Употреба речи лица у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Брат до брата, пријатељ до пријатеља, са убојним оружјем у руци паде. Бледа лица на црвеној крви, мртве руке превиле се преко студенога гвожђа... Дивна студија за увенчане живописце пређашњих векова!

Гомила занеме од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и без речи...

кандила да се тим боље покаже дивљи елеменат, који у бесу своме све прождираше што је сиротиња годинама у зноју лица свога подизала. Гомилице народа што бежаше, виђаху се као сенке у даљној даљини.

Сиромаси! Ја сам их видео. Беху то бледа, увела лица. Један средњих година човек лежао је од ране, куршум му је кроз слабину пројурио — за неколико ока кукуруза умал’ не

И они говорише у своме заносу и разлагаху мисли нејасне онако као што долазе човеку у сновима, а израз лица беше им страшан, реч ужасна. — Мајку ми доведите! — говораше један младић у прљавој сељачкој кошуљи.

— А пријатеља имаш ли? — Немам!... — И белим увелим рукама покрила је још тужнији израз бледога лица. — То је тужно! Она је јецала од бола.

Ја се не сећам њезиних израза, али израза лица њенога никад не могу заборавити: побледела би као лист хартије и онако тек полугласно говорила би за себе: „Проклети!

Ко зна шта је у тај мах осећао? Ал’ уздисаји беху му тешки, а израз лица беше сличан рањеноме лаву. „И још смеју да прођу поред ове наше јадне колибице“, — кад се мало утишао, говорио је

„Исто његово лице!...“ Сирота!... Ни до гроба га није заборавила. Дан за даном тужно су пролазили. Никад весела лица, нигде осмеха.

Око Светог Илије, већ си видео бледа и изнурена лица где тумарају, гладна, по сокацима. По баштама си виђао понегде зелен ластар од винове лозе.

Ја одем у подне на казан. Тужан је у то доба био призор око тих казана. Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели, а кувар им, под надзором неких људи,

Тако смо чиниле сваког дана... Иста бледа и измучена лица око казана, а и људи су исти што ту мршаву милостињу деле. Само једнога дана не беше тако.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

за саме безделице, за нерасудну шалу, за напраситу реч, за печење и којекакво неподобно и непристојно мицање усна и лица, код добрих људи у омразу меће. Но малена је вешт, вели. Ако ће најмање бити, што не ваља, не ваља.

огледало: ти, сине мој, не зато што би се поносио, и сестру своју ружном називао, него што би красоту и благообразије лица твога са злонаравијем и непристојним поступком не наружио и не осквернио; а ти, кћи моја, што би с чесностију живота

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ИИ ВАШКЕ И без наредбе врховног штаба, и без команди војних лица, и без ударца чизме и штапа, и без труба и хаубица!

Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу, како ми капље с листа на лице, с лица на њену сису! да ми још није ове луле... Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају!

ОПЕТ ВОЈНА Пала Пољска, скоро ће и Москва. Нема соли, брашна, гаса, воска. У Ужице натиснула војска. Људска лица дошла као згуре. Вију барјак ветруштине суре, барјак изнад крајскомандантуре.

Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака. Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Сав је тај свет разнолик. Нигде нећеш наћи слична ни носа, ни ока, ни капе, ни хаљине, ни лица, ни одеће, ни обуће... Све је то у другога друкчије! Вала само сести па гледати сехира.

Кад све то нареди, оде у своју собу, која беше с лица, закључа врата, и подупре их чим је год могао подупрети, па седе на кревет и метну пушку преко крила.

ништа више. Док ти на један мах уђе у воденицу повисок човек црвена као крв лица; уђе нечујно, рекао би врата се и не отворише.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

А то беше совуљага на храсту више њега!... Она залепрша крилима и пролете му тиком поред лица, тако да је осетио ветар крила њених... Беше скочио на ноге, али је стојао на месту као закован... И уздрхта као прут.

Отац, мајка, браћа, снахе, синовци, синовице – све јада и нариче... Њега спуштају у црну земљу... Око негова лица вуку се хладне змијурине... А тамо? Лазар се смешка на Јелицу; његов му је отац проси она полази... Прилазе олтару...

Она само може моја бити!... — А отац, а мајка?... Он погледа. Врата на кући отворена. Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају. Ко да их остави?... Зар да их под седу косу убија?... Зар да им под старост загорча дане?...

Али набрзо изумре осмејак кад виде она натмурена лица. Алекса јој рече: – Иди у кућу! Она послуша и оде. Људи се упутише ару.

Хајте овамо, ево совре!... Седите, да бар по једну попијете... Али се ужасну од оних бледих лица. Нека зла слутња обузе је кад виде свога Станка како са Симом жури овамо... Она стаде да види, да чује шта је то...

— Лажеш! — цикну кмет. Станко се трже и погледа око себе. Она мрка лица ћуте, оне укочене очи гледе га као какве авети... Он погледа у кмета.

Плавичасто румен пламен обасја сву шуму, али Станко не може распознати лица спавача у сенци... Он седе и погледа ову двојицу, који такође седоше. Беху то људи млади и здрави.

Могло их је бити око тридесет. Сви бејаху млади, сем харамбаше, који је био просед. Станку се допадоше ова лица. Још више му се допаде харамбаша. Стас, лице, понашање харамбашино улевало му је као неко поштовање.

Кад се сви изљубише, харамбаша свечаним гласом узвикну: — Станко!... Наш си! Она мрка лица хајдучка наједанпут оживеше. Станко сад виде да су то људи као и он, људи који се шале, смеју и разговарају.

, итд. За разговором дође шала, за шалом игра... Ови горски вуци играху се као деца или као мали мачићи. Њихова мрка лица посташе ведра и весела као небо...

” Жене по ћошковима накиселиле лица, отпустиле усне, па скоро да плачу... Младен је био отишао. Крушка назва бога.

Па, пошто се преобуче, узе чибук и задими... Кроз ове колутове провириваху главе његових душмана. Он је видео лица како се смешкају, као да би хтели рећи: „Узалуд мука, Турчине!...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И ја коме не зна имена ни лица, Све сам њене мисли испунио саде. Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде!

како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јавила се тајно.

ПЕСМА Једним истим путем нестаћете обе — Ти и моја младост, лица невесела, И с печатом горког проклетства сред чела, Као неутешне две кћери Ниобе.

Чу се страсна свирка. Затим друштво цело Јави се у врту; сва су лица њина Била раздрагана; све беше весело После доброг ручка и перфидног вина.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

А ипак ми је, и опет ми је тешко! Ја сам с неком тугом и плашњом гледао избелела лица и њихове изразе. Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу.

Много сам о томе мислио, и сад ми се тек чини да сам тада и на њој видео онај исти израз лица, ону исту тишину душе, оно поуздање, поуздање у — Бога! — Отиди опет кад стигнеш! — каже ми мама.

— Добро ће бити, ако бог да. Девојка се мења у лицу, бледи, и израз лица почиње да се крути и да се навлачи неком стравом и озбиљношћу. Њене обрве дигоше се на крајевима, а угнуше на среди.

Младост — лудост, старост — слабост! Сутрадан по пијанству Арсенову дође Благоје Радојци сасвим озбиљна лица: — Стрина! Овај наш Арсен, прости ме, замиловао ону Бурмазовићеву вижљу! — Арсен?...

Кад је пошљедњи мјесец школске године, не може човјек жив да дочека. Али нема више туге. Разведрила су се лица и некака неспокојна радост ожарила и увело попово лице. Ударише врућине.

Ја хоћу рад! Или ме волиш или не волиш! Једно или друго! Нећу тањир од два лица. Не волим људе који што хоће не могу, а што могу неће. Или — или ... Видим све.

— рече она, а сузе јој ударише низ образе. Ја је стегох и почех дивљачки љубити. Сваки део лица и руке, сваки прст и сваки нокат. Нисам се радовао; напротив, било ми је тужно и слатко. Онда угледах тебе.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Ту и слика поп-Ћириног оца, старог кабаничара Аверкија, насликана масном бојом. Он насликан са врло благим изразом лица, а поред њега неколико дебелих књига, мада је слабо читао, али као човек који је поштовао учене људе и био увек међу

Обе забринуте, гледају га у тежњи да му прочитају с лица, шта им доноси: срећу ил’ несрећу. Виде га расположена, па им одлакну, а још већма кад видеше да се ето сам сетио да

Оне се смеју, а сузе им теку низ њихова бела лица. Заплака се и Јула, и гђа Сида, и баба Макра; сви бришу и нос и очи.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Чело гроба клече старије, матере, а у страну млађе: жене, сестре. И све, унесене у плач, кријући лица о гроб, плачу, наричу. Матере малаксало, старачки, а млађе јако, здраво.

Дели око себе, међ просјаке, једнако грдећи их: — На, на... — Баца им у крила, лица. — Насити се, просјачка веро. И, радостан, поскакујући, одјури у варош с оним што је напросио, певајући из свег гласа.

Био је леп човек. Млад, плав, кошчата и извијена лица с пуном, кратком брадом. Сви су га знали, а и волели га. Колико пута бане у ма чију кућу, и затражи од домаћице: —

на једном истом месту, улазу, долазио је у варош, исто онако занесен у говору, у дроњцима, висок, сув и ситна, црна лица. Чим уђе у чаршију, слуге, шегрти из појединих дућана као неког свог давнашњег познаника дочекују га.

XИИИ СТАНКО „ЧИСТО БРАШНО“ Млад, висок, али са преплашеним, плачним изразом лица. Тресе се, дрхти, а увек голих груди, раскопчаних чакшира и распасаних појасева који се за њим вуку...

Што год наиђе уз пут: крпу, прут, какву тулузину — све, једнако дрхтећи од зиме, са оним истим плачним изразом лица, скупља и заједно с парчадима хлеба, луком, паприкама и другим што је напросио, меша.

— И сваком, чак и деци, раздавао би. Поред тога гледао је, погађао по борама лица и чела, ко колико има година и колико ће да живи. Питате га: — Колико имам година?

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Но, ко се често с њом састајао, тај је мало помало приметио лукавство из њених речи и из црта њенога лица. Госпођа Евица је имала ту слабост да је радо била проводаџиница. Срце и душа јој је било женити и удавати.

Алка бере љубичице, кити се крином њеним и уздише. Како јој лепо стоји тај плави крин на прсима спрам белог лица: парче неба спрам беле зорњаче.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

личности, без особитог запрепашћења и без неке напрегнуте одлучности као и без правог страха, чудно су потсећале на лица каквог узбуђеног становништва што су после снажног али некатастрофалног земљотреса излетела на улицу да се тамо у чуду

Он прелете преко њихових модро-тамних лица, осети како га поплави неки хладан талас и помисли, да је и он сам исто тако сад овде могао лежати мртав и модар.

И она угодност тако некако непријатна и тугаљива зато што није заслужена, и брижна лица што су језиво загледала срамну рану која је крвавила, и све оне ствари око њега и успомене на њих, и неиспаване и

— Не умеш да се браниш, значи крива си. — Крива? и на једанпут нека чудна сенка, као муња прелети преко лица Наташиног, а на њеним слепим очима одскочише набрекле плаве вијуге. Она се уозбиљи: — Ја видим, теби је до раскида?

А после — сунце, па чудни неки елан срца, па нада и блага лица око мене и тице и радост завлада безумна. Јест, заиста, јава је онда била рај, а сад, ево, ужаснији сан сањам

Африка

час као храбрећи се у мрачној соби и онда се враћам истим путем, размичући грање и папрати, које ми превлачи преко лица своју загушну смолу, своје лепљиве сокове и паучину пуну инсеката.

полазимо. После неколико секунди само појављује се из ноћи Самба. са каском у руци, сав задуван и лица потпуно декомпозираног од страха.

Н. сам није знао како је маломе име; он га је звао: „Мармитон!“ и мали се одмах појављивао ужаснутога лица од страха, клатећи као мајмун својим огромно дугим рукама. Био је повијен и имао врат увучен у рамена.

Био је повијен и имао врат увучен у рамена. Лица скоро сублимног од трагичности. Очи огромне, светле, раширене од страха, уста од увета до увета.

Сетио сам се нарочито оних сцена на филмовима, где се виде губавци са веловима преко лица. Питам своје сапутнике за све појединости обољења од губе; како се преноси, појављује итд.

Нисам могао разазнати њихова лица; видео сам само по стасу, огртачу и покретима да је краљ међ њима. Пебењани се држао једини прав, надувен и смешан;

Она једна или две светиљке што је там–там донео једва да осветљавају колико да се виде задивљена лица људи, жена и деце, збијених тесно око полукруга. Там–там диже паклену галаму.

кроз помрчину придружујем се паровима младића или девојака, покушавајући да говорим са њима, не знајући ни каква су им лица. Одједном један белац са лампом. Кад уђем у његов осветљени простор он мс тужно и уљудно поздравља.

Иза прве решетке неки млади марабут, свештеник, дуге расплетене косе, мртвачки бледожутог лица и дивних огромних очију, у одећи која је некада била богата.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

очајаније и пр.<оче>. друге се речи могу лако нагађати. У Вршцу, месеца септембрија 1837. Сочинитељ ЛИЦА: КИР ЈАЊА ЈУЦА, његова супруга КАТИЦА, Јањина кћи од прве жене МИШИЋ, нотарош КИР ДИМА ПЕТАР, кућевни слуга ДЈЕЈСТВО

Црњански, Милош - Сеобе 2

Био је то човек са лепим, римским цртама лика, али као у детета. У бледилу лица, његове крупне, црне очи чиниле су се још црње и на њима је била као магла. Носио је кику, среброкосу.

У ваздух. Од страха. Видев око себе то море избезумљених лица, разјапљених уста, закрвављених очију, и, кад удахну први мирис пиштоља, Гарсули, хитро, притрча својим колима,

Све је радио и говорио као у сну. У том јутарњем ваздуху, који је био тако хладан и мио, испод лица, у полумраку капије, Исаковичу се чинило да не постоји он тако, само, у Будиму, него да је остао и тамо, у оној

Исакович окрете главу кад то виде. Упадљива је била, код госпоже Божич, сетна непомичност њеног лица. Ни глупе шале, ни вика, па ни псовке, њеног мужа, на том лицу више нису остављале никаквог трага.

Неки чудан осмех, који није био онако ведар, као у Варваре, није јој силазио, онда, са лица. Над својим дугуљастим лепим лицем, Божичка је имала густу, црну, косу, која је, на Сунцу, кад би била без шешира

што је Исакович, и доцније, прећутао, пред братенцима, била је необична сличност, коју је запазио, од почетка, између лица и стаса госпоже Божич и његове, покојне, жене. Била су то нечиста посла Нечастивога и као нека мађија.

Божич је са домаћиновом ћерчицом играо. Нападао је као да уједа. Образи, лица, уста, његова и њена, додиривали су се.

А већ при првом заокрету, Павле, пренеражен, осети како им се образи, груди, лица, додирују, и како му уста клизнуше, у тамну долину њеног корзета. Одскочио је као опарен.

Копшу, ћутке, виде његово лице остарелог јарца, жуто, као у човека чија црева нису у реду, а виде и непријатан израз лица Копшиног, поднадулог, као да се напреже на неком нужнику. То је дакле био тај њихов, чувени, рођак, у Бечу.

Виде ту жену у сну, а није јој се, на дану, после, ни лица сећао. Као учини му се, у сну, да са Гарсулијем, на колима, улазе у Махалу, али ти сни нису били чисти и лепи, као

Уста су му била подбула и груба, од многих, набуситих, заповести. Ту грубост, иначе племенитог лица, појачавала је огромна перика, као што се у то време носила, на глави.

Поп Микаило, кад то чу, благо се смешкао. То, каже, завидљивци, зли језици, о њему причају. Нема за свештена лица шкопице! То неки Чрногорци лудују, јер су му, пре, долазиле жене, и доводиле му своју децу.

Теодосије - ЖИТИЈА

росом благодати твоје, да се напоје од обиља дома милости твоје и да искипе миро благоухано, којим ће умастити душе и лица слугу твојих који се тебе боје.

на земљу са многим сузама хвалећи Бога говораше: Љубим те, Господе, снаго моја, и прибежиште моје, и тврђо, и стубе од лица непријатељског, и именом твојим све непријатеље наше што устају на нас низлажемо.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Некада повијени, људи су сада усправљенијег хода, лица су им постала ведрија, поглед јаснији. Више се крећу и изгледа да их је много више него пре рата.

иде на север, утолико више овај тип слаби, мада се и преко најсевернијих граница, нарочито у варошима, наилази на пуно лица која му припадају.

У првом погледу превлађује тип ситнијега лица и живих црта и израза, сличан косовском, тип који се може узети као словенски или српски.

Али се овде сусретне и по који монголоидни тип, јаких јабучица и дебљега, меснатијег лица, слично типовима у полошкој котлини. Преовлађују смеђи, а има доста и плавих.

Неколико лица сасвим загасите комплексије из села Клења (мешовитог српско-арбанашког) наводе на мисао да и у њихову саставу има

Несумњиво брже старе од жена. У физичком типу и изразу лица тешко је наћи разлике између Положана и Косоваца. Као поуздано сам могао само ово запазити.

Као поуздано сам могао само ово запазити. Има доста ситних живих лица, која су иста са косовским; али се поред њих јављају и код жена и код људи и грубља лица, мање изразита и с мање

Има доста ситних живих лица, која су иста са косовским; али се поред њих јављају и код жена и код људи и грубља лица, мање изразита и с мање осећајности и саучешћа.

— Већ смо поменули да се на истоку од реке Искра и вароши Ихтимана у Бугарској јавља велики број лица монголоидног типа. Уколико се више примичемо Црном мору утолико је овај тип изразитији.

Плави и смеђи са белом кожом су код њих све ређи. Кожа лица им је црно-жућкасте масти, коса и бркови црносјајне боје, а очи црнкасте и смеђе.

Имају истакнуте јагодице, широк доњи део лица, Врло развијене вилице, очи често примакнуте и дубоко увучене испод обрвских лукова.

Уз то му са лица падају грашке зноја. „Толико нам је јела било спремљено, да сам се журио да једем док не пукнем“, вели Баја-Гање (ово

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

не да чути Али му дојадило И жуди да се поново претвори у себе Али без очију не види како А онај је открио сва своја лица И једно за другим витла преко крова Последње баци под ноге И загњури главу у шаке А овај је затегао свој

слутње Од мога чипкастога ткива Моје крпице од тачкасте наде ОД жежене жеље од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо кажем 2 Слушај ти чудо Скини ту мараму белу Знамо се С тобом се од малих

ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам ти лице са свога лица Здерао ти сенку са своје сенке Изравнао брегове у теби Равнице ти у брегове претворио Завадио ти годишња доба Одбио

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

ЧИН 20 ДРУГИ ЧИН 48 ТРЕЋИ ЧИН 75 ПОКОЈНИК (КОМЕДИЈА СА ПРЕДИГРОМ У ТРИ ЧИНА) ЛИЦА Павле Марић Милан Новаковић Спасоје Благојевић Господин Ђурић Љубомир Протић Анта Младен Ђоковић Миле Аљоша Адолф

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Чух крцкање, а онда се она одмаче у страну, тако да сам јој од читавог лица видео само косу налик на светли обруч. - Зашто не?

Било их је довољно бар за педесетак лица. Уздишући, гледао је на сто пун неисправљених писмених задатака. Пре двадесет и нешто година желео је да постане

Али су по изразу, облику лица и усана на свог оца, због чега не могу да их волим, мада обећавам мами да хоћу и говорим и самоме себи: хоћу, хоћу!

- Ти, лудо дете! Обећах јој да нећу више завитлати ниједну књигу, али је израз неверице споро ишчезавао с њеног лица.

Са банатске стране враћао се последњи брод, а горе на мосту тутњао је Тауерн-експрес. Лица путника била су зелена и неиспавана. Суморно, као рибе иза стакала акваријума, они су буљили у ноћ испред себе.

