Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
(О књижевној вредности дечјег писања не може се озбиљно говорити; од свих вундеркинда није остала ни страница која би се могла мерит
Мерила за процењивање ту су веома лабава и непоуздана, помућена и спуштена. О самој књижевној вештини нерадо се и површно расправља; уместо тога, говори се о специфичним потребама дечје читалачке публике, о
Објашњења треба тражити у књижевној традицији, навикама, моралним назорима, схватањима о васпитању. Пол Азар (Раул Хазард, 1878—1944) покушава да повуче
Посечена је једна племенита садница, а коров је, дакако, надживео, и све до данас буја. Веома се обрадовао једној књижевној награди коју сам добио пре четири-пет година. Не због награде; не ни због књижевности. Оне године сам живео у Паризу.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
налази се у њој; како мени изгледа развој српске књижевности и какви ми се чине поједини српски писци, у њиховој књижевној особености и као саставни делови једне књижевно-историјске целине, — овде је изнето, на основу разлога, са уверењем и
идеје, које је тада у цркви и држави одлучно спроводио цар Јосиф ИИ, називају се у аустријској политичкој и књижевној историји јозефинизам.
Ненадовић је један од најпопуларнијих старијих писаца српских, и у широј књижевној публици он је стекао готово исте симпатије на које је раније наишао Доситеј Обрадовић, са којим иначе има толиког
Он је врло често навођен и превођен код Срба. Његов знаменити чланак О књижевној узајамности међу народима и наречјима словенским, манифест књижевног панславизма, изишао је прво на српском, у једном
И у публици и у књижевној критици српској, све до пред крај XИX века, владало је у пуној мери оно што је Лаза Костић 1885.
У ствари, он је више био приповедач но песник, и оно што је релативно најбоље у његовој књижевној делатности, и што га спасава од заборава, то је његов готово тридесетогодишњи приповедачки рад.
једне, отужно »појетске« и болешљиво сентименталне, где се писац сав изгубио у поетским сањаријама и у поабаној књижевној фразеологији, и друге где има истинског живота и живих људи, израђених типова из српског друштва, где се показује и
Сва пажња је обраћена на декорације и на стил. Тај стил, старински китњаст, цветан и поетичан, у широј књижевној публици сматрао се као главна одлика Мијатовића као приповедача.
Један од ретких људи који су тада радили на књижевној критици, и који је у своје доба стекао известан ауторитет, био је Коста Руварац. Рођен 1837.
Он, који се са убеђењем борио против дилетантизма у књижевности, био је и сам дилетант у књижевној критици и његов значај и утицај ограничен је на кратко доба у којем је живео.
раније обраћа пажња на науку, нарочито на националне науке, српску историју, историју српске књижевности, као што се и књижевној критици поклања релативно већа пажња. Тада је Отаџбина била огледало српске књижевности.
разних странака и у име разних идеја, боре се у својој сатиричној и социјалној поезији, или у политичком роману, или у књижевној критици.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
На овај начин био је формиран читав култ о највишој књижевној вредности, култ довољно страстан и искључив да би с потребном наклоношћу и мирним расуђивањем ценио вредности и других
Јаше Продановића. „По својој књижевној вредности наше народне приповетке заостају иза народних песама“ — каже он на самом почетку свог есеја о прозној
Састављајући ову Антологију држали смо се следећих начела: 1. Одабирали смо прилоге искључиво према њиховој књижевној вредности. Од материјала смо узимали у обзир само онај прикупљен у српској средини и забележен од Срба скупљача.
“ итд. Ми смо се држали Вукова оригинала. 2. БАШ-ЧЕЛИК: Рукопис је нађен у књижевној заоставштини В. Караџића. Приповетку му је био послао Максим Шкрљић из Боке Которске; наслов је изгледа дао Буро
Ову је Вук објавио у свом другом издању народних приповедака, 1853. 4. У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ: Рукопис нађен у књижевној заоставштини Вука Караџића. Приповетку је био добио од Грује Механџића.
Бајић и објавио у својој збирци српских народних приповедака, 1905. 34. СВЕТИ САВА И ЂАВО: Рукопис нађен у књижевној заоставштини Вука Караџића и објављен у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 35.
52. ЈАРАЦ ЖИВОДЕРАЦ: Нађена у књижевној заоставштини Вука Караџића и објављена у посмртном издању његових народних приповедака, 1870.
91. КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ: Нађена у књижевној заоставштини Вука Караџића, и објављена у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 92.
99. КРЕПАО КОТАО: Рукопис нађен у књижевној заоставштини Вука Караџића и објављен у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 100.
112. КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ: Рукопис нађен у књижевној заоставштини Вука Караџића и објављена у посмртном издању његових народних приповедака, 1870. 113.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
збуњености, јер, прво: други, одушевљенији од мене, би то боље извршили, а, осим тога, ја не верујем да убеђивање, у књижевној борби, у борби уопште, ишта помаже.
