Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Још приђе један зефир, још један божји зрак, још један ломан лепир и исплакан облак. На усти' ноћни зефир, у грудма божји зрак, у струку ломан лепир, у очима облак.
На усти' ноћни зефир, у грудма божји зрак, у струку ломан лепир, у очима облак. Приклонила је главу и клекла над гробом, оросила је траву и цвеће под собом.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Гардеробу откупи Алекса звани Лепир, столарски мајстор, велики поклоник Талије; а шабачки син, глумац оне дружине, Мика Н.
, оста у Шапцу да, код својих родитеља, очекује нови ангажман. Лепир Алекса, столарски мајстор, иначе у основи једна уметничка иако небохемска природа — што је, код нас бар, велика
инстинктом, и неодољивим и непоколебљивим самопоуздањем у себе и своје рођењем на свет донесене дарове, сматрао је Лепир Алекса иначе, како за своје неоспорно, тако рећи управничко право, тако, донекле, и за своју прву дужност, да у своје
јер иначе никад не бисмо могли испричати) не потраја дуго, а у публици завлада нежељени али и неподељени утисак: да се Лепир Алекса, који је улогу Обилића држао у својим рукама, неће и не може овога вечера лако извући, пошто се у самом почетку
с једне стране, и њега, Обилић Милоша, с друге стране, кад су разјарени противници исукали мачеве и кад Алекса Лепир, сав у голој води, сав, дакле, у оном уметничком зноју свога дотле гушенога талента, поче да натеже и, црвен као
чује мувино зујање, и сви се вратови испружише до саме позорнице да виде ко ли ће кога, и преко кога, кад наједанпут Лепир, код самога, дакле, првога слога, завеза па ни маћи, те се публика, усред оног тајца, напрегнута да прсне, силно и
Тај моменат ево како је текао. Дакле, Лепир Алекса (укршта свој мач са мачем Вука Бранковића и прети): — П... п... пази, вели, В... в... в..... Вуче, сад О... о..
к... како Милош стеже. И ту, на том месту, и у тој напетости, а тек што је Лепир на крају оних немогућих мука изговорио последњу реч стиха стеже, Вук (да ли случајно или доиста унесен и потпуно
Ужаснут и до самога срца жацнут болом, Алекса Лепир, једним муњевитим покретом, испуштајући у исти мах свој мач, принесе тада онај Вуковим мачем посечени палац устима и
Према томе, Лепир (разјарен, црвен, набреклих вена) одговори ово: — Ћ... ћ... ћути, Јо... Јо... Јоцо, тудека, водека, садека, ..........
И може се рећи: да нико и никад није упамтио да је једна таква завеса брже полетела. А чим она паде, Алекса Лепир, онако отрован и побеснео у оним грчевима, једном речи просто ужасан, собори се на Мику Н-а, лично се, дакле, собори
штошта кроз прсте прогледала као најпрвоме на репертоару — група спреми још неколико народних комада, у којима је Лепир Алекса играо мање но ипак видније улоге, али са Лепиром ми овде завршавамо, и њега у овој нашој причи нека читаоци