- погледала ме је а у њеним зеницама јавило се зрнце страха које се постепено прелило на дужице, а онда преко читавог лица. Опет зажелех ону кућу у шуми, али не рекох ништа. Тимотије ме је изненађено посматрао. - А, то си ти!

обриса тањир који ће употребити за следеће јело, иако је знао да сам га ја већ једном обрисао, а преко маминог лица пређе сенка. Ћути! Ћути! - рекох себи. - Ако нешто кажеш, он ће остатак недеље провести пребацујући јој то. Ћути.

Мислиш ли тиме да сам то ја, то мислиш? - једном руком подиже моју браду, а другом ме пљесну преко лица. За тренутак видех јаку црвену светлост, а онда сам већ био на њему.

Понекад у сну, виђао сам себе како му бацам камен у главу, њега како пада, сав крвав, и мајку избезумљена лица. Био сам срећан што се то овај пут није догодило и што ћу маму од сада виђати без њега.

Затим је, зауставивши се једва минут, појурио интернационални воз и ми смо видели лица путника који су дремали заваљени на седиштима или равнодушно буљили у нас.

Почех да мрзим њихова равнодушна лица. Мајмуни којима је упала кашика у мед, а они то чак и не виде! Рашида и ја сигурно не бисмо имали таква лица да смо на

Мајмуни којима је упала кашика у мед, а они то чак и не виде! Рашида и ја сигурно не бисмо имали таква лица да смо на њиховом месту. - Ипак ћемо кад почне лето, и ми кренути, Рашида! - рекао сам, а она ме ухвати за руку.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Ту је била описана и долама и „трајдрот“, и њихова лица, господара Софре, Кречара и Чамче. Опис кречара био је обичан, он је био обичне форме.

Чакшире нису имали. На сваком кратак „инеxпрессибле“ и босоноги, лица ужасна, управо конфишцирата. Чамча опази да им је на ногама доле неки велики модар прстен, читав круг озлеђен; нема

И био је доиста гавалер међу јуристима. Лепог узраста и лица, понашање без сваке замерке. Где се пијанчи и бекрилук тера, ту га нико није могао видети.

Но ипак изглед лица му је паметан. Што ближе смрти, све је паметнији. Дуг, с трудом скопчан живот велика је школа. Пред смрт човек

Црњански, Милош - Сеобе 1

осети се топал, а не тежак, као и да не јаше, као и да не постоји, у том невидљивом ветру, који га је дочекивао с лица. Затим потера коња касом, кроз празнину.

скоковима и сенкама и застајали дуго тамо где је још горела светиљка, загледани, кроз пукотине дасака, у непозната лица, да после, постојавши, уморно наставе своје тумарање. Одоше, и не остаде за њима ништа. Ништа.

Добошари почеше да лупају. За тренут широм отворених очију, стаде, у том га други ошину посред лица, тако да усне препукоше и да крв шикну.

Посматраху одмерене покрете свештеника, често превијање колена пред златним путиром, плавокоса дечачка лица и ванредна окна, кроз која допираше светлост дана, као боја небесна.

После се рашчу по кући, да се брат брату и жени јавља, сав крвав, расеченог лица и одсечене главе, јашући на великој жаби и ходајући по води.

Промене предела, кућа и лица, људи, са којима се сретао, начинише га самопоузданим и охолим, јер он, жут, црн, са својим сувим рукама, иако слабији

Не говорећи им ништа, он је гледао њин ход, њина лица, њину гомилу као прах што се дигао путем, али који ће се ускоро распасти и расути.

За тренутак беше изгубио свест, и није знао где је. Погледавши је затим запањен и са лица, виде да се сва обукла у ружичасте и беле чипке, са два реда огромних превеза на грудима и са рукавима, који су од

Даме са читавим жбуњем косе, цвећа и перја на глави, префарбана лица, разголићених груди и широких сукања, због којих су они, обилазећи их, морали да се чувају да не оборе гверидоне, са

На свом путу лудом, после прашине што им је пунила грло, нос и уста и остајала у браздама њихових лица, после непрекидног преласка преко брда и река, кроз баре и плотове, засеоке и воћњаке, дворишта и гувна, њима се учини

Беренклау на немачком довикнуо, сав пренеражен, посматрајући швапске ђенерале и официре, опсова им са тужним изразом лица, у себи, оца. Пук је међутим, равнодушан и уморан, полазио натраг у логор, у шуми.

Три дана, док је Карло Лотарнншки пребацивао војску, провео је у спавању опивши се. Два лица му се јављаху, у сну, две главе које беше расекао својом руком.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

А) Предмет табуа (извесне радње, места, лица, ствари итд.) чини све оно што је „свето“ или „опасно“, „нечисто“. Циљ табуа је да се избегне нека несрећа,

Тако се, по веровању, посебно опасан први поглед одводи са лица које је изложено опасности на неки други предмет или особу којој зле очи не могу наудити.

радњама за плодност користи се веома чудан, шаролик скуп извесних предмета, биљака, делова животиња као и неких лица (с нарочитим својствима).

Млада кад полази на венчање, и код Срба и код Влаха, ставља у недра јабуку да би имала порода. Од лица која се укључују у обреде за плодност, најчешће се појављују трудница и породиља.

ПРВО КУПАЊЕ Купање је универзални поступак за магијско очишћење лица која су привремено у „нечистом“ или „грешном“ стању.

Кум обавезно доноси капицу и платно.⁴⁵ КРШТЕЊЕ Деца која умру некрштена не могу „божјег лица видети“, односно они, по веровању, иду у „Лимбо“ (некакво „мрачно мјесто“) или постају демони, „дрекавци“.

исмевање побеђеног врло је маштовито и разноврсно: надевање „ружног имена“, „јахање“ на леђима побеђеног, „гарављење“ лица, захтевање да губитник „лаје око куће“, да тражи устима прстен по мекињама или по пепелу, вучење побеђеног за нос итд.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Била су то стармала и суморна лица градских младића, који су се, да би сачували оно мало преосталог доброг мишљења о себи, трудили из петних жила да

у овој отменој рупи, пуној изгнаника и пијаних исповести пред зору, кад су сви покрети умртвљени, оловно успорен и, а лица унезверена и бледа од неких непознатих кривица, дима и дроге.

Шуга! Шуга! Шуга!« Сећам их се; њихових утучених лица се сећам и њихове помирености, њихову слабост памтим, и то како се више нису усуђивали да наставе игру, побеђени већ

Налазио се, наиме, у оном благословеном стању када је могуће призвати било које од драгих, изгубљених лица на ову Терасу, чак и оне који леже дубоко под земљом. Али она је била још жива!

јурила за својом представом о срећи — непостојећим виставижном у боји, а он покушавао да из свог просечног талента и лица начини заштитни знак за успех — све до овог јутра на Тераси, када су за две слободне столице њиховог стола седела

све нестаје без трага и ја се будим— Сарајево је, дакле, било ту, надохват руке: боја његовог мокрог асфалта, позната лица под влажним сунцобранима кафане »Парк«, Сарајево у пет по подне...

Све те куће које су израњале из измаглице. та лица која видим у пролазу, ти зидови о које се очешала моја срећна и лепа досада из педесетих година, све ће ми то једнога

Ту је и старо добро позориште са својим смешним, помпезним стубовима, а иза њега обасјана лица младих ишчезлих жена у тамним хаљинама, заборављене премијере и мој друг Сеад — професионални статиста у гомили

Њихова тамна тела и ознојене кичме стизале су нам готово до лица. Мирисало је на мушкарце и на смрт, али Андреа је посматрала цео призор без икаквог узбуђења, баш као да листа

Бел Ами је знао: сад или никад — и његове усне јурнуше ка тој ружичастој влажној површини лица па, наравно, погодише њен нос, а после ухо, јер је девојка мазно измицала главу, плашећи се очигледно виртуозне

Тако неприметно пролетеше часови латинског, физике и географије, а да није приметио чак ни лица професора, исто тако безбојна као што су и зидови учионице.

Видим и неког пса — разлајао се, а вукове не видим око тора! Старица, која је све време мирно лежала на леђима лица окренутог стропу, одбијала је дуге димове. Најзад рече сасвим тихим гласом: — Је ли ишта добила?

Матавуљ, Симо - УСКОК

Са осталима се поздрави. — Познаде ме, кнеже Драго?! — пита Приморац, сјетним изразом и лица и гласа. — Не заборављају се ласно таки, кнеже Марко — поврну Његуш, такође сјетно.

који се спуштају међу обронцима Ловћена, звиждаху млазови студена вјетра и крупне хладне капи орошаваху им ознојена лица. Људи мучаху. Гдјекоја би од жена под бременом хукнула.

Толика лица, спремна на смијех, изразише велико чуђење. Настадоше узвици: „Гледај га, молим те! не би ли рекао да је стотину пута

Јанко никада до тада не виде љепшег и умнијег дјетета! Бјеше бјелолик, великих црнијех очију, лица достојна да буде углед каквом добром сликару за лик Јована Претече (као дијете) — какве сликаху стари талијански

Оба духовника бјеху под камилавкама. Архимандрит, наочит старац, добродушна лица, једини пушаше из дугачка чибука. Онај други, отац Јосиф, млад човјек, јак, кратке, црне брадице, лица необично

Онај други, отац Јосиф, млад човјек, јак, кратке, црне брадице, лица необично широка, изгледаше приглуп. Старац бјеше родом од њекуд од Мораче, а млади бјеше Црмничанин.

Јоште га, ни сâм не знађаше по чему, замисли као осредњег раста, пуна, широка лица, великих очију са личном добродушности.

Сви се Јанку обрадоваше, али се у себи чуђаху видећи га блиједа, утонулих и зажаренијех очију. Зид с лица и наличја бјеше већ готов, а ластавице мало што недовршене.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

53 УГЛЕД 4. 55 УГЛЕД 5. 58 ЖЕНИДБА И УДАДБА ПОЗОРИШНИ ОДЛОМЦИ У ТРИ ОДЈЕЛЕНИЈА ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: У првом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ЊЕН ОТАЦ МАТИ КУМАЧА У другом

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Е-ех, само је одраслима дано оно што је најлепше на свијету. (Наши гоне јазавце) Сећање на драга лица и чежња за неповратним пламен је који загрева Ћопићеву лирску причу.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Ј. С. П ЛИЦА: ЖУТИЛОВ, бивши некада нотарош НАНЧИКА, његова супруга МИЛЧИКА, ЕДЕН — њина деца ШАНДОР ЛЕПРШИЋ, млади

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

а ђаци играли те »трагикомедије«, комаде који су били мешавина између моралне и алегоријске драме, где су апстрактна лица оличавала разне мане и врлине, и где се чудновато мешала хришћанска религија и античка митологија.

Он често само суво и опширно излаже историјске догађаје. Спев је обилан: много лица, много догађаја. У ствари, то је у стихове стављен велики историјски материјал.

песник«, Песника, једном речју; и свим својим бићем и свом својом поезијом одударао је од бирократа и црквених лица који су тада једнолико, свечано и укрућено певали у српској поезији.

] То нису више црквена лица или бирократи као у ранијем добу, као Лукијан Мушицки, Његош, Никанор Грујић, Јован Хаџић, Ђорђе Малетић, Јован

Милићевић, Вук - Беспуће

И сви, у један мах, са уздахом олакшавања, бацише карте, бришући марамама знојна лица па посиједаше око прозора. Напољу, једно натуштено јунско поподне, са сунцем које се изгубило иза густих облака, али

изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје улазе у кавану стално вријеме, гдје сједају на своја мјеста, читају исте новине, и

И он с чуђењем посматраше мноштво ђачких лица, с картама, таковима у рукама, заваљених и без мисли; чиновника што доносе са собом задах канцеларије и дебелих

Он је сазнао у једном трену да не може више да живи међу њима; узрујавала су га та непромјенљива лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у

“ и гледаше његова набрекла црвена лица, забрекао подваљак, црвене бркове, све под једним простим сламнатим шеширом; преко куље му један дебео златан ланац са

И пусти њезину руку. Она само што мало отклони дланове с очију, задржавајући свој положај с рукама испред лица, и погледа га тужно и паметно у очи. — Како сам несрећна, Боже мој, како сам несрећна!

Ви волите ову у вашој кући. И хтједе да му скине руку са себе. Једна мрачна сјенка прелети преко лица Гаври Ђаковићу; нешто затитра у његовој души, жеља и молба да не скрнави једно ново осјећање у своме зачетку; јављала

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Најчудноватији беше израз Пијаног лица. На уснама му се круни и топи госпоја-Кајина пуслица, на челу неки умор, а у очима потпуна резигнација.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ (1843, 21. нов.) НОЋ ПА НОЋ Леп је зоре осмејак, Леп је дана огрејак, Вечери је лепа шарна, Ал'

“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе?

(1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица. Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене

(1844, 14. окт.) НЕКА СУНЦА Јарко сунце седа, Травка њега гледа Оборена лица А пуна сузица. Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два

остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице, танане, Свака од њи лака кâно лане, Лица бела па мало румена, Сукња борна дивно придевена, Сунце сјаје са небеса златно, Моме шећу па ми беле платно, Сунце

И мучнија мука га спопаде, Позна Мирка, слугу Рајковога, Ма какав је за милог му бога: Вас у крви, а сетнога лица, Једва свога што с' држи коњица, Шинуле га гује наопако, Гојко скочи: „Окле, брате, тако?

ће бити, Али опет не бој ми се, Фато, Опет неће у буњиште злато, Док је ножа и срдашца тога Неће Мехмед љубит лица твога.“ Ово рече, па слушати преста, И озго је са чардака неста.

њежни, Он њежан јесте као што си ти: На врелу ди се диже предел брежни, Ди први пут смо видели се ми, Из твога лица зрака рујни, снеж(н)и, Ди први пут ја сладе неба пи, Ди први пут ја ока т' види бај, — Ту изникô је, мила моја,

27. Ја дева види витке, танке стасе, Умилни, снежни видио сам лица И лепе пливати по зраку власе, Румену дику јоште усничица, Очију виде неизмерне красе, Кâ што је красна росна

Ја виђе драгу као за живота Што је она умиљата била: Коса врана сада се милота Као и пре по зрацима вила, Снежна лица и сад је белота Као и пре на ме смехе лила, Смехе лила, на мене гледала, У срце ми блаженство сипала. 54.

Кад штогод шушне, а он ти се преда, Све нешто слуша, све некуд погледа. Не могу њему да сагледам лица, Јер и њег' зави дуга кабаница.

Из лица њему видети се море Да нешто оће, што сад бит не море, И срце њему ражали се јако, Јер мисли веће да је време јако,

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Чујеш ли, душо? — Чујем — шапућем ја замишљајући некакво огромно чудовиште без лица како плови низ долину у тамном огртачу од облака и туге. — Ех, грехоте!

Млад милиционар, скоро дјечак, реферише обасјана лица: — Ено га, сад га купа у кориту за веш. И прича ли, прича. — А шта прича? — пита командир.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

БАШТА. 107 ИВ СЛИКА ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 117 ХАСАНАГИНИЦА ЛИЦА ХАСАНАГА ХАСАНАГИНИЦА МАЈКА ХАСАНАГИНА БЕГ ПИНТОРОВИЋ, брат Хасанагинице МАЈКА ПИНТОРОВИЋА ЕФЕНДИЈА ЈУСУФ, Хасанагин

Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака. Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака.

Свако у свом буџаку, свукли смо одела, изули ципеле, дунули у свећу, легли, изашли у врт, и одмарамо се од својих лица, у мраку... (Затамњење) ИВ СЛИКА ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ МУСА: Кад једном почнеш да завидиш, готово је.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ средње, нежно, мало и вито. Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом.

оне фине, нежне маље испод косе, око врата и при крају образа; и оно колутасто, једва приметно руменило при дну јој лица — онда се тек осети сва милина, љупкост и драж, што се показиваше при сваком њеном покрету.

Попа, човек висок, кошчат, широка лица и уста, обуко нову, за сад начињену мантију, па се само шета, смешка, надгледа и дочекује госте.

Преко његова космата лица просуло се смешење те изгледа да сваки живац и влас трепти. Око широких, развучених уста лепрша се поносан осмех, а

Набраја њихова велика имања, градове у којима су били и трговали, лица с којима су стајали у при јатељству, као: паше, кајмакаме, владике и људе за народну ствар, који су у оно страшно

Она клецну, погледа га преклињући престрашено и хтеде пасти, али његов оштар поглед и суров израз лица повратише јој снагу. И, једва идући, пољуби све оне људе у руку.

С тупим и учмалим изразом лица, раздрљеним и косматим грудима, погледом бесвесним и тужним, чињаше он на човека утисак снажан и некако одвратно тужан.

после, кад почнемо зрна да скупљамо, да ћу навлаш гурати моју руку у њену, а тада ће прсти да нам се преплећу и главе, лица, косе додирују.

Зато тада ни из собе не излазим. Не да се бојим ње, њене грдње, него тешко би ми падао тада онај њен плачљиви прекор лица, кад би ме где једва нашла, узела за руке не прекоревши ме, већ довела кући, чак и заклањајући ме, да ме не би ко

— И принесе му своје благо, зајапурено лице тако близу. Он не може свој широк поглед да одвоји од њена лица. Гледа је, гледа, а поче брада да му игра.

И сваки час је очекивао нешто, био на опрези, а у погледу његову и целом изразу лица осећало се: да он зна да их је прекинуо, да је упао, да није за њихово друштво и да треба да иде; и ићи ће — али опет

Он беше опет оборио главу, заћутао и једнако се забављао оним неугодним, болесничким, пред смрт, чишћењем косе, лица. А и ја заћутах. И мене као да беше обузео онај страх, зебња, трепет од чега су сви по кући стрепили.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

— Кога такне Твоја рука, око Твоје ког просука, биће вредан тога струка, тога лица, тога гука, тих милина и тих мука, биће вредан, како не би, — благо Теби! Благо Теби! Шта ћу више?

оживети и смрт, размакнут међу непромењиву, васељену што цепа надвоје, да мо'ш одерат смелом десницом са божја лица недигнути вео, на наличе окренути нам га, да и то смртна сила која сме ни онда не, ни тад, ни тако не!

И боље да броји низ бројаница, нег срдите боре с игумнова лица, с висока чела игуманова да чита, болан, нечитка слова, нечитка слова с чела висока, с корице тврде књиге живота; ал'

Само навеки испред твог лица, навеки прогнан да је издајица! На њега само, роба довека, на њега само, само на њега, небеског гњева све громове

за име бога да л' сам чула право?! Дрктала је була од пете до главе, чујући поздрав игумна Варнаве, са бледа лица кад јој паде вео, и Варнава као да задркта цео.

Оштрим длетом бола свога у блед камен реже лица, свако лице иста лепа Валадила од Мисира. Тако воли Минадире, тако му је љубав силна, те љубави нема више од Индуса

Млад је женик мрко гледа, нема збора, лица бледа, а невеста моли, куне, из очију бол исцеда. Из очију болом проси немилосна милос' нева, за немилос' једну

Скамен'ло се царско веће, свећеником крви нема, прикован је женик млади, бледа лица, збора нема. А невеста нема гласа да јој вриском одолева, сакрила се за ступ златни Астароте, мајке света.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са мном на чардак.

Кад цар чује, он повиче: — Дајте га. Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: — Добро дошао, шураче! — Боље тебе нашао, зете. — Гдје си? — Ево ме. Па му прича од краја до конца.

Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу.

Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. — Добро дошао, шураче! — вели соколовски цар. — Боље тебе нашао, зете!

Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: — За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

233 ПОЗОРИЈЕ 7. 234 ЏАНДРЉИВ МУЖ ИЛИ КОЈА ЈЕ ДОБРА ЖЕНА ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ТРИ ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: МАКСИМ, марвени трговац СОФИЈА, његова жена ЛЕПОСАВА, кћи му од прве супруге ЈЕВРЕМ, пензионирати официр — Максимов

Ено се и даске оглођале од тешка трвења. СОФИЈА: Не можемо седити у свињцу. МАКСИМ: Знам, знам; само с лица нека је чисто, а иначе, како је бог дао.

ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: ДОКТОР ФИЛОСОФИЈЕ ИСАЈЛО његови служитељи МАНОЈЛО ПУТНИК ШАЉИВАЦ Мјесто дјејства у Београду. ДЈЕЈСТВО ПРВО

ПРЕВАРА ЗА ПРЕВАРУ ВЕСЕЛА ИГРА У ЈЕДНОМ ДЈЕЈСТВИЈУ ЛИЦА: ДАМЈАН КУЗМАН ПОЗОРИЈЕ 1. (ВЕЛИКА ЈЕДНА БАШТА.) КУЗМАН (сам држи једну кесу у руци): Новац је као жена.

Али су ово новци туђи. — Туђе присвојити, значи с њим симпатизирати. — Шта је симпатија? Наклоност коју два лица к једној истој ствари осећају.

БЕОГРАД НЕКАД И САД ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ У ДВА ДЈЕЈСТВА ЛИЦА: НЕША, трговац у Београду ЉУБА, његова кћи СТАНИЈА, Нешина мати ВЕЛИМИР, његов син МИЛАН, чиновник ПИЈАДА ВУЧКО,

(Сви се смеју, завјеса пада.) ПОМИРЕНИЈЕ ДРАМАТИЗИРАНА ПОВЕСТ У ЈЕДНОМ ДЈЕЈСТВИЈУ ЛИЦА: АДВОКАТ АНИЦА ФЕМА ПОЗОРИЈЕ ПРВО АДВОКАТ (сам) АДВОКАТ (с великим трбувом, седећи код астала дигао обадве ноге на

1830. ВОЛШЕБНИ МАГАРАЦ КОМЕДИЈА У ЈЕДНОМ АКТУ ЛИЦА: СЕЉАК МАРКО МИЛОШ ђаци ЈАКОВ ПОЗОРИЈЕ 1. (У ЈЕДНОМ КРАЈУ ПОЗОРИЈА СЕЉАК, ТРИ ЂАКА СТУПЕ ПЕВАЈУЋИ.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: Граф ТРИФИЋ СУЛТАНА, његова жена ПЕРСИДА, собна служавка СТЕВАН, служитељ СРЕТА, чизмар ПЕЛА, његова жена ДЈЕЈСТВО

СУЛТАНА: Ти не знаш тко сам ја теби? да ниједну реч не чујем! Ја знам што радим. Ти си једнаког лица и мога стаса. докле год ја не дођем, ти остајеш овде место мене. Поватаће Султана свима крајеве!

и ПЕРСИДА ПЕЛА (сама, у Султаниним аљинама обучена, на глави има шешир, испод којег види се цвет, који јој полак лица заклонио. Мало затим ПЕРСИДА). ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(19. В 1989) 3 ЛАМПА А ти си опшив мојих несаница, Пена што руби вртлог од празнине; Безлична, знам ти сваку црту лица У мрежи остакљене паучине У напрслом огледалу; тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је

(12. ВИИ 1989) МЛАДА ЖЕНА СА ВИОЛОМ Дідн'т И данце wітх yоу онце ін Брабант? Тwо Гентлемен фром Верона Једно од лица у оркестру, наглом Вољом тренутка изоштрено јасно У фокусу; то лице што се сагло Лако над звучно тело

лепоти На зиду неке цркве, ил музеја, у сали кватрочента; или мање Патетично: у тишми града, где је у мноштву лица нагло обасјање — О драгоцено мало чудо света Коме се жиле чудотворне суше: Та жена која памтивеком шета у разнобојним

оклоп главобоље, темељ Коже покретне испод јагодица, Припремљен сасуд за две шаке земље, Бушан под танким мишићима лица; Серијски облик испод образине, Гладак под трошним лицем што се бора; Метафора у сржи метафора, Закон истоветног

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

проразе кроз забрањена светла, потрчавају кроз ваш живот, док вам ваш рођени муж спава испод растворених новина преко лица, а ви не знате шта бисте учинили са овим суботњим, тако дуго очекиваним изласком који се претвара у ништа, у прах и

— Овде, наиме, има и дама ... . замјауках с анђеоским изразом лица. — Опрости... — рече он — Има Бога! Толико сам пута нападао по новинама министарску децу, делио лекције о моралу и

Ја мислим да би најбоље било произвести их за амбасадоре или нешто слично, само да склоне с лица те своје изразе гадљивости пред послом којим се баве. Уопште, у ово ј земљи има тако мало људи који воле свој занат!

Погледај им, Чарли, само та зверски концентрисана лица, погледај како им искачу вратне жиле од псовања и како одмах замахују песницом, ако се случајно куцну с којим другим

— Шта је, авантуристо? — шмрца маман. — Људи живе нормално, као и сав остали свет! Стравично исцереног лица, матори, дубећи на глави, не престаје да везе, онако одоздо према горе: — А увече, увече татица попије целу целцату

Затим оригинални репортер глувари по породилишту и, као, ставља бео повез преко лица ради веће напетости. Онда закмечи једна беба: она је баш као дофурала на свет у дванаест сати, а очигледно се види да

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Клопара точак климавог устројства. За мукла горја замичу колица земаљског тока. Смрачују се лица, колоне слика губе чулна својства; по Горњем пољу бледе уникати а зрак са чичка Празну собу злати.

Отвори булку, ливадо у расту, над „прса кругла“, лица „черте фине“ да проспем иње с мождане мутнине. Ти облик мој си - далек садржај ми, вретено ласте, које у ме спреде,

) - Негде нас одвеј, пахуљо шумна, врати нам лица. Голи, и празни, крећемо кротко, основе друге Божија потко! Седмо певање Издише пејзаж.

ЗА БУКЕТ ЛЕПИХ БИБЛИОТЕКАРКИ І Октóбар пали брегове Баната, а ветар, срушен с напуклог хотела, у трубе гужва лица са плаката. Библиотека: словни пород - дела. Под слабим светлом душе дижу поклоп. Мирише кафа - дељен топли оброк.

То није дозив виком ни паролом да придев сазри, глаголи да роде већ пљусак то је додоле што купа кроз сушна лица клисура и чука. Растројство звучно пуни се озоном. о чиста коби, изван голе лажи спиралу твоју милују пејзажи!

Над софром земље уздигло се подне, а доле стоје убоји му с лица; с брегóва слази Сретење Госпóдње, те твар је свака дрхтај Богопримца.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ПРВО 3 ДЈЕЈСТВО ВТОРО 30 ЛАЖА И ПАРАЛАЖА (ВЕСЕЛО ПОЗОРИЈЕ) ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: МАРКО ВУЈИЋ, богати трговац ЈЕЛИЦА, његова кћи БАТИЋ АЛЕКСА МИТА МАРИЈА ДЈЕЈСТВО ПРВО 1. (Улица.

Ја с моје стране умствујем да би дражест вашега лица све проче љепоте помрачила. ЈЕЛИЦА: Ви ме застиђујете. АЛЕКСА: Мислите ли ви да је ово само празнословни комплимент?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Вучица иде чупавог лица, нечијим трагом опрезно њушка. Прошла је мала Црвенкапица. Старино ловче, гдје ти је пушка?

И данас Мачак унутра живи. Видимо уз њ све нова лица: ловци на гласу, синови млади, четири снахе, старица Цица, шеснаесторо унучади.

Чују се врапци, јавља се дан, а Ћосу хвата дубоки сан. Заспао Ћоса брашњава лица, ал гледај чуда, не лези враже: хиљаде звијери, милион птица у сну му дошле да брашно траже.

Са пуним лонцем и масним брком чекаћу на те, пожури трком. Нежно те грли медена лица и поздрав шаље твоја Лисица.“ Јеж се весели: „На гозбу, вели, ту шале нема, хајд да се спрема.

“ Четир друга, среће лоше, у планини омркоше, Мамузар је, тужна лица, био напријед извидница, попео се на јелику, па повика: „Кукурику!

Ко га не позна одмах би рекȏ „Ова је крава веома ружна!“ Он ујки каже весела лица: „Ја сам ти коњска подморница!“ Пред саму зиму замумла медо, поспано чешућ дебели врат: „Спавати ваља до

“ Мајмунски кавез, то ти је хајка: ковитлац тела, репови, лица, туча и дрека, ратова триста, немирне очи, вртоглавица!

Све је досад била шала, сад ваздушни чека пут, ваља ићи авионом, па је деда забринут. Шапуће, гунђа смркнута лица: „Никад ме није носила птица!“ Пење се деда до првог спрата, до адвоката.

Збогом, мала, из Босанске Крупе! ДРУГАР ВЈЕРНИ Фркћу коњи, збогом село драго, крећем на пут растужена лица, а с брежуљка, са пашњака знаног, гледа за мном другар чобаница.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Довиђења, изићи ћу на врх и после сићи. Пењем се уз стрме улице. Не виде се лица жена и девојака које су у капијама. — Добро вече. Како везиље? — Изврсно. Радиле смо цео дан.

Прозори околних кућа су сасвим мрачни, али мора да се оданде љубопитљиво слуша, мора да су лица узбуђенних девојака или жена, изнутра, уз саме прозоре.

Ја тада видим сва окупљена лица. Они гледају унапред оштрим погледима и као да су на некој ноћној миси. Велики женски крик полете на нас тешко и

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Не хоре се песме тамо Са лаганих тамбурица, Суморне су песме њине И суморна њина лица, Ал' им језик слатко звони. Којим зборе милиони. Они штују обичаје.

Док једаред, црни јаде; Од тиранске пушке паде. А заступник вечног Бога Кад последњи зачу крик, Са светлошћу лица свога Обасја му бледи лик — И онда се с њиме врати, Где га брижна чека мати.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

На ту помисао долази одговор који каже: па ви и јесте неко други, погледајте своја лица у мраку, то уопште нисте више ви, ви себе не можете познати.

за твоју милост да се излива преко овог потиљка преко тих рамена недостојан сам хране земље и свог лица не треба да се слуша мој напев ни зарицања којима се паштим ускрати ми своју милост сакри ме од сажаљења Откривање

даворја пита он из воза још је прошле ноћи изнад каменолома видео девојке с огрлицом чешњака нагињу се хаљина им преко лица оне беље од месеца што их држи да не падну низ литицу у лобању што бежи из доба и Србијом скита певајући лобања једног

*** И први пут се видело да жене мру једна за другом као старе муње гасила се лица лепа на постељи на ливади на тавану и у цвећу на почетку шуме нису се више ни копала гробља она оставља кућу децу

и Рима и северних лађа сад ће се моје дете попети на небо да суди сопствене ватре ћеш добити натраг у крљушти лица кад подигнеш своја крила испод којих су убице 1000 година ће чедни бити на власти најтежа и најсуровија влада

светла језо јасно да не беше ниједног зла које нас испунило није а више нико не очекује наша дела сад нам озари лица праштај и дај мало своје свирке! 1972-3. ТО СЛОВО 1.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ЧИН 3 ДРУГИ ЧИН 28 ТРЕЋИ ЧИН 62 ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА (КОМЕДИЈА У ТРИ ЧИНА) ЛИЦА Агатон Арсић, срески начелник у пензији Танасије Димитријевић, трговац Прока Пурић, општински чиновник Трифун Спасић,

Седе раштркано свако засебно и једно другом окренуло леђа. – Прока, очајна лица, нервозно шета са забаченим рукама на леђима; Гина везала главу преко чела и укће; Симка наслонила главу на обе руке;

загрлио колена и глупо гледа у таван; Трифун узјахао столицу и наслонио чело на наслон од столице; Танасије, очајна лица, пише и брише нешто на парчету хартије.) ПРОКА (после извесне паузе): Мој брате, мој брате, ко се овоме надао?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Околни се засмејаше. — Па то ти, бре, осуди човека на смрт — добаци дебељко, машући око лица шареном марамом, да би се расхладио. — А зар ја нисам?... Зар ниси и ти? — Немој да га вређаш... — Ала се „штрецну“!

Тамо даље су подизали шаторе, а резервисти се на отвореној пољани пресвлачили... Сва лица уозбиљена, сви журе, само ја стојим на средини круга, неодлучан на коју ли ћу страну.

Гледајући онај правилно „упаркирани“ челик, она строга лица, слушајући одсечне команде, имао сам утисак као да тонем у неку дубину, безнадежно, неповратно.

И зато им је израз лица био ведрији. Гледали су наредника смело у очи. — Капларе — обрати се наредник — послужиоце води код топова, а возаре

Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе. Иако су испред мене биле високе степенице, ипак ме је тешило што

Гледајући она послушна лица, у мени су се стварала сасвим супротна осећања... Ја сам се прсио и чинило ми се да сам виши од свих, па чак и од

Било је ту разних лица, са разноликом нарави, чудним појмовима, многим обичајима, из разних места. Многи су имали и прошлост своју, нимало

Са лица је избијао зној, и блатњави млазеви су цурили низ образе, наједали кожу, а у очима су људи осећали свраб. Било је најза

Са артиљеријом је маршовала и пешадија, некад напоредо, а неки пут смо је сустизали. Запамтио сам тако много лица из појединих пукова. Пао ми је у очи један црвени и дебели пешадијски официр. Био је резервиста.

Вочићи миле, шкрипе кола, и чује се детињи плач. Тек када се разданило уочили смо колико су испијена лица у људи. Пешаци упорно клацкају са нама, онако у групи, али по јединицама. Иако су преморени, поглед је њихов одлучан.

У близини Коцељева сретосмо дугачку по ворку воловских кола, на којима су лежали рањеници... Бледа лица, потамнелих очију, гледали су они болно некуд далеко, и, заузети својим мукама, нису нас ни опажали.

Хтедох запитати да ли је оно тамо наша или њихова батерија. Али, видећи равнодушна лица, нисам се усуђивао, да ми се не би смејали. Најзад, савлађујући себе, запитах као узгред: — Шта ли гађа она батерија?

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Он, сиромах, и онако беше збуњен, чим опази радознала женска лица која га посматраху, а сад већ заборави и на своју главу...

Срећом наиђе на њега неко момче, које растера псе и приђе му с оним обичним изразом лица, с којим дочекујемо сваког непознатог намерника. — Шко... школа где је?

Чим се гост појави на вратницама, они испред школе поиздизаше главе, и што им се овај више примицаше, њихова лица постајаху све зачуђенија. »Какво ли је ово чудо ?

»Какво ли је ово чудо ?« као да се питаху њихова лица, али они ћутаху док им се путник не приближи. Њему заклецаше ноге, стаде да баца погледе у страну и, ни сам не зна

Љубица Петровићева. — Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа. Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?...

и сама опажати, а то је и Гојко напоменуо, да јој деца почињу бивати све више утегнута и повучена, нестаје са њихових лица оне обичне дечје живости и она почињу личити на војнике у фронту.

Са лица му бије она позната надувена тупост, која је својствена многим нешколованим представницима власти. Он се приближаваше

— Готово мени се највише свиди савет нашег Стојана, проговори Гојко, осмехнув се малко, али му са лица не силажаше она љута горчина и бол, што тече из самог срца. — Он јој вели да ради свој посао, да се не плаши ничега.

Он обори очи, а преко лица прелете му облачак љутње, ну он то вешто сакри, па врло пријатељским гласом настави: — Баш ми је много тешко било што

Трже је из тих мисли звецкање сабље. Писар јој приђе, весела лица. Она се обрадова његову доласку, не знајући ни сама зашто: да ли због ове самоће и непрекиднога ћутања, Или је ту

изиђоше и она, оставши сама у соби, замисли се, а врата се отворише лагано, у школу уђе средовечан човек, обријана лица, с великим, усуканим црним брковима.

Дуваше оштар, влажан ветар, и она подиже обе руке, па махну њима преко лица, као да се умива овом влажном измаглицом, стресе се од хладноће, која је одједном обузе, па журним кораком пређе

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

154. Девојка је крај горе стајала, Сва се гора од лица сијала, Девојка је лицу говорила: “Давор’ лице! давор’ бриго моја!

191. Што ћу јунак, устрели ме стрела, Душо Јецо, из твог белог лица? Очи твоје то су стреле моје, Твоје руке то су моје муке.

дувак (пули дувак) невестински вео извезен златним или сребрним концем пуце - дугме Раженити - оженити (већи број лица), иженити разборита - саборита (сукња) - наборана сукња на фалте раздријети = раздрети - раздерати, поцепати,

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СЛИКА НАСТАВАК СЕДМЕ 143 ИX СЛИКА ИЗНОШЕЊЕ ЛЕШЕВА 144 Х СЛИКА ОДЛАЗАК ГЛУМАЦА 150 ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ ЛИЦА Окупатори: МАЈЦЕН, фолксдојчер, официр Сицхерхеитс полизеи — СИПО, „координатор” у Предстојништву полиције Сарадници

” (Седне) „...Путујуће позориште Шòпаловић... у трупи нема Јевреја ни Цигана... ни лица која су у браку са Јеврејима... дозвољава се... драма Разбојници од Фридриха Шилера...

По члану три, телесном казном кажњаваће се и скитнице, беспосличари, коцкари, пијанице и лица која проносе лажне вести. То што си глумац не значи да ниси пијаница и скитница.

ЈЕЛИСАВЕТА: Ансамбл од четири глумца не може да игра комад са петнаест или двадесет лица! ВАСИЛИЈЕ: Довијамо се како умемо! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш се лепо довијамо, нема шта! Од двадесет лица ти пола штрихујеш!

ВАСИЛИЈЕ: Довијамо се како умемо! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш се лепо довијамо, нема шта! Од двадесет лица ти пола штрихујеш! А од оних што остану, поделиш нам по две или три улоге на сваког!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Стег дичан буна и убица. О роде ти си изабраник њин. Клекнеш ли животу понизна лица нисам више твој син. ЗДРАВИЦА Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху.

очима сузним пуним бајка и гласом пуним успаванка, смешићеш се без престанка, и клечаћеш предамном: Али са мога лица падаће на тебе мржњом тамном радост зулума, згаришта и шума, и горди, безбрижни смех убица.

ПОРТРЕ Душа ти је раскидана, чиста, болна, бледа као лица руских нихилисткиња. Поглед ти је горак и свет, ко у мадона, у капелама где кандило једва тиња.

РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА Растали смо се и сишли из града. Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва. Моја је обилазила острва.

Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена. Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица, ради њих ми је, мајко, драго да си потиштена. Моје вруће усне не жуде више жива девојачка пребела тела.

И груди своје, у грожђу, криком, раскидао, наг, на дну неба, опивши се завичајем. И, тако, без лица, на лику ми је сенка јарца, трешње, тица. И, тако, без станка, тетурам се видиком, без престанка.

Па то зар да буде мени гроб? Где је болан Светозар миловао лица, под образинама руским? Зато се, као Михајло, туђине лиших?

„Држ’ се, секо, за кајиш, ево тоциљајка!“ Једну чашу поскочицама пре смрти. Нек се у мом вину згрче болна лица, страшне главе лудих мученика, и заори коло Банаћана, што ће погурени, пуни смеха, изићи пред Милоша.

У мом сећању, нервозно, почеше тако да се мешају бледа лица жена, од којих сам се и ја растајао, или која сам видео по возовима и бродовима. То ме је гушило, те изиђох у ходник.

Неки војници, прелазили су, за то време, са крова на кров вагона. А сва та бледа лица, и сва моја жалост нестаде у жуборењу тог потока у мраку. Воз није могао даље.

се у те безмерне, јутарње магле, да испружим руку и помилујем далеки Урал, мора индијска, куд је отишла румен и са мог лица. Да помилујем острва, љубави, заљубљене, бледе прилике.

