Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ваздух је био благ. Шума је почела да пупи. Дошли смо до језера и сели на клупу. Жабе су крекетале. Један лабуд је пловио средином и остављао за собом бразду. Било је тихо. Мени су зујале уши. Ја легох њој у крило.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад би играла, у Команди, зими, Енгелсхофен је имао обичај да каже да је, у црној кринолини, као црни лабуд, али, кад јој се неко замери, као орао.
Тебе имам, Циго, за драгога, а Павла хоћемо за брата. Па шта?“ Као умилно сикћући црни лабуд, Ана се подиже и раширивши црну кринолину, устаде.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Већина би за „међеда“. Објесише коноп с греде на греду и нађоше двије тољаге. Лабуд Маркишин сједе на коноп, па ослањајући се на тољаге, прекрсти ноге и поче се цуљати.
Друго момче стаде на два корака пре њега и викну: „Који си, море, на коњу? Куд си кренуо?“ Лабуд одговори: „Кренух у лов!“... „А коју би звијерку најрадије гађао?“... „Међеда“... „А како си пошао на међеда ненаредан?
Ето ти је коњ бос, нема ни узде, ни кускуна, ни колана!?“... „Сад ће све бити!“ одговори Лабуд, па одиже тољаге и хитро удари њима своје табане и рече: „Ево га поткована, на!
“ Тада момче баци своју капу на под и викну: „Е, сад ево ти и међеда, па удри га!“ Лабуд, поштапајући се, примаче се, па час једном, час другом тољагом стаде ударати по капи, уза смијање и халакање гомиле.
Сва забава и јест у очекивању да ће се стровалити! Лабуд Стевов бјеше прави вјештак у тој игри. За њим изређа их се четири-пет, и већина их паде.
А-ну, ти, Лабуде, који кажеш да та вјештина не помаже! — Ја, ваистину и хоћу! — рече Лабуд. Рако изједначи палице и предаде их мегданџијама. Они се раскорачише један према другом и укрстише.
— Ја ћу да заскачем — вели Лабуд. — То је по црногорски! — Али у овој тјескоби то не може бити! Могли бисмо коме избити око, или би се нас један могао
“ А-ну, почињи већ! Сијеци, море, тијем љутијем мачем! — Е, кад је тако, држ’се! — викну Лабуд и започе ударати. Удараше с лијева, с десна, нагињаше се, повијаше се, облажаше да боцне Јанка, али му све бјеше
Удри, мрцињашу! Удри! Удри! Урте! Хај соколе! Хај жабо!“... Грјешни Лабуд бјеше сав црвен као рак и крупне капи зноја избише му по лицу.
— рече Крцун. — То нећемо — рече Јанко. — За данас је доста. Лабуд, може бити, право има! Ја сам вјештији зато што сам се вјежбао, али друкчије то иде кад се и невјешт бори за свој
Он их редом разбуди и редом се открише и посједаше: Јанко Ускок, Крцун Сердарев, Маркиша Стевов и Лабуд Марков. — Подне је већ! — рече Марко Јокашев. — Ако буду она дјеца поспала! Дедете ви, Лабуде и Перо, замијените их!
— Подне је већ! — рече Марко Јокашев. — Ако буду она дјеца поспала! Дедете ви, Лабуде и Перо, замијените их! Лабуд, син његов и Перо Пуров без ријечи отидоше у шуму.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
каконо петлови, Час љубили кано голубови, Још онда беше, било макар како, Све што реко за те, брате, тако: Један лабуд бије орле млоге А цар беше без иједне ноге; Као тороњ, бог од злата сува Од дрвета иде до дрвета, Невидимо држи
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У павит и зимзелен крут, у бршљан-вреже, куд плови њезин лабуд жут, слегла се самрт: па сувим звуком брсти лист и хладолеже лелуја срмом шумора, што тек је нацрт и бледа сенка
и Купу бруси, где ће да заблиста, кад метеж клоне, бели лабуд смисла. Гомила мрак се, расте колач тмине. ИИ Тумара тмушом нагон бòготворни, кроз пустош листа тамине шумарке.
О, да је бити трен у крину - ждрал! В Хеј, срце руди!— Ми смо Бели Град, о лабуд-врату двеју вена вал где стучен плаче душин виноград, а с модре капе капље звездан кал, што блати Месец, свинут
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Марљива Рада посла се хвата, под њеном руком све ће да блиста, брише и ради четири сата, постаде кућа ко лабуд чиста. Уморна, најзад, кревету крочи и сан јој брзо затвори очи.
“ Путује барка ко лабуд бијели, на прамцу Мачак, капетан смјели, пажљиво стражу стражи. Мачак се морем незнаним скита, незнаној земљи у
Тај носи јаја, ујка ми каже, велика тако — ко глава моја. Чистунац лабуд језером плови, блистав и миран ко сунчан дан, личи на барку с једрима белим у којој деци долази сан.
