иза неких џакова с брашном, зачујем некакво тихо цијукање и шуштање.

То су разговарали миши. — Хеј, Сланинко, шта оно тапка по кући? — чуо се један забринути гласић. — Да није случајно мачак?

— А он ће онда право на сланину! — лукаво зашкиљи Брко. — Везаћемо га на дуг канап, па нек се шета по читавој кући, само да не може дохватити сланину — досјети се жена.

кад је већ посумњао да је чича Брко бацио Тошу у воду, неки му сеоски миши сутрадан дојавише да се у чича-Бркиној кући појавио неки коњ који лови мишеве и читаве ноћи каска по кући. — Шта би то могло бити? — зачуди се Миш пророк.

му сеоски миши сутрадан дојавише да се у чича-Бркиној кући појавио неки коњ који лови мишеве и читаве ноћи каска по кући. — Шта би то могло бити? — зачуди се Миш пророк. — Морам поћи да то извидим.

— Сироти наш војвода! Можда ће га унутра напасти читава коњица. ДВАНАЕСТА ГЛАВА Састанак у кући — Слобода и сланина — Велика гозба — Јаши ме, пророче!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

РИНА: Да, само то! И АГЕНТ: Дозволите, ко је први опазио? ПАВЛЕ: Ја се најраније будим у кући, посао ми је такав, излазим рано на грађевину – дакле, прошао сам овуда и случајно ми је пало у очи.

Утолико пре не бих могао рећи да је провалник дошао споља. Имате ли млађе у кући? РИНА: Имамо девојку, али у њу не сумњам, то је једна честита старица већ толико година код нас.

Све што се може констатовати то је: да ово обијање није из користољубља и да провалник није дошао споља; он је у кући. Ја мислим да у даље констатације не треба улазити. Ја вас молим да ме ослободите. Госпођо, господине! (Оде.

На вратима се задржава, окреће, наглашавајући): Полицијски агент је констатовао да је крадљивац у кући. ПАВЛЕ: Да, чуо сам! РИНА (оде у своју собу).

иди у канцеларију како хоћеш, путуј ако хоћеш пô сата донде, али на подне, дај ми реч да ћеш на подне брзо, брзо доћи кући. НОВАКОВИЋ: Разуме се! Разуме се! (На вратима се пољубе и он оде.

Нађите га пошто-пото и реците му нека све остави, све, и нека жури кући. АНТА: Та доћи ће он у канцеларију, доћи ће за који час... Будите стрпљиви.

Ти си, Милане, је ли, ти си? (Анти.) Ето! РИНА: Јеси ли чуо што? Ниси ништа чуо? Похитај одмах кући! Молим те! Ниси још ни сео? Немој ни седати, молим те.

Завеса ДРУГИ ЧИН Лепо намештена соба у Спасојевој кући. И ВУКИЦА, СПАСОЈЕ ВУКИЦА (укусно обучена, светлих маникираних ноктију, почупаних обрва и раскошно обојених усана.

СПАСОЈЕ: Врло добро! АНТА (седајући): Али мислим се нешто... зар, забога, у оволикој кући нема његових фотографија. СПАСОЈЕ: Било је, али мени треба овај формат за пасош.

Почетак истраге води од некакве крађе писама у вашој кући... МАРИЋ: Љубавних писама? СПАСОЈЕ: Тако ви кажете, али истрага друкчије каже...

СПАСОЈЕ: К мени? ИИ АГЕНТ: По сазнању, овога тренутка налази се у вашој кући једна особа за којом се на све стране престонице трага.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

име, кад га викнете у неком разреду, бар десетак девојчица одговори „ту сам”, има и дугачке ноге преко којих се сви у кући саплићемо, али је највећа лафица од свих мојих сестара. Кад неко има три сестре и једног брата, то не значи тако мало.

Нисам успео да чујем крај. Рашида је жвакала бучније од мамута и ја је упитах шта ће јој њени рећи када се врати кући. Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема.

Она само слеже раменима. Мислила је како неће ни приметити да је нема. Осим ње у кући је још осморо деце, а она је при горњем крају лествице, иако су јој два брата ожењена, а њихово потомство представља

Једно које није знало да хода девојчица је држала у наручју. Упитах је да ли још живи у кући крај рампе. - А где бих? Матори је железничар!

Дршћући читавим својим олињалим телом, сетерка повуче Бароницу према граду, ка оној кући од набоја ниже гробља, коју је пре читав један милион година подигао собар неког барона.

Она рече да зна, али да је то из навике: у њиховој кући, ако не једеш брзо, рачунај да ниси ни јео. Са хиподрома се чуло како неко виче а затим поновни топот коња.

ИИ Кад сада мислим на тај дан, волим да га се сећам без луднице која је настала после, кад сам се вратио кући, са замазаним ногавицама, и затекао оца како хода по соби питајући се шта је он Богу згрешио да му да таквог сина.

- Он мисли! - забила је нос у књигу и по томе сам знао да је наелектрисаност у кући достигла ниво белог усијања. То ми није било непознато.

угледао прву галванизирану жабу, прешао на књижевност и сад тај несрећни дан проклиње кад год прима плату или доноси кући задатке за исправљање. Мене ти задаци избацују из коже, иако теме нису ништа нарочито.

било девет или десет година, обећао сам мајци да ћу кад порастем постати богат и она неће морати да ради, нити живи у кући друга директора. Живећемо, само она и ја, у шумској кући, а јелени ће у сутон трчати крај ње.

Живећемо, само она и ја, у шумској кући, а јелени ће у сутон трчати крај ње. У свим бајкама које сам читао шумске виле имале су лик моје мајке.

Бацио сам књигу. Профа ме избацио и то је све. - А после? Шта је било после. Весна је јавила да се ниси вратио кући. Тражили смо те, знаш? - затресла је својом златном главом, а мени се учини да јој свици искачу из косе.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

У кући је имао красну трговину, па и механу. Та његова трговина звала се „бакалница”, али каква бакалинца! Шта је према томе »

На левом дувару три „алијирта“, све то у златном оквиру. Даље опет слике, фигуре, облигатне у свакој честитој кући: „пролеће“, „лето“, „јесен“, „зима“.

Док је у кавани, мисли се како би добро било овом или оном робом шпекулирати. Када тргује и путује, онда опет жели кући и планира какву ће велику гостиону И кавану начинити. Непостојан дух. — Знаш, Софро, шта би’ ти рекао? — Шта?

Сад се господар Софра дигне, време је већ, мора кући. Оде. — Збогом, Чамчо. — Збогом, Софро; промућкај добро што сам ти казао.

Оде. — Збогом, Чамчо. — Збогом, Софро; промућкај добро што сам ти казао. Када кући дође, прво ступи у дућан, пита Перу је ли што пазарио. — Је л’ био когод, Милане?

Премда је господар Софра био прави газда у својој кући, али у важнијим, особито ванкућевним стварима, увек би се упитао за савет код госпођа Соке, например приликом

У оно доба у пурђерском животу жена мужу је говорила са „ви“, па ака се случило да у каквој отменој кући жена мужу каже „ти“, тој кући нису најбоље пророковали.

у пурђерском животу жена мужу је говорила са „ви“, па ака се случило да у каквој отменој кући жена мужу каже „ти“, тој кући нису најбоље пророковали.

— Зар ће Пера остати у трговини? Ја сам држао ти ћеш њега као економа у кући. — И за то, и за трговца, и за све, као што сам и сâм. — А шта мислиш доцније са Шамиком?

Тада би господар Софра рекао: „Који се мужу пред женом потсмева, тај није кући пријатељ, тог не треба више примати”. Седне госпођа Сока. Пуше и прелазе у разговор са једног предмета у други.

Кад је господар Софра кући дошао, поруча, па после ручка оде у собу и напише кратак тестаменат, који је овако гласио: „Душу своју предајем Богу

И то добро су живели, јер госпођа Татијана све је знала у кући разделити, да ништа не буде излишно, а опет да је доста.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Неки, заостали, уплакани, праштаху се, крстећи се. Један му приђе са малим дететом у шубари, тражећи ватру у кући, да склони дете, већ помодрело.

Бог зна како су се после споразумевали и мешали са укућанима, тек они су причали, окупивши све живо у кући око ватре, и, мада им нико ни речи разумео није, сви су им одобравали главом.

Међутим се у кући Комесаровој, где је спавао предводитељ пука, сазнало за све што беху ноћас по Печују „пандури“ починили.

Жене су биле повеле децу уплакану, а људи своје старце да говоре. По целој се кући већ знало за крађе, паљевине, туче и једно силовање.

Кад их је први пут остављао, били су на високој обали Дунава, међу јаблановима, у једној огромној жутој, турској кући, око које су, доле, на води лежале лађе кријумчара.

Кад их је по трећи пут остављао, пре две године – и мање већ беше рођено – видео их је при растанку у кући једног Грка, у Славонском Броду, где су остали да презиме, до повратка братовљевог, који беше послом отишао у Млетке.

Девојку му је нашао случајно, при послу, у Трсту, у кући неких Христодула, којима је дуговао осам хиљада сребра. Брзо се споразумеше.

Венчао их је, успут, у Броду, журећи послом, у кући једног свога пријатеља, Грка. Слао их је после, о свом трошку, по Дунаву, тамо‑амо, као и своје џелепе.

Уплаши се да она не пристане на грех ма где, у кући, ноћу, крај брата, за те поклоне, ђинђуве, бисере које поче да доноси.

Па ипак, после тих мирних дана, под белим облацима багрема, мада он то не примети, поче чинити, у кући братовљевој, зло. Све чешће додириваше јој руке, косу, плећа, па и пас.

Лагала је, пред мужем, са једним светлим, белим осмехом. И господарила је у кући и на пољима која су те године, већ и у дољи, крај воде, почели орати, па и код стада, над слугама и пастирима, над

Ушавши ту, прво је прегледала оба излаза, па затим наредила нов распоред по кући. Дуго се задржа код великог прозора са решетком, који је гледао на реку. То место одабра првих дана да се исплаче.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Тако, на пример, сматра се да ако девојка ломи посуђе у кући, брзо ће се удати.¹ Много је, међутим, чешће да гатара намерно изведе неку врсту пробе или „теста“, када јој резултат

вече девојка изиђе из куће „Да истресе ’троје’ (трохе, мрве), па се том приликом мало задржи и прислушкује што се у кући говори. Ако се чује реч ’ајде’, удаће се те зиме; чује ли реч ’чекај’, неће се удати те зиме.

Када се кум враћа са крштења кући, он би требало да унесе кумче тако што улази у кућу десном ногом и да при том каже: „С десном ногом напријед, да се

“ Када млада у Србији, Херцеговини и Црној Гори стигне младожењиној кући, она загледа под кућну стреху, па каже: „Колико сагледала кутних рогова, толико родила синова!

¹⁴ У Шумадији невеста, кад оде у прву посету родитељској кући, треба да седне код огњишта на врећу, па ће, кажу, лако рађати — „као из вреће“¹⁵.

Ако трудница први пут осети дете у кући — биће мушко, а ако ван куће — женско. Када се дете први пут помери у стомаку у четвртом месецу, верује се да ће бити

Мушки атрибути су: десно, горе, усправно, дугачко, унутра (у кући), дебело, шиљасто, немирно итд., а женски су: лево, доле, положено, широко, напољу, ван куће, округло, мршаво, мирно

⁶⁸ Због тога се и у нашем народу постељица закопава у земљу или се чува у кући. Када се дете роди, одмах му се пресече пупчана врпца.

⁶ При повратку, онај ко носи кући „водицу“ мора добро да пази да нигде не спусти суд са молитвеном водом, јер ако њиме додирне земљу, може земља узети

⁸ Вода после купања проспе се на за то одређено, „чисто“ место. На Косову се проспе у кући, а никако напоље, да се не би детету десило какво зло.

Прва повојничарка не ваља да се задржава у кући, јер ће се, доцније детету задржавати сватови.⁴³ Смисао овог обичаја, између осталог, јесте да се детету на магијски

) На Кордуну се верује да „ако направиш неку увреду или штету кумовској кући, ђаволи ће почети господарити у твојој и ништа ти неће ићи од руке“.⁶⁰ Ритуал крштења почиње позивањем кума.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ВОЈНИКУ Кад властелин, или било који други, дође с војске кући, порука му од цара три недеље да се одмара, да га дворе сви одреда у родбини, да му с планине воду носе, да му певају

Кад властелин, или било који други, дође с војске кући, порука му од цара, три недеље да се одмара, да се не одзива и ако га зову да се суди, или ако игуман по њега поручи;

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

и пиле капуцинер у шест по подне, причајући да их је завео професор математике кад су му односиле писмене задатке кући на исправку.

»Унион« и улива се у подземни драгстор, одакле под другим именом, као Нушићева, наставља као понорница према Робној кући, да би се на крају утопила у теразијски вртлог.

Возите без заустављања, казао је, ако желите да уопште стигнете кући! Кренули смо преко планина, кроз кишу. У колима је било суво и безбедно.

ДЕРВИШИ СИНАНОВЕ ТЕКИЈЕ Андреа је становала у лепој, пространој кући Америчког конзулата, испред које се и ноћу и дању досађивао милиционер.

– Изгледа као да долазе због њега.– промуца престрављени Бел Ами. – Како? – Мислим да се ради о његовој кући! Све више птица долеће улицом подељеном сенком на сечиво ножа и његов жлеб.

Њих старац храни зрнима кукуруза. Ваздух почиње да кључа од птичијег лепета. – Ради сео његовој кући...—прошапће Бел Ами,а затим, пошто га од грмљавине јата Пуфко не чује, он викне: – О њој се ради! О кући!

—прошапће Бел Ами,а затим, пошто га од грмљавине јата Пуфко не чује, он викне: – О њој се ради! О кући! Пуфко претражује комад по комад врелог асфалта али не проналази кућу.

После сам ишао са својим домаћином његовој кући. Била је то сиромашна колонистичка кућа са земљаним подом, али смо ипак јели јагње од годину дана.

Кафа ће бити слатка због тога да гости не помисле како се штеди на шећеру. Онда ће се сетити да није ништа донео кући.

« У кући нема никога, сви су се некуд разишли, сви сем оца који пуши и даље гледа у онај зид. Враћаће се закрченим друмом у дуг

Село је било ђавоље, румунско. У највећој кући живео је »накав ђавољи румунски гроф, али га нијесмо дирали!« Цркву, богами, јесу — у ствари, само крст!

Био је имућан човек, у чијој кући није било дана а да се не нађе кило кафе, литра »Баделовог« вињака и кутија чоколадних »наполитанки«. Таман тада.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— То сам знао! — прекиде га Ивановић, смијући се презриво, и отиде кући. Остали бјеху задовољни предомишљајем контовим.

И гостов поглед одједном пође по кући и чељади, те се устави на лијепој зубљоноши. Домаћин унесе бадњак и назва: — Добар вече и честит ви Бадњи вече!

— рече Крстиња, па у страху узе дијете у наручје. — То је једно — настави Мргуд — а друго је: ево ти у кући госта, о коме ће се гракнути кроза сву Црну Гору и Брда, па ће нам дика бити, ако се у народу рашчује: „Кнез Драго, да

“ — Пунте! Урте! Појте! — викало се у дворишту наизмјенце, између пуцњаве и пјеванке. Гост, оставши у кући, стојаше као укипљен. Приђе му Милица и пружи му малу пушку.

Па био сам с царем Шћепаном и овђе на Његушима, у кући гувернадура Јока Станкова. Послије, кад због њега, због цара Шћепана, ударише на нас три војске: босански везир

Звао се Вацлав Н. Њега у Јановој кући не трпљаху — поп га прозва Антихристом, дјеци бјеше забрањено састајање с њим.

? Ту на томе пољицу, у тој котлини планинској, по свој прилици, у овакој кући имају два! Дође му пред очи стари Мргуд Шутов, у коме се оличило готово стотину година прошлости црногорске, вијек

— прихвати Рако. Рако имађаше жену и два синчића и кћер Анђу, као што видјесмо, већ испрошену. У кући још бјеше удовица Маре, снаха Ракова, с једином кћерју, старијом од Анђе.

Крцун дочека Јанка с пуцњавом и још поигра сâм по кући. Мати му, Стане, бјеше још млада, прикладна и весела жена. Она од прве рече Јанку: — Ево вас као два бијеса, али до

се, главари се скупе код владике и начине оштар одговор руским владикама, одговорише им нека они попују у својој кући и гледају своју дужност, а да се за нас не брину, јер смо ми гинули за своју вјеру четири стотине година, а наш

Гувернадурство је најприје било у кући Вукотића на Чеву, па га Вукотићи продадоше Радоњићима за стотину цекина! — Гле, и то је могло бити!

Тада разумједе да је то судба и да не може ништа против ње! И тако ти остаде садашња, Куса, и сада у кући седам кћери, богами, свакојаких, и лијепијех и ружељавијех!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

“ ДЕВОЈКА: „Узмите се на ум“. МЛАДОЖЕЊА: Аха! То значи: жена је у кући господар, јелте? (Извуче.) „Може ли вам се на вашу реч веровати?“ ДЕВОЈКА: „Мачка је мени најмилија у кући.

(Извуче.) „Може ли вам се на вашу реч веровати?“ ДЕВОЈКА: „Мачка је мени најмилија у кући.“ МЛАДОЖЕЊА: „Шта би мислили кад би се удали?“ ДЕВОЈКА: „О, како су срећне удовице.“ МЛАДОЖЕЊА: Ето видите.

Видићете, то јест; све се не може ни избројати. А ко би другоме могао избројати што има, то јест, по кући? Хе, хе, проводаџији о свадби лепши, то јест, дар, него о прстену.

) УГЛЕД 4. (Друга соба) МАТИ И ДЕВОЈЧИНА ТЕТКА ТЕТКА (гледа у карте, које су по асталу разређане): Ево млад момак у кући с мислима и персоном; води венчање у глави. други један црномањаст држи се смртан. (Броји.

ТЕТКА (ређа карте): Тако једанпут код сека Миље, нестала им сребрна кашика. Бацам ја, кашика је у кући. Кад, шта је било: украла слушкиња. (Дигне три карте са стране, па и паказује матери.

(Дигне три карте са стране, па и паказује матери.) Ево, млад момак с венчањем стоји у кући. (Разгледа друге карте.) Цела истина! Ала је овај други смртан; но јошт се нада. (Прстима куца карте по реду.

(Прстима куца карте по реду.) Венчање зацело; - мала забава. Девојки велика радост, и новци у кући. МАТИ: То је. ТЕТКА (скупи карте): Откад ја размећем карте, нису ме ниједанпут превариле. УГЛЕД 5.

ОТАЦ: дакле, шта би ти хтела, да покваримо прстен? МАТИ: Дакако. ОТАЦ: Јес чула, једанпут је било комендије у кући, више неће бити. МАТИ: Али забога, кад је боља прилика. ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир! ТЕТКА: Немој тако, Јово.

- Приход „помоћница живота“. — Расход „знаци од ноктију, примјечаније како човеку нестаје косе на глави, лупање по кући, плач итд.

Срам да те буде! МУЖ: Знаш ли ти да сам ја муж у кући? ЖЕНА: А знаш ли ти да сам ја жена у кући, а не слушкиња? МУЖ: Ти си, ти си - луда! ЖЕНА: Знам да сам луда.

Срам да те буде! МУЖ: Знаш ли ти да сам ја муж у кући? ЖЕНА: А знаш ли ти да сам ја жена у кући, а не слушкиња? МУЖ: Ти си, ти си - луда! ЖЕНА: Знам да сам луда. Друга би ти се уплела за то у косе.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Мртав царе, а жив кући дође, и у кући мртву мајку нађе, где му крпи гаће и кошуље; сестра му се од старости смије, отац

Мртав царе, а жив кући дође, и у кући мртву мајку нађе, где му крпи гаће и кошуље; сестра му се од старости смије, отац му се још родио није.

Ставих зеца у торбак да пожурим својој кући. Ал кад бисмо испред куће стаде зечић да шапуће: — Пусти ме, ловче, храбри ловче, да очешљам косу,

Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати. Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се најзад и најзадње најменичко блејало досјетити о ком је ђаволу ријеч и

Радости доживљене у старој сељачкој кући никад се више неће поновити, нити ће им се неко друго задовољство по снази приближити: Сјутра је Михољдан, наша

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Али ако овако јошт потраје, те се не вратимо кући, отићи ће бестрага и шмук и све. СМРДИЋ: Тај Рус као да на пужевима иде. ШЕРБУЛИЋ: Видим ја, од нас неће бити ништа.

НАНЧИКА: Али шта ће свет рећи? ЖУТИЛОВ: Болондшаг! Свет ја нећу питати шта ћу радити у мојој кући. НАНЧИКА: Али ови луди родољупци? ЖУТИЛОВ: Пак шта? Кад њега трпе у Сербији, зашто га не би трпили у војводини?

Кажите ми, који је највећи знак родољубија? СМРДИЋ: Све је то ваше масло, но разговараћемо се док се вратимо кући. ГАВРИЛОВИЋ: Кад нема одбора. ЖУТИЛОВ: Шта, шта? Ви се усуђујете кварити одборе? СМРДИЋ: Тако нам једнако прети.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Мађари су мрзели Србе као зле госте у својој кући, сматрали их за аустријско оруђе у борби против мађарске слободе, а нарочито после пропалог мађарског устанка од 1704.

али за монархију са просвећеним, правдољубивим, мудрим и добрим владарем, који ће земљи бити оно што је добар домаћин кући, владати »мудрим и силним законима«, и наместо насиља, нереда и неправде, обезбедити мир, сигурност и правду.

