Црњански, Милош - Сеобе 2
При тој помисли, Исакович би, кад би одмарали коње, крај кола, у трави, задовољно, спокојно, заспао. Преноћио је у Леобену, и ујутру, рано, кренуо даље.
У Леобену имао је опет један сан који је, после, будан, тако рећи, често сањао. То је било сећање на женин гроб, који је, при пут
Тако и ми знамо кад је било. Исакович се вратио у Беч, последњи пут, без непријатности на путу. И у Леобену, показивали су му чудо: Матер божију, која сузи једног дана у години.
Њене црне очи гледале су га немо. И он, и она, носили су у себи нешто свето. И у Леобену, у трактиру у ком је преноћио, имао је да слуша како сат одбија сате, то јест дрвену кукавицу, која их је откукала, у
Друмови у Аустрији били су, тада, већ, у добром стању, па је брзо одмицао, а пртљаг су му прегледали свега једном, у Леобену. Његове одговоре на питања, куда иде, зашто путује, бележили су, и ту, у књигу путника.