Како је смешан сад тај грдни град који нам је одузимао руменило са лица. Прадеда, деда, отац, и ја, сви смо ту изгубили веру.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Кроз маглу се виде црвена, пијана лица, закрвављене очи: сељаци пију и свађају се. Са црне греде озго виси чађава лампа и чкиљи жутим, нечистим пламеном као

Настаде тишина, немо чуђење и тих, бојажљив шапат; нестаде гневне ватре с узбуђених лица, јер са мирисом који се разливаше из чаше грднога крина као медена струја а коју људи лакомо сркаху дишући дубоко —

Ал зачас само... и мрак се густи На земљу спусти. И пред страхотом Божјег виђења Што румен лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ косу — Груди бијући И крвав поглед небу шиљући Сруши се,

СИРОЧЕ драмска слика ЛИЦА Сироче Радник Господин Госпођа у црнини Позорница: Једна улица у неком великом граду. Зима. Снег веје и дува ветар.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако се он трудио да буде што љубазнији. — Па како вам се допада овде код нас, господине?

дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене Страдије; а кад ноћ

у стране земље, то министри решише да покупе за ту цељ све депозите државних каса, где је депонован новац приватних лица, да на тај начин помогну отаџбини која цвили у невољи.

Слушаоци, бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесна погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи.

Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај, средњих година, мрка лица, које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле, и некако замишљено лупка дебелим штапом по

бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала

Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће: — Браћо! — поче он.

Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се, место разговора, чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него луди.

тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф спремио за сликање. Ту туве сваку реч учитељеву, и опет на исти начин измиле из школе.

— Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода: — Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу? — Нисам.

Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица и беле косе и браде као снег. Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте.

Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица и беле косе и браде као снег. Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

»И свега ће тога нестати: и мојих вечерњих снова, и моје слободе, и мојих навика, — и ја морам постати роб другога лица, које ће, за тренутак уживања што ми пружи, имати право да ми одузме све, чиме сам се до сад осећао задовољан...

Црква пустила, свет се жури кући; свакоме ведро и весело лице: зна да га очекује топла соба, раздрагана лица веселих малишана, који једнако штрпкају око печенице, насмејано и ведро лице његове домаћице, пун, препун сто

После пет минута кмет се врати на средину и нареди нам да пођемо. Кретосмо се. Свако срце јаче закуца, лица бледе, а доња усница, осећаш лепо, грчевито игра... Зађосмо у шуму.

Некакво зелено, необично бледило прели се преко Љубишина лица, заигра му усна, па онда га обли руменило, и он тупо, несвесно климну главом.

Како је страшно то што он чита, најбоље вам сведоче лица свију слушалаца. Сваки је расколачио очи и отворио уста тако, да су она готова сваког тренутка дати звук: а—а—а!...

Због тога ми тих дана прависмо веома жалостива лица, а јесмо га, вала, искрено и жалили. Истина, мало нам је незгодан био у почетку: све хоће да мења, да поправља, да

Народ, већ као што је ред, прави погодне за тај случај изразе лица: неко је рад да прикаже своје искрено учешће у капетановој љутњи, неко изражава сету или болећивост, други се мрште и

Наже се над новине светла и весела лица и, наједаред, као да неки невидљив дух дође те га премаза, промени се и постаде као мртвац.

Капетан још онако страховито преноси погледе с једног лица на друго, а учитељ положи новине по столу тако, да и ми могасмо видети све оно што ће он читати, па поче својим танким

Отворише се врата ла многим колима И одсвуда се помаљаху уплашена лица. Директор нешто Викну, а затим скомандова: — Први ред напред! Одједном се крену цео први ред и пође к нама.

сретнеш, било мушко или женско, све ти изазива неку живу симпатију према себи, и ти мораш заволети ова добра и блага лица.

Иђаше погнуте главе и невесела лица. Наједаред сину му у глави: то је оно! Почиње се... Зато ли он не може да се моли Богу... Видиш предсказивало му се!

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПРВИ 3 ЧИН ДРУГИ 38 ЧИН ТРЕЋИ 74 НАРОДНИ ПОСЛАНИК КОМЕДИЈА У ТРИ ЧИНА ЛИЦА Јеврем Прокић Павка, његова жена Даница, њихова кћи Спира, Јевремов пашеног Спириница Ивковић, адвокат Госпа Марина,

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

А небо, плаво ко лан, Потврди да је све био сан. Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања црвених, Пита се: „Пеци ми,Боже, Где се кује завера мучка? Кажи, ко је завереник!

Сав од оштрих запажања и финих нити, Извештај се са лица места кити: „То што сам видела насред пијаце У варошици званој Уб, или Блаце, Учинило је да ми се преврне дроб!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Један проналазак његовог оца за спасавање лица из буром потопљених бродова и за вађење потопљених предмета из морских дубина, навео је сина на идеју о начину за

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ П. П. Његош ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ Садржај ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ 2 ЛИЦА 5 СКУПШТИНА УОЧИ ТРОЈИЧИНА ДНЕ НА ЛОВЋЕНУ 7 СКУПШТИНА О МАЛОМЕ ГОСПОЂИНУ ДНЕ НА ЦЕТИЊУ, ПОД ВИДОМ ДА МИРЕ НЕКЕ

Бјежи, грдна клетво, с рода — завјет Срби испунише! У Бечу на Ново љето 1847. года СОЧИНИТЕЉ ЛИЦА ВЛАДИКА ДАНИЛО ИГУМАН СТЕФАН ЈАНКО ЂУРАШКОВИЋ, сердар РАДОЊА ВУКОТА„ ИВАН ПЕТРОВИЋ КНЕЗ РАДЕ, брат владике

МЕДОВИЋ, кадија СКЕНДЕР-АГА МУСТАЈ-КАДИЈА АРСЛАН-АГА МУХАДИНОВИЋ ФЕРАТ, зачирски кавазбаша РИЏАЛ ОСМАН ЈЕДНА БАБА Лица која песник није унео у списак: Вук Марковић, један Цуца, један војник, други војник, сват Црногорац, сват Турчин,

Куку њојзи ако не вјерова! КНЕЗ БАЈКО Сад ми паде на ум она прича кад онога из јаме вадише: пô му лица црно, пô бијело. ОБРАД Улеће ми једна муха у нос, штета ће ме нечесова наћи.

пани му перчин низ рамена, двије пушке метни за појасом, а припаши мача о појасу, а у руке узми џефердара, — красна лица, висок као копље! Кад помислим и ја какав бјеше, распале се уз мене пламови!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

једнако окићене и што топлије, утуткани је, намештене; да по кући, по дворишту шуште меке женске халине; да се виђају лица бела, нежна, очувана и негована. Око куће једнако се докупљивали суседни плацеви и амбареви.

И у бријању и шишању косе издвајали су се. Каогод што су сви имали исти израз лица вечито узак, сув, тако су исто сви били и са једнако кратким, поткресиваним брковима, који им никада нису прелазили

А на његову ту вечиту одвојеност, усамљеност од свих па и од саме ње, своје жене, никада она чак ни изразом лица, покретом, а камо ли речју, да штогод показа.

Чакшире мало уске, без гајтанâ, јер су оне лакше а скупље стају због тежег шивења. Сува, дугуљаста, мало кошчата лица али свагда стегнута израза очију и уста и са мало високим челом и једном по њему набраном, попречном бором, испод косе.

да га се сећа само по тим његовим ноћним доласцима, у мало већ олињалом оделу, потамнела, као сува, а у ствари зборана лица, али још једнако свежег, обријаног влажних уста, још водњикавих очију а увек са бројаницама, у лакованим ципелама и

али нежним прстима и са још нежнијим, више длана облим и пуним чланком руке, који је показивао сву белину њене коже. Лица не толико свежа колико бела, нешто мало дуга, омекшала, кошчата али са чистим и високим челом, црним, крупним, мало

прсију, која би, кад их друга нека има таква, сувише пуна и једра, покривала бошчом, пребацивајући је на себе до испод лица. Она то никад није радила.

Ено млада, пуна и чиста лица, Ната газда-Миленкових. Она се увек, сваке недеље, са оцем и маћехом враћа из цркве. Отац иде иза њих, насмејана, пуна

Она се увек, сваке недеље, са оцем и маћехом враћа из цркве. Отац иде иза њих, насмејана, пуна лица, и већ не у чакширама — а то због те друге, младе жене, да би и он изгледао млађи — већ у панталонама и капуту, више

Све су једнака одела носиле, већином лака, танка и у отвореним бојама, да, свакако, тиме што више привуку пажњу. Лица и очију нежних, кадифених, да нико не би помислио да су то кћери њихове, особито по оцу им, који је био буцмаст и

би помислио да су то кћери њихове, особито по оцу им, који је био буцмаст и једнако тамна, дебела, препланула, сељачка лица.

око очију и уста, али се оне и не познају, већ се неосетно губе у свежини облог јој и као млеко тако белог и нежног лица. И кад је овако лепа у свакидашњем оделу, каква ли је кад је обучена!

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ... У пролазу јуче кроз сјајну дворану Крај мене, с човеком — ја га не знам ко је — Ледена лица, к’о пôд онај што је, Ти ми лагано, као узгред, шану: (Глас ти се једва од галаме чуо) „Мој љубавник.

куку! како јадне, Пропале сада, изван моје власти. Оне ми прете, осветнички моле, Наказна лица, и пружају руке Трагичним гестом, остављене, гадне; И понор нуде, и очајно вáпе; У понор света сурвати ме воле, У

ИВ Она, без сумње, лежи овде смерно У уском гробу, иструлела лица; Она и не зна да долазим верно Драгани својој, уз певање тица, Свежином ноћи, под лепотом звезда, Кад инстинкт

дошло Имаће опет ненадмашне чари; Осетићемо мирис љубичица Старих, и љубав, и наду пролећа, Па ма и млада а увела лица, — Ми, по милости божјој, деца овога столећа.

Доносе их редом с далеких равница Оборене мачем, у борби и лому. Носила се нижу. Препланула лица, Наши пали борци враћају се дому. Црна маса света око њих се тиска, У сумрак, кроз светлост светиљака белу.

Главна лица: један п е с н и к, једна ж е н а. — Ах, каква срећа! И ви сте на балу. — Случајно, Госпо... Не збијате шалу?

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

млада удовица Милуна Пејова, који погибе на дебеломе Бријегу у Конавлима, бијаше осредњег раста женица, једра, плава лица некако преширока, али ипак доста пријатна и доброћудна изгледа.

“ Тако је наш ђакон умио расположити људе, да весела лица приступе Господару. И без тога, (као што је познато) Црногорцима је, мимо остале људе, мила шала.

То нешто немило, што њега тишташе, приону у божији часак и осталима. Сва се лица помрачише. Ђакон видје е ће олуја праснути, стога удари опет у шалу: „Фала Богу, фала јединоме!

дебео, обриванијех бркова; за њим поп латински, носећи под пазухом гомилу књига; за овијем момче неко, сухоњаво, жута лица штапљући се крстом од дрвета, а најпотоња ступаше нека госпођа, и она гојазна, шарено одјевена.

“ Сад им се погледи сукобише, зеница у зеницу. Задуго не тренуше ни један ни други. Црте лица им скрутише се; израз повјерења у себе, пријегора, прегаоштва, указа им се готово у једнакој мјери.

На те ријечи, у томе часу свечаноме, прионуше им душе једна уз другу. Лица им се раскрутише, очи сјевнуше, весели осмијак заигра им око младичастијех усана.

“ запита га, дрхћућим гласом. Он се напрегну да јој одговори, али га снага издаде и очи му се склонише. Румен му с лица ишчезну, али му на њему оста као нека ведра повлака, отприлике као мртвацу који се задовољан са свијетом растао.

Домаћица, снаха јој и кћи, гледаху на сердара, који мрачна лица, пушећи, гледаше преда се. Медик се диже, те се стаде протезати. „Ха, како ти шклопћу кошчурине!

Једанак обоје оборише очи, а лица им поруменише. А што! зашто? — Зашто баш у томе часу, не могоше поднијети поглед једно другога, а то им се није дотле

Адолф му поче говорити њемачки. Дуго му је он говорио, а за колико му је говорио, Јанко не откри лица. „Ама шта ћеш, Јанко, немој тужити, ни залуду се гристи. Фала Богу! свему је лијека осим смрти“, рече сердар.

Груди набрекну надојене здравином, лица набује и руменилом се покрију. Животне силе хоће одушка. Нежењену и неудату, а чисту не покварену, привиђа се као кроз

младијех тако заљуби, не треба им говора да се разумију, да измењују што им је на души; најмањи покрет, поглед, израз лица — све је то јасно њима. Тако је трајало до пред Видовдан. Сердар се чудио што се Јанко боље не опоравља у планини.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Заклетве се изричу у разним приликама свакидашњег живота: а) од лица које само себе заклиње и б) лицу које се заклиње, и то непосредно и посредно.

У њима се најчешће збива шала или се ко излаже подсмеху. Нарочито рђаво пролазе Турци и Цигани, жене и бабе, свештена лица и поједине животиње. У више прилика њихов је јунак и Краљевић Марко (— Пошто би се потурчио, Марко?

Од тога нису била изузета ни свештена лица, на чијим се рукописним требницима са побожним молитвама налазе крај летописних записа о савременим догађајима и чудне

У црквеној редакцији постоје исто тако „басме“ врачалачког карактера, — што је несумњив доказ да су и црквена лица, поред свештеничког позива, преузимала на себе и улогу стародревних жреца и врачева.

а таком су јој и рукави више лаката били свезани; на глави је имала бијело покривало и вијенац од цвијећа, а преко лица, на ком је била образина, црвеном пантљиком наоколо опшивен комад суре чохе, који је подизала кад је играла, а кад би

— Кажи ми га, молим те, пропадох! — Да говориш што ја говорим. — Добро, ’оћу! — Кажи: „Милана (име лица) боли зуб!“ — „Милана боли зуб“ — Кажи: „И Милана није ништа брига што га боли зуб!

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Ал то страшно створење скиде са лица медвеђу кожу, и збаци медвеђину са себе, и сину сва соба од њего- | вих златних хаљина.

“ Кад цар чује, он повиче: „Дајте га.“ Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: „Добро дошао, шураче.“ „Боље тебе нашао, зете!“ „Гдје си?“ „Ево ме.“ Па му прича од краја до конца.

“ Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо а сестра средња срете га у авлији, руке шире, па се у лица љубе; води брата на кулу.

“ Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. „Добро дошао, шураче“ вели соколовски цар. „Боље тебе нашао, зете!

“ Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо, ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире, па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: „За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А кад чуше сви, долазећи дивљаху се просветљењу лица његовог, говорећи: „О, блажени Симеоне, који си се удостојио такво виђење видети на крају, Владику Светога благодат

Песма пета Ирмос Зашто ме одгурну од лица твојега, светлости назаходива? Покрила ме је тама туђине, јадног, него обрати ме, ка светлости заповести твојих путе

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СЛИКА 3 ИИ СЛИКА 37 ИИИ СЛИКА 56 ИВ СЛИКА 71 В СЛИКА 99 ВИ СЛИКА 119 ВИИ СЛИКА 138 ЧУДО У „ШАРГАНУ” ЛИЦА ИКОНИЈА, власница приватне кафане „Шарган”, негде на београдској периферији; удовица, држећа, у свему

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић ЈОВЧА Садржај И 4 ИИ 21 ИИИ 28 ИВ 36 В 44 ЈОВЧА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА) ЛИЦА: ЈОВЧА, (у 1 3. слици око 50 година, у 4. око 60, у 5.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Зато, молим, нека ми се не прими за осужденије народа, чина и лица, осужденије зли[х] обичаја и злоупотребљенија. Мени су људи свакога народа и чина млого добра учинили, а зла нимало

Приклад други[х] народа даје ми дрзновеније. Наћи ће се довољно остроумни[х] и правосудни[х] лица између браће моје који ће познати чији сам ја интерес и ползу пишући желио и искао.

знаш како је твоја у две-у три речи молитва богу слатка и благопријатна, кад ти поштено и праведно живиш и с[а] знојем лица твога [х]раниш, чада твоја!

Кад год ми читамо историје неки[х] велики[х] и блажени[х] лица, који нам се чисто чине да ни за што друго нису на ови свет послати били, родили се и поживили, разве на велико добро,

сам се на лето историје неки[х] знаменити[х] људи издати, за представити нацији нашеј у примеру славни[х] и велики[х] лица ону исту науку коју сам у „Наравоученијам“ изјашњавао.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Бакоњи се учини да, колико је нагло крочио преко прага, да је у Букара сасвим друкчији израз лица неголи обично. Али то му се само треном привиђе, јер на његово питање шта се осамио, онај поче својим вјечитим: „Је ли

Који је то погинуја? А јадни гвардијан лежаше наузнак, модра лица. Сви изгубише свијест, сви говораху у један мах, мотајући се око њега. Балеган једнако звоњаше, вичући њешто.

Бакоња га срчано загрли. Бјеше то красан дјечко, здрав као јабука, милокрвна лица, кога због његових опуначких образа крстише одмах именом „Бутре“. Вечера је прошла истијем начином као и ручак.

Прије догађаја са Пјевалицом Бакоња бјеше свега два-три пута, Бујасовом бријачицом, ошурио „маовину“ с лица; али откад му букну честа длака, стриц му поклони бритву, а откад му Јелка рече да јој се прсти јеже кад га помилује,

Изађе Крсте, брат Вртирепов, кога је Бакоња познавао, човјек малога раста, широкијех плећа, широка лица и спљоштена носа. — Идак је ништа дуовник. Валимо те, боже, оће ли се разидити до колико?

По опису намах познаде фра-Бону. Бијаше човјек стричевијех година, стасит, прав, бијеле коже и питома лица. Остали како који, већином стари. Од ђака упаде му у очи један здепаст, необично широка лица, са великом брњицом у уху.

Остали како који, већином стари. Од ђака упаде му у очи један здепаст, необично широка лица, са великом брњицом у уху. Бакоња изађе пошљедњи, па запита друга дебељка које је фра-Боне.

Бијеше осредња, једра, лијепо сразмјерена, лијепа, „чиста“ лица, живијех црнијех очију. Најљепша јој бијаху уста, месната, али ипак мала, њешто напрћена.

Бујас се пољуби с њим кисела лица. Балеган је плакао и расторокао се у бескрајност. Бутре је једнако око њега скакутао и љубио му руке.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Каква ли му је та којом се жени? Господска! Презир јој пређе преко лица, рујна од светлости жара. И он, сада, дошао да подели имање... Њему ће ионако све да остане.

Касније, излазећи из собице, са лица обриса зрна пшенице. у топлој постељи и миришљавој влази Симкиних недара и бутина, целе ноћи грчила се једна нада и

Волео је он ту снагу, независно од лица, облика и речи, волео је потпуно, као што се воли добра њива, поштовао је као што се родан калем поштује, и молио јој

Стресе се: соба је и сада пуна густе и сулуде звоњаве. Дланови јој побегоше с лица. Десна рука застаде у Ђорђевој коси. Сув бусен дивљег јечма. Његово дисање гребе јој надланицу.

Капетан се усиљено насмеја, али му од Аћимовог погледа смех одједном слете с лица и он више замишљено него строго рече: — Знаш ли шта оглашује звоно?

Људи су се смејали као да се даске ломе и цепају, чинило се Аћиму, а, у ствари, само се неколицина, кријући лица, уњкаво насмејала. „Сад смо се ородили.“ „Ти и ја?“ „Кад се крв помеша, оџак се не претура...“ „Мртвима. Ти или ја!

Надничари долазе и ћутке вуку умор у велику кухињу, а Симки се с лица не брише осмех, помало суров. Откако јој га је јутрос дан урезао на нешто омршавелом дугуљастом лицу с косим, густим

поред загризака проје и све очи падају по њој која стоји више њихових глава, висока и усправна, слеђена дугуљаста лица, одједном постиђена и смехом и Тишином после њега.

Докле ће те сукње њему да стежу душник? „Иди, не шушкај ми више! Видиш ли да сам болестан?“ није издржао, лица притиснута у јастук. „Да ти донесем врућ чај?“, радосно је рекла, а он се најежио: „Не треба! Иди!

„Видиш ли ово?“ промуцао је гледајући у жуту гомилицу. Њој се избриса осмех с лица, у чуђењу јој се згрчише уста, па. се уплашено, клонуло, прислони уза зид и помеша очи с дукатима.