МИЛИЦА СТОЈАДИНОВИЋ СРБКИЊА Рођена је у селу Буковцу, у Срему, 1830. године. Школе је мало учила; у родитељској кући, поред оца сеоског свештеника, сама се образовала великим читањем и општењем са људима од пера.

У засебним поглављима Караџић је описао народне обичаје, традиције, веровања, изнео начин живота у кући, у селу, у општини.

његовим личним талентом но књижевном наследношћу од очеве стране и књижевним образовањем стеченим још у родитељској кући. Од 1843. године он већ пише добре стихове, и отада се брзо развијао и нагло производио.

Он је отворио српску романтичку приповетку. Рођен је 10. јуна 1826. у Баји, у Бачкој, у трговачкој кући. Крштено име било му је Тимотије, али он га је посрбио у Богобој.

ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ ЖИВОТ. — Рођен је у Сентандреји, код Пеште, 26. новембра 1822,100 у угледној грађанској кући. Српску и прву »латинску школу« свршио је у Сентандреји, »латинску школу« — гимназију — продужио је у Вацу, затим у

Рођен у Шапцу 27. марта 1859. године, у имућној трговачкој кући, која је после пострадала, Јовановић је свршио основну школу и нижу гимназију у месту рођења. Дошавши у Београд 1874.

Милићевић, Вук - Беспуће

Посвршавао је брзо све послове: спремио мало ствари; рекао газдарици да иде на извјесно вријеме кући; брзо јавио да му се код куће спреми соба.

и непријатне ноћи, испрекидане сновима без мисли, кад се је, прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је осјећао у себи.

обијен зид, спустио га на прозор који је гледао у ведар дан, пун модрине и свјетла, увјерио се да се налазио у својој кући, понављао ту ријеч, наглашавао је, и ништа се у њему није макло, заиграло, потресло.

Они морадоше ноћити у првој усамљеној кући на коју се намјерише, гдје их прими један мршав, распас сељак. Посиједаше око огњишта, чекајући да се разгори ватра,

Пили су полако рум који је Гавре Ђаковић имао уза се, и ракију која се нашла у кући, док је један бос старац, поред ватре од сирових дрва која се димила и дим гризао за очи, причао нешто болешљивим

сјеђаху и климаху обореним главама; њега је престравила ова несвјесна, мирна, тиха биједа која се осјећала у овој кући, би једа пред којом су сви сагибали вратове, послушно и покорно, без помисли да имају право да се буне.

Вратио се тада кући сав мокар и љут. Он воли њезин запјенушени бијес кад удара љутито на препреке и уставе око млинова; кад најури на

се да се Манојло промијенио, бар према жени, откако му је прва умрла, и његова срџба и бијес и ударци не падаху више у кући, гдје је све гледало да само њему по вољи уради и угоди.

јутра, пред свитање, док напољу непрестано пљушташе густа и бујна киша, тргао је дјецу иза сна неки чудноват немир у кући. Они су скочили боси и необучени из кревета.

У кући се ходило на прстима и говорило шапатом; тек он проламаше покаткад ту тишину својим јечањем, кад би га пекле , у кишов

Она му је доносила јело и касније почела да се брине за неке ствари по кући, старајући се да му угоди, не разумијевајући његово мрко лице ни ћутање.

И кад је она долазила, затитрала би она чама која је пунила ову зграду и губила се: у кући се осјећала једна младост која живи и једро срце које бије. Да се што не љутите на мене?

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Пожелевши и Јова сељаку да му паре буду аирли, пође с прасетом кући. Поносито је носио Јова прасе кући и застао навлаш пред Алексином бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био

Пожелевши и Јова сељаку да му паре буду аирли, пође с прасетом кући. Поносито је носио Јова прасе кући и застао навлаш пред Алексином бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био у свађи због неког дуга на креду),

— Дакле, да кажем Каји да је то сигурно? — Сигурно! — вели Павле, и разиђоше се. Оде свак на своју страну. У кући сва три дана журба. Јова је оставио прасе у животу читавих три дана, уживајући у његовом ровењу и гуњецању.

« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој. Живо се ради у Јовановој кући.

Живо се ради у Јовановој кући. Ради и он и жена му, свако у своме фаху, јер госпоја Каја није трпела да се Јова пача у женске гослове, иако је то

остати и трудити се да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући. Затим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г.

обешењачки затресе главом и настави — па ти ја, прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући, а ја пољубим Кају, па јој кажем: »Ово теби, а ово мени«. Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема!

Господин окружни начелник, који је почасни члан Пољопривредног друштва, иако ни једне саксије с цвећем нема у кући, добио је педесет комада, и Јова је као човек коме књижевност наша (а нарочито пољопривредна, која је још у повоју)

бих: како је стидна невеста, румена зора, пустила већ из брачне постеље свога драгана — сунце; како се тамо, у оној кући, верни а лењи шаров диже из поздера; како не знам која баба зева и кашље све наизменце, у комарнику испод стрехе; како

замени јестаственицом, и отпоче са зоологијом: — Е, децо, сад ћемо да се разговарамо мало о оном што сваки од вас у кући има. Мир! Устан’те! (Деца устану.) — Сед’те! (Деца седну.) — Тако! Деца скрстила руке, па гледају у Максима.

причам о, — како наш народ лепо каже — »хранитељу« једном, кога ви сви познајете, јер мало који од вас да га нема у кући. (Максим се увек држао у предавању поступности и ишао у излагању полако од познатијега непознатијем.

) Кажи ти мени, Тиосаве — ти, ти што поваздан дуваш у дудук по селу — како се зове оно у твојој кући што је прекодан у пољу, ујутру оде а увече се враћа. Лепа, бела, угојена, па те лепо гледа.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Па све тако пуцај, бери, Певај, играј до вечери, А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да, Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!

данка, Па кад беше сунце веће село И дан лице посакрио бело, Ми у чамац — па све певајући Отидосмо утруђени кући. Дивна труда, ох велике сласти!

Ето, брате, што си знати хтео — Стога сам ти мало невесео.“ Ово рече, оде на крајину, А Змајевић кући кроз планину, Оде кући песму певајући, Певајући злато спомињући.

“ Ово рече, оде на крајину, А Змајевић кући кроз планину, Оде кући песму певајући, Певајући злато спомињући. Ох та певај ко год злато има, А ко нема, певај кô да има, Није л' злата,

3/7. 1844. (ДЕТЕ И ГУСЛАР) Ђокина мајка по кући шушка, Оће она да је све у реду, А Ђока по земљи се ваљушка, Не зна за овога света беду, Он изнутра на вратôца

Ти ноћи блиске сјајана тавнино, На земљу краснос(т) твоја доћи ка(д) ће? Тавнина дође, одо драге кући, И моје срце тело ми је пући. 44.

45. Тек сад ми души оно бија јасно На извору што срце тек ћута, У кући ја разумео сам ласно Да онда њу ми згуби смрти крута; Тек сада знадо, али здраво касно, О чему доста мислио сам

Са коња скочи момчић коса дуги, И даде њега своме верном слуги, Па онда тркну горе својој кући, А слуга оста коње водајући. Још млоги тркни, па њему притеци: „Твој госа ко је, деде нама реци!

75. Онда узе чедо дично, Па је кући он отпрати, Те се онда, кâ обично, У кавану малко сврати, Па с маргера на келнера — Оде право да вечера. 76.

каву црну, Поче играт билијара; Тад се малко кецу врну, Ту остави нешто пара; Испи две-три чаше рума, Па сад ето кући љума. 78.

„Несам ли ја госпа туди? Ко је мене дирнут вредан? Па таки се сад усуди, Таки један и ниједан! Па у мојој, мојој кући... Јао, муко, морам пући!“ 129. „Зар ви мљасте? — оде јаче, Зар ви мљасте, силан Боже, Да ту живе копилаче?

Сикће опет, псује, виче: „Оваквиче, онаквиче!“ 133. По кући се диже буна, Декоје се сад помоли, Ово тамо, оно туна, Беше доста скоро голи, То на прозор, то на врата, — Хај,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти. Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта!

Код Бабића се пече ракија, а ја овде код тебе џаба тупим зубе — искрено признаје Сава и диже се да пође. У нашој кући, откад се зна и памти, никад нико није имао сата, нит је ко знао да по њему чита вријеме.

ТИ СИ КОЊ У нашој кући сваки члан фамилије имао је своје госте. Стрицу Ниџи долазили су српски добровољци, амерички рудари и некакви досадни

И осталима у кући увраћао је понеко, па чак сам и ја имао своје рођене госте који, истина, обично нису ни смјели да завире у кућу, него

Шта ћеш, божја казна, трпи и ћути. Михољдански, славски, гости још се нису ни разишли, још се по кући повлаче остаци печења и наш Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена

Кад он већ дједа смије назвати парипом, шта ли ће тек бити са осталом чељади. На мене ће, вјероватно, сви у кући и заборавити, моћи ћу да одмаглим преко потока у љескар.

— Чекај ти само, отићи ће стари Петрак — пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим. А ти „Петракови дани“ у рану јесен обично су увијек били празнични, сјајни и пуни шапата,

Шијем тако читав дан тамо-амо, а кад ме сутон опколи и притјера кући, ево ти опет нове напасти — мјесеца. Исплута он иза ријетка дрвећа на бријегу, бљештав, надомак руке, тајанствен и

Нит сам га видио ни чуо за њега. Та не долази џабе Петрак баш нашој кући. Ја сам ту, ја ... — Делија наша — додаје Петрак као да је коначно нашао ону праву, завршну ријеч за читаво моје

Освијести се тек пошто се Вук диже да ће кући и шупљим гласом објави: — Ја више нијесам човјек од ове државе. Дошло вријеме да се умире, па то ти је.

Још увијек је држала слугу, а то је био сигуран знак да смо и надаље неко и нешто. Истина, има у кући сирочади без оца, нашло се и дуга, а плијесан бриге, оне старачке и удовичке, већ се увлачи у нашу стару пространу

Има, значи, у кући неких кутака који „не раде“, непровјетрених. Нема ко, нема снаге, не стиже се. Дође нови најменик, а то сваком у кући

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

стигнеш, па макар било и у најглувље доба, није важно, има да пробудиш Хасанагиницу и да истој саопштиш да се ја кући враћам прекосутра, ал да ме она код куће не чека! ЈУСУФ: Него да изађе преда те?

ХАСАНАГА: Реко ли ја теби да спремаш коње? ЈУСУФ: Баш не можеш да сачекаш да прво дођеш кући, да с Хасанагиницом поразговараш, да се објасниш?

ЈУСУФ: И, кад стигнем, да не гледам које је доба, да пробудим Хасанагиницу, и да јој кажем да се ти кући враћаш прекосутра, и да те она код куће не чека? Тим речима?

Сад је дошло до најгорег, и горег не може бити; сад је лакше. Скоро ће ти и брат. Кад стигнеш кући, одмори се, седи у башту, узми нешто да везеш, дуго гледај у неко дрво. Загледај се у оно што досад ниси ни видела.

МАЈКА ХАСАНАГИНА: Онда је, значи, свршено! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Рекао сам да те без илми-хабера кући не водим. И то врло енергично!

Чујете ли, госпе и велможе, наш Ахмед би хтео, ал не може! „Одо ја кући!” — пљуну Шемса стручно — „а ти, јадо, ради својеручно!” АХМЕД: Немој да ја теби покажем својеручно!

Противила се, плакала, одбијала, молила, није вредело! Кадију си вратио кући, ко дечка! Још си му се подсмевао за леђима! Одакле си га данас ископо? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ископо?

) ХАСАНАГИНИЦА: Не светли ништа ни у кући, не светли ни на сокаку. Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку.

Нигде... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Срећа што је било свиле. Иначе не би стигли да набавимо. Треба у кући увек имати резерву. ХАСАНАГИНИЦА: Осећам само гађење и страх.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Па кад доста накупи, онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака. Био је син неке просјакиње Назе. Она је умрла одмах чим га је родила.

После си учила да шијеш и кројиш женско одело. И затим се опет врати кући да ту останеш. Али не! Ниси била ти само код своје куће већ и код наше.

А твоја мати као и пре. Увече би дошла са наднице кући, а ујутру, рано, ишла на рад. То паде у очи комшијама, и већ почеше износити којекакве ствари, а наравно да сте ви у

владике и људе за народну ствар, који су у оно страшно време долазили и налазили помоћи и сигурна склоништа у нашој кући. — Ех, не знам што ме чека, а све знам што прође! Не гледај ти мене, чедо. Нана је твоја стара.

Имах врло честу главобољу или несвестицу. Па и само учење беше ми мучно, тешко, неугодно. Кући сам долазио сваког распуста. Мати ме дочекиваше сва пресрећна.

ИВ Две године нисам кући долазио. Кад треће године дођох и стигох увече, опет беше месечина, опет оно бујно зеленило, опет тај поток, тополе и

Чекај, ћерко моја кога ћеш ти? Њега, а, њега? — И онда бесно, држећи те за косе, поче те ударати, гурати и водити кући...

Јер он беше усахнуо, дрвеће исечено а земља гола, трошна и смрзнута. Погледах ка твојој кући из које се још ништа не виђаше и креташе. Само, она ти сад беше — да ли се мени тако учини?

— А чекај...! — повиче једна старија жена и поче је пецкати: — То ли ти свако вече, кад се враћаш с њиве кући, пролазиш онамо, а? — Ама, тето! — промуца сирото девојче и погледа је погледом пуним молбе.

— Нека ти је срећно, ћерко, и дуговечно. У мојој кући јела си дрвеном кашиком, а у твојој сребрном, да Бог дâ. И изведоше је. Она паде. Целу ноћ није знала за себе.

Отац му да побесни. Једном га истукао на мртво име и истерао. Отада нико није смео његово име у кући да спомене. Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама.

Колико пута, само она, у зору, кад месечина сја, гледа га кроз свој прозор, где издалека, на коњу, с паше долази кући и пева тихо, јасно, тужно... пева он, а ниоткуда гласа, само месечина сја и трепти.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити, прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.

Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси коликогођ хоћеш. Али царев син вели: — Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако,

Она му одговори: — Мој је чоек цар орлујски, за њега сам се удала. Кад цар дође увече кући, жена га дочека а он ни речи, него вели: — Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!

Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је бог дао да изгубиш.

Царевић видећи да против ове силе не може ништа, пође кући но једнако мишљаше како би жену своју Баш-Челику отео, док му наједанпут падне на ум што су му зетови казали, кад му

Онда га цареви сјетују: — Иди сад кући, кад си се смрти избавио. Царевић њима вели да ће још једанпут да иде срећу покушати и жену ма на који начин украсти.

Кад Баш-Челик кући дође, жена га стане питати: — Бога ти, ђе је то твоје јунаштво? Баш-Челик јој рече: — Моја жено, моје је јунаштво у

Како тица изгори Баш-Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде шњоме кући. АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН Био један цар па имао три сина.

Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази кући, стану се чудити шта би то било да га нема. Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма

Ту су ваљда и моја два брата пропала. Баба му одговори: — Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је?

Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир, па пође у свет.

Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Велика девојка, па тако неспремљено по кући! ЛЕПОСАВА: Ја доста растребљујем. СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац?

(Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра! ЛЕПОСАВА: Већ у овој кући друго ништа да не ради човек, него да паја и брише. СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје?

(Узме шав и почне код прозора радити.) 2. МАКСИМ, СОФИЈА МАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде. СОФИЈА: Шта се догодило? МАКСИМ: Шта се догодило?

МАКСИМ: Зато ми тако и пева срећа. Од кад је она у кући, слуга мора да добије вина кад руча. СОФИЈА: Ја мислим, боље је тако, него да краде гди што дочепа. МАКСИМ: Дакако!

Ал Макса није љубитељ војске; како је види, одма бежи. ЈЕВРЕМ: Тим боље. Но сад, к делу! Команду у кући примићеш ти; што рекнеш треба да се изврши. Ко се томе узпротиви, одма под војени суд; јер је стање опсадно.

(Јеврем намигује Софији.) СОФИЈА: Ја мислим да знам шта се по кући чини. МАКСИМ: Знаш врага, да те носи! Неће се кувати. СОФИЈА: А шта ћемо јести? МАКСИМ: Ништа.

СОФИЈА: Ћути, ћути, бога ти; тако те по вароши и зову: „леб и лук“. МАКСИМ: Шта марим ја за свет? У мојој сам кући ја господар. СОФИЈА: Тешко сваком ономе који не мари шта свет о њему говори. МАКСИМ: Кувати се неће!

МАКСИМ: Ти њу квариш. ЈЕВРЕМ: Ја сам само од генералштаба. МАКСИМ: У кући те не потребујем, кад си такви. ЈЕВРЕМ: Опет ја ћу плакати! И не заслужујеш да ти скоро дођем. (Узме капу, смешећи се.

— Еј, како би се радо с тобом мењао. МАКСИМ: Опет мора бити боља од моје. КУМ: Не говори, брате. Кад дођем кући, не смем искати да ручам, јер одма полете тањири као пљусак; него ћутим, па ако донесе што, добро; ако не донесе, опет

МАКСИМ: У меану, куме, кад ти дође жеља. КУМ: Еј, мој брате, кад пођем од куће, кад дођем кући, морају да се претресу џепови. Ама за најмању пару морам да јој дам рачуна. О, сачувај те, боже, с таквом женом живити!

Тако, она виче, а ја певам, док не малакше, као оно човек од велике болести. После могу ићи по кући, и радити што оћу, само се некако кујне клоним, јер се бојим, да се опет не дими. МАКСИМ: Шта то значи?

Моја не виче по кући, али опет мора да буде све по њеној вољи. 12. СОФИЈА (с еспапом), ПРЕЂАШЊИ МАКСИМ: Ево је; но, јеси ли купила?

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Зар нећу и ја доживити да престане једанпут орјатлук овај? Свака је госпођа у својој кући, само сам ја једна на овом свету несрећна. ПОЗОРИЈЕ 4. ТРИФИЋ, ПРЕЂАШНЕ СУЛТАНА: Морам цркнути, другојаче није!

ТРИФИЋ: Шта ти фали, сунце моје! Ти си госпођа у целој кући, што ти оћеш, оно мора бити. СУЛТАНА: Госпођа? Начинио си ме парасницом, као сам што си.

(Звони. Персида дотрчи.) Начини ми лимунаде да ме прође овај јед. (Персида изиђе.) Или ћу бити госпођа у кући, или ћу све растерати. Нисам ја као печурка из ђубрета израсла. ПОЗОРИЈЕ 6.

Сирота, кад је била синоћ код нас, ваљда је мало јаче повукла. Нађем је на Глишином кревету гди спава, те је одвучем кући да је не лупа Срета; али како је овај био наквашен, а она убрађена, знам да су се лепо гледали.

СТЕВАН: Видиш како не знаш шта говориш! Море, како ћеш да је укрочаш кад цићи по кући као змија; гди кога види, ту удари.

(Двор код Трифића.) СТЕВАН, СУЛТАНА СТЕВАН: Мани се, богати, тога, сека Пело, иди твојој кући, па гледај посао; ти знаш да код мајстор Срете нема млого.

Оковао се и онај кој те држи у кући. СТЕВАН: А гле мајстор Сретинице, како лепо зна претити! СУЛТАНА: Мајсторица ти била мати, па те лебом ранила.

СТЕВАН: Није господин твој, ти! СУЛТАНА: Не дери се, ил ћу ти сад показати. ТРИФИЋ: Драга моја, иди ти твојој кући. СУЛТАНА: Ово је моја кућа. ТРИФИЋ: Ти се вараш, твоја је кућа преко пута. СУЛТАНА: Ја сам твоја жена.

СРЕТА: Шта није при себи? Бесна је она, напуштена, а не луда. две године чинило ми се нисам имао жену у кући него јагње, али откад се милостива госпођа довела, побесни.

СУЛТАНА: Он је мој муж. СРЕТА: Ха, ха, ха! Ето видите, господине, сад да и човек не вошти! Поганијо женска, вуци се кући. СУЛТАНА: Ово је моја кућа. СРЕТА: Море, јеси ли ти луда или пијана?

Тек ја је нађем пред шталом гди спава, пак је одвучем кући да је не псујеш. Али, видиш, она ти се јако уфитиљила. СУЛТАНА: Орјатине, ти си мени то ућинио. (Туче га.

СУЛТАНА: Орјатине, ти си мени то ућинио. (Туче га.) СРЕТА: А то је млого. Сад таки кући! СУЛТАНА: Ја сам ти пет стотина пути казала да је ово моја кућа.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

начину на који су зиркале унаоколо и криле смешак у прсте, како су испробавале перикла са локнама боје злата у робној кући огледајући се малчице искоса и врло кокетно — биле су то праве клинке од седамдесет и две године, на часну реч!

“ Описала бих све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни

“ Описала бих све њене мане и врлине, и то како нас је отхранила редом без мушке главе у кући „с ево ових десет прстију“, и како смо јој после рекли хвала, и како је јако млада остала удовица, није још имала ни

— јер је грешком упао у буре с младим вином, па кад је кренуо кући у своје шупље дрво б. б. (без броја), мало је као певао и свашта, а претерано би било тврдити да је ишао скроз-наскроз

матором прекипи, па каже Тики: — Слушај — каже — Тико, замисли — каже — овакву ствар: долази твој Гиле страшно касно кући, прошла већ двојка после поноћи, а ти га питаш: „Где си“, питаш га, „сине Гиле? Где си досад био?

Тако је маман још с врата издржала праву бујицу псовки од те исте газдарице „која нема намере да у својој рођеној кући отвара дом за дојенчад, што пишке по каучу и дерњају се усред ноћи“. Почиње селидба.

Београд је измислио и зоолошки врт у коме живе и стварају неки од његових најсимпатичнијих становника. И вођење кући после кафане измислио је такође Београд, мислим, на кафу и још по једно пиће!

