Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Но одма спремајте коње да вас липо изведемо и с наше вире скинемо”. Ми једва дочекамо. Док наши коњи бише спремни, дође око 200 Турака Крајишника, све
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
дођу коњи играјући, Весела ће бити нам дивојка; Ако дођу коњи дримајући, Невесела биће нам дивојка; Ујка ће нас липо даривати: Марамама, танким кошуљама, А тебе ће зелен-јабукама. 10 Иш, пауне златопере!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Још се приповида о њему у Зврљеву да је липо пива уз гусле, по влашки и да је мога дозвати човика на једну уру далечине, тако је јак глас имâ.
Ти с нама вечерас не проговори три ричи, него нас задржа да видимо твој избор. Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш.
— одговори фратар, мало мирнији. Јерковићи почеше гуркати Ркалину у плећа, сви заграјаше: — Па липо!... Куд ли ће се липше!... Па добро!... Кâ паметан човик!... добри наш вра-Брне!...
— Е, па липо! Ајде сад са оним дијацима. Ајде поведите га. Бакоња прође са ђацима испод сведенога уласка и нађе се одмах у дворишту
— Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије... Ја би теби по годинама мога бити отац... А шта се смијете, безобразници? — викну на ђаке.
Метни капицу, дите, метни! Мени је име Грго, зваћеш ме шјор-Грго. Ладај се липо, а ја ћу те у свему поучити. Али, свр свега не буди кâ ови твоји другови. Ајде сад тамо, одмори се.
добри Балеган липо ме свитова шта ћу чинити... Јето ти како је било... Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак. — О мудро моје дите, о
Јето ти како је било... Кењо хукну, пак се одмаче у присјенак. — О мудро моје дите, о липо моје дите! — рече кнез загрливши сина. — Благо нама довика — дода Осињача отимљући Бакоњу из очина загрљаја.
Видите ли!? Па и Јерковић, соко од сокола! Први пут к нама на посило, а Јерковићу? Ама баш липо, ама баш добро! Добро дошли! Сидајте!... Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана.
— одазва се Шкељо намигујући другу до себе. — Баш добро, и липо, и братски, и како баш триба! — поче сладити Тртак. — Ми смо сви слуге светога Вране.
— Та-ако! А ти ајде одма! Нека се нареди све што триба, а јево мене за тобом. — Ајдемо и ми, кад је вако липо вриме! — рече гвардијан, пак одшеташе сви, и ђаци за њима.
Прековођани опет питају: „Је ли оно мали Јерковић, што онако липо пива?...“ — Бакоњи све кика растијаше на ту помисао, пак се толико одобровољи да се издалека јави Дундаку, који
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Међу људима увик иде правда са неправдом, добро са рђавим. — Како то, сине? — онај још не разуми. — Та тако липо! Ето, човик има памети да види како му липо жито ђика и дите расте, ал̓ има памет и да види да ће умрити.
— Како то, сине? — онај још не разуми. — Та тако липо! Ето, човик има памети да види како му липо жито ђика и дите расте, ал̓ има памет и да види да ће умрити. — Е па добро, ал̓ шта ћемо онда радити?
Ћипико, Иво - Приповетке
настави: — Ча ћете ви стари, младићи се веселе новому свецу ча је млад ка и наш побожни дум Андрија, ча вам је данас липо оправија!... — Мучи, жено, то су наши мушки посли! — прекиде сањив пошљедњу Здраво, Марија Жижица и утрне свијећу.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XВИ Листај, горо, листала Тужнима рад лека! Блистај, зоро, блистала Овако довека! Шапћи, луже тихани, Мири, липо, мири, А лахоре лагани, Ти јој мирис шири! Прижељкујте у гори Славујићи нујни, Жубори-де, жубори Поточићу бујни!
Ћипико, Иво - Пауци
— Посли ће упећ', а како је сада липо! — рече дјевојка. — Нека сунца, сунце је живот! — раздраган одговори Иво. . — Тако се чини, док га није, једва га
Дјевојка стајаше на истоме мјесту к'о укопана и плашљиво гледаше око себе. — Сада их липо гони дома! А данас си добио надницу! — очито весело јави се лугар. — Зна сам да је живина похупна...
Док је довршио, сједе, а други погледаше у начелника. — Питам рич! — јави се иза мале станке шјор Пеко. — Липо говори шјор Тадић, ма шјор начелник јема правицу...
— А ко зна како ће бит'! — јави се један од свједока. — Проћи ће липо, — вели стари Анте. Ви ћете ка и први пут рећи да нисте ништа видили. Син ће врцати симо—тамо. Нећу ја друкчије.
— Ја шест мисеци, а оно двоје дице свако по три мисеца... Ух, кад помислим на фамилију! — Пуно! — зачуди се Иво. — Липо кажи како је било! — опази отац Ивов, шјор Лука. — Отишли смо у недиљу по подне да на вриме дођемо.
А посли нашло се писмо да је човик му био све липо подмирио. Ма, присјешће му! — Остави туђи посао, приповједи што је с тобом било! — прекиде га Иво нестрпљиво.
Еле, зивнуло и нас. Около сви они ... ча ћу вам говорити — знате их. Прокуратор се липо на ме смије. Мене је то разабрало; гледам дицу; они к'о крпа ублидили. — Дошли сте, а? Браво! Не бојте се!
— напије нам зло један од њих други, сув ка чава. Ни га ча видит', а виче. — Испитали нас... дица и ја казали липо како је било. Ча ћете да вам дуљим, осудили нас смијући се, баш ка од шале.
Ајме! Те задње ричи — те ричи продрле ми ка стрила у срце... И сада када их се ситим, липо им чујем глас... Чини ми се да га видим, онако уморна, тешка пред собом; запахњује ме његов мушки задах...
— рече одлучно Иво. — Фала ти, господине мој! — презриво изусти шјор Лука. — Ти би ме липо свитова. — Знам ја како ће бити кад мене нестане! — А ја к'о товар ради и трпи, и распни се, све за вас!
— А земље си питио? — Пустио! — Па ће живље: — Ваља рећ' право, је сотона! Ма липо рали земље; дика је погледат' како је уредио оно моје сиромаштине! — Пошао си, брате, надуго, — рече Иво нестрпљиво.