— Ђорђе устаде, грана му обори шубару, он ломи гранчице, кида лишће што му се сплело око лица и не може да коракне од запрепашћења што се Тола усудио да приђе вратима њене собе. — Срам да те буде! — и опсова.

Зелено млеко ливаде још јаче замириса кад крупна и ретка киша прсну по трави. Никола дланом покупи капи с лица, помириса небо, плећкама и крстима промиле зимска студ коју сунце још није попило, а не подиже се.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А како и би? Из лица прекривеног блатом и крастама гледале су у људе крупне, златасте очи, али дете је узалуд пружало руке да га неко узме.

Готово преконоћ нестаде мрља и краста с њеног лица и оно заблиста као месечева шкољка на дну мора. Девојчица је расла, из часа у час постајала све лепша, али јој преко

— Гле, колики су ти рогови, ах, хах! — А колика је твоја репина? — одсече исмејани љутито, па тресну пријатеља преко лица. Овај га зграби за рогове. Пљас, трас! Поче туча. Окупи се гомила радозналаца. — Ударај! Шта чекаш?

Када се пажљивије загледа, виде нечије светле, радосне очи и шарену мараму око округлог лица. То не може бити Татага! Девојчица завири још једном. Иза окна јој неко пријатељски климну главом.

Гласови су им звонили као сребрна звонцад, а у соби је врило као у школи. Оно што девојчицу посебно изненади била су лица луткица и лутана, сва различита. На једном од њих опази црте своје сестре.

Годинама она у дрвету урезује наше руке и ноге, и, пошто воли све вас у улици, даје нам ваша лица. Погледај ону малу крај пећи! На кога личи?

Тражио си ме... Па, тражи ме и даље... — пређе му старица праменом косе преко лица, а дечак, сав ужаснут, осети како се смањује и као капљица росе тоне у траву. Ко би рекао да су траве тако високе?

помисли дечак-капљица, кад патуљчица рече да би га волела видети, али да јој је вид тако ослабио да више не распознаје лица.

Видим! Хвала ти, ма ко да си! — она подиже дечака-капљицу до свог лица и пољуби га. У истом часу мали чистач осети како се враћа у свој прави лик, а на раменима расту му крила.

Од њених речи талас се згрчи и потамне од туге, а стена се наглас насмеја. Тај смех трже га као ударац преко лица. — Па и покорићу те! — узвикну пркосно и свом снагом налете на стену први, трећи, па сто трећи пут...

из Земље Бисерних Чапљи, али тешко је рећи било шта поуздано: принц се никада није осмехнуо, а овом осмех не силази са лица. МАЛИ ВОЗ Све дечакове играчке смејале су се малом возу. Каквога ли шашавка, мајко рођена!

Као огромни џиновски лептири залепршала су на ветру њихова једра, а малим острвљанима смрачила се лица. Шта све они не би дали да слободни као птице полете по таласима, помислили су, уздахнувши.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Имао је тридесет година а Цариград је био замаман. Али, и дан, и ноћ, и лица, и кораци, и гласови, све је дисало као опасност. (Онда још није знао да се највеће опасности не одају.

Као „немачкари“, у његово време, али ово је други свет. Кад xоће да их схвати, гледа им у лица и све му бива јасно јер су им изрази готово исти као и у оних које је добро познавао.

На слици Ђуре Јакшића Бакљада пролази кроз Стамбол-капију прво што се опажа, кроз дим бакљи, то су победничка лица Срба који наступају између Турака притајених под сводовима Стамбол-капије, али се и те како опажају и ти сводови, од

“ пробио је тескобу таме. Био је прави час, змајеви су, за трен, били на бедемима, турски војници, лица смрешкана од чуђења, јурили су са бакљама, Васин лик је севао на њиховим светлостима, оковане двери велике капије цy

Узун Мирко улази у собу, малу и сиву, у соби само четвртаст сто, око стола само људи и њихова лица, млада и сива. Не препознаје он њих, не препознају они њега, а и како би?

Било је добро што се отвара баш ту, незнан, између тих лица која су му, сва, била страна, као и те радње, и те сукње на женама, и тај њихов ход.

Умножио је своја лица: раније, под Србима, био се клонио сваког истицања и марио је само за своју трговину; сада је, под Турцима, примио да

се бринуло, упућиване су молбе за њихово ослобођење, често су помињани братство, слобода и једнакост, од тих помињања лица достојанственика у аустријској полицији нису постајала нимало мекша, слободарски духови у Француској и у Италији

У месецима који су следили јављао се све чешће као што је и непознатих Милошевих лица бивало све више. На лица се навикавала зато што су била непријатна; на поглед, није.

У месецима који су следили јављао се све чешће као што је и непознатих Милошевих лица бивало све више. На лица се навикавала зато што су била непријатна; на поглед, није.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ђ. Јакшић XИИИ КАД СЕ СЕТИМ Кад се сетим, мила душо, Руменила лица твога, Тад не пијем друга вина, Него само црвенога.

А из сваког вири лице Лица дивна, лица сјајна, Милостива, жалостива, Поносита, сетна, бајна; Па се смеше бајна лица Из оквира мутна дима, Дркће,

А из сваког вири лице Лица дивна, лица сјајна, Милостива, жалостива, Поносита, сетна, бајна; Па се смеше бајна лица Из оквира мутна дима, Дркће, стрепи стар

А из сваког вири лице Лица дивна, лица сјајна, Милостива, жалостива, Поносита, сетна, бајна; Па се смеше бајна лица Из оквира мутна дима, Дркће, стрепи стар Лем-Едим, Мутно му је пред очима.

А за морским платном Уморно сунце залази полако. И ја ком не зна имена ни лица Све њене мисли испуњавам таде. Верност јој збори са бледих усница, Слика к'о самрт, к'о љубав без наде... Ах!

Јер како је света и чедна бескрајно Туга што се никад није речју рекла, Што је само тихо у сузу потекла, У бледилу лица јављала се тајно; Како ли је срећна душа која знаде Бити свијет за се, к'о звезда небеска, Бачена у свемир што

О мили часи, како сте далеко! Ви драга лица, ишчезла сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

и мокри, Кад капаше вода са дрвља и цв'јета, И кад мртви данак тешка магла покри: Спровод један стиже, хрпа мрачних лица, И у пусто гробље утјераше кљусе... Тад дјевојче неко, измеђ' црних штица, Донесоше људи.

Са покиданих жица, Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица, И она сузе рони. Анђео то је Туге.

Ово су часи великијех дјела Широм ораних, замагљених њива Виде се јаки родитељи села. Зној им са лица удара и лива; Полако крачу к'о да сваки ступа Ковчегу светом, гдје угодник снива. Полако крачу.

Ал' за час само - и мрак се густи На земљу спусти. И пред страхотом Божјег виђења, Што румен лица с бледилом мења, Јуда се прахом по глави посу; Чупајућ' косу, Груди бијући...

А озго неко гуди Шта раде ови људи? Поноћ је давно прошла, зора руди, Сањива и бледа лица уокруг још се крећу; Свак стисн'о женску на груди, Па заједно прелећу С краја на крај, а ногом шарају слова Све нова и

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

мракама из њинога ланца и тавнице, пуштио га да лети свободно по опширној држави вјечности и по царству свијетлога лица.

Простор цјео у стара времена бјеше св'јетлим засут шаровима, лица таме нигђе било није. Шар свакоји једне величине, са нашијем сваки једнак небом у свјетлости и у опширности.

каза, на њихова божествена мртво, воцари се ухилење мртво, погибе им живост божествена на движења и на њина лица. Вид фамиље числа великога, кад се лиши свијетле надежде и с гроба се ухиљена враћа, представљаху полци Адамови.

Пренесретња војска мраке цара мрзак ли је облик получила по праведној над њоме разрази: црна лица, роге и репове, многима се расклопила уста, а многима за врат обрнула, јошт изрода свакога гадности.

Попа, Васко - КОРА

ЗАБОРАВУ Из далеке таме Исплазила се равница Незадржива равница Разливени догађаји Расуте увеле речи Изравнана лица Овде онде Понека рука од дима Уздаси без весала Мисли без крила Бескућни погледи Овде онде Понеки цвет од

сан одсутности Са наивних црепова Чека Чека да се спусти На склопљене очне капке земље На угашена лица кућа На смирене руке дрвећа Чека неприметно Да на обудовљени намештај под собом Пажљиво навуче Навлаку

у шољи Рђа што се хвата На рубовима нашега смеха Змија склупчана у дну огледала Да ли ћу моћи да те склоним Из твога лица у моје Ево га трећа је сенка У нашој измишљеној шетњи Неочекивани понор Између наших речи Копита што тутње Под

дланови обасјавају Наше две замишљене грудве земље Кад сунце касни 21 Руке твоје пламсају На огњишту усред мога лица Руке твоје отварају ми дан Руке твоје цветају У удаљеној пустињи у мени Где још нико није закорачио Руке твоје

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

То разгњеви номофилакса још више, капљице зноја поцурише са његова лица, он поче да дахће као преморен пас и показиваше жељу да искочи из властите коже.

Кад приступи кипу богињином, виде, у зрацима залазећег сунца, црте њеног лица, измењене, разнежене. Она га не гледаше сада опоро, већ са пуно саучешћа, а њене усне као да му говораху: „Аристотеле!

Он беше неугледан растом, али не духом, што му се могло јасно очитати са његовог високог чела, изразито интелигентног лица и сјајних очију. Он пође средњим пролазом, остављеним између редова седишта, до места одређеног за предавача.

На самом улазу, поред зида, стоји тас за прилоге манастиру. Вадим из џепа један златник и бацам га равнодушна лица, но дарежљивим покретом руке, у тас. Вратару се озари лице. „Шта жели ваше благородије?

Није се тужио више на болове, но дође у расположење, ружичастије од његова лица. И његов гост показа се јунак на мегдану.

Вараш се! У стању сам да из твог лица очитам твоју старост, па да ти докажем да говориш будалаштине“. Загледа се оштро у лице Месечево.

Већ сама његова спољашност је допадљива: висок и окретан, уска лица, фина носа, плаве косе која му падаше на плећа, шиљасте браде, танких бркова.

“ Масело се насмеши и додаде комичним изразом лица: „А господин Сеген ме пипао за било и бројао његове откуцаје. А једанпут се прибојао, а милостива госпођа завриштала

Његово уско, дугуљасто лице, лепо измоделисано, јасно отскаче од сељачког лица Монжовог: и цела његова спољашност, његова одећа, држање и кретање одлика је отмена господина.

„А ја Вам, не мање, благодарим на искреном саучешћу које сам очитала са Вашег лица и из Ваших добрих очију“. Она ми пружи руку, коју пољубих. Онда се дигох да пођем, но она ме задржа.

“ „Како се осећа нови краљ науке на своме престолу?“ „Врло добро, иако мрзовољна лица. Он сматра тај положај као нешто што се разуме само по себи“. „У томе има право“.

Глас му задрхта при тим речима, он поцрвене, а црте лица јасно испољише његов бес. „Да, мој драги“, викну он, „моји противници су оспоравали тачност моје науке и тиме ме

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

и на степеницама указа, са пуно ружа на левој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе, дугачком мекинтошу, лица озарена срећом и у оној милој узбуђености која чини да човеку и притив воље очи заводне.

Он је седео према мени, препланула лица, огрнут блузом, са простом војничком шајкачом на глави и Карађорђевом звездом на грудима, без палетушка и осталих

Стани! Ти, Микобере, декламацију једну, али громку. Један тип предратног практиканта, мршав као чибук, истегнута лица, у црном излизаном капуту са кратким рукавима, са густим црним маљама по рукама, превртао је очима и кревељио се.

Само је сад Никола ћутао, али и пио јуначки. Чудио сам се како су ми малочас ова иста лица могла бити одвратна. Напротив, она су била врло симпатична. И Николу сам сад гледао другим очима.

коњички, млад, црномањаст трговац Из паланке, започео Капамаџијину школу у Бечу па га рат помео, раздрагана лица показује фотографију своје жене Цвијовићу, учитељу из свога краја, а овде до његовог кревета.

Она два лица сјурила су се наједанпут па га шчепала са речима „у име закона“, онда се он одважно успротивио и једно од њих снажно

И сва та радознала лица и оне искежене главе жандарма са нечовечијим очима и друге начичкане маске на дућанским прозорима, окнима трамваја и

срцем на њега, осећао као на самим прсима њеним, одакле сам гледао у оно самртно бледило њеног неисказано племенитог лица.

Онда, усред страшне вике и вриска, бес витла достиже врхунац. У грозној напетости, усред вртоглавице, она лица све неприроднија, све необичнија, све чуднија, све страшнија.

Мртва уморна спава моја мајка. У соби смо мој син и ја. Цврчи попац. Тишина. Радосна, блажена лица син мој гледа слике и сриче слова свога буквара. Ја га прекидам, зовем и узимам на крило. „Што не спаваш?

одмах затим друга, у истој оној соби паланке одвратна слика господина Леђенског, како с брадом на грудима, укочена лица, спава док му се конци од слузи развлаче и откидају са ивице влажних усана, загуши је до ужаса.

Збуњен, ја сам непрестано лутао погледом преко оних лица у колима, али се редовно и све чешће заустављао на њеним очима које су ми говориле тако јасно да бих полудео од

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

по непознатим видовима живота и свијета као што утанчани прсти слијепца прелазе преко непознатих и непојмљивих лица.

зрачицу сунца, одразио је с мале површине стакалца негдје напоље, на мрку плоху самостанског зида, на збрчкана лица двију домаћица што на повратку с тржнице разговарају на улици, на њушкицу младе мачке која се труди да шапицом отресе

глад среће својим лепршањем, одбљескује им са свог варавог огледалца један одбљесак вјечности на њихова стара и уморна лица.

Могао сам да дуго и ненаситно гледам у њих. Поглед ми је остајао увијек усредоточен на саме те очи, док се слика лица указивала расплинута и замућена, а појединости физиономије замагљено далеке, као удаљене тачке пејзажа.

Мијењао се израз лица како год хтио, разведравао се или смрачавао, усклађивале се његове црте у осмијех — свеједно, саме очи остајале су

X Слутња ме није преварила: освануо је ведар дан. Јутрос је рано упао к мени у собу млади доктор, свјежа, насмијана лица. За њим, у отвору врата, два болничара у бијелим капама. — Дошли смо да изнесемо овај други кревет.

Баш му хвала. Јер доиста не могу више да гледам лица спавајућих. Колико ли сам се само напатио за оних пет-шест дана што сам имао собног друга!

утјешим, да ја њему нешто олакшам, трпио сам можда не мање него он сам; и то, често, више због њега него због себе. Лица спавајућих не лажу: тек на њима видимо праву биједу њихових сопственика.

Лица спавајућих не лажу: тек на њима видимо праву биједу њихових сопственика. На јави, наша су лица затегнута било каквим свјесним хтијењем или несвјесним стремљењем, оживљена било каквим циљем, намјером, настојањем,

окрутности туђег ока и туђе радозналости, обезоружано као богаљ који је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица сапере њихов заштитни израз — како ли тек тада биједна изгледа људска машина!

На такав призор увијек ми се навраћа помисао да би лица спавајућих, из пијетета, требало самилосно застријети марамом, као лица умрлих.

призор увијек ми се навраћа помисао да би лица спавајућих, из пијетета, требало самилосно застријети марамом, као лица умрлих. Страшно је бдјети уз бок некога који спава. То је одувијек рађало у мени неки панични провалијски несразмјер.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Ха, ђидо, зар с леђа! — подвикну младић исколачених очију и бледа лица, па јурну на Сретена, који стајаше блед и непомичан као кип. Али се хитро пружише многе руке и дочепаше Ђурицу.

Ну имађаше он још других карактерних особина. Доњи му део лица са вилицом беше знатно истурен напред, те испољаваше преку и страсну природу, али је он, једним благим погледом својих

После, кад својим оштрим и проницљивим умом оцени свет и околности око себе; кад проучи сва лица, која рукују судбином народа; кад оцени праву разлику између строгих и сувих законских одредаба и живе душе човекове,

Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка. То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.

најпре беше оборио главу и гледаше некуд у страну, али кад писар помену опасну крађу, њему задрхташе уснице, а преко лица му пређе, као сенка од облака, нека лака, неосетна дрхтавица, неки нарочити израз великога душевнога немира. »Ухватише.

Кад хтеде да се појави иза ћошка, он претходно направи значајан израз лица, као кад човек нађе нешто, што је дуго тражио.

Баба Мара затвори се у кућу и стаде кукати из свега гласа, а Ђурица, погнуте главе, модра, скоро поцрнела лица, иђаше пред пандурима везан, носећи на леђима своје бешчашће.

Прва су двојица по целом лицу нагарављена и увезана широким, гаравим пешкирима, те им се види само горњи део лица. Они леже мирно, погледајући само навише уз пут, од куда је имао доћи осуђени путник.

— Свршисмо, али Мита плати главом. — Их, болан брате! — одговори Вујо, али му нестрпељива радозналост не силажаше с лица. — А други ? — Радован и Коста добише по једну рану, а Ђорђе остаде мртав поред Мите. — Наопако, шта учинисте! ...

косо на лишће пред њим, а он, у оном хладовитом оквиру, изгледаше јој као ванземаљска појава, као она светла јуначка лица из наших песама, која нам буде топла осећања за себе.

Сад се још више прибијаху једно уз друго, али им са лица не силажаше она суморна брига, онај опрезни, нервозни страх од изненадна напада, коме се, и ако вероваху у околину,

Ђурица познаде попа. — Поп! — рече он, и сенка некога детињега стида прелете му преко лица, али он брзо одагна осећање, које му не беше пријатно, па рече Пантовцу: — Ако ја застанем са њим, ти иди напред, па

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад царевић дође у авлију, и онде га срете ђевојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори: — Хајде, брате, са мном на чардак.

Кад цар чује, он повиче: — Дајте га. Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе: — Добро дошао, шураче! — Боље тебе нашао, зете! — Гдје си? — Ево ме. Па му прича од краја до конца.

Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо, а сестра средња срете га у авлији, руке шире па се у лица љубе; води брата на кулу.

Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе. — Добро дошао, шураче! — вели соколовски цар. — Боље тебе нашао, зете!

Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо, ал̓ ево ти његове сестре најмлађе, руке шире па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове. Брат је пита: — За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Све ми се чини да пре него вео На мисли, снове и идеје сиђе, У свести она јавиће се тада. Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми приђе, И име које не рекох никада.

Уиђосмо у дворану журно. С наших лица још се небо сија. Нисмо знали за живот и звона. Дочека нас смех костура бурно, Ветар греха, мирис земље: и ја Дигох

Ја не знам где су моје ноћи суре. Ја не знам више да л' се сећам сада Једног момента и израза лица Једног момента да л' се сећам, мада Још гледам себе везаних вилица. Ја не знам више да л' се сећам сада.

КУМАНОВА — ИСТИНИТИ ДОГАЂАЈ — У једноме крају старог Београда, После тол'ких дана опет гледам њега: Насмејана, ведра, лица увек млада, Које му сад краси из рата белега.

1904. ПОГРЕБ Полагано спровод иде... Киша сипи, прска блато; Лица влажна, сетна, бона; Тихо, тешко звоне звона. Са погледом, к'о сањивим Моја драга бледа, нема, Иде тако...

Удараће звоно. И ја ћу затим иструнути цео. Нестаће тада свег што моје беше: Покрета, лица, и косе, и крви; Узеће руке, уста што се смеше Земља и влага и гомила црви.

ведро, Киша, сунце, радост, Прошлост, љубав, младост, Страст, навике, жуди, Борба, слава, људи, Око сузно, чисто, Лица нова, знана — Увек сваког дана, Увек једно, исто.

Племе црних слугу и скупих ћирица — Дрхти пред протестом што век овај носи, Свет савести глуве искривио лица Пред питањем кобним:“ Шта ћеш овде? Ко си?” “Шта ћеш овде, ко си, узданицо смрада, Гомило бакшиша и колевко блата!