у животу, толико чврга у основној школи, толико окраћалих капута старијих сестара, толико звоцања када се врате кући у десетку, а не у деветку; ко би нормалан уложио све наде у неког студента из провинције да би после свега тај момак

Где ти је кућа? Рекох му, а он ме, држећи се мог увета ко пијан плота одведе право кући, где свима присутним одржа неколико дајџестираних приказа новије српске историје.

То је, укратко, прича о томе какав је човек био деда Гаврило. Али, вратимо се нашој старој кући, коју је на једвите јаде подигао још после онога рата, „одвајајући од уста“, као што често има обичај да каже мој

„На жалост, он је непознат чак и у својој улици — каже папа Жан-Пол — али, ако желиш да и даље останеш у нашој кући, Симон и ја бисмо били пресрећни!

Ухватила га тврдоглавица од висине. Знате, све драме у нашој кући дешавају се углавном због тога што смо сви страшно тврдоглави. (Замислите, рођени смо сви у знаку Овна!).

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

) - Мачку очи зврцају у пијевца куваног. Лањске дуње, дуње се злате окном натруло. (Лебди црква ỳ кући.) С колијевке братац ми поцупкује гучући.

ПРЕТРЕС КУЋЕ Шљивом бехар - пролеће. С пропланака, с гајева дјевојчи се природа. А y кући претрес је. Мамицу ти четничку, гдје је слика Краљева!? виче тројка скојевска.

Кашље сова с цјепала, кашље тупо дремљиво. Плесниви су хљепчићи, у кући је мемљиво. Крцка мачак орахе под зовицом цвјеталом. Шта с телетом троглавим, шта са кравом крепалом?

Погубној градњи небо је сврха: не стеже смола горди Вавилон не кући кућу језичка збрка, речник пометњи, двојства небином. Везник о придев бројкама туче глаголи трајни свршено звуче.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Ја ћу бити барон Голић; ти си мој бединтер. Какав је газда, онако ћемо се и владати. Ако буде девојка у кући, знаш како треба. Ајде, стави се у позитуру, пак да им јавиш визиту од барона Голића. МИТА: Али зашто баш Голић?

МАРКО: Тако? А има ли у тим твојим руманма како се готови ручак, како треба бити добра газдарица и ред у кући држати? ЈЕЛИЦА: А, то је сасвим гемајн, то само просте жене раде. МАРКО: Хм! А госпође?

ЈЕЛИЦА: Пет година. АЛЕКСА: Прекрасно! ЈЕЛИЦА: Тако ми се, знате, Беч допао, да сам се једва приволети могла кући доћи. Једва сам се додала српском језику, тако сам се на немецки била онгевеновала. АЛЕКСА: То често бива.

Она ће се обрадовати кад писмо од своје воспитанице прими, наипаче из моје руке, који сам у њиовој кући као у својој. ЈЕЛИЦА: То ми је вирклих весма мило да сам се с вама упознала.

ЈЕЛИЦА: О, молим; изволте бити комотни, као у својој кући. (Изиђе.) МИТА: Забога, шта радиш? Црко од глади! АЛЕКСА: Ћути, Мито, добро ће бити; наговори само твој трбу да се

МИТА: А како си га добио? АЛЕКСА: Зар не знаш? Алат прави занат. Одем његовој кући, ту нађем једну бабу и заиштем прстен, да могу и ја такав начинити.

Но како ми је било кад сам кући дошо и ове тантузе нашао. (Проспе ú по асталу.) МАРКО: Шта? МИТА (тајно Алекси): Ето ти твоја шпекулација!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Убрзо ноћник отпраши снијегом, замаче репом за првим бријегом, под букве старе, у бијели вир. У кући Мачак поспано зијевну и лампа дахом посљедњим сијевну, па нагло згасну. Завлада мир...

Тај ти у замку упада скоком, готов је зачас, док тренеш оком. Гиздави Пијетлић по кући шетка, навија кресту, љепотан прави, зелено перје на репу четка, кад, ето, споља — Лисац се јави: „Пјетлићу драги,

Шта је?! Да није змај?!“ „Крадљивац звијезда у твојој кући! — повика сврака — Треба га тући!“ „Погађам ко је! — бака се сјети, у дворе корак управи свој — Крадљивац који с

Журим се кући, баш ми се дријема, а мама за ме вечеру спрема.“ Тако се Сунце поздрави с другом, у кола скочи, зави се дугом, за

Тамо их страва и данас туче, у некој шпиљи вјечито чуче. Помељар Ћоса узима торбу и брашно сипа, кући се спрема. Диву је Брки скувао чорбу, па више посла у шуми нема.

Смије се Ћоса: „Побогу, брате, мораћу просто од смијеха пући, ова је торба планина за те, никад је нећеш довући кући. Дати је теби, био би гријех . . .“ Пробуди Ћосу рођени смијех.

Мишу би укор због торбе рекȏ, али је мјесец много далеко. Е, баш је мишић скитара права ... Хајдемо кући, мени се спава.“ КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ У шуму тајна стазица води под сводом лишћа у сјени вије.

„Отворте људи, бојим се муња!“ Узалуд зове сирота Рада, у малој кући тишина влада. „Ипак ћу ући! — цурица рече и смјело врата отвори уска Куда бих даље, долази вече, сијева и грми,

— цурица рече и смјело врата отвори уска Куда бих даље, долази вече, сијева и грми, ево и пљуска.“ У кући неред, не може већи, читава соба дуби на глави: чизме на столу, јастук на пећи, куд око бациш — земљотрес прави.

Гдје ти је купус, о, хоја-хо?! Јутрос га рано појео во.“ Кад стигли кући, паника права, у соби дивна цурица спава, а кућа мала, сређена, чиста, сија ко роса с ружина листа.

“ РАСТАНАК Јежић се диже, њушкицу брише. „Ја морам кући, доста је више. Добро је било, на страну шала, лисице драга, е, баш ти хвала.

Свакој би кући задао страх! Алај би Жући застао дах!“ Ово је тигар, око му сија, трагати за њим, то није игра.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Пред сваком кућом седе старице, старци, млађе жене и рибари. Деца претрчавају између њих На једној кући пише: хаза де хуеспедес. Ова је двоспратна и пред њом једна клупа и више столица.

Жену сам оставио као луду у кући. Разумем да онај мој пријатељ није хтео оставити своју да би ми пренео цемент. Трамонтана ме је тукла у лице и било је

То је био диван младић од двадесет пет година, чист, кротак; ништа није чинио а да ми не каже и чак ми је све о својој кући и фамилији испричао. Они су живели још увек у Инглитери. О, колико је био добар, тај јадни младић.

— Немојте их мучити. — Хвала, господине, — рекоше девојчице шапатом. — Сада ћете право кући а новац да покажете мами. — О, па ми носимо уље право кући, — одговори старија увређено.

— Сада ћете право кући а новац да покажете мами. — О, па ми носимо уље право кући, — одговори старија увређено. — Пазите, колико већ пада вече...

Жена, јер сад се јасно разазнаје да је то жена која виче, кричи дивље у кући на којој између преклопљених капака сија дуга, светла линија. Људи говоре полугласно.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује. А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем, Живљаше убога жена са малим јединцем својим. То беше немирни Павле.

Обуј се и натраг иди, Па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш”. Једне вечери, децо, Павле се поврати кући; Кириџије га нашле, што често пролазе селом: Полумртав је леж'о на снежном сеоском друму, Уморан, блед и занет са јако

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ВЕЧЕРА 45 ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА 47 БАЛКАНСКИ ПУТОПИС 49 ПОЧЕТАК ПЕСМЕ 51 ГЛАС ПОД КАМЕНОМ 53 ПУТНИК 55 ЧОВЕК У САМОТНОЈ КУЋИ 57 ВЕРЕНИК 58 ЈУТАРЊИ ЗАПИС 60 НОВА СКИТИЈА 62 ВАСИЛИЈЕ ДРУГИ БУГАРОУБИЦА 63 ИЗВИДНИК 66 СОЛУНСКА БРАЋА 69 ПЕРУНОВ

Хоћу да се огласим љубављу и да узбрдо кренем са похвалом стварања на уснама. ЧОВЕК У САМОТНОЈ КУЋИ Седим за столом и држим хлеб у руци, више не застирем сто, седим и певам. На крају дрвене плоче већ је мрак.

Сава стане пред мене каже: ко си овде је вече никога нема сенке све раде по својој ћуди гладуј ево ти хлеба врати се кући проповедај друге исцељуј себе лечи Атос ће да остане где је што ти тражиш дубоко је у пећини у пећи врати се пази на

иније реченица прође след облака ту и див пристаје на људски језик те ставља овцу на рамена отац у сасвим малој кући осврће се у кожуху где је смок на путевима велики промет они који пролазе нису гладни сирот је онај који оста на

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Што кажу, ето, пре седам дана био је ту, овде, у кући... а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос.

) Бог нека га прости! МИЋА (кад му приђе Даница, он устаје на ноге усхићено): Ко би то рекао, у кући пуној туге и жалости један тако ведар и очаравајући поглед! (Служи се.

Знам да овде у дворишту има она мала кућа, две собе и кујна, што је покојни Мата зидао пре осам година. Знам да у тој кући још од почетка седи та тетка. И ето, то је све што знам. САРКА: А коме је она, бога ти, тетка?

ВИДА: Па откуд адвокат тој тетки да преда кућу; није ваљда адвокату тетка? АГАТОН: Није, него била ту у кући, неговала покојника, на њеним је рукама и изда'нуо, па... тако, нашла се ту. САРКА: Добро, то је тетка, а ова девојка?

јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење. Зар не?

Пролазе и одлазе у задњу собу, из које ће даље по кући цуњати, тако да ће се у идућој сцени још једном појавити те видети кроз стаклена врата како пролазе кроз ходник.

ДАНИЦА: Па ето, нисам још ни послужила госте. ТЕТКА: А где су ти гости? ДАНИЦА: Ено их, шетају по кући, разгледају. ТЕТКА: Што не испише бар кафу? ДАНИЦА: Нудила сам их. ТЕТКА: Је л' наилазио, бога ти, адвокат?

САРКА: Мени се будилник допада. Навикла сам; никада га нисам имала у кући, али навикла сам. ТРИФУН: Па како си ког ђавола навикла кад га ниси имала?

АГАТОН: Па реци! ВИДА: Рекла бих да ми као фамилија треба да водимо рачуна о овој кући и о овоме иметку, а не туђин. ТАНАСИЈЕ: Па разуме се! Јер, реци ти мени, Агатоне, ко нама гарантује за ту тетку?

ВИДА: Па оно по теби, какав си, може ти Агатон и главу појести. Не слушам ја тебе, него ћу кући, да спакујем мало прњице, а и ови да се разиђу, па ево мене, а ти, ако хоћеш, дођи! (Гласно.

(Гласно.) Право каже Агатон, нема шта више да чекамо. 'Ајде, Танасије, 'ајдемо. Бога ми, једва чекам да одем кући да се одморим. 'Ајде, збогом остајте. (Оде.) ТАНАСИЈЕ: Па јест, да се одморимо. Збогом! (Оде за Видом.

САРКА (провирује на врата, комотна, разголићена): Је л' те, молим вас, има ли овде у кући каквих папуча? ДАНИЦА (згране се): Ви сте овде?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Све млади људи, у напону живота. И та ми се мисао непрестано врзма по глави. На пример, шта?... — Да нас врате кући... — Не... Мислим, како би то дивно било...

Шта ћеш... посао је посао! — и Милан оде у своју батерију. Војници на маршу разговарају о кући, о селу. О рату најмање говоре.

Они се ослободили и причају како су јабуке „реквирирали“ у једној кући у селу, а хлебове су украли од неких коморџија.

Траило вели, ако се врати жив кући, нигде неће кренути без чутурице пуне воде. Сунце једва зађе за нека дрвета и нишанџија Милован одмерава реглетом

— Је ли — Милан нас гурну лактовима — ја мислим да би Милутин отишао право у цркву. — Море, пустите ви мене кући, ја бих знао где бих отишао. — Пуштамо те. И вас двојица га пуштате... Ево, Милутине, Мићо, Микуле, слободан си.

И решио се сада Александар да „скине мрак с очију“. Пројахали смо поред запрега, и упутили се право једној сељачкој кући. У дворишту се виде гомиле шаше, а на доксату су обешени клипови кукуруза.

Замукла је песма... Војници шапућу као у кући где лежи тежак болесник. Давно су они прегорели себе, али их муче сада злокобне слутње и тешка неизвесност.

— Уколико више терају, све чвршће газим... — Чекај док се вратимо кући... море нога... море рука... море трбух. А сад, као за инат све исправно као упаљач. Целе ноћи смо ишли.

Ја се нађох у неком послу, а он поче да нагрће земљу. Тек ће ме он запитати: – А је ли, има ли што млађе у кући? Рекох му да сем бабе нисам никога другога видео.

— Имадосмо, не знадосмо. Изгубисмо, познадосмо — вели са извесном тугом наредник ђак Тасић. — Да ме нешто сада пусте кући, знао бих да живим. — Је ли, богати — обрати ми се наредник ђак Вукосављевић — зар ниси могао добити одсуство?

Мати ме је стално пратила погледом. Иако у тузи, у њеним очима видео сам и зрачак среће. Задовољно је пословала по кући. Била је баш изишла. Наслоњен на прозор пушио сам и мислио. — Шта си се замислио? — запита ме сестра.

А бивало је тренутака кад сам се осећао нелагодно у кући. Место ме није држало. Навикнут на сталне покрете преко поља и планина, ношен увек вихором људи, чини ми се, био сам

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Јок, вели она. Море даћеш ми, луда жено, па макар се сву ноћ вукли по кући. Не дам ти, каже она, па да си још толики... и држи, бре, и повуци и потегни, док једва даде још једно.

— Дете нек остане, а ти чича иди кући, рече кмет и махну руком на Стојана. Гојко непрестано преврће уписницу, разгледа потписе разних ревизора и кад наиђе

Неке се заклињу да им је то дете једина мушка глава и свечар у кући... »Шта је то..... шта хоће ове жене ?... Да ли ја то добро чујем! Па овде готово сви доводе децу под морање.

Али је одмах прекиде глас Стојанов: — Господин казао скоро ће подне... Да пустиш децу кући. Она опази да је Стојан гледа некако укосо, некако необично, љутито. И то јој паде тешко.

Кад опази њу, он се обрте деци, нареди им да се спреме, па их пусти кући. Љубица стајаше у ходнику док деца полако изиђоше из школе. За децом изиђе Гојко, гледајући пред ноге.

— А детињство ? стаде га запиткивати заинтересована Љубица. — Ваљда сте бар као дете проживели, у родитељској кући, са децом?...

Опет јој у очима блесну онај апатични израз и брзо га нестаде... Оде јој отац, купивши узгред ту у једној кући две овчје коже. Вајдица је и то: зарадиће на њима три — четири гроша.

— У десет часова тачно пустите децу кући; часовник вам добро ради, па ћу ја доћи... а ?... Она климну главом и опет се неодређено насмеши.

То јој најзад пође за руком... Кад Гојко, око десет часова, опази да је Љубица пустила своју децу кући и он пусти своје ђаке, па се завуче у своје прљаво сопче, у коме беше сена и ђубрета довољно.

са кревета, устаде и угледа пред собом Драгутина, једног лепушкастог ђака Учитељске Школе, који је становао у истој кући и редовно је пратио у школу до абаџиске чесме. Она се зачуди његовој појави, а он пружи руке радосно.

После наступа мучно и тешко школовање у Београду. Неколико пута је покушавала да побегне кући, али је знала шта је тамо чека, па је стезала срце и ишла своју »тужионицу«...

Гојко се обрте деци, па им рече благим, уморним гласом, притискујући руком врело чело: — Идите, децо, кући... После подне раније...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Да покисну сви орачи, Ој додо, ој додо ле! Сви орачи и копачи, Ој додо, ој додо ле! И по кући пословачи, Ој додо, ој додо ле! 49.

подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом, да му будем љуба, И госпођи, мојој свекрвици, И осталој у кући родбини.“ 98. Жетву жела лепота девојка Златном руком и сребрним српом.

Које ли је доба ноћи? Рекла ми је драга доћи, Рекла доћи, пак не дође; Ја је чека до по ноћи, Од по ноћи пођо кући, Срето драгу насред моста, Пољуби је једном доста, Осташе ми медна уста, Баш к’ о да сам шећер јео, Шећер јео,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

А сад можете и без мене, надам се да сам вам све показала! Ви се лепо распакујте и раскомотите, као у рођеној кући! Ја вам све остављам са пуним поверењем! (Улази у кућу) ЈЕЛИСАВЕТА: Софија би бар мало могла да помогне!

ЈЕЛИСАВЕТА: А зар ја треба сама све ово да уносим? СОФИЈА: Грех је овакав дан провести у кући! (Отрчи према реци. Јелисавета се љутито враћа унутра.

Из машинке! СИМКА: Кога? БЛАГОЈЕ: Ко? ГИНА: Ја немам снаге ни да питам! ДАРА: Има ли у овој кући чаша воде? СИМКА: Ко је у кога пуцао? ТОМАНИЈА: Убили су окружног начелника! БЛАГОЈЕ: Домазета? СИМКА: Ону рђу?

ДАРА: Лупај је мало по образима, слободно! Јаче! (Благоју) Шта стојиш, сметењаче? Имаш ли коцку шећера у кући? БЛАГОЈЕ: Шећера? СИМКА: Долази себи! ДРОБАЦ: А кад сам ишо да апсим Јеврема, на Татинац!

Собе нисте проветравали месецима, прашина је прекрила целу кућу, све се бели од прашине, по целој кући цеди се паучина! Скоро ће јесен, а ви са ципела још нисте очистили пролетње блато! Прозори су вам препуни мртвих мува!

Прозори су вам препуни мртвих мува! Са хаљина вам отпадају дугмад, уместо дугмади стављате зихернадле, свуда по кући разбацујете косу и укоснице, шољице су вам препуне пикаваца!

СИМКА: Станују, привремено. МИЛУН: Имам да им саопштим једну наредбу! СИМКА: Ту су, у кући, пакују се за представу! Да их зовнем, или ћете да уђете? ГИНА: Јеси ти чувар у затвору? МИЛУН: Зашто питаш?

Још увек дува ветар из осме слике.) ПРВА ГРАЂАНКА: Јесу ли их овде у кући побили? ДРУГА ГРАЂАНКА: Јесу! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: И то у кревету! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Чуди ме да Домазет није пуцао!

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Нисмо у позоришту! ТОМАНИЈА: Није Домазет убијен у кући, него иза куће! Кад је клао јуне! А Анђу су убили после њега, унутра!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

На Итаки и ја бих да убијам, ал кад се не сме, бар да запевам мало нове песме. У кући ми је пијанка, и блуд, а тужан је живот на свету, свуд – изузев оптимисте!

Са мелоном на глави, и батином од вишњевог дрвета, он ме је по зимској ноћи водио кући, испитујући ме о драмама. Ценио је моја литерарна прегнућа.

Он је долазио пијан кући, ујутру, кад бих ја одлазио на предавања, поздравио ме учтиво, али држао читаве тираде против Србије и српског краља.

Патриоте на Ријеци окупљали су се, у то време, у кући доктора Пахани, код кога је долазио и Мештровић, али је много лепши био дочек тих војника пред кафаном „Континентал“,

Међу хрватским песницима тог времена највише сам волео Марина Сабића, кога сам, после неколико година, упознао у кући свећеника, на острву Вису. Био је заборављен и скоро сасвим ослепео.

При свом повратку из Париза, године 1921. у лето, становао сам код Миличића на Хвару, у његовој рибарској кући, у Лучишћу. Са нама је био и Петар Добровић.

Тај дугајлија, из Башахида, имао је у истој кући једну Бечлику, учитељицу клавира, па је са њом свирао Мондсцхеинсонате.

На ходницима стоје подофицири под оружјем. Предајем документа и добијам преноћиште у једној кући која је сва у глицинијама плавим. Идућег дана прима ме један мајор.

После вечере, враћам се у празну кућу. Сва је у месечини и цвећу. Ходам по кући као вештац, са свећом у руци, и тражим своје књиге, мастило и перо. Пољак их је сместио у једну празну собу.

А касирку су позвали јер је, заиста, верно служила свима у батаљону. Долази, затим, до туче у јавној кући и командант места наређује истрагу. Мене зову у ађутантуру. Тамо ми кажу да се спремим, хитно.

Мени се то више не чини ствар са, овим сигурна. Ја сам се те зиме крио у својој кући и нисам желео да видим никога, нити да мене ма ко види.

29). У тој малој кући, са јоргованом под својим прозором, преживео сам најсретнију годину у свом животу. Већ тог пролећа ја сам предао

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Са страхом, да је ко не опази, узе оне руже из гроба и, плачући, отрча да јави ученицима шта је видела, а руже однесе кући и сакри их. Дуго је Магдалена чувала те руже као највеће благо, као једину успомену на свога Спаситеља.

На његову кукњаву дотрчаше комшије, али кад га видеше побегоше од страха. Предвече се врати жена кући и запрепасти се кад код куће нађе, место мужа, некакву грдну птицу. — А-а-к-ко си ти? — замуца жена дрхћући од страха.

“ Тако је мислио цар па одлучи да на старца не наваљује, него да му остави времена за размишљање, и отпусти га кући. Ту ноћ дар није могао да заспи.

Зима. Снег веје и дува ветар. Сироче: Зима... сва дркћем... изишла сам из школе, нисам ни књиге однела кући... соба је тако хладна, пећ као лед. Баба, што ме је примила, већ три дана како нема огрева...

