Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Видим, и... хвала ти! — Али ти ме мораш слушати, или... — Слушаћу те као оца, боље него оца!... — Лијепо, лијепо!... Тако ја и хоћу! — рече Крушка и удари у длане. Пандур промоли главу на врата. — Кажи Маринку нека дође.
— Видим, и... хвала ти! — Али ти ме мораш слушати, или... — Слушаћу те као оца, боље него оца!... — Лијепо, лијепо!... Тако ја и хоћу! — рече Крушка и удари у длане. Пандур промоли главу на врата. — Кажи Маринку нека дође.
— Ех, бива, ово ваља! Ово вриједи роба из тамнице!... Сад сам лијепо, без по муке, турио угарак у обје куће... Док се сад заваде, неће им се ни чукун-унуци помирити!... Ха-ха-хаха!...
— рече Суреп. Та Сурепова реч вредела је Станку толико колико кад би га и гусле певале. — Лијепо — рече Зеко — бог ће дати да и мене видите у окршају!.. — Добро, соколе, примам те! — рече харамбаша.
— Ништа. Ништа, тако ми бога!... Али ја мислим: сваки човјек има своју светињу; и као што није лијепо смијати се човјеку кад се Богу моли, тако исто није лијепо смијати се светињи.
ја мислим: сваки човјек има своју светињу; и као што није лијепо смијати се човјеку кад се Богу моли, тако исто није лијепо смијати се светињи. Ја немам ништа сем овога српскога имена — немој ми се њему смијати!... — Нећу, брате!
— Ха-ха-ха-ха! — смејао се Крушка — јест, плакао је. Ал̓ ја сам то разумио!... Не треба то притужити човјеку него лијепо с њим. Треба га најприје раскравити... Иван зинуо у Турчина, па се чуди толикој човечности.
Нико то не умије као Маринко!... Ви вичете па тог човјека, а богами, то је један добар човјек. Ја ћу лијепо казати њему; па кад га Маринко узме на око, неће га моћи слагати!... — Не зна, не зна! Питао сам га ја, па не зна...
Али, не брини!... Док им ја само кажем!... — Да ти знаш само колико то мене радује што се тако пазите! То је баш лијепо. Једини онај пас, Алекса, што вас је лагао... — Жао ми је Алексе! — рече Иван.
Ради чега то они неће? — Неће, брате, што си Турчин! — Ха-ха-ха-ха!... — стаде се смејати Крушка. — Лијепо, лијепо!... Зар је само њима дато да буду добри људи?... Видјећемо!... — Баш сам им свесрдно говорио...
Ради чега то они неће? — Неће, брате, што си Турчин! — Ха-ха-ха-ха!... — стаде се смејати Крушка. — Лијепо, лијепо!... Зар је само њима дато да буду добри људи?... Видјећемо!... — Баш сам им свесрдно говорио... — Вјерујем ја теби.
Ти знаш да ћу се ја убити кад твоју милост изгубим!... Ја тебе никад нисам слагао!... Ти то и сад добро знаш! — Па, лијепо, а гдје су? — Били су у кући! — Па гдје су? — То не знам... можда су се склонили!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
да скује резу за затвор и предложио да се купи катанац, а поп једне недјеље стаде пред олтар па отпоче проповијед. Лијепо је, брате, говорио, чисто да се заплачеш.
Све више изнемаже, и једну ноћ лијепо да заковрне. Ударише некаки болови у крста и све се у клупче савија. Сједи поп крај постеље и не одмиче се.
Не бих га ја овдје ни помињао да и он није имао удјела у Маријину отхрањивању. Видећете како! Лијепо пазе Мару у Глувићевој кући. Напредује дијете да ти је милина погледати. Жене се надмећу понудама и поклонима.
Да видиш, није луда ова учитељева. — А како ће то ићи? — запита Аксентије Смиљанић учитеља. — Лијепо, кажем, дијете ће у школу код мене с другом дјецом научити читати и писати, па неће под своју старост молити другога
Поп Митар повуче нашег попа за мантију. Владика се слатко насмија. — Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и требају!
Ту њене очице поново потражише слику Лазареву. — Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика. — Узми ту књигу па читај код куће! — На поклон? — рече Мара изненађена.