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

” Људи су имали обичај да причају смешне приче о мени. Имао сам две старе тетке избораних лица, једна од њих је имала два зуба, која су стрчала као слоновске кљове, које је она забадала у моје образе кад год би ме

Пошто сам простудирао пажљиво њихова лица, одговорио сам замишљено показујући на једну од њих: “ Ова није тако ружна као она друга.

Неупућен слушалац могао би се заклети да се у соби налази више лица. Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су биле

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Када су разговарали личили су на дрвене кипове; руке су им биле непокретне, а израз лица им се није могао видети због покривених очију.

То вече сам провео у писању писма мајци. Тоје била моја жеља коју је мора бити ”вила” прочитала са мога лица. Касније, у просторијује ушао један од радника, Швајцарац, да би ми рекао да је време спавању и да ме обавести да ће

Био је мало старији од мене. Љубазност и знање зрачили су из сваке црте његовог лепог лица. Знао је много о Србији, чак и о Србима у Аустро-Угарској.

Та деформација прстију, који су личили на соколове канџе, оштре црте лица, крив нос, буљаве очи, његов несигуран ход због равних табана, па и његове велике животне недаће које су му сломиле

Али гледајући га како стоји пред општинском палатом глатког и поштеног лица са којегје избијао неки сјај, схватио сам да “Сан” није био у праву.

Његова густа, снежно бела коса и дуга брада, његова сјајна интелигенција која је зрачила са сваког дела његовог дивног лица, подсећала је на Мојсија онако како га је представио Микеланђело. Дворана Академије била је испуњена отменим људима.

Један од њих рече да бих могао бити Србин само да ми није оног одела, мога понашања и препланулог лица. А лице ми је преплануло за време пута преко Атлантика и у току оне једне недеље лутања по Швајцарској.

Већина је носила шешире са великим ободима обореним надоле, што је била ознака радикализма. Лица су им била бледа, што је указивало да су многе часове проводили у кафанама Беча и Будимпеште, играјући шах и карте или

Један од њих рече да бих могао бити Србин само да ми није оног одела, мога понашања и препланулог лица. А лице ми је преплануло за време пута преко Атлантика и у току оне једне недеље лутања по Швајцарској.

Већина је носила шешире са великим ободима обореним надоле, што је била ознака радикализма. Лица су им била бледа, што је указивало да су многе часове проводили у кафанама Беча и Будимпеште, играјући шах и карте или

Као сушта супротност, све унаоколо било је тамно, осим озарених, веселих лица која су седела око ватре и зурила у узавреле котлове и таве на којима се пекла риба.

Личио је на северњачког Аполона: висок и прав, руменило младости зрачило је са његовог лепог лица, а чело су му красили праменови косе чисте златне боје. Чинило вам се као да гледате младог сер Валтера Скота.

Ћипико, Иво - Приповетке

Али, види се, изражај им је лица забринут и тужан, и немирни су, а имали би уживати у својој младости, док је око њих све ведро и упокојено.

—Хоће, — потврђују синови с очитим увјерењем. Наново ћуте. Млади судац се замислио. Гледа она тугаљива, здрава лица; у души му одзвања старачки, дрхтави глас; осјећа на себи живе младићке погледе, жељне ничега другога већ радње и

Лазо никако да схвати што им је те су невесели сада кад су дочекали што су одавна жељели, па с његова лица весеља нестаје, а у душу се усељује лака сјета.

Па гледа у свијет по улици ништа не можеда је утјеши; слуша кихот туђега језика, гледа необична лица, и засве што је у вреви свијета осјећа се сама, од свакога запуштена...

крцат снажне омладине, креће у свијет, гледа за њим и с лаком сјетом сјећа се пута у Америку и Лазина веселога лица — и од срца сажаљева снажну дјецу која остављају родни крај.

Тај осмијех с његова мркога лица сине у њеним очима, и очи им се сукобише и споразумјеше, изражавајући чежњу и срећу, и осјетише се обгрљени као и оно

Али га чељад у себи лијепо осјети, а кад лађа уђе у тјеснац између Пропада и Медвједа, свјежи лахор дотаче им се лица и собом донесе што их освијести од страхиве ноћи.

Махом по дубрави, око врела и по заклоницама, застрше столове; насмејана, раздрагана лица уозбиљише се и весеља привидно сместа нестаде; богољубиви и понизни изражај, намештен, показа се чак и на пијанцима,

Осле се мали Иво очито бунио. Вештачки беше добио намрштен израз лица. Није хтео да слуша, запажао је оно што се око њега догађало.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

При томе је нећемо толико посматрати с лица колико с наличја, такорећи – с обрнуте стране. Они, наиме, доста дуго – и у деветнаестом и у двадесетом веку – упорно

Његово наличје чини нам се значајнијим од његовога лица. Повратак у пренатално стање несумњиво ваља довести у везу с повратком у древну – фолклорну и митолошку – словенску

Ове две тежње ретко ко повезује, а оне су у Петровићевој поезији два лица исте појаве, карактеристичне за модерно европско песништво.

наћи толико драматичан а тако сублиман свети брак, који се одмах и именује: Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега

вековне фонемске низове и конструише нове, у „Домаћем задатку“ демонстративно рубрицира песму на глаголска времена, лица и оба броја, а свуда ставља само један облик – волим (што нам је, као поступак, и из француске авангарде познато); у

Кад се леђа споје, лица су нужно у супротне стране окренута. Ето због тога читалац две половине Матићевог стиха за тренутак види као супротно

структура Попине песме и све шире структурне целине у које улази усмеравају ка оваквоме двосмерном превођењу с лица на наличје; тако нам, у ствари, и постаје разговетно и лице и наличје.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ТРЕЋИ 58 ЧИН ЧЕТВРТИ 92 ГОСПОЂА МИНИСТАРКА (ШАЛА У ЧЕТИРИ ЧИНА) ЛИЦА Сима Поповић Риста Тодоровић кожарски трговац Живка, његова жена Дара, кћи Рака, синчић Пера Каленић Чеда

(Гласно.) Да ли је то могуће да је већ потписано? ПЕРА: Идем да их сачекам кад излазе; прочитаћу им са лица указ. Али вас молим да кажете господину да сам ја први који сам дошао да му јавим да је отишао у Двор. А ја ћу...

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

6 А уз њега иде и израз лица, суза на Марикином лицу чим је препознала пријатеља свог мужа. Има Станковић једну кратку приповетку, Нушку, која је

Томча завио цигарету, Миле ненадано искрсне преда њ нудећи му да запали и приносећи из кухиње донесени жар до самога лица. И док Томча пали цигарету, дечак прати трептаво смењивање осветљених и осенчених места на немирноме лицу.

Тако се у примеру који разматрамо види да Станковић не дира у реченични склоп, јер се разлика своди на промену лица у заменицама.

То није измена у поретку, него окретање с лица на наличје: не премештају се делови, него се поредак преокреће. И заиста, с које год стране да посматрамо генезу

од нас, помало чак и као туђе, при чему промена места леве и десне стране чини покрете наше руке, при дотицању лица, малчице несигурним.

При томе прву одмах можемо одредити као нејасноћу или двосмисленост непосредно насталу због промене граматичког лица. Кад, наиме, издвојено прочитамо реченицу, излази да се у њој све време говори о Софки, тј.

Тако из управнога говора долази ја, које променом лица постаје она; из неуправнога пак долази име Тодора. Ето зато Станковић - и ту су појаву сви запажали - има обичај да

Ето зато Станковић - и ту су појаву сви запажали - има обичај да употреби и заменицу и име лица на које се она односи.

на то да они немо седе, не прозборивши ниједну реч, док девојчица из кревета, за коју они мисле да спава, по изразу лица ишчитава им мисли о томе како треба кућу продати, а у ствари она то из свог доживљаја учитава: „Па онда, исто тако је

Овамо испред ње, до самог лица јој, издизао се висок иконостас, окићен поређаним кандилима и испуњен иконама. [. . .

цркве осети целу цркву око себе, сву њену ширину, висину, високе сводове, чак у небо; (МП) овамо испред ње, до самог лица јој, издизао се иконостас; (ВП) иза ње онај простран под хладно је обухватао и пунио језом, а иза себе је слушала и с

Као да је све што је с лица познавала преокренуто на наличје. Прво што ће јој пасти у очи биће, наравно, одевање: одежда је код свих груба, крута

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

увређена госпа, бацивши љутит поглед на мужа, она прође кроз гомилу и клече покрај Јаблана, па поз– навши му преко лица арнаутски рубац, плахо га секну и баци, а иза појаса извуче нов и бео, на угловима златном жицом украшен, и матерински

Старац, спазивши све то, усправи се у столици, а преко лица му прође тих, али крепак осмејак. Он осети да смо слабији од њега и да смо ганути његовом причом.

Велики четвороугаоник ситногорице беше прорешетан, готово на силу, онижим честоколом. С лица, покрај шире стазе којом смо наишли, велике озидане и црепом покривене вратнице, затворене.

Наилази Мет Фираја. И земља је у том тренутку лица имала. Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа. – О, Мет Фираја, а зар још шећеш по земљи!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Наше моме рано ране, За певања тица; На потоку, прије зоре Умивају лица, Прије зоре, док је поток Пун звезданих зрака: Не шал’те се момци с оком Наших девојака!

Коло милих брата и милих сестрица, Чини л’ вам се небо данас друга лица? Чини л’ вам се сунце да друкчије сија, Јаворова грана много зеленија?

“ Сви су најпре себе спасли Па су светла лица. Јербо свету нема спаса Од — самоубица. ВИИИ Зашто моје гусле гуде У узаном кругу?

пена, Виће сјајних соареа И беседа и „кренцхена“, Биће свега ком се има, Шарена је дуга зима: Сећајте се бледих лица Хладних, сузних колебица! »Стармали« 1883.

А ми ћемо одговорит’ Ведра лица (како није!): „Ми се нисмо одмарали — Свађасмо се најсвојскије. Душманима својим дасмо Радост нову пљуском

Ал’ кад буде пехар Препун горка једа, Дићи ће га у вис Сиротиња бледа. Бледа ће се лица Зажарити махом, А румен обиља Пребледиће страхом.

Ти ми пружи своју десну руку, Ја је стискох прв’-последњи пут: Са твог лица читао сам жељу, Што с’ не крила ни са лица мог. Ти заусти: „Сутра до виђења!

Ти ми пружи своју десну руку, Ја је стискох прв’-последњи пут: Са твог лица читао сам жељу, Што с’ не крила ни са лица мог. Ти заусти: „Сутра до виђења!

Шпијон цуња по селу, С ким се који друже, Ко се на што мргоди; Ужар плете уже. Машинисте при ватри, Лица им све букте, А попови читају Све новине мукте.

Хоћеш ли оду? — О, зашто не би’! Била у трњу, била у цвећу, Ти ниси никад казала нећу. Тебе је лако познат’ са лица: Немаш увеза, немаш корица. Тако си проста кô баба стара, И опет тако пуна цифара.

И то је ваљда зато Да буду светла лица Кад сване видовданска Петстолетница. Ено се Срби мире! — Ја мислим Србе праве, Јер има назовника Што се у

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

У Вршцу, месеца септемврија 1837. Ј.С.П. ЛИЦА: ФЕМА, богата удовица ЕВИЦА, њена кћи МИТАР, Фемин брат АНЧИЦА, служавка ЈОВАН, шегрт САРА, чанколиза код

ЕВИЦА (отима се): Ако бога знате, пустите ме. РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри мога лица; ово серце (хм) за тебе куца. ЕВИЦА: Ах, оставите ме, оставите ме, ја с вешцима нећу ништа да имам.

) (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ИИИ ПОЗОРИЈЕ 1. ФЕМА (сасвим у цервено обучена, са шеширом на глави, спустила вал преко лица и наслонила се на руку, кокетирајући), САРА САРА: Мадам де Мирич, ви сте се јако замислили. ФЕМА: Коми фо!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

То је једно место које препознајем у простору. Мртве су горе одакле та реч дође. Сфинго с птицом лажљивом уместо лица које свлада тајна иза слепе маске. Рођење је једина нада. Видим смеле мостове преко којих нема ко да прође.

врху Ловћена с челом пуним сунца, тамо где не постоји време, где једна светлост жута негде у висини чува отисак твога лица. Човече тајно феникс је једина истинска птица. ЛАЗА КОСТИЋ Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор.

И рт добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве. Смрт своју у глави носим ја путник без пртљага и лица. Изгубио сам те у ноћи подземној далеку ја дивљи ловац звезда кривотворно суочен са неистином, непомирљиви спавач

Не, неће се отровом то путовање завршити. Неки ће свемир поново да нас створи. Макар слепог лица и мрачног срца реч праву изговори. У камену спава мало сунце што ће нас осветлити.

Чујеш ли звездани систем мога крвотока! Понављам: неки ће свемир поново да нас створи макар слепог лица и мрачног срца док сунце не проговори над претњом црног и отровног неког сока.

смрти коју живимо молитва Треба се молити смрти за свој живот а тишина ће сачувати скамењене лобање за кишу лица и неба за врата од песка и црне ће руже процветати дуж путева отворених за све ветрове којим долазе нерођени по своју

жене плачу на обали човек пада на своју сенку они су без сенке сишли у дубину и без имена за историју: од слепог лица бродолома у њиховим последњим очима створена је историја поука за остале: људи су мртви а не смртни сунце ће проћи и

Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија. Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице.

Краков, Станислав - КРИЛА

У — у... На своја места... на своја места. Мршави ађутант брисао је са лица влажни, видљиви траг командантових речи. Официри су хитали четама.

Потом чутурица пође и у друге руке. — За покој наших душа. Нико се не насмеши. И у мраку се осећало како су сва лица укочена и залеђена. Мала чутура обишла је целим кругом, и дошла опет у оне прве руке.

Коса је постала брегом испаштања. Горела је жућкастим пламеном. Између смрека и глогова лежали су људи лица заривеног у камен. Многи је осетио, како се од њега одваја тело као скувано змијско месо са костура.

Шампањац, иако купљен од покрађа магацинских, био је добар, и од њега, а и од жеге, лица се запалила. Оркестар је непрестано свирао савезничке химне, те је већ било тешко устајати.

А сунце је ипак, иако хладно, септембарско и скривано маглом, оживело сва ова прљава и црна лица, која обрасла дугом, необријаном брадом провириваху под излубљеном сенком шлема.

Крај њега је неко кркљао у ропцу. Видео је само крваву пену на уснама тога лица крај себе које беше црно као неког давно погребеног. Склопио је очи. — Дај тога са ногом. — Лакше, официр је.

Мирни студент, коме су навукли официрску блузу, склањао је своје уплашене очи. Око лица му се сплела дуга плава брада. На отвореним вратима су стајали стражари, и тупо се погледали преко натакнутих бајонета.

Петровић, Растко - АФРИКА

час као храбрећи се у мрачној соби и онда се враћам истим путем, размичући грање и папрати, које ми превлачи преко лица своју загушну смолу, своје лепљиве сокове и паучину пуну инсеката.

полазимо. После неколико секунди само појављује се из ноћи Самба. са каском у руци, сав задуван и лица потпуно декомпозираног од страха.

Н. сам није знао како је маломе име; он га је звао: „Мармитон!“ и мали се одмах појављивао ужаснутога лица од страха, клатећи као мајмун својим огромно дугим рукама. Био је повијен и имао врат увучен у рамена.

Био је повијен и имао врат увучен у рамена. Лица скоро сублимног од трагичности. Очи огромне, светле, раширене од страха, уста од увета до увета.

Сетио сам се нарочито оних сцена на филмовима, где се виде губавци са веловима преко лица. Питам своје сапутнике за све појединости обољења од губе; како се преноси, појављује итд.

Нисам могао разазнати њихова лица; видео сам само по стасу, огртачу и покретима да је краљ међ њима. Пебењани се држао једини прав, надувен и смешан;

Она једна или две светиљке што је там–там донео једва да осветљавају колико да се виде задивљена лица људи, жена и деце, збијених тесно око полукруга. Там–там диже паклену галаму.

кроз помрчину придружујем се паровима младића или девојака, покушавајући да говорим са њима, не знајући ни каква су им лица. Одједном један белац са лампом. Кад уђем у његов осветљени простор он мс тужно и уљудно поздравља.

Иза прве решетке неки млади марабут, свештеник, дуге расплетене косе, мртвачки бледожутог лица и дивних огромних очију, у одећи која је некада била богата.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

АКТ 3 ДРУГИ АКТ 35 ТРЕЋИ АКТ 36 ЧЕТВРТИ АКТ 57 ПЕТИ АКТ 74 СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ЛИЦА ГЛАВАШ СТАНОЈЕ, бивши војвода СУЛЕЈМАН ПАША, везир београдски СТАНА, удовица војводе Ђукића СПАСЕНИЈА, кћи

А где ћеш зором лица умити, Ту те купине мирис задише; Капљицу бистру воде студене, Што ти са чела капље жубором, Пратећи шумор ове

ГЛАВАШ: Ни корак даље! Бар ћерци не дам старог војводе Да лица свога ружом мирисном Окади дворе гадног тирана. Ил’ да му гласа танком песмицом Скраћује часе дуга времена,

То не дам, бабо!... А ти се жури И вештом лажи варај тирана Румен те лица неће издати. Кажи му јасно: да зуба немаш, П’ ако ти сина смакне јединог Да ћеш од црне глади свиснути.

СПАСЕНИЈА: Ах! ГЛАВАШ: Па сад је водиш, Да са дивотом створа њезина Поткупиш паши очи лакоме, Да продаш румен лица невина За румен-крвцу срца његова! Ал’ нећеш, веруј, стара грешнице!

ЈАЊА (у себи): Ово је горак хлеб!... Проклет залогај Што га на дану човек данашњем Са знојем лица свог зарађује! Муселим једно, хајдуци друго! Муселим виче: „Ана и сана!

Док тренеш! ЈАЊА (гледа на ону страну откуд се чуо глас, па говори у себи): Но, красна браћа! Ниједан нема лица честитог, Сами хајдуци и упорници! Чисто им руке гледам храпаве Како се пуше крвљу скорашњом! (Вук напред улази.

Кô црне свиле лаки прамови Повијала се коса његова, А уснице му једва гȁрише Свионе маље боје косине... После, и лица беше друкчијег! То није он!... Ал’ где је он?... СУЛЕЈМАН: А где је она?... Слушај ме, бабо!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Не иде, укочило се цело тело. Чек' овако. А! ах, лепога лица! тек га гариле науснице. Овде је шума, хладовина, па трупови, нарочито који су обучени, још нису почели да труле.

Проклетство, проклетство... И ти би опет да бежиш далеко, далеко; али очи се зорно упиру у бледа мртвачка лица, што стоје разбацана око тебе, и ти корачаш машинално, полако од трупа до трупа, застајеш, загледаш га, пипаш га,

Ми смо мислили да у тај одбор сем скупштинара уђу и нека стручна војена лица, да тај одбор у случају рата буде на домаку војске и управо управља ратовањем и врши најстрожију народну контролу над

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Је л’ с осмеха твога лица, Ил’ с ведрине душе моје, — Нек је ведро свуд по свету, Па ма откуд, свеједно је. Није туга моја друга, Сто ме

Све их већа светлост хвата, И рајске их зраке љубе; Нестаје им сенке с лица С облика се црте губе. Све што дубље у њих гледим, Примајућ’ им светлост у се, Све то већма, све то јаче, Душе

Тражим слику оца свога, — Јест, она је, — ал’ је нова — Проплетена ј’ сликом мојих Пријатеља и другова. Тражим лица своје деце, Што су рано у гроб пала, — Спојила се, —- а кроза њих Смеши с’ сестра моја мала.

Више мене славуј птица Тужне своје песме вије, Кô да чита с мога лица, Па ме пита како ми је? Мени ј’, друже, нешто лако Како ј’ данак огрануо; Сневао сам да сам плакô, Па ми ј’

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Скинуо сам шлем са главе и држим га испред лица, и сваког часа очекујем кад ћу чути: дан!... Али паљба се преноси, час лево, онда десно.