(прође). Господин: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Сироче: Обувам се... Господин: Устај, па брзо кући! Озепшћеш... Марш кући па за пећ! Сироче: Нема огрева... Господин: Хм... (Одлази) Госпођа у црнини: (Застане у пролазу.

Господин: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Сироче: Обувам се... Господин: Устај, па брзо кући! Озепшћеш... Марш кући па за пећ! Сироче: Нема огрева... Господин: Хм... (Одлази) Госпођа у црнини: (Застане у пролазу.) А чија си ти?...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал' памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све

Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари.

Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге.

на окупу, те се и тамо дебатује, решава, и најзад одобрише да се зајам закључи пошто-пото, и одоше сваки својој кући, а очајна радозналост све већа и већа у јавном мњењу.

Неки су старци пропали, али су стари и били. „Помрли би да су и у кући седели, а камоли на путу!” — рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље.

Повијена мало у леђима, груди јој уске, слабачке, упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у свему види неко зло.

Одмах, још с букваром, почеше поуке како се треба владати: „Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно.

Кад дође кући, остави пажљиво своје књижице, пољуби старије у руку, па седне на своје место.” „Кад полази од куће у школу, опет

Чл.2. Сваки пунолетан Србин има почетну плату од 5000 динара. Чл. З. После пет година сваки Србин (у којој кући нема Србина, може и Српкиња) има права на пуну пензију. Чл. 4. Пензија има периодске повишице од 1000 динара годишње.

То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.” — Потом се влада окрете Илији и рече: „Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти

у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па

Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

— Е, па добро, да окренемо.... — А појка рече да пошљеш Султана кући; мора сутра зором у В., звали га у Чвориће на крштење, а ти јаши мог кулаша. — Па 'ајде, де.

— Немој, молим те, нисам ја уморан. Код рпе ћу се најбоље одморити. — Како, болан, зар да ми не назовеш Бога у кући! Е, ти си поборавио наше адете, а ми знаш, с нашим појком, све 'нако по старински....

Жене тумарају по кући и клопарају по долапу и полицама, перу се шерпење, карлице, тепсије... Наједаред, пред кућом се зачу бат.

Дигоше бакрач, пламен сукну и јара удари по свој кући... А ми се раширили уз ватру, па само срчемо и галамимо.... Једва се изреди »послужење«.

А у селу права мртвачка гробница... Тек у некој кући зачује се врисак гладног одојчета, кога сањива мајка притискује на пуначке дојке и, док оно жмурећи сише, мати га

Девојке се одиста зачудише. Згледаше се, па ће тек једна рећи: — Сигурно је у кући. На томе се и прође. Почесмо да једемо. Таман донеше чорбу, а из потока загрми пуцањ, један, два, три...

Црква пустила, свет се жури кући; свакоме ведро и весело лице: зна да га очекује топла соба, раздрагана лица веселих малишана, који једнако штрпкају

и извади отуд пуно хартије; разгледа их све пажљиво и журно, па кад не нађе што је тражио, он скочи и брзо оде среској кући.

Затим се полако окрете и оде својој кући. Од тада су и деца пазила шта пред њим говоре. И ја сам доста пута проводио са чича Пером целе часове; мислио сам

Чича Пера узе од њега њиву, плати му кирију у напред, па узора и посеја пшеницу. Кад спреми све што је кући за зиму потребно он, једнога јутра, опрости се са свима комшијама и оде у манастир.

За богомољца нема веће казне. Шта је горе, него кад ти светац молитву не прима! Да би бар избацио из главе мисли о кући и селу, чича Пера се рано крену из манастира, те да бар код куће може који часак посветити усамљеном размишљању о

Издадоше му и решење, које он плати, па одмах оде кући. После неколико дана Спасоје поручи Пери: — Да имаш још сто решења од највећих судова, ништа ти не помаже.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

А ето ти сад, уселио ти се у кућу млад човек, а имаш девојку у кући, па сад трљај главу! ДАНИЦА: Свеједно, да није он, уселио би се други.

(Сими.) Ево овде, исти ходник, само она друга врата. СИМА: Е, опростите, ја видио, знаш, фирму на кући; па мислим... ова друга врата, је л'? ДАНИЦА: Јесте! СИМА: Е, хвала, опростите! (Одлази.

ЈЕВРЕМ: Ех, ех... Ти опет претерујеш! ПАВКА: Ама, како претерујем! Па ето, откуд ти сад, у ово доба кући? Где је себе подне! ЈЕВРЕМ: Дошао, знаш, да прочитам новине. Стигла пошта, а у дућану ларма па не могу да читам.

Не ваља ти што си отишао у опозицију, а сад се још радујеш и за Илића. Камо срећа, како седимо у истој кући, под истим кровом, да смо још и у истој партији, па да пријатељски разговарамо, а овако...

ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме! И ја се, право да вам кажем, у вашој кући осећам некако као код своје куће, као да сте ми родитељи и ви и госпођа Павка...

(Оде.) ИX ЈЕВРЕМ, ЈОВИЦА ЈОВИЦА (с врата): А ја свратио у дућан, па кажу момци отишао кући. ЈЕВРЕМ: Откуд ти? ЈОВИЦА: Откуд? Отуд, наишао, нанео ме ветар! ЈЕВРЕМ: Седи! (Одлази десним вратима.

ПАВКА: Не да гласају него да гласају њини мужеви онако како оне хоће. Знам ја добро у које ћу куће поћи и у којој је кући жена господар, па ћемо видети. Кад је инат, умем и ја! ДАНИЦА: Мањ ако то не помогне! ПАВКА (крсти се): Ју, ју, ју!

Остави што ми се од куће направи кафана и што већ нико у кући ни о чему другом не говори него о томе — него и ова опозиција у кући. ЈЕВРЕМ: Која опозиција, Ивковић?

што ми се од куће направи кафана и што већ нико у кући ни о чему другом не говори него о томе — него и ова опозиција у кући. ЈЕВРЕМ: Која опозиција, Ивковић? ПАВКА: Ништа он, али да чујеш њу! ЈЕВРЕМ: Коју њу? ПАВКА: Па твоју ћерку.

) XИ СРЕТА, ЈЕВРЕМ СРЕТА: Када поставимо сваку ствар на своје место, онда право да ти кажем, овај Ивковић у твојој кући није баш на своме месту. ЈЕВРЕМ: Па... јест... ал' шта ћеш, тако се десило. (Хтео би да се извуче из тога разговора.

'Ајд'! ДАНИЦА: Идем! (Оде.) XИИИ ЈЕВРЕМ, СРЕТА ЈЕВРЕМ: Нешто! СРЕТА: Тако је то, дабоме, кад ти је он у кући. ЈЕВРЕМ: Нешто, хм, нешто! (Затвори врата кроз која је Даница отишла.) Ето, сад нема никог.

) Секулић. (Чита.) „Газда-Јевреме, у кафани код „Слободе” скупио се цвет грађанства, који ће сад твојој кући да те у име народа поздрави. Ја сам их частио, рачун износи 87 динара. Одушевљење велико.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Па добро, већ боље ваљада и не може, господине. Он ка’ отац, а они ка’ синови; све ка’ у сложној кући. Сви га воле и почитују, само га помало мрзе оно неколико чапкуна у селу. Него га се и боје, па му баш ништа не могу.

свету допадне бездушним људима у руке који се користе њеном младошћу, наивношћу и лепотом, а све на њену грдну штету. Кући се више није смела враћати, него се потуцала тако од немила до недрага, из места у место, као рђаво адресирано писмо,

Обојица се заљубише у њу тако страшно да је у кући био крв и нож ради ње, а све у присуству госпође начелниковице! Она је, наравно, више симпатисала сину него оцу, и

« — мишљаше Срета идући дома. — »Напред! то ће ми бити девиза, док од ове Вандеје не начиним Жиронду!« Дошавши кући, затече Максима где се наслонио на сто па хрче као да струже чутуре.

Као већ одвајкада, дочекали сељаци капетана лепо. По кмет-Милисављевој кући настао прави лом, погибија кокошака. Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то и лако и мило му.

По кмет-Милисављевој кући настао прави лом, погибија кокошака. Спрема он све у својој кући, а богата, дао бог, кућа, па му то и лако и мило му.

— Ост’о му тако адет! Али се Срета не даде ни осолити. Остаде сталан и не оде тамо, него се врати кући у намери да се забије у собу и смисли допис у коме ће напасти и на капетана и на председника.

Стога је и био блед као крпа од љутине кад је оставио председника и дошао кући. Блед и кисела израза у лицу као да му је пун чабар амонијака обешен испод носа. Изгледао је сав као покисла кокошка.

И он, дакле, који је негда тако радо виђан у свакој кући и од људи а још више од живине његова сталежа — тај петао не сме данас ни у први комшилук где има толико лепих

Тек видиш а оно полети метла из комшијске авлије за њим, а он прне преко плота кући на кров од коша па одатле, из своје кућице своје слободице, кукурекањем протестује, а креста му се сва црвени од стида

Не знаш ко им је неочешљанији и чупавији, или они или њихови у кући, или кровињаре њихове. Седе тако поваздан у механи, па се разговарају о општим стварима у селу или у Србији, а ако им

Тек после поноћи, око једног или два сахата, кад се тако запију у кафани, па и у приватној кући, сете се да се нису представили.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Он станује у последњој улици у великој каменој кући. Његов тата је џамбас коме су у једној тучи Одсекли пола увета и два прста.

Живот Крсте Пепе зато је препун бола... Сам, у каменој кући, он не зна за другарство. Гледајте га: личи на цара без престола Коме су варвари отели дечје царство.

Не може мама више мирно да послује по кући. Оставила је поквашен веш, млаз по поду кривуда; Мршти се и крши руке, уздишући, И погледа кроз прозор, незнано

И док Жућа одлази кући , Неко би могао рећи: „Браво!” Старом и добром кондуктеру. У ОПЕРИ У оперу, у оперу, довели су

У Немачкој им смета хладноћа. Дани су на југу врели, У родној кући у зиму топло је ко у штали ... Кад су сити, опет би нешто јели, Купе кућу, ал и даље им нешто фали ...

О ОДБЕГЛОМ МАЧОРУ Децо, тужан сам да би ми срце могло пући: Седам је година један мачор живео у мојој кући, Из собе у кујну, из кујне у собу шетао; Понекад ми је сметао; чешће, није ми сметао; Изјутра је јео, пред вече

И нигде никог да се потресе Крај слике ове, збиља потресне... Никог да је узме, кући понесе: Шта ће му лева, кад нема десне!

Никог да је узме, кући понесе: Шта ће му лева, кад нема десне! Лева, на улици, горко пати: Не уме кући да се врати; И десну чека крај неславан: Забациће је негде на таван.

јутра истреса, У сунце гледајући и тихо певајући; Што је у авиону стјуардеса, Што је домаћица у доброј сељачкој кући, То је, у поменутој улици баба -Вишња, Јуче, данас, а јамачно и сутра: Сила невидљива, снага вишња, свевишња,

Шта човек да учини у недељу Кад воденице жито не мељу — Сем да се и сам на траву прући! Где год легао, свуд је у кући! ШТА ЈЕ ЖИВОТ Живот је један Живота Што стоји иза плота. Спазиш га у лето, из воза, И помислиш: дивота!

” „Осетљив ко је, нек не гледа! Сви сте ви млакоње и топла браћа! Народе, на продају се даје деда! Ова се роба кући не враћа, Чим продам, сместа идем у Хоргош, Да доведем и други олош!

Стигао сам да се запослим у великој новинској кући, и да после шест месеци даднем отказ на посао; знао сам прилично о животу, а певао сам о ономе што стоји изнад живота,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ТРИ ПИСМА И ВЕЧИТИ ПУТНИК Ја сам био створен, Госпо, да се родим, Да живим, и умрем, све у истој кући, Да целог живота, никуд не мичући, У истоме кругу разговоре водим, — А ја белим светом расух живот цео; И на обалама

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Не кће Србин издати Србина да га свијет мори пријекором, траг да му се по прсту кажује кâ невјерној кући Бранковића; но сви пали један код другога, пјевајући и Турке бијући, а тројица само претекоше под гомиле мртвијех

Ту измиље некаквога пука, то ни у сан никад доћ не може, сви шарени као дивље мачке. Док их стаде по кући кривања, ђе ко бјеше запљаска рукама; ѝмах мртав паднут од смијеха! Мало стаде, они отидоше, а за њима други изидоше.

доста јако, јаки су му и лијепи коњи; крије негђе замотуљак парах, ма бих рекâ да их није много, и за њих му сви у кући знају.

БАДЊИ ВЕЧЕ ВЛАДИКА ДАНИЛО И ИГУМАН СТЕФАН СЈЕДЕ КОД ОГЊА, А ЂАЦИ, ВЕСЕЛИ, ИГРАЈУ ПО КУЋИ И НАЛАЖУ БАДЊАКЕ. ИГУМАН СТЕФАН Јесте ли их, ђецо, наложили, у пријекрст кâ треба метнули?

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Особито удовице, чији синови тек што настали, па место да предузму и почну водити бригу о кући, да замене оца, домаћина, а они почели трошити и расипати — особито су оне те своје синове једнако њиме, „батом

када би, и после толиких грдња и псовки, чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао он тада не би звао њега, сина, већ њу, матер. — Чу ли за онога?

| И од тад, од смрти хаџи-Трифунове, у њиховој кући знало се само за онај живот, изобилан, увучен и пун раскоши, са лепим женама и раскошним оделима, а још раскошнијим

се живи што тише, лепше и у што већем изобиљу: да су собе једнако окићене и што топлије, утуткани је, намештене; да по кући, по дворишту шуште меке женске халине; да се виђају лица бела, нежна, очувана и негована.

њих, једнако негујући се и улепшавајући, моћи својом силном лепотом све остале женске иза себе бацити, а све мушке по кући — не гледајући ни род, ни доба — освојити и залудити. Тако и мушки; и они су живели неким „њиховим животом“.

Он, сигурно осетивши тај њен грех, кад би дошао кући, толико би беснео, чинио чуда, покоре. Долазио би кући заједно са јавним женскињем.

Он, сигурно осетивши тај њен грех, кад би дошао кући, толико би беснео, чинио чуда, покоре. Долазио би кући заједно са јавним женскињем. Ту би продужавао, а она би сама морала да их двори, служи.

тим својим претцима мисли, јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто као кријући се од саме себе, ишла по кући болесна. | Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти. Бабин лик увек јој је мало јаснији.

А после су јој причали: како — кад Софкин отац одрастао и, као што је ред и као што доликује кући, толико богатој, отишао, поред Солуна, чак у Цариград, да што више путује и учи тај њен деда и баба тада никако нису

Ретко је силазио међу њих, | још ређе се са њима разговарао а камо ли да је хтео штогод по кући да види, надгледа. А доцније, кад му жена родила Софку, морала је сасвим да се одвоји од њега и да спава доле, са

Али поред све те његове одвојености и усамљености од куће, од родбине, па чак и од своје жене, у кући се ипак живело исто онако раскошно и у изобиљу.

Сам је почео Софку учити да чита и да пише. Покаткад у вече, кад би долазио кући, а доле, испред кујне, међу матером и међ осталим женама, била и Софка, и кад би му она полетела у сусрет, он би онда,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Када жеље, надања занеме, И сврши се представа живота; И кад звезде, тихо трепећући, Укажу нам пут последњој кући. СРЦЕ О јадно, мало срце наше, Ти куцаш увек верно, тачно; Али те тамне сумње плаше; Данас си тако тужно, плачно.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!... Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да

Ето вам, у главнијем потезима, обличија тијех укућана. Са чељади, солдатов поглед летио је около по кући, и највише застајао на оружницу, што блисташе уз чађави, неокречени дувар.

Од осталога покућства не бјеше у кући ништа до два проста дрвена кревета, неколико сточева на три ноге, дрвенијех судова за воду, земљаног посуђа за

Дијете рашири руке, па се приви уза њу, да је тим увјери о противном. Весеље мало-помало стаде се помаљати у кући. „Богу јакоме да је за милост!

“ и хтједе напоље. Овдје треба објаснити нешто. У црногорској кући, гдје су кајачки, (или како се амо говори гдје коротују) на Бадњу вече прилажу се бадњаци и остали се обреди

Владика сад заче питати свакога редом за његово браство, за чељад у кући, за дјецу наособ, о потрицама, о љетини итд.

“ одговори бркоња. То бјеху: Радоје и брат му, Петар и Марко, синовци сердара Пеја. Сву ту четворицу видјели смо у кући сердаревој, уочи Божића.

Смијешне им бјеху навике неке што се у кући предадоше с кољена на кољено, кроз дуги низ вјекова, и које доликоваше, можда, времену у које се заметнуше, али никако

Тога ни међу животињама нема. У прошлости бивало је исто тако у њиховој кући са дјецом мјезимном, њиховим прецима по крви и удесу.

Не ћаше бити краја чуђењу дјеце, да их Павле не поведе. У кући, на главним степеницама, бјеше привезан један мајмун — то пријед никада нијесу видјели.

— викни им Бенко!“ заповједи гроф. „Добро дошли!“ понови тица. Нагледаше се и начудише идући даље по кући. „Ама ви немате никога свога, чико!“ запита дјевојчица.

Тако, у кући гдје је првом познао црногорско гостољубље, гдје га крстише новијем именом, у тој истој кући отимаху га сада прераној

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Губа га разгубала! Да бог да и моба божја, волови му не букали, коњи му не хрзали, дјетињи и од гусала глас му се у кући не чуо, ако бог да! — куне се непознат кривац кад се „чине амини“. Дабогда се станио ђе се море кукама до’ваћало!

Више има дуга, него власи на глави. Газда празних јама. Да га земља не вуче, полетео би. Да га објесе, донео би кући вјешала. Да га човек пошље по смрт, могао би се наживети. Да га човек привије на рану, излечио би је.

Да му даш очерупане гуске да чува, и оне би му одлетеле. Да му ко длаку од бркова попије, би се отровао. Да му по кући повучеш драчу, не би му ни за што запела! Дао би ти око из главе. Да окуси гуја од мене, би се отровала.

Дао би ти око из главе. Да окуси гуја од мене, би се отровала. Да падне с дрвета, однео би кући грања. Да разапне мрежу за сокола, ухватио би врану. Да се ослони на планину, и она би се срушила.

— Башта је први амбар. — Ако је и колиба, наша је. — Свак’ је од свога мала господар. — Тешко оном ко у својој кући служи туђа господара. — Туђа кора зубе ломи. — Свак’ је у својој кући краљ.

— Тешко оном ко у својој кући служи туђа господара. — Туђа кора зубе ломи. — Свак’ је у својој кући краљ. — Сваки је кокот у свом буништу господар. — Свака је кока на свом сједалу пијетао.

— У повратку добијања нема. — Залуду ми је бисер, кад ми врат откида. — Ко за туђом вуном пође, сам острижен кући дође. — Ако ми брат козле односи, оно ми је вук; ако ми вук козле доноси, оно ми је брат.

— Најгори је немало (који нема ништа). — Убоштво човјештво губи. — У убошкој кући и паучина је потребна. — Из празне куће и миши беже. — Врећа празна не може на ноге. — Сиротиња нема сродства.

— Врећа празна не може на ноге. — Сиротиња нема сродства. — Сиротињо, и селу си тешка, а камоли кући у којој си. — Не тражи смока где није оброка. — Празна кућа, — луда газдарица. — Празна кеса, — готова гробница.

О СТАРЕШИНСТВУ — Каква старјешина, таква сва опћина. — Жиле се коријена држе. — Док се старјешина освијести, кући се занесвијести. — С главе риба смрди. — Старије јутро од вечера. — Тешко глави кад реп заповједа.

— Што се говори а није истина, рашчини се као маглина. — Ко иде с преваром из дома, враћа се кући са штетом. — Ако коза лаже, рог не лаже. — Лаж свака на лажи остаје. — Лаж се брадом не може покрити.

Тешко кеси често кумујући, И магарцу с коњ’ма путујући, И нејачем с јачим се бијући. Тешко кући ђе није госпара, А баштини ђе није пудара! Тешко мени и Омеру моме, Кад ја немам у тобоцу своме.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ону ногу, па и уватим, те згулим с њи три мјешине, и поку- | пим у њи сав мед, па притоварим на пијевца, и однесем кући. Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу.

Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на

Обрнем се тамо, амо, не били се како извадио, а кад видим, да се неда, онда брже отрчим кући, те донесем мотику, те се откопам, па однесем водицу. Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу.

Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете

е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г....“ Онда дијете устане, па узме погачу и отиде кући, а ћосо остане гледајући за њим. ИИИ.

У кући сједи, сједи; чекај, нема ништа! ни Влаа ни Влаиње; нит се шта пече ни вари. Онда ја скочим, па изиђем на поље, а то мо

Двије чавчице напоредо стоје, а једна друге не види. 25. Девет баба по леду се плаза. 26. Док се отац роди, син по кући оди. 27. Дрвена кучка у потоку лаје. 28. Дрвено тело, гвоздени зуби, камен прегризе. 29.

48. Једно вели: Свани, Боже; друго вели: Смркни, Боже; треће вели: Како ми је, тако ми је. 49. Кад у поље иде, кући окренуло рогове, а кад кући иде, у поље (окренуло рогове). 50.

49. Кад у поље иде, кући окренуло рогове, а кад кући иде, у поље (окренуло рогове). 50. Кобила ождријеби кост, а кост ждријебе, па ждријебе воли бабу кобилу, него кост

52. Ко пјева, кад други људи плачу. 53. Крава риче од Босне, теле сиса од гараве. 54. Кући иде,. а .у гору гледа. 55. Кући идеш, а Богу се молиш, да никога у кући не нађеш. 56.

