Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сити а разгријани стадоше постари куњати, па жмираху у сердара неће ли их понудити да лијежу. Он се томе не стављаше, јер му памет не бјеше дома; турио капу на затиок, чибук загризао, па одбија димове као облаке.
Адолф га је дуго гледао послије тијех ријечи, па му потресе рукама. „Е, сад да лијежу ови људи!“ рече Јанко. „Прострите им овдје. И ја ћу овдје спавати. Сјутра ће по ручку они полазити.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
229 — Наш бијелоња и мркоња Јутро, вече боду се: Јутром надбоде бјелоња, Увече мркоња, Те на једно мјесто лијежу, А мјесто им се не познаје? (Дан и ноћ) 230 — Никад нити га је било, нити ће га бити, а сад је?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Вјеровао сам да је најпогоднији час за мотрење људи навече кад лијежу. Тад упознајемо њихово дубље, тајно, право својство.