Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Док се, уједнапут, крај ове лепе слике појави и риђе лице Лазарево. Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу... Он цикну, цикну као гуја под каменом...
— Ја знам, нано. — Ко? Она се запламти у лицу. Волела је умрети него изговорити име Лазарево. Од онога дана кад се са Станком опростила, мрзела је Лазара онолико колико је Станка волела. — Онај ко је пројавио.
А шта би и могао радити на оваком времену, кад никуд маћи не можеш? Чим је изустио име Лазарево, Турчин се претворио у саму. сласт. Поглед му је сијао неком нежношћу пуном љубави према самом имену Лазаревом.
Његове се очи стопиле у лице очево. Иван диже главу. Лазарево се лице разведри... — Добро! — рече Иван. — Ово чиним за твоју љубав, драги ага!...
Мени си крив ти и твој Лазар... Ја ћу на вама искалити!... Кад чу Лазарево име, Иван прену. — А где је Лазар? — Како немам оваца, тако не чувам ни паса!
Потеже нож и одруби му главу, па је баци и она одскочи неколико пута... Он учини то исто још двапут, па онда Лазарево оружје остави код обезглављење трупине... Докопа своју шару са земље, па викну: — Боже!... хвала ти!...
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Смрт Мајке Југовића (1907, [1911]) и Лазарево васкрсење (1913) јесу књижевни израз новога националнога идеализма и полета.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Оно Поље опет пламти: епитрахиљ, божур златни. За свето се хвата древо изгуб-племе Лазарево. ИИ Вест невољка - позив царски: регимента - пук хусарски. (Збаци рима чавке, свраке међу строфе, у размаке.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Клупчићем ћу те, калемчићем ћу те! — Ко покопа попу боб у петак пред Петровдан? — Криво рало Лазарево криве лазе разорало. — Лежи куја жута украј жута пута.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
пољу једини пут да се ратнику осигура вечни боравак с оне стране живота, а вечни спомен и слава на свету овоземаљском. Лазарево опредељење јесте опредељење за морални опстанак нације и трајање у епском свету непролазности.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
најзад дошло, за то треба захвалити „књигама старославним“, које су предсказивале „пошљедње вријеме“ и у том времену Лазарево царовање. Милоша Обилића, због његова сењачког порекла, прати подсмех велике господе: „Милоша је кобила родила“.