Африка
Палме свих врста, фромажеи, акажу, лијане, папрати. Као пожар оне освајају сваки простор чим га ко напусти. Из средине оне сеоске куће никла је палма и однела
Комплекси водено зелених круна у тамној гами зеленила. Жуте, риђе вреже, бршљани и лијане дршћу од птица које кроз њих пролећу.
Само на врховима растиња, огромно високо, докле ни лијане не достижу, као на каквом вишем и мекшем, шумнијем терену, живе ту поједини народи птица, мајмуна и рептилија.
На све стране пожари. Обасјавају џиновска стабла и лијане и вреже које се сасушују од врелине. И онда опет ноћ сасвим тамна.
шуму, чудној црвеној стази која као каква артерија протиче кроз гору, ја одлазим са ње право међ стабла, међ вреже, лијане и шибље.
“ ИВ Покривени својом мађијом као сенком, Изгледају црни. Иду један за другим кроз високу гору Пробијају се кроз лијане. То је једина веза са бескрајним гранама Што жуборе до неба. Њине стопе такође не знају за земљу већ за папрати.
Њине стопе такође не знају за земљу већ за папрати. Они и умиру тако руку замршених у лијане. Затим они, истим тужним гласом певаху опет веслајући: „Ауде са на Ме Ауиде, о'и Ауиде, о наребле, иха блама, ма икел
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
коралну обалу и шушти гранама дивљих палми а онда један крик, лепет крила неких шарених птица, провлачење мајмуна кроз лијане и наше сопствене гласове на песку натопљене светлошћу и топлотом. - Отићи ћемо, Рашида!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ Прозору Пијетлић допаде скоком, нахери главу, зажмири оком. „Лијане, кажи: шта ћу да радим? Да вјеру дадем ријечима твојим? Пшеницу желим душу да сладим, само се торбе и зуба бојим.
Петровић, Растко - АФРИКА
Палме свих врста, фромажеи, акажу, лијане, папрати. Као пожар оне освајају сваки простор чим га ко напусти. Из средине оне сеоске куће никла је палма и однела
Комплекси водено зелених круна у тамној гами зеленила. Жуте, риђе вреже, бршљани и лијане дршћу од птица које кроз њих пролећу.
Само на врховима растиња, огромно високо, докле ни лијане не достижу, као на каквом вишем и мекшем, шумнијем терену, живе ту поједини народи птица, мајмуна и рептилија.
На све стране пожари. Обасјавају џиновска стабла и лијане и вреже које се сасушују од врелине. И онда опет ноћ сасвим тамна.
шуму, чудној црвеној стази која као каква артерија протиче кроз гору, ја одлазим са ње право међ стабла, међ вреже, лијане и шибље.
“ ИВ Покривени својом мађијом као сенком, Изгледају црни. Иду један за другим кроз високу гору Пробијају се кроз лијане. То је једина веза са бескрајним гранама Што жуборе до неба. Њине стопе такође не знају за земљу већ за папрати.
Њине стопе такође не знају за земљу већ за папрати. Они и умиру тако руку замршених у лијане. Затим они, истим тужним гласом певаху опет веслајући: „Ауде са на Ме Ауиде, о'и Ауиде, о наребле, иха блама, ма икел
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Зар и ти, Лијане, на страни бунтовника? — ожалошћено зацвили кнез. — Па ти си пољар, ти уви- јек мораш бити на страни власти.
— Шта је то, трчите ми у сусрет раширених руку? Не бојите се пољара? — Не бојимо, стриче Лијане! Сад се пољар још више зграну: — Стриче! Зовете ме стрицом, ништа се не бојите, шта је ово данас?
Прену га тек прасак пушака из долине. Задихани дјечаци, Мачак и Вањка, трчали су према њему и викали: — Стриче Лијане, стриче Лијане, пуца се на раскршћу! Тамо су наши!
Задихани дјечаци, Мачак и Вањка, трчали су према њему и викали: — Стриче Лијане, стриче Лијане, пуца се на раскршћу! Тамо су наши!
Већ ме забољеше и леђа и кољена. — Још мало па смо у великој соби, стриче Лијане. XИИ Снекаквом престрашеном журбом стари авнони „двокрилци“ тестерисали су плаветнило топлог љетњег крајишког неба.
— Авиони негдје бомбардују! — весело рече Николегина, који наиђе изненада путељком кроз кукурузе. — Стриче Лијане, притежи опанке, већ почиње „оно“. — Које „оно“?
Мањка вам само још ноћни чувар. Добро би било да и њега нађемо. — Па кога ћемо, стриче Лијане? — Кога би другог него мене! — избечи се старац. — Обдан ћу чувати поља, а обноћ шуму и у шуми школу.
ХХ Једног дана Луња на раскршћу изненада испаде пред пољара Лијана. — Стриче Лијане, два непозната сељака шуљају се кроз кукурузе према Прокину гају. — Непознати сељаци? Јеси ли ти то добро видјела?
пољар Лијан исприча све што је знао о њој, командант задивљено рече: — Па она је рођени обавјештајац исто као и ти, Лијане. — Нисам ја узалуд четрдесет година био пољар — кочоперно дочека старац.