Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
То сам учинио уз многа пренаглашавања, како бих доказао естетску самониклост једног стила, његову књижевну самосврховитост.
дечје осећање и доживљавање света, једино она, може да дадне привлачно делце, док свесно настојање, углавном, унижава књижевну уметност.
језгру, као нивоу и облику духовног искуства, чини се да би баш на Ћопићевом случају ваљало испитати поетску и књижевну вредност самог тог искуства, и садржај упутстава што их један књижевни таленат од детињства прима.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Излажући се прекору да је ова књига сувише модерна, да одвећ улази у књижевну садашњицу, ја сам унео и најновије писце, у жељи да изнесем активну и живу књижевност, која је резултат, израз и цвет
Он не пише да ствара лична, оригинална дела, у којима ће изражавати себе и обезбедити себи књижевну славу у потомству. Као и наука тако и књижевност за њега није сама себи циљ, и у једној и у другој он види средство
Класицизам свуда завлађује. Срби почињу више ићи у школе, и тамо се уче класичним језицима и добијају класичну књижевну културу.
Он се духовно развио, читањем добрих страних писаца стекао знатну књижевну културу, и оставља романтику и прилази посматрању стварнога живота и рационалном реализму. У једном писму Вуку Ст.
лирских песама има врло мало, и када опева љубав то је безлично, као једно опште човечанско осећање, једну уобичајену књижевну тему.
врсте у српској књижевности, са разлогом су имали великога успеха, и данас се још могу пријатно читати и сачували су књижевну вредност.
Они хоће одушевљење, и да би »свети пламен«, увек буктао у њиним грудима, они пијанство постављају као једну књижевну потребу, алкохолизам сматрају као атрибут »богоданог« песника. Њихова поезија има више одушевљења но мере и укуса.
Немачки романтичари установљавају књижевну теорију да су народне песме, безименог и заједничког порекла, најбољи израз »народне душе«, онога што је
имајући ту дружину на уму, почео је писати у Србском дневнику низ чланака доказујући »ствар преко нужну«: националну и књижевну потребу једног сталног народног позоришта. 1861.
Црквени људи су га сумњичили да је у служби римокатоличке пропаганде, књижевни људи су упорно бранили књижевну традицију, власти су чиниле сметње ширењу новог књижевног језика и правописа. 1832.
« Он је ушао у књижевну борбу са осећањем да старе ствари никако не ваљају и да су потребне велике, корените реформе. Са пуно свести о
« Требало је имати много самопоуздања и храбрости, па ударити на јаку традицију, и књижевну и црквену, заратити са готово свим образованим људима у српском народу, изложити се најстрашнијим оптужбама и
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Такви салони учених и образованих жена били су у оно доба знаменитости Париза, но док се у њима окупљаху посетиоци за књижевну, естетску и музичку забаву, салон госпође Лавоазије служио је искључиво науци.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
вам пажњу, и покушаћу нешто о њој и да кажем, колико се то уопште може у неколико дозвољених ми минута, на једну књижевну област за коју држим да нам је мало знана.
7 А прозу, поглавито роман, описује као књижевну структуру саткану од множине говорних жанрова или, просто, множине говора који се међусобно преплићу у сталном
Није ништа мање занимљиво ни то да Чарнојевић има своју малу историју управо као књижевни лик: можемо пратити његову књижевну генезу кад упоређујемо текстове Милоша Црњанског. Мислим да то није случајно.
чулним обманама, коју је иначе Растко Петровић радо уводио у прозу као и у поезију, али и у есеје, да би јој објаснио књижевну вредност.
Али они нису порицали ни његов огроман значај за нашу свеукупну књижевну и језичку културу, па и за савремену, модерну: они чине знатан и незаменљив део нашега колективног памћења.
Семиотика нас упућује на културу, тек се у њој разабира који језички текстови имају или могу имати књижевну улогу. Култура би онда морала имати нека средства којима читаоцу/слушаоцу сигнализује с којом врстом текста има посла.
Понекад интересовање за књижевну теорију и критику надјачава интересовање за саму књижевност. Тако је заправо и било у време успона структурализма и
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Има у њој нешто од обухватности општег погледа баченог на књижевну радњу која ће се касније део по део приказивати. Разуме се да прва реченица у роману - било ком, па и у Нечистој крви
Што писац у сиже уноси, томе он у роману свакако даје на значају. Али чиме он сиже чини уверљивим, чиме му даје књижевну пуноћу и значењску дубину, то се налази на нижим равнима: то су оне ситније, теже ухватљиве појединости помоћу којих
и сав „поетски”, роман Милоша Црњанског у исти је мах склопљен с извесном хотимичном исконструисаношћу (типичном за књижевну авангарду) и са траженом симетричношћу.
Да би се наговестило какву велику, можда и неочекивану књижевну вредност може имати унутарњи размештај реченичних делова, послужићемо се једним малим опитом.
појава да, чим језички текст преведемо у стихове, он истога часа добија, ако већ не стварну, онда брем латентну књижевну вредност.
Нешто светла је бачено и на чисто књижевну генезу те реченице. Очигледно, први подстицаји за померања налазе се тамо где смо можда мање склони да их тражимо - у
Црњанском је очигледно такав угао био потребан. И очигледно је да му је дао књижевну улогу која завређује да буде потање размотрена.
Оно нас, између осталог, може упозорити да јунаци у роману прелазе из једне у другу хипостазу (књижевну, разуме се), при чему је индикативно управо то што су моменти преласка дати са осетним митопоетским супстратом: као
401 Историјска грађа је, као што се види, Милошу Црњанском дала као књижевну подлогу судбину народа који се, изгнан из свог завичаја, „са љубичастих падина Шаре и пашњака крај Бистрице”, сели по
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
политичко-идеолошких промена, које су знале да буду оштре и нагле, али су из деценије у деценију губиле на снази и књижевну уметност остављале да се самосталније развија. У књижевном животу првих поратних година превласт имају писци с левице.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
века, књижевност за децу у другој половини века задобија ширу књижевну публику кроз часописе за децу, антологијске изборе различитих приређивача и писаца и прве оригиналне песничке