Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
заклињања у децу очито је колико народ воли децу и колико је пород вредност високо уздигнута на аксиолошкој лествици. О томе нам говори и чињеница да је заклетва у дете најсвечанија и најтежа заклетва.
Став према деци, односно степен вредновања деце на аксиолошкој лествици испитује се помоћу шест тврдњи (нпр. „Деца су боља од одраслих“, „Дете је највећа срећа“ итд.).
Реч старијих је закон (Реп глави не заповеде, У млађега поговора нема). Дете је на најнижој лествици у хијерархији (што се види по облачењу, седењу за столом, комуникацији са старијима итд.
), оно је маргинализовано да би се са вишим узрастом пело на лествици моћи, али и одговорности. Мало дете је слабо, немоћно али заштићено биће које се васпитава да буде беспоговорно
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
начин волим, мислим, сви ми у разреду вас волимо, то јест онај део разреда који је најбаље одмакао на Дарвиновој лествици од мајмуна према човеку... и... и... ви се, наравно, нећете љутити ако ја...
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
стварима које су ми најдаље од памети ти снови што се јављају у боји и трају дуго као допуна давних дијалога и на лествици слатког бруја затрепти нека заборављена жица излишно је мислим што у сну бежим у неке дубље таме кад се и на тим
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
само сведочанства о томе како је њихово време прихватало нове песникове текстове, које је место на вредносној лествици додељивало савременим песницима, него скупа са савременим песницима, малне као равноправни саучесници, они војште за
да употреби у складу са особеним карактеристикама матерњег језика и тиме оствари вредности које на домаћој књижевној лествици могу да заузму високо место. Временски приоритет овде није пресудан.
И овде нисмо нимало случајно све време говорили о лествици вредности, о измењеноме систему вредности: у питању је сама синтактика књижевна, опет по аналогији са синтактиком у
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
С друге стране, разумљиво је што је Јован Скерлић могао, дигавши синтаксу високо на лествици вредности, тврдити да је она заправо „геометрија мисли”.