Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Он учи руски, француски и талијански, чита Дантеа, Петрарку, Милтона, Бајрона, Державина, Ламартина, Пушкина, »шчастљивог пјевца великог народа«. Он преводи један део Илијаде, Слово Игорово, Химну ноћи Ламартинову.
словенство — и српски романтичарски омладинци почињу идеализовати српску прошлост, српску историју, коју, по речима Ламартина, »треба певати а не писати« и која је »песма што још није готова«.