Матавуљ, Симо - УСКОК
— Сад ко ће се сјећи с Јанком? — пита Крцун. — Ја, занаго, нећу, јер ја вјерујем да ће ме надгорњати! А-ну, ти, Лабуде, који кажеш да та вјештина не помаже! — Ја, ваистину и хоћу! — рече Лабуд.
Ђавоља је и та лацманска работа, као и свака“... Најпослије захори се смијех и учесташе узвици: „А, удри, Лабуде, погани! Удри, мрцињашу! Удри! Удри! Урте! Хај соколе! Хај жабо!“...
— Подне је већ! — рече Марко Јокашев. — Ако буду она дјеца поспала! Дедете ви, Лабуде и Перо, замијените их! Лабуд, син његов и Перо Пуров без ријечи отидоше у шуму.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Београде, мој бели лабуде, Ал' се јадан мене видиш туде, А крај тебе до две воде ладне Чине ми се кô да плачу јадне, Не прскају т' поносне
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Какву прекретницу садржи у себи оно Бранково насртљиво, одрешито и ђачки чедно: Београде, мој бели лабуде! Ту, у томе овако издвојеном стиху, један је прелом, и једна међа, и завет.