Ко пјева, кад други људи плачу. 53. Крава риче од Босне, теле сиса од гараве. 54. Кући иде,. а .у гору гледа. 55. Кући идеш, а Богу се молиш, да никога у кући не нађеш. 56. Кућица у горици на једној ножици. 57.

54. Кући иде,. а .у гору гледа. 55. Кући идеш, а Богу се молиш, да никога у кући не нађеш. 56. Кућица у горици на једној ножици. 57. Лијеска тролијеска, у лијесци огањ гори, и у огњу човек стоји.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: Није жена блесава, него варује! Помислиш просјак, најуриш га и шупираш, а све ти после по кући прокисне! МИЛЕ: Који бог да ми прокисне? СТАВРА: Кажем на пример! МИЛЕ: Што смо ти ми заостали!

Касно, аутобус триес три, шофер уморан, а кондуктер придремкује, седиш, возиш се кући, а каква је то кућа кад је празна? Једино су ти друштво бубашвабе... ИКОНИЈА: Погледај неког ових зградилишта!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

син му од прве жене АРСА, син му од друге жене ДЕДА-ВЛАДИКА МИТА, Јовчин брат од стрица МЛАДЕН, слуга, одрастао у кући Јовчиној уз Васку ЈОВАН, слуга СЛУГА (коњушар) СТОЈМЕН, чивчија ПРИЈАТЕЉИ из Призрена, први, други, трећи АНЂА,

МАГДА Ако, ако. Зато онај мој, син, сигурно чуо у чаршији, па синоћ ето га кући и јутрос рано и право у дућан. А не као други пут ако у зору ИЗ механе дође...

МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш. Знаш да када он дође, да се не сме ништа по кући, да се лупа, док се он не пробуди. И када знаш, бар ти ћути.

И зашто да донесем? МАРИЈА (враћа се): Па и другима требао си шта да донесеш. Требао си свима у кући по нешто да донесеш а не само њој, па овима да је жао. ЈОВЧА Ако је коме жао нека иде одавде. МАРИЈА Сви су твоји.

ЈОВЧА Па знаш, дедо, ти бар знаш: навикао сам се. А и тамо, свуда, као да сам у својој кући; свугде имам пријатеља, родбине. И тамо имам имања и своје куће. ВЛАДИКА Па и своје жене, Јовчо? ЈОВЧА Ех, било то.

Пусто! ЈОВЧА (у пролазу поред Васкине собе, лупа; и поред љутине што их ни она ни остали у кући, сви скупа, не дочекаше како се надао, ипак нежније): Васке, чедо! Устај! Тата дошао и...

(Показује на дрва): Ено, све је суво, све суво. И, ако хоћеш, наложи. Наложи, нека се бар задими по кући. (Одлази.) ВАСКА (диже се. Узима од дрва неколико најтањих и пошто их о колено преломи и уситни, улази у кућу).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

слуша, да се деца своји[х] родитеља не од|ричу, како ни родитељи своје деце, и да чловек праведно и поштено у својеј кући о свом труду и муци са својом женом и децом живи, ништа туђег не желећи.

млого би ми пута с родитељском милошћу говорио: „Бáба ће теби прекрасну девојку испросити, пак кад те видим у мојој кући ожењена, онда нећу жалити више што ми бог није ниједно мушко дете у животу оставио. Онда ћу срећан бити!

„Кад се ти будеш женио“, реку му, „на твом весељу путнике и госте вежи, а не у нашој кући и о нашем весељу! И тако ти га истерају из куће и авлије, а мени реку да се ја нимало не бојим.

И да сам самога учитеља имао, о једном сату на дан ништа не би[х] учинио; но велико добро за ме што сам поваздан у кући за сваку реч .и по много реди за исту реч имао кога питати.

а кад се сврши година и мени се изненада намери пут, а они ми онда за сву годину плате, колико да им се нисам у кући ни воде напио.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени. Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем у родној години. Додуше њихове потребе не бијаху превелике.

Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је

— Вазда Исус и Марија! — прихватише Кушмељ и Осињача. Она збуњена стаде се мувати по кући, не знајући шта ће. — Па како, како? — пита дујо. — Вала богу и присветој Дивици, није зла!

— рече фратар. — Сад ми изуј чизме и метни ми кладу под ноге! Та-ко! Е, сад запали свићу! У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за употребу самртницима.

У свакој католичкој кући налази се по једна воштаница, освећена на Сретење (на Канделору), а чува се у кући, за употребу самртницима. Осињача се прекрсти и прошапута: — Опрости, боже и мајко канделорице!

Кâ да мени с неба пада! Еј! еј!... Уто се врати слуга носећи наручје сијена, којим напуни најбољи кревет. Бјеше их у кући свега три, отесанијех сјекиром од буковине, као што су обично по далматинским селима.

да речем, ми јево не желимо зла никоме, а телиш својој крви, своме брату, али... али... — Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно! — прекиде га Осињача, блиједа као крпа. — Али...

— Јесам ли ја рекâ шта рђаво? А јесам ли и мислија шта рђаво? А он нас тира из куће на овај начин! Ми јесмо у његовој кући, али смо се ради тебека скупили, и ја имам тебика да речем ништо у име свију, јер имамо договор. — Таа-ко!

Само кад који оболи или кад је коме потреба да се одмори доћи ће за њеко вријеме „кући“ са парохије, а настаниће се у њој кад се године натоваре на плећи као поменутој осморици.

Најзад стигоше до краја. Тако једнијем гредом обиђоше манастир. Кушмељић израчуна да ће у тој кући бити око четрдесет сувота, а кад се томе дода таван и подрум, онда би се у манастир могао смјестити готово сав

Али једног вечера, смркло се увелике, а Чмањак не јави стоку кући. Тада отац отиде да га тражи и нађе га несвјесна. Осињача одмах погоди шта му је: „Нагазија је нисритник!

— Ваљен Исус — назва Кењо. — Е, а ти Иве зар јопет дошâ кући? — Ја јево дошâ да се с тобом разговорим. — Са мнокарце?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

слуге и надничаре. Кад је једном, мало припит, Тола Дачић, први надничар у кући, покушао грубо и исмевачки да се шали са мном, без речи сам тргао ножину из појаса и јурнуо циљајући му пупак.

Све су механе исте. И фењери, и друмови, и њихови повраци кући. Предомисли се и, носећи пушку, уђе последњи. Сви се окренуше на тресак врата, сви погледаше у њега, и он стаде.

а у дубини груди закрвари и зацвиле нешто мало, голуждраво и живо, јер се смеје Тола, надничар, што је у његовој кући одрастао, његовим хлебом децу храни, његове су паре, његова је ракија, па су весели, а радовали би се да му разбојници

Кад се врати с поклонима, донесе кући у грудима и парче љуте туге, које излижу и испију женина силовита миловања. Ове јесени и ове зиме...

Ваљда није то. Где би сада, пред крај века, кад му је више прошло него остало, чинио срамоту кући и каљао себи образ? Гуњ му је у раменима педаљ широк, крши прсте узмичући иза његових леђа, у сенку. — Жив сам!...

Откако се вратио из Париза, трећа је година, није долазио кући. — Коњи су упрегнути — каже Никола, протнувши главу кроз одшкринута врата. — Санке су спремне!

Недељу дана је никоме није показао, а сâм је сатима гледао, пошто би намакао резу на врата, и увече према лампи, кад у кући сви заспе.

Тада је заболело, јер му је два пута писао да одмах дође кући. Не, онда кад су се први пут срели. Вукашин је пред огледалом четкао зелени реденгот и ћутао а он му је говорио да

Па је веровао да ће он изменити живот и доћи памети после разговора с њим, овде у кући у којој се родио, овде где су њих двојица некад разговарали, и молио га да узме неколико дана одсуства и дође.

Наставља се прошлост. Успомене га обузеле. Неће да мисли. Санке шкрипе. Некада, онда... увек, за сваки Божић, санкама кући. Све санке на свету исто шкрипе. Као у Гогољевим причама. Зима је, беда, коњи заударају на балегу и кисео зној.

О таквим сентименталним бесмислицама... кад је некада као ђак и великошколац... Некада. Он не долази кући као некада. Мајка је умрла. Ено га гробље. Ту је она. Није јој отишао на гроб.

Пожури кроз двориште Куда ће? Не може одмах да се сретне са оцем. Ваљда још имају за њега собу у новој кући. Мора да се поздрави... — Добро вече, Симка... снајка! (Нема смисла, загрцнула се од радости, ништа јој нисам донео.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тек пред ноћ сажали се једна старица, подиже малу и однесе је својој кући, изненађена сјајем који је избијао из њених очију. Откуд девојчица у мочвари? Да се није из локвања родила?

Би јој обећано да ће се за неколико дана вратити кући. Али, само што је Златопрста ушла у дворац, за њом су се залупила тешка гвоздена врата.

Својим очима видела сам Татагину децу! Жена даде знак мужу да оде и провери. Овај позва суседа и пође Татагиној кући. Девојчица до сада није лагала, али ово је и за лаж превише чудно. Каква деца!

Каква деца! Два суседа, два одрасла мрка човека ћутке су се приближила Татагиној кући. Иза прозора је, као и увек, горело светло, а преко врата био навучен тешки засун.

»Вероватно се поруб опарао?« —помисли и, вративши се кући, замоли мајку да га ушије. — Замало данас нисам пао због њега!

— седео је уз море све до вечери, али Краба му се не јави, нити зазлати. Погнуте главе, дечак се врати кући и замоли мајку да му скрати ногавице.

Не тиче ме се ко ће владати царством! Ово је моје царство и мој дом! — Принц се окрете према кући. Али ту где је пре неколико тренутака била кућа са воћњаком, њихало се узрело житно поље.

Док би птица крилом махнула, нестаде их. Више их нико није видео. Али путници из далека причају да на обали мора у кући од камена живи Златокоса се дечаком и мужем на чијој је капи извезена црвена жаба.

Месец се сакри иза облака, а планина постаде тамна и хладна. Дечак, посрчући, пође кући. — Где ти је тањир? — сачека га мајка пред вратима. — Не знам!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Збиља, далеко се дотерало: Милош се, у свом Конаку у Топчидеру, већ припремао за одлазак из земље, Јован је у кући Башкалфића, у Београду, био окован, а он је ишао на поклоњење том покварењаку који је све закувао. Да ли баш све?

похвата, у намери да спасе Милоша, који је био талац Сулејман-паше Скопљака у Београду, сопствене госте у сопственој кући и да их преда Турцима. Те госте, најугледније људе, сам је био позвао на договор о устанку.

Реч је о углу са којег се, затрпана архаичним мраковима, Улица Змаја од Ноћаја пробија ка Калемегдану. У старој кући на рогљу, сада је фризер; у прастарој, посластичарница.

Петар се опет сагиње, нешто сакупља и брзо, криомице, ставља у бисаге. Увече, враћају се кући у опуштен априлски сутон, Стојан корача уморно и узгред, као без воље, пита Петра како му је данас ишло.

Прво искуство о томе стекао је једне вечери када је свет био под снегом. Прихватили су га у чувеној беговској кући чије су одаје, топле, мирисале на ванилију и очуван спокој. На вечери, Вишњић је био омамљен множином звукова.

Недељама су га, после, неговали. У истој, турској кући, у мутваку. Мирис ванилије, по зидовима, под кораком жена. Силник је давно био отишао а од њега је Вишњићу на образу

Ушла је у своју собу и заиста угледала Милоша и ту жену. Изишла је, у кући је завладао мук. Милош се повукао у своје одаје а лепа је Петрија постала невидљива.

земље према његовој малој земљи прима одушевљено, Доситеј је, са временом постао нешто умеренији у одушевљењу а у кући руског изасланика се показивао и сасвим опрезан.

Било је очигледно да се у овој кући, једној од најбољих у ондашњем Београду, како је запазио руски путописац Бантиш-Каменски, кувају разне каше, а

“ Несклон томе да овакве савете чују зидови који су, по свој прилици, у овој кући имали уши, Доситеј је једва дочекао да радови на згради коју је купио чим је дошао у Београд буду завршени и онда се,

Вртешка са непредвидљивим окретајима, живот му је, ево, опет припремио изненађење: Доситеј је осетио да ће у овој кући још једном, моћи да одахне, јер је умор, за час, био узмакао.

Прво је Доситеј почео, као у игри, да се стара о старој турској кући са новим, застакљеним прозорима, која је сад била његова и у којој је намеравао да отвори штампарију.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

А кад сунце веће седа, Бесна момчад још се не да; Иде кући, подвикује, Пуни пушке, попуцује, Свирац свира, мома поје: „Коловођа, злато моје!“...

За тим се разговор чује. То се комшија Панта сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује... ...А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем, Живљаше убога жена са малим јединцем својим.

Обуј се, и натраг иди! Па мајку да слушаш лепо кад своме дому се вратиш!“ Једне вечери, децо, Павле се поврати кући; Кириџије га нашле, што често пролазе селом; Полумртав је леж'о на снежном сеоском друму, Уморан, блед, и занет, са

- Ми сви сад знамо: хоћемо слободе, И да смо своји у рођеној кући; И пре но што нам мач срца прободе О вољу нашу он ће крто пући! Ми верујемо!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада? - запитах сам себе и пођох кући. Без позива, звања и грађанских права, личио сам риби коју су морски таласи избацили на сув песак да ту угине.

Морао сам претуривати целу своју библиотеку и књиге које се налазиле растурене по целој мојој кући, па и на самом тавану, да бих пронашао податке како је изгледала Сиракуза у доба Архимеда, Толедо у доба Герарда, Рим

Он их остави да још неко време посматрају ту, њима несхватљиву, небеску појаву, а тада им рече: „Време је да пођемо кући, иначе ћемо покиснути до голе коже“. Они се дигоше и пођоше низ брег.

Зато прихвати Милонов предлог. „Ми можемо сада, господару, поћи кући“, рече један од његових тешко натоварених робова. „Ако вам не треба!“, одговори му номофилакс.

„Ако вам не треба!“, одговори му номофилакс. „Поћи кући и успут појести најлепше воће! Не ви ћете, сви од реда, поћи са мном!

Он им понуди да сву њихову робу натовари на свог сивоњу. Номофилакс прихвати тај предлог. Роба са телетом посла кући, а сва остала роба би натоварена на магарца, јагње положено преко самара, а обе корпе обешене с једне и друге стране.

Мајмун се иза њих избекељи и пљуну. Тако пође њих седам абдерићана - магарац је у том броју урачунат - кући. Њихов вођ уздисаше и рече полугласно: „Праведни боже Посејдоне!

“ „Добро сам га познавао!“ „Био сам му први комшија“. „Чим се после тога врате кући, испричаће надалеко и нашироко шта се о мени говори у Атени, Мегари и другде, и окитити свој извештај плодовима своје

Натоварих њима своју главу и своју лађу, и вратих се кући. „Кад истоварих овде тај товар, средих га и прорешетах. Беше ту много пљеве, а тек по које зрнце правог знања“.

Опраштајући се са својим ученицима, рече им да се нада да ће за годину две опет доћи кући“. „За годину две...„, рече размишљајући Аристотелес. „То ми није криво.

„Искрено да ти кажем, не разумем што говориш“. „Свеједно. Иди мирно својој кући! Пре но што падне ноћ, доћи ћу до тебе и донети ову трубу са пропратним писмом“. „Али ћеш и ти са мном на лађу?

при повратку густа магла, а Исак изгуби стазу и залутао би да га Хектор не изведе на прави пут, и тако дођоше срећно кући“. Деца слушаху ову причу разрогачених очију, гутајући сваку реч.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Дочекао ме је пред вече на станици, са својом малом сестром, па смо отишли његовој кући, где је владала она предсвадбена свечана тишина. Све је било чисто, побожно, очекујуће.

Пре месец дана у Београду очекивао сам је, једно преподне, да изађе из зубног атељеа у оној највећој кући на Теразијама. Стајао сам на трећем спрату наслоњен на ограду и гледао доле у дубину бетонски под кад је она изашла.

Рече ми да је свратио кући на два дана, али да би боље учинио да је обишао, јер му ови први дани ослобођења не би били горки као сад.

Напићемо се, видим. И жељан сам, части ми; па још у кући и опет да нас она служи. — Господине, сад, ваљда, Вујановац? — обратих се некоме што је гледао кроз прозор у ходнику.

Нећемо га тамо наћи. — Како? зашто? — Не иде он тако рано кући, господине. Његова кућа је „Лаф“. — Шта кажеш? — Много се пропио — одговори носач — мно-го. — Шта булазниш, човече?

Други је, рецимо, морал. Па лепо, сами кажите: ко је сигуран у жену за време окупације? Ајд' реците сами. У свакој кући официр, је л' те? Једна кућа, брате. Стâри поспе, деца поспе, а негде је и без деце, нема говора.

није вајде, бравос, бравос, брааавос! — Али сви рекоше да Никола који се лудачки кикотао треба да иде кући и да ја морам ићи с њим. Ми смо се неко време опирали, али, напослетку, послушасмо.

стриц Секулин, сељак из околине, узе његову руку сву мокру од суза, па га, целог пута сагнуте главе, одведе својој кући да се о њему стара.

„Непријатељ у земљи, бога му, шири се као у својој рођеној кући: понижава, пљачка, господари, бешчасти Башкари се, вероватно, у нашим сопственим креветима и... и наше га жене служе.

— Кажем ти, бога ти, стидно, па поред њу срамујем се и сам. Дођем тако кући на осуство, кад бесмо у Србију, повечерамо сас татка и мајку, проџакамо о моје муке, борбе и штрапаци, па ајд, на

— Код мене је то исто тако, само што је моја жена много више еманципована... Бога ти љубим, дођем ја тако кући љут, а она само трепће. Трепери као лист, што рекао Бура Јакшић, наш највећи песник, а био је учитељ.

“ Да ти дуго не причам — награбусим ти ја. Леле, шта ћу сад? Мисли, мисли, окрени, обрни, седнем си на воз, па кући. Ајде, реко', тешим се успут, коњаник сам, а је ли има коњаник да је без тој следовање?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

тај одлазак — њима, којима је ваљда било непојмљиво да се уопће може живјети негдје ван нашег мјеста, у другој каквој кући, другим каквим начином живота!

Надвојвода је са својим ађутантом преноћио у нашој кући, и сутрадан, кад се вријеме нешто стишало, наставио свој пут.

У тај сам се салон склањао кад би ми било због чега постало неиздрживо у кући. Скутрио бих се у углу, иза наслоњача с навлаком, и дуго ћубио тако, у полумраку.

Скутрио бих се у углу, иза наслоњача с навлаком, и дуго ћубио тако, у полумраку. Слушао сам како ме по кући зивкају и траже, како се питају гдје ли сам могао исплинути, и чудио се њиховом малограђанском одсуству фантазије,

— сваку најмању шару, сваку најмању вијугу и коврчу на тој плафонској сликарији. Остале собе у кући током времена су премазиване, али благоваоница је увијек остала поштеђена, још од прадједових времена, да се не би

Осим тога, налазио се у властитој кући. А кад човјек бар у властитој кући не би имао право, шта би у ствари и имао од тога што је у својој кући?

Осим тога, налазио се у властитој кући. А кад човјек бар у властитој кући не би имао право, шта би у ствари и имао од тога што је у својој кући?

А кад човјек бар у властитој кући не би имао право, шта би у ствари и имао од тога што је у својој кући? Пушили су и пушили, неуморно претварали килограме шкије у облаке дима, и кад би тако намирили извјестан број — тад би

У кући су у те дане говорили да баба све ради „у сампас”. Сједио сам јој у крилу, а миловања њене руке била су расијана и у њи

тетке у цркви на вечерњи, а дјед је са својим пријатељима сједио пред читаоницом — остао сам сâм с дадиљом у кући по којој су већ поплутале модре млаке сутона.

Човјек је добијао осјећај да се у кући, на толик звекет, све што гамиже и плази повукло у рупе и усукало душу у се. Ђордано Бруно, најстарији од мушке дјеце,

Заредала би по свим просторијама у кући удјељујући свакоме по двије-три ријечи којима је храбрила чељад у њиховом бављењу или их потврђивала у стању у коме су

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.

Ја онда, вели, 'нако жмурећки, бежи што боље могу, те једва жив дођох кући. После је одлежао трлему, и мал' није умро. — Па зар баш нико не зна како изгледа то чудо?

После неколико дана она је две ноћи сачекала поноћне петлове под осојем, па не видећи ништа, врати се кући зловољна.

седео и са сељацима и са господом и са грађанима: слушао разне разговоре, картао се, пио и пред вече се свакад враћао кући.

Одатле Ђурица изиђе тек увече и оде кући. На ногама му беху нови црвени опанци, а у торби, која је јутрос висила празна, сад беше добар грумен соли и бут

Кмет уђе с двојицом пандура у собу да прегледа хаљине и скриње, а одборници са бировом тражаху по кући. После краткога тражења кмет изиђе напоље носећи гомилу разних пешкира, међу којима не беху ни два налик један другому.

Са планине пирка студен, оштар поветарац. Варош се буди... Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.

ћу сад лево, долином и потесом, а ти хајде тако право, док не изиђеш на саму косу ; онда окрени све косом право мојој кући, али жури што више можеш, и гледај да те ни птице не опазе. — Зар није сигурније да останем у шуми.

Кућа ти је сад најсигурнија, а после, ја ти нисам ни казô... имам ја у мојој кући добре згоде... Хајд’ сад, па жури.

кâ и сваки зец!...« У такву стању, после непрекиднога јурења целога часа, стиже Вујовој кући, једва жив. Као ван себе паде у један угао и стаде да дише јако и убрзано, као да ће сад издахнути.

Напунивши ведрице, она их, као какву играчку, пребаци обрамицом на раме и, мислећи о свему што је чула, пође кући. »То је човек — размишљаше она уз пут — што се не боји ни пушке ни власти, никога до Бога.

