Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
се његове црте у осмијех — свеједно, саме очи остајале су увијек исте, дубоко озбиљне, без прелазних одраза и летимичних свијетала. Неумитном јасноћом оцртане, постојане зјене, а опет непроницљиве, апсолутне, као зјене господње. — Мама!