„Трећа чета за мном!“ — чује се кроз хуку глас. Пред нама се наједном створи читав строј Бугара. Лица су им ужасна. Опалих револвером. Двојица сунуше на мене бајонетима. Једног сам оборио. Други паде. Уби га неко.

У густим редовима наступала је руска пешадија. Крупни плавокоси младићи под шлемовима, насмејана лица и доброћудна изгледа, гледали су весело као деца, газили чврстим кораком и слободном руком прихватали цвеће. — Живели!

Мисли се тренутно укрсте, онда сваки пева углас, тапшу се по рамену и љубе са Русима. Са лица капље зној од алкохола и сунца, из којег сукља топлота, па јара трепери да нам се чини као да подрхтавају и листови

и команде места, која је дошла да нас „пождрави“. Потпуковник одбија вино. Он ледено и упечатљиво посматра лица официра, старајући се да им запамти физиономије и одмереним, али строгим гласом додаје: — Молим вас, гледајте да се

Потом забаци главу уназад и с ноге на ногу... — Купамо се у зно-ју лица свог! — дува „Фикус“. — Тешка с-служба. — Онда се обрати Сергију: — Дорогој брат Серјожа Николајевич...

— „Оп!“ — и нађе се у седлу. Узјаха и Сергије. — Господа, давајће в гоњки! — А сад, браћо! — превуче руком преко лица „Фикус“. — Позивају да се тркамо... „Ди“ су ти коњаници, мај-чини синци, и ви артиљерци, ш’о гађате: плотун здес-десна!

Тада га обично ухватимо испод руке и готово унесемо у земуницу. Када би приметио наша узнемирена и забринута лица, он нас је тешио како ће све брзо проћи. Али ми смо без његова знања позвали пуковског лекара.

— Имаш ли извештаја од куће? Преко његовог лица пређе сенка туге. Одговори ми једним крајем усана: — Немам. Већ чујемо неки жагор људи.

Не дају утисак авантуриста... Сви имају блага, интелигентна лица, примирена, готово ледена. Таман хтедох да га запитам за разлоге који су га навели да се јави у чету која је унапред

Једна страна лица развуче му се у осмех. — Ова објавица има ноћас да нестане — говорио је више у шали. Паљба је малаксала.

Е, кад је таква и таква ствар, онда чекај, синко мајчин! — Коста превуче шаком преко лица. — Позовем овог поручника и нас двојица се договоримо...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Госпа Ружа шета кано пауница, Често господару не да белог лица Пољубити. Дакле, уклонт'е се, страни, Јер коме је дужна, и ономе брани.

Прође много светлих ноћних месеца, А ја твојег дивног, умилног лица Пожелићу, срце, љубит, — жалости моје! А како ћеш и ти време проводит своје? Као и грлица кад изгуби своје.

—, К'о на чудо, ил' од страха некаква ту лица. Довребам се, пронре око, — шта да ти сад кажем? Како л' да ти, што неможно, словами излажем!

1814. Сима Милутиновић Сарајлија НЕПОЗНАТОЈ (У Скели под Видином смишљена) Чудна момо, Влахињо! Твога лица бијелог И срдашца весела У свем колу не бјеше.

к’о у колу опсеноме, Окол’ мене с играјушче точи Најмилије срцу што је моме; Тад прелесно с’ окол’ мене вију Лица будном што су невидима, Тад ја грлим оне млечну шију Што на ум ме будног не узима; Тада Љуба седи мом на крилу,

Оде моја сва милота, Оде цвеће и красота; Црвенило и белило Из мог лица одлетило. Мора срце да ми грца, Јер на врати куца смртца, Које око увек суво, Које уво сваком глуво. Пре 1833.

Нека дува хладни ветар северни, Ја ћу опет свагда бити твој верни, Ти си мене баш до гроба Учинила сужног роба Твог лица.

синуше зраком; Лишће с’ узвијаше дувањем с истока сунца на запад; Нада мном два се указаше трептећа сјајношћу лица.

” ” С тим је ишчезнуо сан, и света и небесна лица. Јошт ми се срце и чувства од страве повратила нису, Ал два велика хрта сад прогоне хучно ми стадо; Погледам:

ваљаш водицу, Камичкима клопочућ Кроз нијему шумицу, Као да јој шапућеш Неку слатку тајницу, Колико се у теби Б’јелих лица опрало! Колико се над тобом Љупких р’јечи казало! Колико ли крај тебе Усана целивало!

Рашириће гране, осенчиће ’лад, А њему ће прићи путник неки млад. Оставиће терет, с лица отрт зној, У мислима тражећ он завичај свој. Запеваће песму, одјекнуће гај: „Завичају мили, одмора ми дај!

Ал’ ми у исто доба и мајке вера и кћери Света чистота вољу несташну тесно сапну. Неће усна моја са лица т’ росу сатрести, Сам у себи рекнем. Мајке је вера света! — Никад се ваљда није у таквој Лаксембург слави Блистао.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ДЕО 71 ЧЕТВРТИ ДЕО 72 ПЕТИ ДЕО 107 ЈЕЛИСАВЕТА КНЕГИЊА ЦРНОГОРСКА ДРАМА У ПЕТ ДЕЛОВА ЛИЦА ЋУРЂЕ ЦРНОЈЕВИЋ, кнез Црне Горе ВАВИЛА, владика црногорски СТАНИША ЦРНОЈЕВИЋ, брат кнежев РАДОШ ОРЛОВИЋ, сердар

ЂУРЂЕ: О лепоти јој песме причају — Али и мудрост онде станује С кротошћу где се скромна невиност На јагодицам’ лица руменог У заједници сјајној целују; Та кротост срца и душе њене Љубављу мени душу занесе.

Ах, бабо, бабо! Али... РАДОШ: И ти си млеко своје презрела, И ти си ону нежност румену Са свога подлог лица скинула!... Ох, бог вас клео, карô, убио! А несрећа вам стопу по стопу Срамотан живот верно пратила!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Јајце је вјечито, било пролеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

(Приче Соломонове, ВИИ, 17, 18) Сиве очи тону у мрк бакар лица, А коса, некад свилена и плава, Мирише кô лишће свелих љубичица.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Нушић СУМЊИВО ЛИЦЕ Садржај ЧИН ПРВИ 3 ЧИН ДРУГИ 31 СУМЊИВО ЛИЦЕ КОМЕДИЈА У ДВА ЧИНА ЛИЦА Јеротије Пантић, срески капетан Анђа, његова жена Марица, њихова кћи Вића Жика срески писари Милисав Таса,

ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха! Дедер даље! ВИЋА (чита): „...Тачан опис овог сумњивог лица непознат је властима! Једино се зна да је то млад човек.

Разумеш ли? ТАСА: Разумем! ЈЕРОТИЈЕ: Ово су све указна лица, а ја, видиш, чиним теби част, па те зовем заједно с указним лицима. Зашто?

Лични опис овога сумњивог лица непознат је властима. Једино се зна да је то млад чоовек. Учините све што је потребно да се ово лице у вашем срезу

А шта је то сумњиво лице? 'Ајд' кажи, Тасо, шта је то сумњиво лице? (Таса слеже раменима и гледа у указна лица.) Не знаш, дабоме!

ЈЕРОТИЈЕ: Прескочи то! Одавде, ево, одавде читај! ТАСА (чита): „Лични опис овога сумњивог лица непознат је власти, једино се зна да је то млад човек.” ЈЕРОТИЈЕ: Чекај! Дакле, је л' му знаш лични опис?

канцеларија, ово је званични извиђај, ово је државно надлештво; и ја протестујем да се у државноме надлештву приватна лица грле и љубе. КАПЕТАН: Ама, чекај, де, па ти! Шта си заурлао?

Шта си заурлао? ВИЋА: Молим да се запише у протокол истраге да се овде, у канцеларији, приватна лица љубе и грле пред очима власти. КАПЕТАН: Ама, пусти мене прво да пречистим рачуне!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Најзад, Роман о Лондону (1972) даје слику емиграната, расејаних лица у савременом мегалополису. Сви ликови, и цео један народ, налазе се у потрази за завичајем.

помереном сликом света: у његовим приповеткама повлашћена места главних ликова добијају презрена, па и суманута лица или са села или из градског полусвета.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

камење; На њу, грешну, сунце никада не сија, Само гром је, мразну, са хуком пробија, Пламенита муња опали јој лица, Да већма потавни, срамна проклетница!

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе; Све је изумрло. Сад месец изађе... Смртно бледа лица, горе небу лети: Погинули витез ено се посвети!... 1857.

“ Пет другара, пет стражара Буљубаше реч су чули, Али нису претрнули; Ни пак црта мушког лица — Страховања јадни млази — Трепет душе да изрази И страшљивост кукавицâ...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

И ја бих у вреви да врвим, осама на тргу ме снађе, тишина њином хуку: куд они шестарим, са рујних лица штијем лобање коб. Прострели, о, прострели ме раба. Промину њином сабласно ово остајање. Прострели, о, прострели.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно отворених, уздигнутих, мало набраних. Увек у послу и то све око куће, тамо по горњем боју,

После бабе, долазио је отац. Сиров, крупан човек. Лица затворена и више натмурена. Трома, тешка покрета и корака. Још тромија говора.

попне и дође к њему, ту, у башту, да до њега седи, лежи, и да јој он — не љуби, већ само да јој своју руку метне испод лица, око грла и осећа како она мирише, топи се, а више њих чесма шушти, кућа се оцртава — да би она и то учинила.

било а да га она на капији већ не чека, не предусреће оним брижним упитним погледом као питајући, стрепећи, да му с лица прочита, дозна: шта ће бити? Како ће се свршити?

Рамена и врат јој видело се како се тресу. И са стране, испод пазуха, видело се како јој се прса тресу и одозго са лица иду, лете низ прса сузе јој.

— Шта је? Болно, радосно га погледа, уста јој заиграше. Али, кад га виде таквог, љуто намрштеног лица и као камен хладног, њој само у грлу пукну нешто: — Ништа! А једнако се смеши на њ. — Како ништа?

Сутра, заиста на изненађење Младеново, дошла у дућан. Али сва преображена. Лица мекша. Очију сасвим мирних и тако милих, готово белих, увелих, остарелих. И обучена у ново, не више заврнутих рукава.

Можда, сигурно зато да, кад загрли жену, разочара се, онда се сети, осети сву разлику, лепоту њених прсију, њена лица, уста, очију које није хтео.

Био је питом и пун неке свежине, оне пољске, а међутим лица као у девојке. И што Младена највише дирну, то беше оно његово понашање чим уђе, појави се још на прагу.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Постоји обичај да је па Бадњи дан предворе и ушчувају »будно до зоре« три лица, и у том случају има она нарочиту снагу (СЕЗ, 48, 311).

По свој прилици, са култом мртвих је у извесној вези и врачање за проналажење лица »које ће отварати болесника« (побратима или посестриме) и које ће га, по свршеном отварању, трипут запојити оном водом

Ћипико, Иво - Пауци

А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованих постола; зноје се мрка лица, а у сунцу одбљескују се ишаране ђечерме. И велико коло развргло се, а Радивој још не престаје.

су и сами прсти на руци претили; о десну му сједи газда Јово, до њега стари калуђер отац Дионисије, оштра дугуљаста лица и живих црних очију, па млади калуђер; с лијева, пако, фра Анте, приморац, доктор црковнога права, а осталих њих

насмијаше, а поп Вране не може ока да с ње скине; и, гледајући је, часом заборави на госте, и његове строге црте лица попуштају мекшим цртама, чисто питомијим. Једући, друштво помало разговара, претргнуто, обично.

Фала ти! Ово ти нећу никада заборавити ... И све страсније је милује... Маша осјети додир и голицање његова лица на своме, осјети његову мушку вољу... И док је он љуби, мисао бесвјесно понесе је ка Ради...

Чим се је удесио, изиђе да се прође градом. Ходаше улицама у којима бијаше највиша врева. Завириваше у непозната лица. Мишљаше да ће бар кога познати од оних отаџбеника што их је гледао у портретима, по илустрованим листовима.

Његова момачка снага прену се, разиграна жаром сунца и звеком мотика, на погледу тих прегорјелих, знојних лица. Уто забруја у по грла дјевојачка пјесма, топла, дирљива...

—Доста је! — завиче неки старац и остави мотику. —Напијмо се! — дода блаже, бришући зној са изрована лица. — На здили увик је први стари Анте! — пецну старца навдар. — Би сам никад и задњи, а први на радњи.

Он јој помогне, прихвати га с једног краја и подиже. Згледаше се тренимице и лица им засјате, као да су одувијек заједно. Она попође преко ограде и искрене кол пута у овећу кошару.

И њих дроје зауставише се и погледаше правце куда је он гледао. Њихова млада лица засјаше на сунцу, засве што је из њих избијао очај...

Старији свијет бијаше рахатлији и свјетлији, а младост јача и објеснија... Босиљак и мажурана, уз дјевојачка лица, избијаше веселије по прозорчићима, и пјесма је селом снажније одјекивала, уз ватру гусле милије гудиле.

тој слаткој снази; ну у тај час пред очима у сунчеву свјетлу показали би се Марија и Јуре, онако мучаљиви и пријегорна лица. Смућивала га њихова обличја, и у души чисто га нешто жацнуло.

Она, осјетивши га за собом, окрену се, ну не рече ни ријечи. Ишли су неким путељком кроз боровик. Лица им бијаху на махове сад свјетлија, сад тамнија, како су били у сјенци или на сунцу. На привији она застаде уз бор.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

У том тренутку изгледа као да га једино занима то место, па не обраћа никакву пажњу на грч болесниковог лица, који јежи кожу присутних. Макарије Господе, каквом ли си то танком надом обдарио људско племе.

крпу и стаде да пере рану тако вешто и пажљиво да бих то све време гледала да сам могла поднети грчење Лаушевог лица. Поново сам наставила да гледам кад се Лаушево јечање мало стишало.

са шарама и вијугама, чак и одела да сликам, додуше она простија са мало набора, одела простога света, али људска лица никад.

Направим округлу главу, како сам видео Ћирјак да ради, али кад почнем да уписујем црте лица, толико се занесем да редовно направим гадну одурну ругобу искежених уста и дивљих очију.

Треба, рецимо, да насликам девицу из чијег лица бије крепко здравље, израз смерности, благости и невиности, а мене мој луди занос скрене некуд на сасвим другу страну

Крај мене на бедему остала су моја браћа монаси, те кукавне испијене утваре, дремљивих очију и мртвих лица. Видим и Јелену, сада господарицу Куле, крај ње новог заповедника војске која је остала, Дадару, и управника

Димитрије Нико од нас није очекивао такав исход. Кад је Лауш саопштио да је за заповедника изабрао Дадару, изрази лица окупљених људи одавали су неверицу.

„Тај блудник“ грмео је Прохор, „узима част вашим кћерима, плоди се са вашим женама док ви у зноју лица свога на пољима извлачите из ове шкрте земље хлеб за гладна уста своје чељади.

Уживајући као никад, кришом сам посматрао лица шталара, подрумара, жена које раде у спремиштима и оставама, лица тих безначајних створења која су ту међу нама живела

Уживајући као никад, кришом сам посматрао лица шталара, подрумара, жена које раде у спремиштима и оставама, лица тих безначајних створења која су ту међу нама живела а да их нисмо опажали.

Зрак месечине пролазио је кроз пукотину на крову и осветљавао крајичак њеног лица. Видео сам њено десно око како светлуца.

Лежао сам у загушљивој соби, муве су ми зујале око ознојеног лица, хватао ме је панични страх да сваки час могу ту издахнути а да ми нико не приђе ни утешни поглед да ми упути.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

У коме има госпођица (Салона наших прави крас!), Жеманство, збиља, бледа лица, Слабачке груди, танак глас. Као да свака жели рећи, Кад са поздравом приђеш њој: „Остави наду, пролазећи!

Стидљива скромност бог је мој.“ Некад сам имô врло радо Та бледа лица, слаби стас, И забринуто чело младо, И разнежени, тужан глас.

Са покиданих жица Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони. Анђео то је туге.

А у буџаку једном, где мемла царује права, Син жалоснога крпе на црним ритама спава, И сања сутрашњи празник: кô лица анђелски чиста Око Исуса Христа Многа се скупила деца.

Пред том вечном тајном ми стојимо немо, Кô саиски мудрац пред Истине ликом; Вео с лица њеног дићи не умемо, Јер Истина цела не даје се ником.

Мој бледи парнаски сабрат, што самом љубављу дише, У зноју лица свога што своје стихове пише, Већ ми је постао мрзак са овога плачевног вида, Јер ова жалосна луда ни бога нема, ни

Он је слушô о лепоти, Ал' јој није видô лица: О, хидалго, о хидалго, Ја сам њена собарица.“ Засмеја се несташница, Насмеја се и он благо, И прошапта, љубећи

Силвије замишљен стаде. У помраченоме уму Он је будио слике од ране младости своје, Он се је сећао лица што давно некада виде, Ал' није дознати могô од куда то? и ко је?

Место хероја са дугим пушкама И резовима оштрих јатагана, Модерни укус царује међ нама, Модерна лица - као што је Нана. Но те лектире већ ми душа сита, Сад читам Повјест древних Абдерита. 4. Но почни, музо.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Са блазираним изразом лица, који господски отскаче од љубопитљивих носева осталих посетилаца, пењем се лагано, не гледајући ни лево ни десно,

Но кад се приближих Партенону и упрех очи у њега, промени се израз мога лица, ноге ми клецнуше, ја седох на један од претурених тесаних каменова, а сузе ми ударише на очи. Дуго сам седео онде.

Ми их јасно видесмо. Старији од њих, омањег је раста, широког чела, обријана лица, упалих образа; и очи су му дубоко упале, али се светле као у мачка. То је Аристотел!

Гунђајући поче да је цепа. Онда се стропошта на патос. Усплахирена и забринута лица, појури Кеплер своме господару. Прискочише и други да га подигну.

Сажалителни изрази њихових доброћудних лица показаше ми јасно да је наше пријатељство остало непомућено, иако сам за време борбе стајао на противничкој страни.

Леш је био у свом леденом гробу, потпуно очуван, очи отворене, израз лица миран и благ. Вегенер, који је патио од срца, подлегао је вероватно срчаној капи.

имао и једног познатог писца Стобајоса, и који је био културно средиште овог дела старога света, нестао је нечујно са лица Земље. Неће ли се то исто десити и са данашњим средиштима наше културе?

овоме пејзажу, ми не бисмо препознали једно друго, наша физиономија била би сасвим измењена; неосветљени делови нашег лица изгледали би као од главе одваљени. А не бисмо се могли ни споразумети, јер бисмо били савршено неми и глуви.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Нес' ме драгу моме Да више не тужи, Да сузно за мноме Лица свог не ружи.“ . 21. нов.) АЈДУК БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Кућа моја чарна гора, А постеља камен ови, Моја браћа све од

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ЧИН 4 ДРУГИ ЧИН 27 ТРЕЋИ ЧИН 54 ЧЕТВРТИ ЧИН 68 ПЕТИ ЧИН 87 ТАШАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕВАЊЕМ) ЛИЦА: МИРОН, некадашњи друг Ташанин, а сада калуђер, варошки свештеник и владичин намесник ХАЏИ РИСТА, првак хаџија,

ТАШАНА (Стани): Иди види. СТАНА (одлази и враћа се): Хаџи Риста. Улази Хаџи Риста. (Стар, сув и ситна лица у дебелој колији; широких, чоханих чакшира и плитких ципела са дугим, масним бројаницама.

Обучен упола владичански као сваки »намесник«, старешина над осталим сеоским свештеницима. Лица мирна, уморна, али још живих, жељних очију).

) Улазе Хаџи Риста, Мирон и остале хаџије. ХАЏИ РИСТА (мало напред, задовољан, насмејана лица, као настављајући успут започети разговор, не примећавајући Ташану): Ако, ако, дедо.

