Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
О ДРЖАВНОЈ ИМОВИНИ Сви сливови Лаба и Вардара, све слане с ливада и са њива, сви глечери што их има Шара, леденице под стрехом ниске, све небо сиње, сви пљускови који се за суше окореле земље сете, сви поводњи у дане југа, наручја
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Соко, богме! — настави Стево. Од прве је оборио из пушке једнога, па из леденице другога, па загна јатаганом, те нам се међу њима изгуби испред очију.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Е, Боже помози!“ рече Пејо, прекрстив се још једном, „справите пушке, момци!“ Сва четир извадише леденице. Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!
Ниједан не извади леденице ни јатагана иза паса, те да се коме и хтјело да се на бок обрне не могаше. Бриге им за то! Наузнак се слађе спава и
зар ме остависте?“ Олово пови Марком. Не осјети је ли рањен, но метну нож у зубе па извади обје леденице да ће у бега... али му би лоша срећа. Један од онијех пјешака поврну се па ће га иза леђа, кундаком у сред затиока.
Неки, заборавише се толико, да се машише за леденице. Владика гледаше добро у очи младића; зеница у зеницу, штоно ријек. „Како не знаш?...Убио си га!“ рече ђакон.
Да је какав извањац, невјешт црногорским обичајима, бануо у ту кућу, па видио тога кршног Црногорца, са двије леденице за пасом, и са јатаганом што лежаше крај њих, да је, рекох, видио тога човјека а чуо гдје га попом зову, е би се мало
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Место жутога реденика око појаса, пасао је он огроман старински силав и у њему две леденице и јатаган. Место уведене у обичај мартинке, о раме је вешао стару пафтајлику, која се још само у колашинским песмама
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам. Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије. Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Али, умјесто ногу, под њим су два дрвена стуба, двије круте леденице, не можеш их помаћи с мјеста. Може сад вучина комотно прићи и смазати га као питу гужвару, он се ни лецнути не може.
Оно се скоро окомито обарало наниже, право некуд према невидљивом извору потока Леденице. Баш доље под њима, у сјенци стијешњене долине, налазио се мрки хладни склоп, извориште потока.
Истог трена, на првим брежуљцима с друге стране Леденице запрашташе пушке, а за њима се огласи митраљез: ду-ду-ду! — Гле, зар је непријатељ већ дотле продро!
Лазар Мачак одједном тако гласно узвикну да Стриц од страха сједе на земљу: — Идемо на онај излаз више потока Леденице! — Их, па како тога да се не сјетим! — зачуди се Јованче. — Тамо у оној дивљини сигурно никог нема.
Послије много провлачења, посртања и падања, мала поворка коначно изби на излаз повише Леденице. Дубоко у кланцу испод њих сребрно је бљескао поток, уоквирен у зеленило.