Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ко се всегда боји да не изгуби, мало ће кад добити. „Аудацем фортуна јуват: Слободног срећа помаже”, веле Латини. Ко се одвећ ветра плаши, нек не иде на море, и ако се мраза боји — нек не сади виноград. Пак што би било?
у умереному состојанију доста су се вредни показивали, нити су ружну фигуру чинили: незадовољни с тим хотели су, штоно Латини веле, пер фас ет нефас, а наши веле: с богом или с врагом, навише, пак онда што? Осрамотили смо се!
Опет се старац капетан здраво насмеје, говорећи: „Прођи се ти, оче, Грка и Латина, ми ако и нисмо Грци и Латини, дао нам је бог памет као и њима да ако 'оћемо можемо знати шта је добро и поштено, шта ли није. С.
Притворност је природно подозрителна, нипошто не да о себи добро мислити, и всегда оно што Латини веле: „Латет ангуис суб херба: Крије се змија под травом”, а ми велимо: „покривен угљен”, претполаже.
једни друге с којекакви ружни и презрителни именами; први фторе зову или „Шокци”, или „Буњевци”, ил' „Римци”, или „Латини”, а ови оне: „Власи”, „Ркаћи” и „Шизматици”, а чесно, свето и братско име х р и с т ј а н и — то свак само за се држи,
Чини ми се да је ово најпаметније. Кад су Греци и Латини од Христова апостола примили христјански закон, онда није било ни часнога дрвета, ни икона, ни светих телеса, ни
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
господи Грцима и Латинима спремали гозбе с оваквим винима, краљеви наши, кукавци нам сињи, доста су их и поштовали Латини! Је ли ово из мочвари захваћено? Слично киши! Да га пије, повратило би и море!
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Ови Романи, Латини, Далмати, били су добро познати све до краја средњега века. Они су дуго одржали наслеђене установе општинског уређења
По историјским подацима су Мауровласи, Морлаци, Црни Власи или Црни Латини били већ у средњем веку упола пословењени и говорили су латинским језиком помешаним са словенским.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
може поучити правој слободи; кроз њу се у потпуности саживљавамо са светом, упознајемо чисте облике и гола значења. Латини су сматрали да је доколица (отиум) предуслов песничког стварања; дечји песници је, ето, изједначавају са песмом самом.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Кад виђели е их погрдише, скочи народ, и би их побили, но утеци у Котор Латини. — То играње исто је овакво што на коноп играју, војвода! ВУК МИЋУНОВИЋ Појаху ли уз гусле лијепо?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Славно име племе посвећује. Сретнога ће причекати мајка, А несретног никад ни до вијека. Турци поље, а Латини море, А хришћани дрвље и камење. Ту су мајци танки разговори. Ту се, Мујо, осолити нећеш.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Реку најприје Латини: „Ми ћемо мудрсот;“ Инглези: „А ми ћемо море;“ Турци: „Ми ћемо поље;“ Руси: „А ми ћемо горе и руду;“ Французи: „Ми
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
И док проведох ту осам година, настадоше многи метежи у крају том, јер прођоше Латини и заузеше Цариград, бившу Грчку земљу, чак и до нас, и улегоше и ту у свето место. Велики, дакле, метеж беше.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Каже ми да ће протопоп и, многа господа Греци и Латини на моју службу доћи, него да даду пронети за ме тас, обнадеждавајући ме да ће ми се скупити најмање десет цекина.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Реку најприје Латини: — Ми ћемо мудрост. Инглези: — А ми ћемо море. Турци: — Ми ћемо поље. Руси: — А ми ћемо гору и руду.
умре, да се можемо и другом и трећом женити, а богме и четвртом ако нам владика допусти и ако нас зубови не издаду. Латини најпаметније — каоно ти мудри Латини — рекоше: — И ми ћемо по једну, ама ако нам жене буду умирати, ми им нијесмо
Латини најпаметније — каоно ти мудри Латини — рекоше: — И ми ћемо по једну, ама ако нам жене буду умирати, ми им нијесмо криви, па не биљежимо колико ће се пута
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О, правдо божја и истино света! Дај стаблом да нарасти таква клица, Да све то лепше пева српска вила! Већ стари Латини су међутим знали да није довољно ако је песма само лепа: нон ѕатіѕ еѕт пулцхра еѕѕе поемата.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— ЈЕЛИСАВЕТА: Па?... Капетане! КАП. ЂУРАШКО: Па: „Латини су лукави, Јуначка мука тишти лисицу...“ Противници ти тако говоре.
Ал’ кад за дужда паднемо сви, Шта ће нам после њини мачеви? Шта ће нам пушке, што ли штампара? Ил’ да Латини после штампају С поругом њине оштре досетке Пропасти наше луди последак?
РАДОШ: И Цигане бих звао у помоћ, Само Латине — не! ВУКСАН: Цигани су дивији, Латини подли и лажљивији. РАДОШ: Па онда, ко зна да л’ и дадоше? Ил’ само наше лаковерије Са обманама гоје вечитим? ВЛ.
РАДОШ: А ја ти сумњах и о тазбини — Опрости, кнеже! Ма Латини су!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад су нам браћа. А кћи је њина твоја госпођа!... ВЛ. ВАВИЛА: Бог да је живи!
Ти си на престо њега догнао — А он је тебе старца... прогнао... (Старац одлази.) ВУКСАН: Ја рекох, Ал’ ко с Латини ломи погачу Ил’ ће полудет ил’... ...буди бог с нама... Радоша он да прогони!... (Вуксан одлази.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
једну основну, главну, централну тему: однос нашега народа према поробљивачима према турским феудалцима у првом реду (Латини, Мађари и др.
Сви који су насртали на нашу земљу, сви који су је глобили и пустошили — Турци, Арапи, Латини и остали — нашли су се лицем у лице са срдитим и страшним Марком Краљевићем.
земљу латинску, а јунака са собом не има ниједнога од рода својега, који би му био у невољи, ако би му било за невољу; Латини су старе варалице, ујака ће нашег погубити, а незвани ићи не смијемо“.
Говори му српски цар Стјепане: „Не нос', синко, копље наопако, већ окрени копље унапредак, јер ће ти се смијати Латини“. Вели њему Милош Војиновић: „Чувај, царе, ти господства твога!
Када славни српски кнез Лазаре посла зета Милош-Обилића у Латине да купи хараче, Латини га дивно дочекаше, и госпоском части угостише, па га воде пред бијелу цркву, пред бијелу цркву Димитрију, пак се вале
Шта је ваша црква Димитрија? Ја ћу вам је сада претурити а из руке тешким буздованом!“ Ал' Латини то не вјероваше, но с Милошем они с' опкладише у хиљаду жутијех дуката.
Кад Латини књигу проучише, брже-боље пустише Милоша, дадоше му од земље хараче, и опкладе хиљаду дуката. 8 МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА
Ја кад Иван благо похарчио, Латини му дадоше ђевојку, ђевојачки прстен прифатише. Пријатељи свадбу устоваше: свадбу кажу у години првој, док отиде здраво
сватове моје зачините, да љепоте ни тог руха нема, да им нема лица ни облика у сву српску земљу и латинску. Латини се хоће зачудити а ономе српском одијелу: у Латина свашта на свијету, они могу сребро поковати, поковати и сребро и
свашта на свијету, они могу сребро поковати, поковати и сребро и злато, сајалију чоху порезати; не могу се довити Латини господскоме на образу лицу и господском оку јуначкоме, што су ђеца ти Подгоричани“.