Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
1857. Јован Суботић XВИИ ЛАКСЕМБУРГ Никад нећу се више зарицат да нећу што могу, Покај’о сам се увек кад сам учинио то!
Кћер ми даде мати да је по лугу проведем; Из тог види се да свет вере у мене има. Лаксембург је башта прекрасна, и нема јој пара: Свако милином место засипа очи новом.
Неће усна моја са лица т’ росу сатрести, Сам у себи рекнем. Мајке је вера света! — Никад се ваљда није у таквој Лаксембург слави Блистао. Никад она тако не бјаше мила. Никад није моја том снагом буктила жеља.
Дјела И. ХЕКСАМЕТЕР (стр. 262). Штампано на стр. 174. Дјела И. БАДЕН (стр. 263). Штампано на стр. 185—7. Дјела И. ЛАКСЕМБУРГ (стр. 265). Штампано на стр. 188—9. Дјела И. ПРАТЕР (стр. 267). Штампано на стр. 189—90. Дјела И. ЉУБОПЕВАЦ (стр.