Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Још мало па ће се дићи Катица и Шамика, и, пољубивши свима руку, удаље се на спавање. Сад отац ослови Ленку да и она седне, и дâ донети „ауспруха”. Донесу га. „Ауспрух” од десет година, мирис, сласт, снага особита.
надмашили, док не буде принуђена пре свршетка умукнути, и пред старцима капитулирати, који су, опет, заборавили на Ленку, па сваки по свом ћефу тера и глас мења. Како су то били дивни преласци из једног гласа у други!
Тако је певала, као славуј при крају лета. Та кад је човек погледао на Ленку, Пелагију и певајуће старце, тако је изгледало као кад човек види у један мах кишу и дугу.
То господару Софри велику бригу задаје. Промишља шта да ради. Да уда Ленку за каквог сиромашног али ваљаног момка, трговца, па да га у кућу, у дућан прими?
Кад Пера није за то, морам се за другог побринути. Имамо девојку на удају, Ленку, па како би било да је удамо, тојест да зета у дућан доведемо, каквог доброг момка? Госпођа Сока ћути као обнезнањена.
На јави никад ништа неће бити. Ма ко добио фрајла-Ленку, али Профит никад, баш зато што је Профит, — тако мисли и Ленка и њена мати.