Социјализам, на пример, ми не бисмо ширили лирским песмама! И тако, о тој нашој књижевној „критици“, која је често апсурдна, ми не говоримо.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
а упоредо са њима и проблеми који из таквог општења проистичу, што су, дакле, у наше време неколике творне идеје у књижевној теорији, лингвистици, психологији и антропологији поникле као откриће крајње „очигледних ствари“, тј.
Зато Маларме одваја поезију од осећања и нагласак преноси на стварање, па у одговору на анкету Жила Уреа о књижевној еволуцији каже: „Пошто се поезија састоји у стварању, треба узети у људској души стања, светлости тако апсолутне
И стога, гледано на чисто културној, па ако хоћете и књижевној равни, мислим да је то што данас називамо речју Косово, и због чега се окупљамо у овој просторији Удружења српских
Тако је и Растко Петровић, први на српском језику, у књижевној реконструкцији и деформацији дао готово цео пантеон старих словенских божанстава у роману Бурлеска господина Перуна
она овде управо и занима као карактеристика културе, изражена у самој њеној основици: у језику и на језику изграђеној књижевној уметности.
Логично је, међутим, закључити да је у књижевној уметности све лоше ако је већ ово троје лоше. Али би, опет, погрешно било помислити да је ствар само у нелогичном
Може се пећи да је у нашој књижевној критици разјашњен однос између ова два лика. Па ипак, кад дуго и стрпљиво радите на припремању критичког издања
кад се већ откривене могућности једноставно примењују. У првом случају је у питању песник који у властитој књижевној традицији зачиње нову стилску формацију; у другом – следбеник, без обзира на стварну вредност и снагу коју његова
схватања природе и улоге поезије у човековоме свету, и од условности које припадају другоме тренутку у особеној књижевној еволуцији, може се говорити о „погрешним“ и „правилним“ оценама.
песник може да употреби у складу са особеним карактеристикама матерњег језика и тиме оствари вредности које на домаћој књижевној лествици могу да заузму високо место. Временски приоритет овде није пресудан.
Отуда фамозна математизација, која је – као и свако претеривање – више штетила но што је користила чисто књижевној семиотици. Семиотика не убија душу књижевног дела. Јер та душа – ако ћемо право – извире из културе и увире у њу.
У књижевној се уметности докраја ништа не може објаснити. Сва су објашњења привремена, док не дођу боља или другачија. Ево, и ја са
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
По пажљиво уређеној књижевној структури, са понављањима, паралелизмима, огледалским одражавањима и подвостручењима, почев од синтаксе па до
се да је у Станковићевој првој замисли да напише нешто дужу приповетку под насловом Нечиста крв била садржана теза - у књижевној прози крајем XИX века прилично помодна - о психофизиолошком изрођавању, и то на двама породичним стаблима, укрштеним у
је, кратко речено, писац код кога читалац пре осећа мучно долажење до израза него што му се даје да ужива у хотимичној књижевној стилизацији.
Он је ваљда једини јунак који је прешао целу хијерархијску лествицу у Станковићевој књижевној вароши, од врха на почетку приповетке спустио се до дна на њеноме крају: од неприкосновеног големаша, пред којим варош
Несумњиво, у књижевној слици света коју код младог Црњанског налазимо постоје - као њен битан део - две помињане равни: непосредно видљив
што се ова очигледна разлика и у науци о стиху почиње истицати почетком века; у ствари, почев од симболизма и идући ка књижевној авангарди. Тако је барем у руској књижевности.
У књижевној прози са тим иде прегледно уређен и у сразмери са целином развијен опис. На њему се, опет, темељи композиција целога п
Овде се, на појачан начин, дешава оно што се у књижевној уметности увек дешавало, само што се не може сваки пут довољно јасно пратити: да се изражени предмет конституише
Индивидуалним судбинама уопштава се (универзализује), али се и продубљује значење у колективној судбини, која у књижевној структури добија улогу јаког фона.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
првоме реду, сређено прикупи све оне најузорније текстове које је наша књижевна традиција још могла понудити Бранковој књижевној оријентацији, и првенствено као уметничку насладу и радост, јер такав пример и подстрек, и да овакав приказ
више присне сљубљености са предбранковским временом него што је то до данас био случај, ронити по нашој занемареној књижевној прошлости пре Бранка, не пратећи у толикој мери конкретне поетске судбине у њој ради њих самих (света их је неколико
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
века посвећени култни списи, службе и кратка житија, у Крушедолској књижевној школи, која негује ништа мање артистички стил од својих великих узора раније епохе.
лирике Војислава Илића, која је 90-их година прошлог века имала велики број следбеника и доминантан утицај, него и у књижевној критици.