Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Командир им је добродушни дугајлија Пантелија Хинић. Он лично зауставља путнике и прегледа легитимације. Тек је рат завршен и по горовитој околини још лутају мале групице и појединци из разбијених четничких банди.
— Хе-хе, легитимацију! — смије се сељак. — Шта ће ти легитимација? — Такав је пропис. Без легитимације се рампа не диже. — Па, куме, брате, зар ти мене не познајеш? — шири кочијаш руке.
— Дај, болан, да те још једном загрлим. Зар ја свога кума ... — Па дај онда дижи ту рампу. — Куме, без легитимације нико не може проћи, такво је наређење. Ево, да ти покажем. — Ма шта ти то мени велиш, кумићу?
— Тако ти је, куме — озбиљно каже Пантелија. — Дешава се тако некима, пропусте сељака без легитимације, а кад тамо, преобучен бандит. — Па зар ја бандит, куме? — бечи се сељак. — Не дао драги бог тако нешто ни помислити!
Пантелија се врати иза рампе, намршти се и суво рече: — Друже, кад немаш легитимације, не може. Окрећи коње натраг. Сад се и сељак уозбиљи, замисли се, неодлучно се обазре око себе, па се врати колима.
Предњачио је кум кочијаш. — Ево, кад није друге, ту су легитимације. Пантелија избечи очи. — Па добро, што си онда толико затезао кад сви имате исправе? — Ех, што!