Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ничи, цвете, чело главе Ладног гроба, ах, Где почива драге моје Освећени прах. Чиста љубав нек’ те снажи И сунашца зрак, Зора нек’ те росом
је срце ладно, ту је само вештина помоћу силе уображења, но и то једва, у стању празнину срца допунити; гди пак поред ладног срца ни нештине нема, ту се лира у дромбуљу претвара.