а баш ако хоћеш да ти кажем... — Немој, немој, знам шта ћеш. Кажи то Милеви — прекиде га она и обрте десно, к својој кући. ... Међутим, Вујо, дознавши за те објаве, даде се у бригу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— И с тим враг отиде. Кад прође већ близу година дана, врага никада кући нема, а стари једнако ложи ватру, па и не зна кад му је година.

Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

кад је чуо то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола, па откопају врата од подрума и крену благо кући.

А газда им одговори: — Што рекох, то да учините. Па се оправи са женом кући, па пођу на коњма: под њиме бијаше коњ, а под женом кобила. Идући тако, човек измакне напред, а жена заостане.

Она опет, ни за то не марећи, једнако навали говопећи да друкчије не може бити него да јој каже. Утом дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук, и кад буде готов, метне га пред кућу, па каже жени: — Ево,

И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу били ни гладни, ни без ватре. Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај дан парити и прати хаљине. „Добро“, рече мали, па по обичају пољуби матер у руку и оде у дрва.

не имајући куд камо, упрти самар на леђа, а четири плоче метну за пас, па једва ни жив ни мртав у мртви акшам дође кући.

— Зло и наопако, — одговори он — никад се више нећемо моћи нашој кући повратити! — Па мажемо се ми и овдје овако тајно састајати и лијепо живљети. Тако је и било.

Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио.

С отим отиде из двора. Кад змај дође кући, она му се стане умиљавати и превијати се око њега, и од свашта се с њиме разговарати, па му најпосле рече: — Ала

“ а она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем: — У рибе, курво!

Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем: — У рибе, курво!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Дошао сам кући. Ветрић се још пео, По завеси игра сам у своме ору; Док напољу сутон већ постаје бео, И пет'о се мучи да пробуди зору.

Као куле старе стоје мисли црне, Омиљена места са дубоким плачем. У кући народа жижак наде трне Пред иконом Бога, опасана мачем.

Пошли сте у рат, поносити, скромни, Без много “ура!”, ал' храбри и прости; Дошли сте кући ломни, много ломни, Носећи земље и сломљене кости.

Отићи ће борба. И доћи ће сни И раскош и живот под твоја окриља, И завичај рада, где нам снага спи. У кући под небом пуној сунца, биља, У кући нејасној и чудној к'о сан Срело се нас двоје и живот без циља.

У кући под небом пуној сунца, биља, У кући нејасној и чудној к'о сан Срело се нас двоје и живот без циља. Ал' ми ћемо ући у тај, стари стан Са љубављу новом

И мирише земља која стално расте У гроб и тишину, мој далеки друже. Једно твоје вече. идеш кући споро Улицама страха, и душа ти јеца. Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: “Нека живе деца.

Тад зима беше, сад жита зру. А она не пише, а душа стрепи. Залуд право кући мисао ми хрли, Али кућу не налази, успомене грли.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Коњ се вратио кући исцрпљен и крвав, али пошто је подигао узбуну, поново је јурнуо назад на место незгоде и стигао тамо пре људи који су

Неуморно је радила од ране зоре до касно у ноћ и безмало сва одећа и покућство у кући били су дело њених руку. И после шездесете, прсти су јој били још толико спретни да је могла оно што очима види,

Добијао бих грозницу само посматрајући брескву, а ако би се делић камфора нашао било где у кући, осећао бих се веома нелагодно. Чак сам и данас осетљив на неке од тих непријатних надражаја.

шупљим стабљикама и сјајно сам напредовао са том пуцаљком, али су моје активности прекинули разбијени прозори у нашој кући и ја сам био болно обесхрабрен.

У нашој новој кући нисам био ништа друго него заточеник који је кроз прозорске засторе посматрао непознате људе. Био сам толико повучен

Ухватио сам диван пар врана и пошао сам кући са пријатељем. На излазу из шуме сјатило се хиљаду врана, дижући ужасну грају.

Управо када сам се припремао за дуго путовање кући примио сам вест да отац жели да идем у лов. Био је то чудан захтев, с обзиром на то да је он увек био против ове врсте

Наоружан њиховим ласкавим сведочанствима, отишао сам кући на кратак одмор, очекујући тријумф, али ме је увредило то што је мој отац сматрао неважним ове тешко стечене почасти.

сам из Лондона, а касније и из Париза да бих избегао благонаклоности којима су ме људи обасипали и отпутовао сам кући, где сам прошао кроз многа болна искуства и болест.

Сетио сам се свог дугог путовања кући без тренутка одмора и како је она умрла, пошто је неколико недеља била у агонији.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Као дечак ја сам био на многима од њих у кући свога оца. Старији људи би поседали око топле пећи на клупи направљеној од истог материјала као и сама пећ, обично од

Звали су га ”италијанским Карађорђем”. Сећам се такође да је у кући мога оца, у којој су се одржавала ова зимска посела, стајала слика Гарибалдија у боји, у црвеној кошуљи и са шеширом

Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869. године.

Једном ме позвао својој кући у којој сам затекао неколико његових колега. Један од њих био је и мој пријатељ, прота-песник, а други је био мађарски

На излазу из цркве срео сам 'Вилину” породицу и био сам позван да се с њима вратим кући. Било ми је мало чудно да се један радник вози тако лепим колима са послодавцем, па сам замолио да ме извине, али су

Идућег дана, у ведром расположењу, кренули смо рано његовој кући. Кристијан ми је тада предложио да обојимо и обложимо тапетама неколико соба.

Уз “збогом” гостољубивој кући фармера Брауна, најкраћим путем отишао сам у далеку шуму. У шуми су срећне птице, пробуђени пупољци на стидљивим

“ - рече радосно. Онда ми исприча како се пре тридесет година спријатељио са мојим оцем и да је често био гост у нашој кући, када год би га његова торбарска путовања наносила у Идвор.

Замоли ме да идуће недеље дођем да ручам са његовом породицом. Прихватих позив и у његовој кући упознах његову добру супругу, сина и кћер, који су се родили у овој земљи и изгледали као Словени, али са приметним

се замислила да би на крају признала да се плашила да ми ова вежба не отвори такав апетит да ћу јој појести све живо у кући. Договорили смо се да проверимо како ће се ствари развијати у току једне недеље.

Током неколико мојих посета тога лета протиној кући, морао сам увек изнова причати о Бичеру и његовим беседама. Назвао га је братом Јованке Орлеанке у новом духовном

Људи су се бавили истим пословима као и некада у ово доба године. Прилаз кући водио је преко зелене пољане где су нас дочекала широм отворена врата, знак да се очекује драги гост.

Ћипико, Иво - Приповетке

На прозорима читаонице нису капци затворени. Светлост се напоље разасипље, насупрот се кући одблескује и захвата главе некојих Загораца.

Још пролази какав самац и брзо одмиче. Неко је дете задоцнило; са скленицом у руци поскакује и жури се кући; сигурно га домаћи ишчекују, па заборавио на своје. И дућани се затворише. Напокон и из читаонице изиђе их неколико.

—Кад хоћете нека! Гради се у нас нова црква. И њега узело на радњу. Хоћеш видјети зла... Једне вечери донијели га кући пребијене ноге. Јад и невоља! — заврши нагло. —Па си га болесна оставила? —Нисам од обијести.

Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу. Они се с друштвом, зловољни,повратише кући. . Те ноћи се мали Марко разболио. Завртило му у глави и горио је.

Тих мутних дана мисли убише Цвету. „Није друге, треба се повратити кући”, одлучи чврсто. „Једе се и троши, а не добива се” . — Захвати је жива жеља за својим домом.

Зар се не сећаш? —Па, здрави били, и то ми наплаћујете? —Дакако! Али мени мукте доходи? —Имате га у кући. А оно је за потребу. Господар се наљути, па јој добаци још петицу.

Али, чим се некако утеши, паде јој на памет болесни човек, деца..... Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући. Спремише се брзо и изиђу.

Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући. Спремише се брзо и изиђу. Никоме се од друштва не јавише, јер их је све послао господар некуда на радњу.

—Та пустиће ме, неће гледати на мало! —А—ја, види се да си невјешта. Нећеш ти данас кући! —Што велиш, болан? Шалиш ли се? —Вељу ти, неће ти дати биљета, да ти је таман новчић открњен. Познајем их.

Ломе и једу свој крух мирно, полако, не осврћући се на свет који пролази поред њих. —Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се.

Сутра, на домаку свога села, Цвета се умири и радоваше се што се враћа кући. Мали Марко заојка чим су према селу заокренули. Близу првих кућа срели се с комшијом Радом и с њиме се здравили.

Летимице упиташе за своје и одмакоше журно, само да што пре стигну кући. Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа. Напокон приспеше. Сунце је већ зашло.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Код Станковића она изгледа овако: „И уселивши се ту, она, тамо, истина накрај вароши али у својој кући, као да одахну.

Сватови је сахрањују и разилазе се. Милић се сам враћа кући, и одмах легне и премине. Кад се „мртав належао“, поново се појављују сватови и сахрањују га.

да земља не види Дајте ми знакове тајне Даћу вам вишњев штап И путању једну бору И водиљу једну трепавицу Кући да вас врате Као да је ова песма поникла из језичке, књижевне и васколике културне меморије; као да ју је песник

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

РАКА: Не знам! ЖИВКА: 'Ајде, тражите га, тражите га, забога, мора се наћи! (Разиђу се сви по кући да траже цилиндер.) XИВ ЧЕДА, МОМАК ЧЕДА (момку, с којим је остао сам): А ви сте давно у министарству?

ДАРА: Али, забога, Чедо, мајка! Немојте се свађати, не личи то министарској кући! ЖИВКА: Па да, не личи. Ал' тако је то кад није васпитан да буде у министарској кући.

ЖИВКА: Па да, не личи. Ал' тако је то кад није васпитан да буде у министарској кући. XXИИИ ПРЕЂАШЊИ, РАКА РАКА (улети): Мама, знаш шта је ново? Тата је постао министар.

ЖИВКА: Ама, говорите, де! ПЕРА (снебивајући се): Па тако... на пример, ако у кући има младе служавке, или тако нешто... јер са малом платом... ЖИВКА (удари се шаком по челу): Па разуме се!

ЖИВКА: Ама, казала сам вам, не брините. АНКА: Ако се млада госпођа наљути на мене? ЖИВКА: У овој кући једино ја имам права да се љутим и нико други. АНКА: Па добро, најзад, ако је ваша воља...

ЖИВКА (скочи): Чедо! ЧЕДА: Он ме је данас са сузама у очима преклињао: „Господине Чедо, ви сте у тој кући познати, идите и запросите госпа-Живкину руку за мене!” ЖИВКА (једва уздржавајући се од узбуђења): Чедо, умукни, Чедо!

Живи били па видели. ДАРА: Опет ви! ЖИВКА: Опет, дабоме, него ваљда да га гледам и даље у кући. Уосталом, још данас ћеш ти сама доћи к мени и молити ме да те спасем те битанге. 'Ајде видећеш!

А, ви сте на телефону? Овде госпођа министарка. Молим вас хитно, али врло хитно, одмах пошаљите мојој кући једног писара са два жандарма. Да, хитно... па није баш право разбојништво, али је ипак разбојништво...

Такав се случај десио ових дана у кући мандарина Си-по-по.” (Говори.) Знаш, онај мандарин Сипо-по, то је мој отац Сима Поповић. АНКА: Ју!...

Шта хоће, бога ти? ВАСА (чита): „Поштована госпођо Министарка. После оне непријатности, која ми се десила у вашој кући...” ЖИВКА: А он што се завлачи код собарице! ВАСА (наставља): „...

Какав положај у питању? Само нека проба. Иди, Васо, на телефон па му реци: ако да оставку, да ми слободно не долази кући. Ако су његове колеге нерасположене, нека они даду оставке. Сви нека даду оставке, али он да се није усудио!...

(Погледа значајно Васу.) Васо, телефонирај оно што сам ти казала. Реци му слободно да ми се не врати кући! (Оду.) XИИИ ВАСА, ЧЕДА ВАСА (најпре узме из кутије са стола цигарете па напуни своју табакеру а затим оде десним

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

магла је сва „испресецана укрштеним млазевима свећа из дућана и кућа”; кад скрену у течину улицу и приближе се његовој кући, у сусрет им светле два на капији обешена фењера; улазе у двориште, и већ се види велика осветљена соба а кроз дрвене

Светло,доживљено као топло, усредсређено је у изнутра осветљеној кући, још уже: у соби у којој су опуштени, раскомоћени међусобно блиски људи.

Насупрот томе, изнутра осветљена соба у кући опкољеној мраком, очигледно је хронотоп среће код Борисава Станковића. 13 Малочас описани пут који је дечак прешао у

објављеној верзији почиње такође ноћним пејзажом: кроз мрак се назиру силуете неких грађевина, друге се губе, и само у кући већ давно удате и оронуле Софке гори жута светлост.

Међутим унутра, у кући, све је вредновано негативно: прозори су местимице излепљени „начађавелом хартијом”, па светлост која продире није

15 У хладној и разграђеној кући разграђен је и свеколики породични ред: свак узима што му и колико му треба, вуче за собом предмете и оставља их не

У кући је дочекује „мрачна, упола откривена постеља” и у чираку загушљива лојана свећа, док је напољу „мрак, и то густ, тежак”

се у роману успорава чим се пређе на Софкину породицу, на њено детињство и, још више, на њено девојаштво проведено у кући с мајком. Јер отац је после ослобођења вароши (историјски је то 1878.

При томе је прича о газда-Марковој пчињској кући, као и о новој, надно вароши саграђеној, уклопљена у паралелни сижејни ток.

] А ви сада, тамо по кући, спремајте и удешавајте. ” Његово ви исто је што и Тодорино он, али пошто је Митин говор управан, аутор са своје

] А ви (жене) сада, тамо по кући, спремајте и удешавајте”. 76 Несумњиво је, дакле, да ово друго жене служи да нама читаоцима објасни оно прво ви; а, по

креће од дворишне капије до своје собе: „Па онда, кад Младен затвори капију, оно његово долажење, приближавање чесми, кући. А мрак, сумрак. Кућа, око ње широко, опкољено суседним зидовима двориште и башта леже непомично, оцртавају се.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Чак ни православни спровод ка вечној кући није могао да гледа. А зла им није творио. Људи су у њему гледали чудну загонетку и многи се питали: да ли му је криво

Све до својега села нису од бруке смели никоме ништа рећи. А после, одржавши збор, пошли Милојевој кући и известили његову жену Богдану. — Не може то бити овога свијета, сињој кукавици!

Ти да си здраво!... Нови Турчин никако није долазио својој кући у село. Турци су га непрестано држали у граду, гостили и даривали, храбрили и утврђивали у новој вери.

Тога опет, двадесетога вечера по Милојеву турчењу, Богдана бејаше остала сама са синчићем у кући. Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму.

Нијесам могао да се наканим: било ме стид... — Па сад, несрећниче? — Сад није... у својој сам кући. — А од мене? — Што од тебе? — Што си учинио ту бруку!...

Сутрадан му рекли да иде својој кући: нико му ништа не сме учинити докле су они живи и на броју!.. Али Арслану преко ноћи жена проказала страшну бесу, те

И аге и Арнаути бацили су око на његови баштину. Како то да један каурин има своју земљу и да у сво– јој кући не двори аге и субаше и не откупљује прве ноћи сво– јих снаха великим новцима?!...

Нарочито се поуздао у својега побратима Хаџића из Црколеза, који има у кући више од двадесет пушака, који је његовом помоћу тако добро прошао за трогодишње наше владавине и од којега вазда

Но кад је сутрадан дошао кући, видео је покор и срамоту. Његово станиште, до јуче велико као какав добар заселак, поробљено, попаљено и нагрђено.

Његово станиште, до јуче велико као какав добар заселак, поробљено, попаљено и нагрђено. У кући ни пред кућом ништа није остало.

— Добро вече свима! — бодро поп проговори на арнаутском да би кући учинио част. — Добро си дошао! — узврати му домаћин и насмејано, али лукаво и намештено, пође му на сусрет чак до

државних цигарета, узе једну за себе а другу баци само домаћину и по обичају стаде га питати за мир и за здравље у кући. На госте и не погледа, јер га је њихова нељубазност страшно и наљутила и изненадила.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући. Уздахнути мора свако, И ко није никад плакô Уздахнуће издишући. »Босанска Вила« 1891.

“ А риба му одговара: „Није т’ ни бриге! Иди кући, корито је баби дошло већ.“ Вратио се деда кући, и гле, Бога ми, Испред куће, кровињаре, ново корито.

“ А риба му одговара: „Није т’ ни бриге! Иди кући, корито је баби дошло већ.“ Вратио се деда кући, и гле, Бога ми, Испред куће, кровињаре, ново корито. А бабушка, радује л’ се?

ЈУЧЕРАШЊИ САМ У крчму смо сели Ја и чика Сима; Једну ицу, две ли Добра воља прима. После црне кафе Ошли кући право, И мој чика Сима „Изрјадно“ је спавô.

У многој кући просветна века Ти си васцела библиотека. Многи се скоцô од умна поста, Ал’ тебе има, па му је доста.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?

Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале. ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити. ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас. ФЕМА: То је инпетретиненција!

и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи све оће да светле, да су пред светом обучени, макар у кући проје не имали. ЕВИЦА: Мој Василије није такав. МИТАР: Ја знам, али ни он не може из реда изилазити.

Коми фо, крмачо, ноблес, то се сад гледи, а не којекакво ђубре. Таки да си се вукла кући, да те више нигда овде не видим! ЕВИЦА: Ја не смем од ује. ФЕМА: Од ује, уја тебе рани?

Сузе лијеш кад га једеш, Ал’ га зато опет једеш. Са музама прави брак, Јест блаженство, то зна свак; Кад по кући жена псује, Муза мене тад милује; Кад је жена неочешљана, Муза мени иде сјајна.

(Метне мараму на нос.) МИТАР: Богати, Фемо, дошао сам да те питам шта си полудила, те правиш комендије по кући. Шта си се нарогушила као патак на кишу, је л’ то лепо, што чиниш, је л’ то паметно? ФЕМА (Сари): Јелте да смрди овај?

САРА: Фидон! Овај је гори грубијан него први. ФЕМА (ђипи): Та ја нећу ово у мојој кући трпити. Ко си ти, шта тражиш ти овде? Марш из моје собе, хинауз, марш, апорт! МИТАР: Шта, ти ћеш ме јошт истерати?

Како изгледа, да видим. ВАСИЛИЈЕ: Не знаш, она плаветна артија што сам ти је дао у мајстор Митровој кући, кад нас је твоја мати затекла. ЕВИЦА: А, то је код мене у бурмутици. Чекај, сад ћу ти донети. (Отиде.

Краков, Станислав - КРИЛА

Потом је одједном зажмурео и захркао. Тога вечера је пио много вина. у оближњој кући благајник је срдито шикао, јер му се цифре нису поклапале.

Потом се вратио назад кући, и тужно слушао жену која је плакала. Грци су јој две кокоши из пушке побили. У зору се са двоспратне куће поносито

Леже непомично. Жене у кошуљама беже кроз воћњаке. На кметовој кући истакнута је бела крпа. Предају се. Неко помиње бомбе.

Васиљ је ћутке гледао у земљу. Бркови су му тужно пали. Мало дете је вршљало на буњишту. Мија се упутио ка кметовој кући. Насред улице одједном зазвиждаше меци. Пушке запрашташе као помамљене поврх села. Са две стране митраљези заклепеташе.

Била је горда на своје две румене брадавице. У кући је грозно дречао гласовир сав разглављен као жене после војничких оргија. Фиве—о—цлоцк.

Петровић, Растко - АФРИКА

као дечак у старим путописима или романима у којима се говори како је црнкиња постала дадиља код гувернера, како је у кући сви заволели, па кад је дошао Божић, овако је обукли. Иначе, све су ове жене страховито брбљиве, уочљиве, горопадне.

Треба показати странцу да је он као у својој кући и да никоме не смета. Не желе да скину своје мараме око бедара докле год има више од једног мушкарца у соби.

Друге приче о змијама у савани, које гамижу по целој кући. Вуије Ми каже: „Моја је жена цикнула; и кад сам утрчао, видео сам како се змија одвија од ноге наше девојчице.

На једној другој кући читам: „Сви ви пажња. Кад наћићу једног ђака писао на овај зид, осетиће тежину мог штапа. То је лудак п... дивљак.

Каже да сви спавају и да ми тек за сутрадан може удесити велики там–там. Тако се разочарано враћам кући. Јутро студено толико да се, сасвим преко воље, преливам хладном водом.

Не спавати више по кабанама, колибама и мочварима, већ у кући која представља мир и културу; у мојој кући, са чије таванице не падају страшне стоноге и скорпије.

Не спавати више по кабанама, колибама и мочварима, већ у кући која представља мир и културу; у мојој кући, са чије таванице не падају страшне стоноге и скорпије.

За један сат почеће ноћ. Да смо пошли после четврт сата одмора, црнци би ишли радо, али нада да ће се вратити кући убила им је и последње сећање на оно за шта су се погодили.

Цело поподне пролази, између губавца у кући, натовареног камиона, који неће да иде, и ковача с којима сам се врло спријатељио.

Мислићу увек на тебе, у земљи, Својој кући. „На фала ну ига бе а аха катасфи. Јиха нима не па рију нои је Са хајива мају лаила танаке леба Бадира са хаји уаје

Твоји се гриоти забављају. Трећа песма. О, ја нисам навикнут. Неко је у кући вође. Сваки краљ има своје време. Ја нисам навикнут овде. Самбола Садио? Дјуго Самбола? Дјуга Димбо Самбола?

