Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ту је главна личност Милош Војиновић, царев сестрић, али који живи у планини као чобанин. На путу за Леђан, у самом Леђану и на повратку из Леђана његови подвизи су витешки, нема сумње; он кажњава шићарџије, убија на мегдану краљевог
Милош Војиновић у латинском граду Леђану правио је чуда од јунаштва, погубио је чак и троглавог Балачка војводу. Милош Обилић је као од шале пребацивао
ПЕСМЕ СТАРИЈИХ ВРЕМЕНА 1 ЖЕНИДБА ДУШАНОВА Кад се жени српски цар Стјепане, надалеко запроси ђевојку, у Леђану, граду латинскоме, у латинског краља Мијаила, по имену Роксанду ђевојку; цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку, пак дозива Тодора везира: „Слуго моја, Тодоре везире, да ми идеш бијелу Леђану, моме тасту, краљу Мијаилу, да ми с њиме свадбу уговориш: када ћемо поћи по ђевојку, колико ли повести сватова; да ми
Вели њему Тодоре везире: „Хоћу, царе, драги господине“; пак с' опреми, оде у Латине. Када дође бијелу Леђану, лијепо га краљу дочекао: вино пише неђељицу дана.
Тада рече Тодоре везире: „Пријатељу, Мијаило краљу, није мене царе оправио да ја пијем по Леђану вино, већ да с тобом свадбу уговорим: кад ће царе доћи по ђевојку, у које ли доба од године, колико л' ће повести
су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије; опиће се, заметнуће кавгу, па је тешко џевап дати кавзи у нашему бијелу Леђану. А ђевојку сада ћеш виђети и прстен јој дати по закону“.
лићу су тешке пијанице, а у кавзи љуте кавгаџије: опиће се, заметнуће кавгу, пак је тешко џевап дати кавзи у Леђану, граду латинскоме“. Кад то зачу српски цар Стјепане, удари се руком по кољену: „Јао мене до бога милога!
“ Па окрену коња за сватови. Кад дођоше бијелу Леђану, разапеше по полу шаторе. Зоб изиђе коњма царевијем, нема ништа коњу Милошеву.
Мало време затим постајало, ал' повика са града Латинче: „Хајде сада, царе Србљанине, под највишу кулу у Леђану; на кули је копље ударено, на копљу је од злата јабука: Ти стријељај кроз прстен јабуку!
Кад су били мало иза града, ал' говори Милош Војиновић: „Господине, српски цар–Стјепане, овђе има у Леђану граду, има један Балачко војвода. Ја га знадем и он ме познаје.