Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Сократ божествени, на смерт осуђен будући, у тамници с овима се је забављао | на стихе њих постављајући. Лесинг, уже просвештенија Германији велики просветитељ, својима прекрасними баснами својему је роду велику заслугу показао.
Овим дакле подобне пороке остроумни и премудри Лесинг представља под символом, илити знаком магарета, о којима ко би што добро хотео говорити, морао би сам магаре бити.
А у онима који знаду пак тако говоре, ево нам каже Лесинг у овој басни да из њих ништа друго него завист говори, окајана, слепа завист, која не да ни видити ни познати а јошт
Баил, којега Лесинг хвали, и он као човек могао се је ласно у некима вештма преварити; али је премноге лажи открио и општеполезне истине
А то опет зашто? За трагедију „Натана”, у којеј Лесинг премудру божју Промисал у правди доказује; али је доказује тако како они сви заједно, и да их је јошт толико, не би
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
нарочита пажња обраћа се немачком језику, најближем од великих културних језика, и чита се Клопшток, Хердер, Виланд, Лесинг, Гете, Шелер, Клајст, Фос. У српској преводној књижевности владају Коцебу и Чоке.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
- спартански ласно — лако ластив — лукав ластиви — искушитељ, ђаво лекарство — лек лекоумије — лакомисленост Лесинг — Готхолд Ефраим Лесинг (1723-1782), немачки писац лест — превара либо — који год, какав год, који, какав лижисан —
— лако ластив — лукав ластиви — искушитељ, ђаво лекарство — лек лекоумије — лакомисленост Лесинг — Готхолд Ефраим Лесинг (1723-1782), немачки писац лест — превара либо — који год, какав год, који, какав лижисан — чанколиз ликвор —
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
у њима има анегдота, басана (омиљена Доситејева форма), приповедака, понекад стихова, у једном случају чак и драма (Лесинг), затим моралних есеја, философских трактата и др.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Хомер, кад год то може, слика тело описујући радњу и зато га је веома хвалио Лесинг у Лаокоону (полазећи са становишта да су тела предмет сликарства, а не поезије).