Пре него што ће поћи да нешто донесе, Сенегалац мора да сврати кући, да би једне оставио, које тад не сме имати на себи, и да би узео друге, који су баш за ту прилику.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ (преврће писмо у рукама): Читати, бако, нисам учио; И не треба ми!... Већ лепо иди, У мојој кући нећ ћеш конака. А када сутра данак осване, Ти путуј даље!... Спаса остаје!...

Главаш се опрашта са Спасенијом.] ПЕТИ АКТ ПРВА СЦЕНА У Хасан-пашиној Паланци, у кући муселимовој. Хасан-ага, муселим паланачки. Ћерим и остали Турци. ЋЕРИМ: Дође ли Колебан? ХАСАН: Није, ефенди!

) Све немо, ћути!... Ал, шта је то? Срце ми стрепи, страх ме спопада, Грлице! Спасо!... На страну шарке! Ни кући мојој не дам окове! Нек’ пршти ремек црног Цигана, Рђаве браве, шарке, јексери!... Ха, тако...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Ао левчу ти материну, где ме осрамоти! Ал' док се вратим кући, сву ћу је у гвожђе оковати. Еј, војници, вежите тога тамо; то је вештац, урече ми левчу!

— А што ће ти свећа? — Хоћу нешто да пишем. — Је л' за Чарнојевића? — Није но за ме. — Ваљаде писму кући?... му славца, господине, баш ћу да те молим да и мени једанпут, кад будеш докон, напишеш једну писму, да испратим

господине, баш ћу да те молим да и мени једанпут, кад будеш докон, напишеш једну писму, да испратим онима мојим кући; колико тек да знају да сам жив. — Лепо, лепо, Иване, само дед' брже нареди то што ти рекох. — Ја!

— Ама, богати, велиш? Откуда ти, брате ако бога знаш? — Нашло се. — Ама где га нађе? — Нашли људи у Новаковићевој кући на оном месту, где се обично бацају старе хартије. — Е, јесте врагови.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Овамо, онамо, приклоне главу и „лежу на руду“. Они пуцају, да не буду убијени. Они сањаре о својој кући и чезну за животом. Сматрају за највећу добит ако их лако ране, те се тако дочепају позадине.

Прешли смо реку и упутили се беговој кући, где је био стан капетана Радослава. Док смо прилазили, пало нам је у очи како је кров сав изрешетан, као да се на

— Слике голих жена немате. Не пушите и не пијете. А онде видим и икону. Недостаје вам још само крст на кући. — И један натпис на вратима: „Овде почивају наши мили и никад непрежаљени.“ — Капетан Бора се наједном уозбиљи.

— Море, остави, богати!... Не дозвољавам да у мојој кући купујеш вино ти. Даћу му паре... Устао је и Бора. — Љутиш ме. Остави новац!...

— Како се звао? Она се колебала један тренутак, па ће рећи: — Гастон... Он је мене волео, а не ја њега. У кући су ме дирали, али ја сам се љутила. — Лепо име... — Ах, је м’ен фіцхе — и уједе се за усницу.

Оне су се увек криле од њиховога оца и по дану, а тек како би то изгледало да се упутимо њиховој кући касно ноћу. Уосталом, сутра ћемо поранити — он ме ухвати под руку да води у стан.

Спремио сам се, пробудио Мадаме Сіване и исплатио шта сам имао. Затим смо отишли Томиној кући, да и он спакује своје ствари. У шест часова пошли смо на станицу. Био је потпун мрак...

Причали су ни да су опљачкали неки наши мртви официри и таман се спремили, жене киселе, да иду кући. А ми ги претекосмо и поделисмо нас тројица паре спроћом себе. — Колико је још од старих људи остало у батерији?

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ЛУКАВЕ 193 СНУ 195 ЛАЛИ 196 МУЗИКИ 198 ЈЕЗД КОЊИЧКИ 200 ПРИ КОНЦУ ЛЕТА 1825 202 СУЈЕТНА ЖЕЉА МОЈА У ПРАДЕДОВА КУЋИ ЖИВОТ ЗАКЉУЧИТИ 203 ИСПОВЕД 206 СНИ 207 НЕПОЗНАТИ ПЕСНИК 210 НЕВОЉА 211 САВА МРКАЉ 213 САСТАВЉЕНО КАД У

Калуђерски живи сасвим сека-Неда, Нит' хоће у очи коме да погледа; Затвори се сама к'о дувна у кући, Кроз пенџер погледи, ником не да ући. Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити.

разјарено смерти; Који живи остају, оним' она прети Одгристи им образе, или уши, или нос, Или да ће код обуће многи кући доћи бос. 1799.

живот мој на кончићу виси, То ми дај последње в жизин благоденство, Највеће на свету, первоје блаженство, Да ја скоро кући дођем, у моју отчизну (Ах, овде ми моје серце от жалости бризну!

Јован Пачић СУЈЕТНА ЖЕЉА МОЈА У ПРАДЕДОВА КУЋИ ЖИВОТ ЗАКЉУЧИТИ Крај дунавске ширне баре, Прадедова куће старе, Как’ у сену пребит желим!

Мог детињства спомен слатки, Сна и мечте образ глатки, Што исказат није словом, Јошт у кући тој се баве, Родитеља памјат славе Моја чувства тим под кровом.

Често олуја, кад се клониш беда, У кући мирно почивати не да; Хита безвољне међ метеж и буну, Несреће пуну. Невиност често под неправдом страда, Врли се

1844. Никола Боројевић КАРНЕВАЛ Што је дош’о тај заванда, Јер се кући већ не вуче? Чујете ли како банда По сокаку лепо туче, Да навести карневал И весели ноћас бал?

Чивутину векслу пише, И то све на хипотеку, Док се игром новци стеку; Ал’ шта ћете — човек прост, Не зна што је кући дост’! Но мамица — Бог јој дао!

Сад под руку узмем то красно дете, и кући Дођемо мајци, ал’ већ плава другарица ту! 1856. Јован Суботић В ДОРИБАХ Беч је пун сваке

априла 1805, где овај пише: „Ја сам привезан овде нерјешимими узами должностеј и не могу се прибрати кући јешче за две године. — — — Ја би’ пошао к мојој слаткој мајки (отечество подразумевајући, — коментарише Л.

Једва сам дочекала да је се једанпут опростим и кући дођем.” — Можда је најумесније да баш овде саопштим податак који међутим пристаје уз коментар многих сатиричних песама

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је? О, сапутницо моје несреће, Говори, жено — грешан идоле, Да те послушам. — ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, кући, кнеже, — мати ме чека. Зар је не видиш?...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Јаче моје мило баче од те ваше јадне краве! Ћа, кравуљо, нагрдуљо! Нагрдим ти говедара и у кући кућаницу и на струзи стругарицу — — — — — — — — Јабо, је ли теби студено? — чу се Лујо испод хаљинице.

— вели весело Лујо, па баци пред бака неколико снопова зоби. Јаблан поједе. Кренуше кнежевој кући. Вране пролијећу из околних шумарака и падају на кукурузе, који су се истом почели зрнати. Чува ри хајкају!

Је ли тако? Де, кази своме Јуји! — поче му се безазлено улагивати. У разговору с Јабланом стиже Лујо кнежевој кући, гдје се бијаше доста свијета искупило.

„Ово мени ништа не треба, а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по кући!“ — рекао је, и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана.

Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило.

— говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору пригнао је кући, да заметне и расплоди, али му се није дало. Кад нешто једном пође, не заустави се!

“ Док сврши вјенчање, крштење, опијело или што друго, одмах на коња, па кући. Код себе не да ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа!

Не гледај, Џибићу! Што звјерњаш по соби, а? Има прото свега у својој кући; немој Мислити да нема... Јеси ли самћио већ? — издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву.

Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити. — Оче прото, ули-де и Стевици један филџан. — Јеси ли ти господар у 'вој кући, или је прото мрачајски?! — диже помамно главу и извјери се. — Пи ти каву, пи! Немој туј кô будала каква заврзивати...

Он да мени заповиједа! Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио кô неки господар у мојој рођеној кући. — Ама, није, оче прото, већ... — Шта није, шта?! Е, е,! — стаде се пакосно кесерити.

То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села. Прилазећи кући, чујем из собе Ђврђијин кикот и некакав мушки глас.

Пази-де се!... Давид (наставља мирно): Да сам ја луд, ја би' био у лудој кући, а не би се данас разговарô с царским људима. Ама, зар није тако? Него ви њега осудите.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

МАРИЦА: Не знам по чему? АНЂА: Па по томе што је срамота да девојка изађе из куће, а таван је у кући. МАРИЦА: Е, то ти вреди! АНЂА: Ал' ово, у кафани; ја да доживим да моја кћерка иде у кафану са младићем!

ВИЋА: Јесте ли сами? ЈЕРОТИЈЕ: Сам. Не можеш у целој кући да нађеш места где можеш поверљиво да разговараш. Она наша канцеларија права јурија; тек зинеш, а неко упадне!

(Узима са стола тањир на коме је раније била чаша с цвећем.) Почећу да лупам све по кући, па им се мора досадити. Друкчије не могу изићи са њима на крај.

Ако си муж, ако си отац и ако си власт, а ти помажи! КАПЕТАН: Ама, какав је то лом? АНЂА: Поразбија ти ћерка све по кући! КАПЕТАН: Гле, разбојника? Зар мало што нам свима овде окачи репове, него сад још и кућу разбија! Где је она?

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Стојана, подстакнута стварним историјским догађајем, уклопљена у интернационални образац о повратку дуго одсутног мужа кући на дан када му се жена преудаје (образац који је своје најславније остварење добио у Хомеровој Одисеји).

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Баба је била у кући све и сва, сви су се ње највише бојали и поштовали је. За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она

И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу. Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби,

Чисто као да би се упадало, тако би се силазило и дугом калдрмисаном путањом ишло ка кући. Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата.

Јер, једнога дана умало не пропали. Тако се говорило, мада се то никад по њиховој кући није осетило или видело. Деда Младенов, после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда

Чисто сасвим одвојена од кујне, готовљења, спремања, као неки гост у кући а опет држећи све у својим рукама. Све кључеве од подрума и од оног њеног сопчета, од сандука, ковчега у којима су

И за све морали њу да питају, од ње да ишту. Али и она се о свима њима по кући бринула. О матери, оцу, о њему, Младену, и млађем брату.

Исто онако као у почетку, када је била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет

И нарочито она, Ката, која је била најмлађа од свих сестара и готово била остављена само да ради и трчи по кући, као нека слушкиња, док су остале сестре, старије, већ у годинама, гледале себе и спремале своје дарове.

Оне излазиле и стајале на капији, оне се виђале по славама, свадбама, док она једнако била унутра, у кући. И зато, не само да јој штогод није било право, овде, него била сва срећна.

Чак ни то: што изван кујне и оне собе где је она радила, распремала, даље, изван, по дворишту, по кући, као да није ни постојала, јер ни комшинице или ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се

Ако ли да узмем? Чак ни то њу није вређало. Њој је само било до тога да су: њоме у кући сви задовољни, да вечито ради и да је сва срећна свакоме од њих да угоди.

Увек кад год би отац што заборавио из дућана да пошље кући а она, не смејући понова сваки час да га за то опомиње, бојећи се да га тиме као не наљути, увреди (зар он мало посла

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

л. на врбу и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, и бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Болесник може да пренесе грозницу, после заласка сунца, и на б. л.

На Богојавлење у воду која се ујутру доноси са извора, метне се б., па се после њоме сви у кући запоје (СЕЗ, 14, 22 ид). У води у којој је потопљен б.

Б. шкропи ташта зета кад јој као младожења први пут дође у кућу (СЕЗ, 19, 142); преперуга чељад у кући (СЕ3, 16, 157): чобанин на Ђурђевдан овце (СЕЗ, 19, 56); бајалица место на коме је болесник »ограјисао« (СЕ3, 16,

(ЗНЖОЈС, 7, 1902, 293; 388), нарочито о Ђурђевдану (ЗНЖОЈС, 22, 311) а на Бадњи дан њиме се ките врата и прозори на кући (ЗНЖОЈС, 1, 212).

И онда је на кући у којој је био Исус изненада изникао б., и тако је Исус спасен, а нама остао обичај да се о Божићу кити кућа б.

Болесник, пошто би се умио и пио воде, оставио би на шибљу или врби кончић са свога одела, и бежао кући без обзира, »јер ако се осврне, и грозница ће се с њим вратити« (Тих. Р.

Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па бежи кући без обзира (ЖСС, 280).

Затим прилепи свећу на врбу, жито и со проспе под њу, па бежи кући без обзира (ЖСС, 279). Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда

трн, па ће бити онеспособљен или отеран. Г. грана мора се иза мртваца држати у кући макар само једну ноћ (ЖСС, 345). Да се мртвац не би повампирио, забадају се такође у гроб г. шиљци (ЖСС, 343).

На сличан начин тера се г. коцем и падавица (ЖСС, 291). Од г. плаше се и вештице, и зато многи стално држе у кући г. колац (ЖСС, 326. Упор. и слично веровање код старих Грка, Діоѕцорід. Де мат. мед., 1, 90 и Самтер, о. с.

«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307). Глогу се и иначе приносе жртве, и као такву треба (у сваком случају бар по форми) сматрати један поступак

Д. р. је позната као сигуран апотропајон. Њу држе у кући да не би дошла куга (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 175). На д. р. може се препети и болест на тај начин што ће се болесник, на

Ћипико, Иво - Пауци

— Војкан, дирнут, од срца захваљује господару и поскочи да му пољуби руку, весео што ће собом кући повести своја два вола. Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се.

— Па да, заборавио! — одговара господар и кори слугу што хоће да обузрочи с крађе поштена човјека. — 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу.

Подне је већ митило, па се свијет разилази: неки сврћу у крчму, а неки се журе кући, упрћени пуном торбом из које вири божићна свијећа, привезана уз палицу, и бакаларев широки реп. И Раде се жури.

Кад стигоше кући, брата и сестру родитељи руком обилато засипљу бјелицом пшеницом, у знаку берићета, и љубе се с њима.

Око подне дође у походе божићни полазник, хришћанин Војкан Вујић, честита и жели срећу и благослов кући, благу, пољу и укућанима и, дотакавши се бадњака, сједа уз ватру.

Доћи ћу! Раде потегне кубуру иза запашаја, треном натегне и наложи. Па, рекавши , трагом својих стопа поврати се кући.

— учини се цура невјешта. —Уђи, жена си ми! — и, обгрливши је, привуче је за собом под своју кабаницу. —Води ме кући! —шапну дјевојка испод кабанице. —Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести ... —Хоћеш?

звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој: — Под мојом новом кабаницом биће нам, вала, ноћас љепше и пространије него у кући... ...

Већ 'ајдемо, жено моја! И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући. Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи.

Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ... Пусти попа нека гони свој закон! ... Има изашто, а и докон је! ...Али није вајде тајити, корисна је благајна,

Раде ју је сам, сачекавши у планини згодно дрво, приредио и чистом јечменом сламом обложио. У њиховој кући дотада није се знало за кревет, па ипак отац им није замјерио: нека је Ради лепше! ...

Порубало ме за порез. —Немам готових, а жао ми те: даћу ти кукуруза. —Имам, господару, жита у кући. —Чекај, будало! Узми кукуруз, па га у чаршији продај , — ето пара ..... А колико требаш? —Тридесетак талијера...

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Разлупали су око пећине птичија јаја, покидали птићима главе и њихова мајушна тела затрпали лишћем. Чим су се вратили кући, разгласили су по селу да смерни Прохор пустоши шуму, једе живе птиће, та невина божија створења.

ми је један себарски клипан пришао, дрско ме погледао право у очи и рекао: „Ако стварно уживаш у трњу, дођи мојој кући, ја имам њиву коју с крајева напада врзина.

Када се увече враћам кући с пленом, нехајно пребаченим преко рамена, осећам се испуњен од дна до врха гордошћу. Ја сам јак и моћан, шапућем себи.

Ја ујутру само дођем, обиђем ступице, покупим животињице и птичице, поново запнем замке и однесем кући наивни плен који ми је без по муке упао у шаке.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Затим се разговор чује. То се комшија Панта, сигурно, из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује. А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем, Живљаше убога жена са малим јединцем својим. То беше немирни Павле.

Обуј се и натраг иди, Па мајку да слушаш лепо кад своме дому се вратиш.' Једне вечери, децо, Павле се поврати кући; Кириџије га нашле, што често пролазе селом: Полумртав је лежô на снежном сеоском друму, Уморан, блед и занет са јако

А затим истресе многе, Док га издаде говор, а онда и саме ноге, Па пође кметовој кући. Кметица била је сама, Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма, А вредне редуше, опет, у мутвак склониле

“ Мислећи донекле тако, Амора пред собом виде, И стид га за дете узе, па рече да кући иде. Јер, најзад, и није лепо, пристојност уопште не да Да једно невино дете комотну клисарку гледа, Те Амор у село

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Био је негде на путу, али се кући вратио само његов коњ Мркуша, без свога господара. Укућани слутећи зло, пођоше трагом коња, који се распознавао у

“ Ми обећасмо и опростисмо се са грофом. Бунић је врло расположен: у свом џепу носи кући потписани и царским печатом снабдевени трговачки уговор.

Јер су све државне благајне зевале празне. Месеци прохујаше у том безуспешном труду. Потиштен и понижен дође кући и уздахну: „Ево, да дођем до пара које ми по закону припадају, утроших узалудно своје време, а не стигох да радим на

Вожња трамвајем са чекањем трајала је око четврт сата. То је било довољно да се за школу припремим. Чим сам се вратио кући, бацио сам књиге у запећак, читао Жила Верна и све друго што ме је више интересовало од школских предмета, правио

Потрпасмо се у њих како смо знали и кренусмо кући. Када стигосмо онамо, берачи су већ испунили двориште, а из подрума је изваљано буре вина да се испразни до дна.

Ту сам се спремао за вечерњи излаз у варош и онамо пошао; кући сам се враћао касно у ноћ да, лежећи у кревету читам по обичају један сат и да ујутро, чим устанем, пођем опет на

Ту сам, тако рећи, одрастао до научника. Зато се и осећам овде као у својој очинској кући. Када сам се јутрос опет овде појавио, искупише се око мене сви званичници и служитељи библиотеке.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ред је по обори, Чисто све у кући, Мислиш гледајући Господски су двори, Мило моје село, Буди ми весело! У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је

Станковић, Борисав - ТАШАНА

дана још и тебе видео гдегод, на каквој капији, кроз какав прозор, он се онда од дерта запије, и дубоко у ноћ дође кући.

Оставите ме тако саму, па... КАТА (изненађено): Како: оставили те саму? Па ти си овде у својој кући, и како онда да си сама? ТАШАНА (наставља): Да, оставите ме саму.

навратиш, а отац, и кад дође, све тамо, на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим собама, нико да дише поред мене а овако од страха да... КАТА (у чуду): Луда ли си?

! Шта је то, кћери? ТАШАНА (окреће се од матере): Ништа. Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па

А што по три дана ништа не окуси, то ти не говори?! КАТА Ама да ви тамо с момцима ноћу дуго не седите; и можда по кући лупате и лармате, те се она овамо с децом од тога трза и плаши?

(Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох! Ово је страшно! Буд овде, у кући, мораш да си са покојницима, с гробљем, свећама, тамјанима, парастосима — ноћу не смеш од страха слободно да дишеш, а

по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту. Ту је он, ту му оружје, ту му соба и постеља, ту вино, које је пио, јело које је најрадије волео.

Као да се хоће и сама вода да заустави, умртви, да не би текла и жуборила! А међутим у тој кући деца, деца расту. А деца хоће сунца, зеленила. И зато: ко је умро — умро; ко је жив — нека живи!

(обрадовавши се што се сетила): Па добро, ако није ред овде да једеш, а ја ћу све ово да увијем и да пошаљем твојој кући. (Обрадована): И боље.

А може да дође кад хоће. Ето сутра, ако хоће, нека дође. Само доцније. Ја ћу да га дочекам.« И сад ти право кући и испавај се.

Бити сам, а не бити свој. Ето ја? Када сам ја била своја? САРОШ »Своја«? Увек! Ташана, чувена, велика. У својој кући и то у каквој кући! Опкољена фамилијом, родом, оцем, мајком и децом.

Ето ја? Када сам ја била своја? САРОШ »Своја«? Увек! Ташана, чувена, велика. У својој кући и то у каквој кући! Опкољена фамилијом, родом, оцем, мајком и децом. Куд год прођеш, куд год одеш, сваки ти се диви, поштује.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

зашто учитељи не запажају у родитељској кући незапажену способну децу? зашто школе не разликују кад је у детету дар из интелектуалног, а кад из моралног извора?

кад се својски разиграју, у мојој је кући прави земљотрес!” Како ту реч једаред употреби, некако му се нарочито допаде, и више се од ње није одвајао.

Отац га узе у радионицу. Пробадавадисао је две године: матери у кући одлична помоћ, али у радњи баш никакве вајде од њега. Дадоше га у обртну школу. Проведе две године, изађе без сведоџбе.

Срећко није далеко дотерао са свирањем, али је једне вечери збиља купио бакаруше. Брука у кући, брука пред паланком. Ристана очи не суши, а мајстор Коста црн и сув као мрав.

Кад у једној породици почне да не ваља, ћутањем се бар одлаже оно што ће и тако доћи. Сека је сад једино дете у кући, јер је Риста већ трећа година у Пешти, у школи за машинске браваре и фабричку праксу.

Сека је ходала без штапа и машине, али је нога била осетљива и лако заморљива, па је девојка много седела у кући. Постаде везиља. „Треба само да почне вести за цркву, и онда се зна да ће плести седе.