Али морам да ти кажем, сад ми већ и ти ниси онако страшан. И тек сада, из лица ти и гласа, све више видим у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога,

Знам, чујем да је дошао. Улази Сарош (у тридесетим годинама, распусна изгледа, негована лица, још негованијих бркова. Са заврнутим рукавима, те му се виде још лепше и нежније руке.

) Ох, није ми требало сада ово да казујем. Толико ми је сада тешко! Ох! (Око врата се разузурује и задиже шамију изнад лица да се расхлади.) САРОШ (потресено): Зашто, Ташана, зашто није требало да ми ово кажеш, да ми се изјадаш?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

” Шнајдерница се запрепастила. Мајстор је променио десет израза лица, а први калфа и двадесет. „Па добро, а где си ти видео те маказе што саме кроје?” запита напослетку мајстор.

То је уосталом проклето општечовечанска црта: да се види да има. Замишљао је гос-Тоша, и пуштао да дефилују пред њим, лица његових знанаца у паланци онаква каква ће бити на први глас о миразу који гос-Тоша спрема поћерци: нека згрчена и

Реч сада има ко хоће. — Чуше се сашаптавања. Све гласнија. Лица у младића преображавају се. Навире у њима оно чисто одушевљење које је срећно да се застиди над учињеном неправдом.

Ђаци се освртали. Освртао се и Бранко. Да ли је својим кратковидим очима могао да види поглед и израз лица свога незаборавног учитеља и друга? Ако није видео, и боље што није. Прави одликаши, одликаши даром и душом, ретки су.

него два човека, онај који је радио и живео са сталном рачуницом у свести и онај који први пут види здерану маску с лица на којем би могао замислити све друго само не маску.

Кад пред мрак стану да се с треском приклапају шалоне, руке и лица која се ту помаљају некако су потпуно безосећајна, свеједно им је и то вече, и сутрашњи дан, и дани затим...

матере наследила све: и лепоту, и раздражљиву природу, и болешљивост, и таленат за ону одвише тачну реч коју имају лица са даром да скоро непогрешно, али и уочљиво посматрају и уходе своју околину.

За сада, „свет” је видео и гледао, углавном, само Миша Богдановић. Чисто обријана лица, још у оно време; бео, као млеком наливен; увек укусно одевен, додуше и лепа фигура мушкарца; увек пун новаца и готов

мале Соке, иначе позајмица немачко-српска, уобичајена у целој паланци; — коса јој стручним рукама прибодена тако да од лица „прави овал”, а кратковиде паметне очи једнако прижмуркују и смеше се.

„Савин кромпир” је остао запуштен буџак и ругло, и добијао је нешто лица кад су Сава или Мирко, некако из благодарности за некадашњи кромпир, мало чистили и плевили.

— Тих година, у ортаклуку са својим орахом, ако не са аласима, Ната подиже ограду са друге и треће стране. — С лица ће ограда бити округла, као код апотекара. С мојим ора'ом, ја сам двор на Кашикари.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

требало би мојим читатељма показати откуд ове палате у тако усамљеној шуми, тко је њу зидао и навластито каква лица у њој обитавају; но будући да унутра ником није допуштено било улазити, зато сам принужден горепоменуту заповест и из

све се нешто мувају, све се као у послу налазе, час једном, час другом у карте завиркују, док на позиваније играјући лица и они не заседну и наједанпут себе у клопки не нађу.

О, смилујте се, преангелска господична, обратите вашег лица рајску росу на мене бедног страдалника који сав свет вас ради презире, који само вас ради дише, који код вас (и код

апострофирати) као назив за фигуру »мисли« из традиционалне реторике и стилистике: непосредно ословљавање одсутних лица (живих и мртвих), богова, па и неживих предмета (отаџбине, закона; у љубавној поезији: дрвета у шуми итд.

) АПОСТРОФИРАТИ — непосредно ословљавати; у реторици: патетично ословљавање не само присутних него и одсутних лица, богова, неживих ствари А ПРОПО (франц. à пропоѕ) — тим поводом, поводом тога АРГУМЕНТИРАТИ (нем.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се ухватимо Ни облак да нам пружи руку Ни

бијеш За сунчево наслеђе У зору опет на обали зрачиш Чете голубова лучоноша Уклањају трагове крви Са осам твојих лица Не бојиш се никога До родитеља громовника ВЕЛИКИ ГОСПОДИН ДУНАВ Велики господине Дунаве У твојим жилама тече Крв

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Иако покривена седом косом, ова матора дама била је нафракана лица као да је налепила две иришке куване цвекле на образе.

И по тоалети и по изразу лица, личила је на жену каквога богатога зајмодавца, за којега се шапуће да је на врло мистериозан начин дошао до богатства

тамо никога нема и да бацим пет-шест шака соли у оно јело које ја не волим, а затим, за ручком, да уживам у изразима лица кад окусе пресољено јело.

На тим плакатима би могао бити нацртан млад човек, испивена лица, угаслих очију и повијене грбаче; једном руком чупа косу, а другом држи револвер.

Најзад, кад се бура стишала, позван сам ја опет унутра, где сам затекао озбиљна сва лица, као да су до малочас расправљали о наставним методама.

А она је одиста и личила на икону. Била је издужена и бледа лица, глатка чела и црне, дуге косе, са светлим раздељком на темену; малих, пурпурних усана и благих очију које су скривале

У граматици има, али у животу нема једнине, а множина се само онда да поднети кад је не чине више од два лица. Геометрија: Брак чине две паралелне линије, које полазе упоредо у живот и никад се не могу да сретну.

Била је то као нека тајна седница, где сам око стола запазио све позната ми лица и чуо тако познате ми гласове. Застао сам утолико пре што сам чуо да се моје име врло често помиње, те сам оправдано

Седе тако сви намрштена погледа и мрачна лица и тек после дужег ћутања неко ће рећи (нисам га спазио ко) да би се могло приступити разговору.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Носите га брзо! — нареди потпуковник Петар. Гр-р-р-у! — тресе се земља. Сада још жешће, још страшније. Лица наша су потамнела, а поглед неодређено блуди, као после неке тешке болести.

Нешто се сломата са стране пута, као човек. Вероватно уплашен од мене. Грана ме нека ошину преко лица, и заплашен од нове могућности да ударим главом о дрво, затегох дизгине мога коња.

— рече гласно поручник Бранко. Према светлости фењера угледасмо унезверена лица коморџија. Идосмо још мало, и онда застадох са поручником Луком. Отприлике негде на средини клисуре.

Хтео бих да запитам, али стрепим да не чујем страшну вест, коју све више наслућујем, гледајући измучена и измењена лица њихова. — Па... Како сад? — запита капетан Лазар, држећи ме за руку. — Тхе!... Ето тако, видите и сами. А ви?

Понеки се оклизне и коњ налети на њега. Један пешак, измучена лица, наслонио се на дрво и гледа мрачно преда се. — Може ли се? — пита га један у пролазу. — А-ја!

То је неминовно, неизбежно. Тако је ваљда суђено. А ко зна шта и оне друге чека на даљем путу... Лица су потамнела од умора и спласнула од глади. Песма је одавно замрла, разговори су престали.

Ако неко тек као узгред помене и породицу, која је остала у земљи, преко лица људи пређе сенка, која убрзо нестаје при сусрету са новим пријатељима.

Требало је видети израз лица тих људи... њихове напрегнуте жиле, исколачене очи... Сколисмо са свих страна. И официри, и војници.

Пришао сам, али ниједна не одговори на мој поздрав. Имале су откривена лица, сигурно су католикиње. Запитах једну, најстарију, да ли је вода за пиће.

Многи седе на гомили камења покрај пута, наслонили главу на руке и тешко дишу. Лица им обрасла у браду, образи упали, а уста испуцала од зиме и ветра. Нама у сусрет иде један Црногорац са пушком.

Пешадијски официри натоварени су као и њихови војници. Њихова паћеничка лица се не разликују... идемо, идемо, тражећи спаса, као неки очајници.

Војници подигоше дете. Оно врисну, управи руке ка својој мајци и викну: — Мамице моја... Измучена и препланула лица старих ратника се згрчише. Потпуковник Петар заплака се... Гомила поче да се разилази.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

на икону и на карту света Вама се чини, кад прилазите жени да је љубите, Да је та карта она крпа узета Са рањавог лица Исуса Христа.

Кад? У хладна јутра. Два војника крај друма седе, Па усхићено гледам њина лица млада: Ко би рекао да ко хуље Од старице што их примила Украше осам динара!

зноја и никотина, Испе се као рођај по катарци, Затим се спусти до најмрачнијих дубина: Ми сазнасмо за изнакаженост му лица... ал ударци!

Корачамо, а палац кроз подеротину од ципеле, А око кроз подеротину лица: Учи угласти костур камена и сарделе; Па узбудљивије од љубичица Мирише љуто млеко непомужених крава Кроз планину!

Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица, Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак, И небо место звезда пружа ми врт љубичица, Између мене и њега

спектар разједињења завршити најзад сељење: Мољах га да не одмиче се, вече то, од мог спавања, Па ако примети плавило лица, сам ме пробуди; Не помогне ли глас му знан, страшна ће можда шибања: Јер жудим (ако оздравим) да видим Је још једном

попрскати младошћу моје крви; Као жртва, лукавства му, бејах толико први, Да сам гледао за њим, још дижући сан с лица, у чуђењу, Стално сам налазио траг његов светли при мом буђењу.

ЧАС ОБНОВЕ После свих вечери, враћајући се опет кући Лица измученог и обливеног сузама, За собом лик твој знајући како се мучи да издвоји се још једном бар над стазама: Видех,

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Само људска лица као јесење лишће пролазе покрај њега: насмејана, намрштена, осунчана, сива — сва од његовог лица другачија.

Само људска лица као јесење лишће пролазе покрај њега: насмејана, намрштена, осунчана, сива — сва од његовог лица другачија. »Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!

Али, овоме капуљача прекрила лице, а из капуљаче глас струји предлажући Дрвосечи да му за нарамак дрва дâ врећу нових лица. — Можеш их мењати! — човек у црном спусти врећу крај Дрвосечиних ногу. — А можеш их и бацити, ако ти се прохте!

преко леђа и крете ка планини, али се пред сам улазак у село заустави, мислећи: »Што да не испробам једно од нових лица?« Дрвосеча отвори врећу и зачуди се: пуна врећа маски каквима се играју деца. — Баш сам будала! — рече љутито себи.

Чак га је већ и страх да ће иза војниковог лица провирити ђаволово почео да напушта, кад залупа добош, затруби труба. За домовину, за слободу зову војника да гине!

Прислони Дрвосеча маску на лице, надајући се да ће, можда, ово последње лице ранија лица избрисати и вратити му његово.

Шта је? Када би бар могао да врати лице војника, па макар истога часа погинуо? С тугом се сећао чак и ђаволова лица. Помоћи није било. Смех и поруге пратиле су га као највернији пас.

Смешно Лице! — викало је за њим и велико и мало. На лицима деде сушиле су се сузе, чим би га угледали, лица одраслих развлачила су се у осмех. Дрвосеча поче да се на смешно лице привикава.

— Гле — рече — где је брадавица? Где су длаке? — Дрвосеча још једном пређе руком преко лица, али брадавице није било, чак као да му се и нос смањио. Деца која су крај њега пролазила гледала су га у чуду.

Ој, како су им се смејале очи, блистала лица! Затим, једно по једно поче да се извлачи из чахуре, отреса црвеним крилцима и лети ка земљи.

Као малена сунца зрачила су им лица, бљештале очи, жена уздахну. »Кад би бар једно било моје!« — помисли, састави шаке да их задржи, али и ово троје

мужа и малог сина сама се сопственом ходу радује, кад, наједном, као укопана застаде Лепотица и сенка јој пређе преко лица: у сусрет јој је долазила старица толико јадна и погрбљена да се чинило истога ће се часа као бритвица преклопити и

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ЧИН 3 ДРУГИ ЧИН 14 ТРЕЋИ ЧИН 32 ЧЕТВРТИ ЧИН 48 КОШТАНА (КОМАД ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕСМАМА) ЛИЦА: ХАЏИ ТОМА СТОЈАН, син му АРСА, председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

Ти затрепта, мила, нага, И у воду сва се скупи... У љиљане лица твога Пурпурна се ватра упи... И док лептир кружио те Кô водени цвијет МИО, Ја, дршћући као трска, Под врбом сам

1908. ХАЈДЕМО, МУЗО Хајдемо, Музо, из овога круга, Из луде вреве и хуке и праске; Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам пола, дубрава и луга.

Хајдемо, Музо, из те луде праске, Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам топле ријечи и збора. 1908. ВЕЧЕРЊА ЗВОНА Предсутонски је час.

Под бременом тврдим, све до пола дана, Провео је стари повијене шије, Још му са широка лица намрежгана И с руњава коша зној цури и лије.

Мирно, у дну села, Уском старом стазом, што на гробље води, За убогим одром мала пратња ходи — Препланула лица и снуждена чела.

Ово су часи великијех дјела: Широм ораних, замагљених њива Виде се јаки родитељи села. Зној им са лица удара и лива, Полако крачу кô да сваки ступа Ковчег светом гдје угодник снива. Полако крачу.

Из коса кô свила, Из њедара њених, са лица и чела Падале су руже, и свака је била Као крв црвена. И док се сврх села Плава, танка пара у прамењу купи.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

га није познала: „Душо моја, млада Доротејо, лила селе Деренчића бана, ал' ме, душо, припознат не мореш ради лица потна, напрашена, што посмиди прахом и оловом? Ја сам, Доре драга, драго твоје, драго твоје, Перазовић кнеже.

Али он је кадар да на тамна лица баци светлост борбеног заноса. Он често шета „по бедему и по метеризу и слободи сву дружину редом“, испуњава срца

Тешко је не осетити монотонију, на пример, песама које су засноване на разговору између неког лица и гаврана који доноси вест о боју и погибији, или песама у којима се овај или онај догађај описује као испуњавање

би ишли један те исти говор који се више пута понавља, или писмо једне те исте садржине које се упућује већем броју лица, или такво писмо које једна личност добија од већег броја људи, или кад неко на један те исти начин дочекује више лица

лица, или такво писмо које једна личност добија од већег броја људи, или кад неко на један те исти начин дочекује више лица (обично оних које је писмима позвао), или кад се ма која ситуација истим речима више пута казује.

Без невоље јер градит невољу?“ Веле њему до два мила брата: „Ходи, брате, има и невоље“. У б'јела се лица изљубише, Милош мајку у бијелу руку.

јунаку се срце ражалило, жао му је љубе вијернице, жао му је чеда у кол'јевци, ђе остаде од мјесеца дана; па од лица сузе просипаше.

Виђе њега старац Југ Богдане, а срете га девет милих шура; руке шире, у лица се љубе, за лако се упиташе здравље; а кад виђе стари Југ Богдане обрањена зета и челенку, просу сузе низ господско

Манојла Шајновић-Дамњана, до Дамњана Облачића Рада, а до Рада Кајицу Радоњу; Кајицом је совру зачелио спроћ' честитог лица краљевога. Каква ј' красна Кајца војвода! У каквом ли господском оделу!

поноћи кано и у подне; око врата колајна од злата, за појасом две убојне стреле; висок јунак, танак у појасу, бела лица, црни наусница, црн му перчин појас премашио; преко крила гола сабља бритка, преко голе сабље пије вино; покрај чизме

су наша ђеца ођевена са онијем рухом господскијем, да сватове моје зачините, да љепоте ни тог руха нема, да им нема лица ни облика у сву српску земљу и латинску.

— у јуначке очи ударила, и причају и казују људи: док изнутра уд̓рио поставу, отишло је тридест ћеса блага, а с лица јој ни хесапа нема): „На поклон ти, ти мој мили зете!

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Како бруку да сакрије Ћосаво му лице Свима прича да се брије Код шашавог брице Па му као брица Смако брке с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се волело до гроба Било

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Хеј крчмару, је ли ту пољар Лијан? Однекле из ћошка испаде кривоног чичица лисичјег лица и лукаво упиљи у кнеза. — Ту сам, ту сам, кнеже витеже. Заливам душицу брљом. — Дедер ми за вечерас сазови ове људе.

Сви поскакаше на ноге. — Ето војске! — викну Потрк. Сви су скамењено зурили у правцу одакле се чуо жамор, али им се лица одједном разведрише. — Па то су наши, наши! Кроза шуму су журним кораком долазили Јованче и Лазар Мачак.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

пожар, неопроштен суд, судац безпријатељан и ничим подмићен, пред њим нема сваком уста наишла, стидљива лица силовитих луди, а сиромаш врло снажна.

Ето, сваки ови наши виђени судије с новци се могу подмитити, ласком и с мобом одпустити, лица се застидити, од кога ли се препасти и двообразни бити.

ћемо патити и злоподносити, јер нас хоћеш бацити ка [у] пећ ватрену, из пакла не одлучену, у време твога огњевитога лица, гопyћега цyпроћ грешника под судом.

И крошто нас саде, и ппеђе тога времена са светлошћу твога лица, миродржитеље мрака овога века, напоље одовуд, тамо у вечну помрчину изгониш, пређе неголи док дође оно доби

Ама ако има коју књигу, он је затвори у сандук или за полицу је баци, како неће видети белога света (ни он Божија лица), да ни њему ни другом не фајдише!

Не лица ни поштења гледати, него правицу и кривицу свачију расматрати. Ово ми је к изборли господарем, кметовом врховној

побожљиво држте се, и закон христјански лепо спажајте право по закону и по писму без мита и пријатељства распознања лица равно судите и расуђујте. Знајте добро што вам се пише и каква вам је за неправду од Бога голема прећња.

« Вашега вам бирова да је прав суд без пријатељства и распознавања силовитих лица. И без никога мита. Праву правду вели, сустижите, те тако суд с правдом доконавајте.

слаткогласовите, склонити с раслабом образи смешни, намигљиве очи тихозгледне, мекане хаљине цифрасте, белорумена лица, лепо стасита и ситноходљива кичељиво окретна многа је ту ласка и вражија варалица...

« »Одоше, брате, тамо на правицу к судноме судији којино свима једнако по правди суди не расматрајући ни чијега лица, ни хатера коме гледећи му, штоно је тај један од сваке плахе страхоте пострашнији и од свију посиловитији и

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— увек би тада зажалио на судбину своју и на уређење у свету: што је то бог оставио да човек баш мора радити и у зноју лица свога зарађивати хлеб кад, ето, од левентовања лепшег и лакшег заната нема!...

Као дериште била је сува, џигљаста и краката, танких, дугих руку, дуга лица и великих уста, укратко: једно најобичније дечје лице за које не зна човек како да каже — да ли је лепо или ружно, а

И обе младе другарице се заричу да се никад неће удавати!...) Ништа не зна, само га гледа, а израз лица јој такав и уста јој стоје тако да не знаш или се смеши или ће да заплаче...

Дошао је и неизоставни наредник Перица, наредник и писар у штабу, назван „лепи Перица“ због оног белог лица и због она два младежа на образу испод десног брка.

Куражан је, дрзак је, има пуно тих лудих авантура, а што је овде најглавније, ћосав је и има нежне женске црте лица; и кад се преруши у женско одело, изгледаће висок и витак у том оделу.

од издавања усмених наредаба, а још више од силних (како се они лепо изражавају) „крканлука“; пролазе учитељи, кисела лица и погнуте главе, мислећи једнако, даноноћно, о свом бедном учитељском стању, коме ваљда у свој Европи равна нема;

нашто све то, и откуд сад тај разговор, откуд фењери и сокаци, ћутеци и буџаци, Мане му је одговорио хладно и мрачна лица: — За писување да баталиш ти тој, тол’ко ти зборим!

Познавам ти мајку! — вели Замфир и гледа лице девојчетово, — ваљда у памети сравњује црте кћерина лица са мајчиним. — Познавам гу, познавам! понавља Замфир. — И Топал-Стојанчу, татка ти, познавам убаво!

Лицем на Свету Петку била је свадба. Био је леп, ведар дан — као и лица срећних младенаца. Све се слегло у сватове, и радовало се што се тако лепо, и баш онако као што је требало, свршило.