Од Бихаћа, из тавних даљина, вози писмо гарава машина. ТУЖНИ ХАРАМБАША Крупа, лабуд, на Уни раскриљен, то је била тужна средокраћа: пола пута хода од Хашана и толико исто до Бихаћа.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Огромне терасе спуштају се све дубље, међу јабланове у даљини, пред небом. У водама су комади неба. Један лабуд, којег сам, на жалост, већ упознао из песама Манојловићевих, изненада излази на видик.
Један се „Леицхе! Леицхе! Леицхе!“ дере. Други ми шапће: „Цадавере!“ Трећи: „Леш, леш, леш.“ Ти, међутим, шириш, као лабуд крила, заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
Па крешти њино „омбре, омбре“ – и наш „гроб“ и „мрак“. Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни, из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Збогом. — Снег још пада, Све трагове брише, завејава све, И под тешким белим покровом, без јада, Ко огроман лабуд, сва природа мре.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Утањио се као стари дуб у лазини. Шупаљ као буква. 2 ЖИВОТИЊАМА Бежи кô сова од сунца. Бијел као лабуд. Бјежи од људи као дивље паче. Бира као медвед гњиле крушке. Бос као пас. Ведра ноћ као рибље око.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Али у међувремену сте се јако променили и ако тако наставите ”гуска” која је дошла у Кембриџ може постати “Лабуд” када оде из Кембриџа.
Нека Хелмхолц одлучи да ли сте ”лабуд” или не.” А онда је додао озбиљно: ”У берлинској лабораторији наћи ћете оне ствари које моји амерички и британски
стипендиста не сме никад себи дозволити да лута као ”гуска по магли”, већ мора држати усправно своју главу као лабуд, његово тело мора пливати по бистрим водама људског сазнања, а његов поглед, високо уздигнут, мора трагати за новим
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
му црно кô у сокола, А дуга коса све до рамена Загасит присен даје образу, Те му се лице сија снежином, Баш као лабуд када путује, Са белим крилом облак цепајућ; Па онда весô, добар, угодан... Хеј, да ми га је дома видети!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Гуска гачет, гушчад водит, гусак смјехи га га носит. О златоје пролеће! Туртур љубит горличицу веселећи с' за весну, лабуд бјелој лабудицу по јестеству тјелесну. Препелица чува траву, гласом своју јавља главу: О Златоје пролеће!
Вижд и Феб к нам склонан, Славу Петропољу давшег певца К нам даљним посла. Потпора друга он! Как венусински лабуд, он лети горд, И хитролетне стреле к мети Као исполин тивијски баца. 25. марта 1816.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Крај њених зидина славни Свештена протиче река и плодне спавају равни. Град многољудни овај кô бели лабуд се вије Из густе, палмове шуме, што платна његова крије.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Гуска гачет, гушчад водит, гусак смјехи га га носит. О златоје пролеће! Туртур љубит горличицу веселећи с' за весну, лабуд бјелој лабудицу по јестеству тјелесну. Препелица чува траву, гласом своју јавља главу: О златоје пролеће!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
»Шта знају оне о очима младића? Шта о језеру и о тишини која као сребрни лабуд на њега пада чим у сумрак поцрне гране врба? Шта о свирали чобанина?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Зора. Радосно мирис веје Росе и меда. 1914. ПОГЛЕД С ВРХА Лепоте! уз реку, као лабуд бео, Лежи Мостар и, пун сунца, адиђара, Сав трепти, и стреми с копљима мунара Као да би небу полетети хтео.
Гдје сребрн талас о жал бије Један крупан лабуд чекô је и бдјео; Лако, кô дах тихи што ИЗ палма вије, На устремљена му она сједе крила, И с њом лабуд крену што је
крупан лабуд чекô је и бдјео; Лако, кô дах тихи што ИЗ палма вије, На устремљена му она сједе крила, И с њом лабуд крену што је могô прије... Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја!
Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја! И луком Пловио је лабуд, а зора је била Обгрлила врат му ружичастом руком. 1911.
Са јабукова стабла Падају хрпе цвета, Ветри стижу и тим се Играју, весела лета. Лабуд рибњаком кружи И пева, и песма звони Све тише, и певач бели У гроб водени рони. Све је немо и мрачно!
Све је немо и мрачно! Цвет је раздуван цео, Згасла је звезда и с песмом Потонô лабуд бео. 60 Мене бог снова у дворе огромне вину, Где се опојни мирис и блесак лије, Где разнобојни валови људи теку
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кучи — велико племе у Црној Гори (налази се око планине Жијово и Ком, зато се зове „ломно“) Лаб — речица на Косову лабуд (коњ) — белац лав — пољско имање; ловачки пас; разговор лавра — главни манастир лаган — лак лагум — дужи прокоп