И деси се чудо. Нога ојача, Сека оживе и пролепша се, и врати се кући у сељачком оделу оног краја, као нека фина лутка. Али се и мајстор Коста вратио преображен.

Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на

Пролеће огрануло. Зелени се трава, зелени се река, сунце греје нежно као да милује. На кући мајстор Костиној две роде, али би прикладније било да су две вране. Ристана лежи у воденој болести и дићи се неће.

Срећко — засуче се, припаше материну кецељу, ради по кући све сем кувања, мајку диже и премешта, стигне и у баштици нешто да уради, а ако се увече све смири, запали у својој

Старац узе да спрема на гомилу ствари. Сузе су му текле и кад је знао и кад није. Још те ноћи је спавао у својој кући, а сутрадан пређе у старачко благодејање. Метнули су га тобоже у бољу класу, јер ће плаћати.

Али је то било тако страшно и необично, да се стари другог дана вратио кући. Упао је у своју собицу као што се камен гурне у рупу. Хтео је да наложи ватру, па оставио.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Сам стоикер, који тако лепо нпр. о гневу говори, псује у својој кући боље него и један лађар, и све оне пороке у већој мери показује него што је код соседа свога примечавао.

Све ово, љубезни моји читатељи, доказује да и крпеж није за одмет и да је велика срећа кад се и огрижаји каткад у кући догоде.

Пошто се торжество крештенија сврши, Роксанда узме своје Романче у наручија, однесе га кући и тврдо науми онако учинити као што јој је добри свештеник препоручио. Она почне своје дете сама дојити.

Мачка у кући није нигда мирна била, нит је дана прошло кад је не би он с кером завадио. Кад би ораја нашао, он би знао све појести,

торжеством младенце венчаду, после ког таково је страшно весеље следовало да су њи осморица с разбијеним главама кући отишли. И овај је може бити обичај од Египћана на нас прешао да ретко која свадба бива гди се главе не лупају.

читатељки и читања тиче, познато је да и такови жена на свету има које не знаду читати, па опет другдаш по цео дан по кући читаду.

»Шта је то?« То је жениалитет. Мати која сина свог по школама одећа три године видила није једва чека да јој кући дође. Ето ти јој ђака, сав разбарушен и подивљачен, као да је из шуме дошао.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

сам још од тога Да их одгонетнем За сада ми на вучје сазвежђе личе Имаћу чиме да испуним ноћи Ако се жив и здрав кући вратим ХИЛАНДАР Црна мајко Тројеручице Пружи ми један длан Да се у чаробном мору окупам Пружи ми други длан Да се

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

се свом тежином на будућег биографа — они што су пили са мном напустили су ме, стоке божје, па нема ко да ме одведе кући. А ја, видиш, знам на небу да нађем Великог Медведа, али своју кућу не могу никако да нађем!

човека увуку у његову кућу и са једном полицијском ревношћу испретурају му фијоке и све хартије и хартијице које се по кући налазе.

октобра 1864. године. Одмах, на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице, направио сам збрку у кући. Бабица, која је бдила крај постеље моје мајке крепећи се румом, објавила је да је дете које се родило женско.

Можете мислити како смо се сви у кући изненадили кад смо сутрадан, још рано изјутра, сазнали да сам мушко. Бабица се за своју погрешку извињавала слабим

Бабица се за своју погрешку извињавала слабим осветљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос те мије

“ Но то није био једини мој подвиг у доба када сам у сукњици гегуцао по кући и забадао нос у све. Ја сам затекао читаву генерацију луткица моје сестре, које су све у друштву, као о каквоме журу,

Колико је пута господин судија однео кући кутију са пудером госпође начелниковице, а госпођа Стана удовица футролу од муштикле професора српске историје.

да се министар војни, чим је опазио момка, срећно сакрио иза дрвљаника и, тек кад се све стишало, извукао се и однео кући пун јастук гушчијег перја.

један опширан разговор, после једнога бурнога дана, када ме је општински пандур, због неке ситнице, довео за уши кући па мајка три пута очајно узвикнула: „Што га нисам задавила чим је запиштао, него сам још задојила разбојника!

“ То је, разуме се, био страшан удар за све у кући кад је већ и полиција почела да се меша у моје васпитање, те — пошто сам добио прописне батине и пошто су ме и без

ШКОЛОВАЊЕ Кад сам достигао за школу, сви су у кући данули душом, уверени да је школа калуп у који се дете, као прокисло тесто, метне, па му школа да форму и врати га

сам ревносно хватао муве, правио на прописима огромне крмаче, резао перорезом школске клупе и враћао се свакога дана кући тако убрљаних прстију од мастила као да сам изучавао фарбарски занат, а не школу.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Узео пешак из напуштене радње дугачак ланац, у нади да ће га доцније однети својој кући. Капетан Ваља се љутио: — Видите оног репоњу, молим вас, како се натоварио. — Пустите их. То је добар знак.

Да видим још и то! — Онда застаде, и као да говори са собом: А после ћемо пешачку карту па кући. Значи, ипак, он још чека. И то одлучну битку у којој може и живот изгубити.

— Шта ће са нама бити? — запита нас једна жена плачевним гласом. — Ви ћете се, госпођо, вратити својој кући, одакле сте и пошли. Али шта ће са нама бити, то нико од нас не зна — одговара јетко потпоручник Живадин.

А приче бујају... На граници ћемо се зауставити, и онда ће се издати прокламација: ко хоће, може да се врати својој кући. Па зашто се не бисмо још и сада вратили. Проноси се глас да идемо до албанских гора, где ће официри напустити војску.

— Ама то је моје предосећање... Ето замисли... закључимо сада мир и хајд’ кући. — Зар ти мислиш да је то добро? Онда отпоче разговор. — У историји света овакав случај не постоји.

Чујем у пролазу где један вели: — Причекај бре... Све ће нас сада пустити кући. Уз пут наиђох на један пук пешадије. Застали су да виде куда ће.

— Је ли ту ађутант? Хтеде да уђе у своју собу, али га неко запита: — Како?... Идемо ли кући, или офанзива? — Нити кући, ни офанзива. Рећи ће вам командант дивизиона — и уђе са ађутантом у своју собу.

— Је ли ту ађутант? Хтеде да уђе у своју собу, али га неко запита: — Како?... Идемо ли кући, или офанзива? — Нити кући, ни офанзива. Рећи ће вам командант дивизиона — и уђе са ађутантом у своју собу.

Али зачудо, нико више не мисли, нити говори о својој кући. Наше невоље су исувише велике, те мислимо на непосредне догађаје и оно што нас вечерас очекује. Мрак је увелико пао.

Ипак ми смо у тежем положају. Зашто би онда водили још и туђу бригу. Нико више не говори о својој кући, јер смо исувише заузети личним јадима. Али нико не ропће, нити се буни. Ваљда зато што је сваки добровољно пошао.

На ову причу смеју се и ордонанси. — А зашто идеш са границе кући баш сада? — Па видим сви побјегосте, и ја кâ велим, идем да браним сам кућу своју.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Сви држаху да је мртав и почаст даше, А он мало угруван кући стиже већ други дан: Напред, на јуриш! Битка добијена. Био једном херој и сам; Добоши објавише његову победу: Пам, пам!

Сада разумем свој плач кад враћо бих себе кући, Где у постељу уз себе спуштах и своју смрт, Смрт, с којом је тешко у живот се опет довући, И због које нигда никада

ЧАС ОБНОВЕ После свих вечери, враћајући се опет кући Лица измученог и обливеног сузама, За собом лик твој знајући како се мучи да издвоји се још једном бар над

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Прича о животу под морем? Дечак нежно поглади Седефну ружу, сакри је под кошуљу и потрча кући. Читаву ноћ, затим, држао ју је прислоњену уз ухо. Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца.

Зидови су јој били камени, под камен, и шта да се дужи — и кров је од танких камених плочица био сложен. Шта таквој кући може море, шта ветар?

— рече жени један охоли бркајлија и потрча ка својој кући, ка свом дворишту. Али, само што до њега стиже, а метлица му се отрже из руке, и полете ка жени која је хтела да

није могао да се сети је ли јахач ишта обећао, али кад паде ноћ, он сасвим јасно разабра како се препиру ствари у кући која од њих има првенство и зову сат с клатном да пресуди, најстарији је, најмудрији... — Ко каже?

— метла се љутито повуче у угао, изјављујући да је измишљотине сата с клатном не занимају. Али, остали у кући желели су да чују причу сата с клатном. Зар није рекао да је двеста година стар?

Зар у тој кући није било мушкараца? — Па, можда их је и било! — рече сат мирно. — Али, они су припадали коњима и ратовима.

— Али, они су припадали коњима и ратовима. Долазили су и одлазили, нестајали. Само жене су припадале кући као и ја — сат замишљено заћута присећајући се ратова и пожара.

Када се, коначно, вратио учинило му се да је некакав зли чаробњак претворио његову кућу у чађаву кутијицу. Мајке у кући није било. 3атим је угледа како издалека носи посуду с водом, сва повијена од терета.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Никад се не насмеја, никад не зарадова! (Ка вратима куда је Ката изашла): Шта се овде по кући само вучеш и плачеш? Тамо иди! Иди у циганску махалу.

Улази Васка уносећи свећу у златном чираку. АРСА (Васки): Васка, иди ти кући, кћери, и нађи се код мајке, те дочекујте госте.

И онда шта ја могу? Ево, Ристу бојаџију — не силом, већ молбом, и то каквом молбом, једва га одведох кући. Напио се. Из механе изнео сто насред чаршије, па засео и псује: и тебе, газдо, и началника, па чак и мене, и све.

Све да... МАГДА (вије се испред њега): Не, газдо, не! ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам! СТОЈАН покуњено, и гологлав, одлази. МАГДА (понизно Томи): Немој, газдо!

(Показује на јело, пиће.) Седни! ТОМА (згрануто): Још и да седнем? МАГДА (преклиње, моли га): Седни те с тобом у кући срећа, благослов да ми седне! берићет, благота с тобом у кући да ми заседне. Седни! Окуси! Само хлеб, со!

МАГДА (преклиње, моли га): Седни те с тобом у кући срећа, благослов да ми седне! берићет, благота с тобом у кући да ми заседне. Седни! Окуси! Само хлеб, со! МИТКА (Томи): Седни, седни!

Зар ја да ти то казујем? Зашто си хаџија? МАГДА (покорно): Берићет, газдо, и благота од стоке дами с тобом у кући заседне и да се умножи. ТОМА (ломи се): Ех, молите Бога, што је овај сада свети благи, Божји дан.

МАГДА Служили смо, газдо. И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо. Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи.

Да и она, као и све њене другачке, са сна хом у цркву пође, у свет изиђе, у госте да оде; па и она госте у кући да дочека, испрати. Да јој је кућа, синко, с тобом отворена. За срећу те мајка родила.

Ко да више! (Одлази). ТОМА (згранут, прилази зиду, где је оружје): Ко тамо?! Ко је још господар у мојој кући? Он? Зар он још да говори? Пушку! Узима пушку, прилази прозору, напери је. СТАНА (иза позорнице, кука): Не, оцо!

(Види Митку, устреми се на њега.) Бар теби! Бар ти... МИТКА (испрсујући се): Што, бре, ти све на мене вичеш? АРСА Кући! МИТКА Шта сам ја? Псето ли сам? Имаш ли, бре, душу, срце? И ја једанпут да се развеселим а ти одмах... АРСА Кући!.

МИТКА Шта сам ја? Псето ли сам? Имаш ли, бре, душу, срце? И ја једанпут да се развеселим а ти одмах... АРСА Кући!... А жена, деца? МИТКА Ти ме ожени, ти ме зароби! Ти с’с мене што иска тој и направи.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Врхови се жаре — Тихо вече шушти у гримизу свиле; Они кући иду, као сенке милê Путем, покрај гробља, уз јаблане старе. 1912. ТЕЖАК Замахујем.

Све тако, крај реке, греје ме и крепи, А кад бела зора с песмама се јави, Кући носим пуну прегршт звезда лепи'. 1912.

А клечи витез плави. Мома се у бег даде — Из честе див се јави. У крви посрну витез, С клецањем кући див миче.'' Кад ја сахрањен будем, Тад је крај ове приче.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

забележио, и у којој Марко смртно рани Андријаша, и овај му на самрти поручује да не казује матери о томе кад се кући врати, а кад кроз гору пролази, да „кликује“ Андријаша не би ли се разбегли од његовог страшног имена „клети гусари“

Богдан није могао то да јој одбије. Тако је задобила победу над Богданом и над Дмитром. Кад се Дмитар увече вратио кући — после свега што му се у лову догодило, после поуке коју је чуо од рањеног сокола: „Мени јесте без крила мојега кано

су нам капетани избирали и доводили најбоље певаче из њихових кумпанија); а у Кладову и Брзој Паланци имао сам гусле у кући, и, осим различних војника који су ми певали, једно момче из нахије шабачке највише смо зато држали у служби (као

они поносе њиме: њега дворе не само слуге и слушкиње него га и „шурњаје дворе упоредо“ (баш као у домаћинској сењачкој кући), и сва крушевачка господа наваљује да му укаже пошту, а Југ Богдан, таст његов, да би могли „пријатељи бити

настало лето осамн’есто, писат пође цареви везире, писат пође по земљици царској и он купи на цареву војску: где с’ у кући четир’ мушке главе, од четворо узима тројицу; гле с’ тројица, узима двојицу; гле двојица, онде обојицу; гле је један,

„По тим мјестима“ — писао је Вук 1824 — „и данашњи дан готово у свакој кући имају по једне гусле, а по једне особито на ставу код чобана; и тешко је наћи човека да не зна гуђети, а многе и жене

и многи не пјевају песама, него само богораде уза њи), а други би се људи врло стидили слепачке гусле у својој кући објесити; и тако по тим мјестима јуначке (или, као што се туда већ зову, слепачке) пјесме нико други и не пјева осим

Цариград су Турци освојили после Маркове смрти. Иди, брате, безистену моме, тј. иди мојој кући, у мој стан (иначе безистен значи трг). Јелица је стајаће име, а Маркова жена звала се Јелена.

На здравље ти дојездише, тј. здраво дођоше. Јанко бјеше на дворове слугом свој’јем одшетао, тј. Јанко је отишао кући са својим слугом. 45 О Свилојевићу в. увод, ИИИ. Је ли и сад у животу, а да су га изгубили, тј.

сретно, (по другом тумачењу) сјетно и весело значи да је Иван у исто време и тужан и радостан (радостан што се враћа кући и забринут на шта ће наићи после дугог одсуства). А код твоје земље државине, тј. а код земље која припада теби.

сељак (који управља сеоским пословима); (у Црној Гори) судија; (у Босни) сељак који седи на туђој земљи и у туђој кући кметовати — (значи и:) одлучивати, оцењивати кнежина — в. бел.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР ПАО НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази прашину меку И мисли о човеку ЗНАМ ДА ЈАХАТИ УМЕ АЛ ОН КОЊА

Једна ружа без пупољка Био један тужни алас Мрачан као мрачни талас Срце му је хтело пући У маленој празној кући Коју грле као вреже Поцепане старе мреже Једног дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Хајде, хоћемо ли сад кући. Дјеца су још прије пола сата изишла из школе. — Хајдемо ... Уз пут ћемо се договорити кога ћемо примити у нашу чету.

— Примам те, добар си друг. А предвече, кад се ђаци враћају кући, и ми ћемо кретати натраг као да се враћамо из школе.

И Потрк и Мачак били су надимци. Потрка су зато тако називали што је трком и долазио у школу и враћао се кући, потркивао је и онда кад на таблу излази.

У кући свог оца, колара, он је на тавану имао читаву малу радионицу у којој је ђацима поправљао ножеве, полупане таблице и кут

Стриц сад се поново поставио у засједу да сачека ове двије делије које су чамиле у школском затвору, „у тамници кући необичној “. Први се на видику појавио Ђоко Потрк.

— Ти се сад враћај кући, а ја остадох да овде спавам — рече Стриц пипајући убијено кољено. — Казаћу код куће да сам ноћио у млину.

господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све док није прекинула ланац и другог јутра дојурила својој кући и стрпала се у кревет код јогунастог болесника. Николица је, наравно, одмах „оздравио“и одјурио у школу.

— Не, не! Хтио сам сам да извидим, па да те онда изненадим. Ех, зар од тебе да ја нешто кријем? Хајдемо сад кући, вријеме је, а сутра ћемо наставити. XИИ Читаве ноћи Јованче је немирно спавао.

Свуд по шуми било је сличних гомила сува грања као и на томе мјесту. У повратку кући, кад већ стигоше скоро до самог излаза из гаја, Николица се одједном нешто досјети: — А шта ће бити, ако се неко

Ријешио је зато чврсто да у јами остане све, док остали не крену кући. Натукао је шешир све до очију и на сва запиткивања тврдоглаво ћутао или се отресао кратко и набусито: — Нећу, одбиј!

Међутим, у селу се ковала велика завјера против малих бјегунаца. Њезино средиште била је кнежева кућа и у тој кући велика соба, а у соби сам кнез Ваљушко.

Он је тражио и уходио наше дјечаке. Једног дана пољар је дојурио кнежевој кући бучно као јужни вјетар. Све је за њим летјела прашина, перје и ковитлац опала лишћа. — Нашао сам, нашао!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ТРГОВАЦ И СМУК Бијаше у једнога поштена домаћина трговца у кући му смок — она црна змијица што не уједа много доби.

Коншије ни гости не смедоше му кроз њу кући долазити. Што да чини зато домаћин Тоас именом? Стаде се молити, казивати како је, што је њему она на квар у кући,

Што да чини зато домаћин Тоас именом? Стаде се молити, казивати како је, што је њему она на квар у кући, говорити јој да иде од њега куд она зна. Покори му се таки смочина. Поклони му се с главом и оде од куће му.

Што да чини, брже по њега посла да дома дође. Кад дође, пита цара који је посао. Цар га нуди да иде кући својој два-три дни да стоји, а он не хтеде: »Идем — рече — на бој, не стоји се да код жене спавам!« Инди, што ће?

му били, имајући цео сав свој халат чим но своју мајсторију проводе: каде чим оскуди и осиромаши ако би му и хлеба у кући нестало, хоће ли он продати од онога мајсторскога му халата штогод да се сотим захрани? Чини ми се да неће.

А ви старице, не будите ничије подводнице, ни гарезљиве крви у кући мећу младежем не заподевајте. Саме душевне и побожне да сте, и женску младеж томе учите и на добро их настаљајте.

А по својој кући ништа му се не милује слатко згледати; и јето му је горко ове и неваљало, ка неке исто сплачине, ако би и понабоље

Рђа им се у кући над главом распасала. Ка свиње од испирања у блато. Пролази ка вода кроз бадањ. У зло доби вишега се зла ваља

Одовуд поскорије да си измакао! Одстан се ти овога доласка к мојој кући те од мојих врата хитро се одби не долази ти ту заговарати ме.

шевраниш, Маро, залуду, деде право укажи ми твога милостника, који је то тај са мном пронашао се ортак у мојојзи кући, те ми напред донеси тога злочестника што је ту срамоту учинио и покор моме роду навео да му таки на пању главу с

та кривица кано крађа подмукла на те и на ме ће се дотерати, зашто пре венчања згодило се је то код мене и у мојојзи кући, те ће нас изненада овде похватати подзорци и срамотно на суд одвући.

празно трга и вуче напоље пак увечер или у мркло доби, кад му се већ и досади чамећи и звирећи у воду, пође да иде кући, а још очекује еда што, и изненада теке бежећу ваздан испред њега по добрачку рибу улови и радо дома оде.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

кафа и наргила посркали и чибука попушили и мастика попили, и Замфир у пашином конаку и паша у Замфировој господској кући! И не један паша — него неколико њих!

за њих се удале и постале домаћице и мајсторице, али зато ипак и надаље су се сматрале и осећале као род тој кући.

сматране биле за слушкиње — као што је то обичај тамо на хладном и бездушном Западу — него као нешто своје, као род у кући чорбаџи-Замфира.

Где год човек баци око, свуда види само господство. А тек унутра, у кући, у предсобљу, шта све човек може да види! Ту силни легени, ибрици, сахани, сребрни шавдани, тепсије и синије по метар

— Авлија је сва била у цвећу. Као и сви на Истоку, и Мане и мајка му Јевдокија волели су и неговали цвеће. У кући је било и голубова и гугутки у корпама повешаним испод крова.

чешће — би му се, нарочито кад има какав већи посао, јело у дућан доносило; а кад је што боље зготовљено, ишао би Мане кући и ручао с мајком. — Јевда, мајка Манина, била је још лепа и држећа жена, још испод четрдесет година.

Изван куће је био поносит, а у кући нежан. Оплакала га је и искрено ожалила Јевда, и жали за њим ево већ петнаест година.

Исправку му је написао баш онај исти адвокат буџаклија који је и непријатељу његовом написао напад на њега!... у кући Мана кујунџије несрећа. Она лепа идилска тишина претвори се у паклену досаду. Јевда као убијена, а Мане зловољан.

Јевда као убијена, а Мане зловољан. Јевда никуд не излази, а Мане опет слабије прекодан долази кући; а и кад дође, боље да не дође јер је пргав и џандрљив.

Све су то и лепе и поштене девојке и радене девојке. Целе недеље раде у кући, у недељу у свиленим фустанима у коло, а у понедељак завргну мотике преко рамена, певајући ,,Зелен зекир, драго моје“,

Нема веће нико да улегне на порту!... Нема доцна кући долазење! А саг?... Памтим у оној време, у годину једанпут ели двапут ако си искочим поради, ете, некуј послу у

И докле год оро траје, или још боље, докле год Мане не пође кући, и она стоји ту, држећи Гену за руку, а када Мане пође, одлазе и оне кући.