Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Срце боно, глава ватра жива, Ветрић лађан жегу разлађива, Славуј тица умилно попева, Сваким гласком лека рани лева.
Али ево још већега чуда. Лађан ветрић од истока пирну, Па запару, па сунце отпирну, Скочи сунце ка западу доле, Зађе сјајно, ал' само до поле,
ни сама не знаде, Те погледа у големој муци, Гледну горе небу високоме, Онда гледну оној гори чарној: Од горице лађан вјетар пирну, Покрену јој мисâ чудновату: „Ала“, рече, „страшан ли си силан!
На освету тада се дигао, Доватио мача пламенога, Потерао би тог убицу твога: Па ол' би двој'цу'скрио тај гроб лађан, Поред брата лежô братац млађан, Ол' би певô крваво бојиште, Како јунаци ту јунаке кољу, Како коњи тлаче, како
ИИ У његови млади груди Разгорели тешки јади, Залуду се ветрић труди Да и мало поразлади, Јер кадгоде лађан пирне, Све то већма пламен букне, У душу га већма дирне, Већма спомен кроз њу сукне.