Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ја бих видео да сам му био на сметњи. Ја бих то свакако видео. Јелена Лаушева рана је нагло букнула. На површини красте појавили су се танки кончићи гноја и крви.
Опет се пењемо степеницама, опет улазимо кроз капију у још мање двориште где нас сачекују Лаушева жена Јелена и његови доглавници: Милош Јевтовић звани Дадара и Исидор Алимпијевић звани Кирча.
Истога дана кад је Јелена, властелинка, Лаушева жена, протерала Јању са Куле, нестао је и Ћирјак. Нико није видео да ли су заједно некуд отишли, или је Јакос пошао да
Ноћ без месеца, лепа и мекана. Погрбљена Лаушева сенка на прозору. Ни он те ноћи изгледа није ока склопио. Цео дан га нисмо видели.
Зар Дадара, побогу? Хоће ли издржати да јој не помене, барем док Лаушева перјаница не замакне иза прве окуке? Хоће ли му дати о две речи, или ће мало, као и свака друга жена, тврдити пазар?
Не бих рекао да га је потресла Лаушева незахвалност. Волим ред. Кад је све прегледано, кад свака ствар лежи у свом жлебу, свака кост у свом зглавку.