Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
По уској стазици од Лазарића гробнице дође се, на северу, до зида између православног и католичког гробља. Ту негде на ивици, тврде људи, сахрањен
Људи некако тек пред гробом њеним обновише сећања на гос-Тошу Лазарића. — Погледај, молим те — рече неко — шта стоји на споменику.
Да није било других мука, живела би ваљда сто година. Станојла Перчинова видела је Тошу Лазарића, старог момка, свега једаред пре него што ће се за њега удати.
Два брата Лазарића, оба блага и добра, нису се слагали. То је у неку руку био ред у газдачким кућама; запето стање је замењивало тајанстве
Једно време, паланчани, шврљајући по гробљу, застали би пред гробницом Лазарића, онда раскошном, и препричали би разна разбојништва, стварна и измишљена, а затим је све утонуло у заборав.
Она је поквасила сермију, њено је оно што је најбоље. — А салаш Лазарића држи се резервисан. Мирно, и као увек. Кад је све било уређено, чуло се у паланци да је гос-Тоша нашао и споразум и
— На томе се и паланка примирила, за неко време. Ускоро, салаш, резервисани салаш Лазарића, пређе у чисту надлежност варошице.
Немој тако напразно да говориш, Србо! Грехота је и због покојног Лазарића. Он вас помаже и издржава и са онога света. Његово је, Србо, све што једемо и трошимо, то не заборављајте душе његове
Тако је започела последња глава пропасти имања гос-Тоше Лазарића и његове жене Станојле Перчиновић удате Лазарић. На гробној плочи име госпа Нолино било је написано тим редом.