Ту њене очице поново потражише слику Лазареву. — Лијепо, сине, врло лијепо! — рече владика. — Узми ту књигу па читај код куће! — На поклон? — рече Мара изненађена. — На поклон!
Нема ту ништа од школе! Владика се мало искашља — Ласно је — вели — за новце, тек ако ти пристајеш. Све ћемо то лијепо намјестити. Имам и ја неку цркавицу коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове.
Дијете протрља очи и отвори их. Дубоко уздахну, па гледа великим безазленим црним очима у попа: — Како сам лијепо сањала, бабо! — А шта си сањала, 'ћери?
Кад по други пут оде, пође све по старом. Наново је требало чекати годину дана, и кад се она наврши, закла нас лијепо једно писмо у коме вели: „Слатни бабо! Хоће срце да ми пукне, што ти не могу доћи.
Бог да му душу прости! Жао нам га је било. Био је, сиромах, некако прирастао за село. Лијепо смо га сахранили. Послије распустисмо дјецу, а школу затворисмо. Сад смо се сви надали да ће нам Мара доћи за учитеља.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Бајевич исприча да су они транспорт владике Василија, фамилија са њим, и да су лијепо стигли до Тријеста, једрењаком рагузинским, али да владика оде из Вијене, а они задржани против правице земаљске, и на
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
било нашљедних кнезова, за које се говорило да би и дужд млетачки пред њима устао на ноге, кад би видео како су лијепо одевени и наоружани“. Уз ту ношњу је пристајала бокељска поза, која је слична староцрногорској.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Зашто су ме спремили у џак? — питаш ме, пријатељу мој ! Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чича-Трише, млинара.
Миш уплашено стругну натраг у рупу и промуца пун језе: . — Лијепо смо, богме, почели! С неба сипа читава туча од мачака! Гле, алај тутњи! Смак свијета, готово је!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
цијелога живота, ако пак не, тада ће бити обратно; разријеши ли га брзо то је знак да ће бити паметно и да ће брзо и лијепо обављати своје послове, ако пак не, тада ће бити обратно; ако га не разријеши, већ прекине конац то је знак да ће
528) БЛАГОСЛОВИ У ЗДРАВИЦАМА НА СЛАВИ — Нашем брату домаћину и његовој браћи и деци, роду и породу дај Боже лијепо и дуговечно здравље! (напијање за здравље домаћиново) (Вук, ЖОСН, 1987, с.
Слушаоци са изузетном пажњом, напетошћу, узбуђењем и уважавањем, у свечаној тишини, прате песму или причу. („Ко зна лијепо причати, на сијелима је увек истакнут, пробран и поштован. Њему се прави нарочито мјесто у кући“, пише Мићовић.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Отприлике двадесет корака према Црногорцима, сјеђаше на струци њеки Личан, бркат Приморац, лијепо одјевен. Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима.
Али му свијетли образ и лијепо име, ваистину, нико не оте довијека! — Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех
Међу њима бјеху Гôрде и Киће, лијепе невјесте Маркише Стевова и Пера Пурова. Лијепо је видјети Црногорце и Црногорке како се жустро, гипко, у поворци пењу уз брдо!
На, виђи што ће ти ђед дати, ако му лијепо сједнеш на кољено и ако га целиш! Драгић се обазрије и, видјевши лијепу облу јабучицу, хтједе пријећи ка дједу, али
Тада заграјаше што које: — Е, не ваља тако, Драгићу! То није лијепо! Кад ђедо моли да се помирите, а ти окрећеш главу! Још ти дарива јабуку! А-ну, ђедо, дај мени, ја ћу те целити!
Боже помози! Боже помози! Боже милостиви, ти помози и утјеши. Жива богородице, смилуј се, помози! Свети Ђурђу, моје лијепо крсно име, помози нама грјешнима!
Ми смо умолници! — Ако је тако, ево ћу и ја вас слушати гологлав! — рече он и скиде калпак. Мргуд настави: — Ти лијепо знаш, синовче, да је твоја радост и наша радост, да је твоја жалост и наша, да, као што нам се не би досадило уз тебе
— И књаз Долгоруки — допуни старац. — Да. А онда је Мргуду већ било преко двадесет и пет и шест година. Дакле, сад лијепо можеш срачунати, колико му је? — Много, много — рече Јанко, градећи се да рачуна, а помишљајући да им је до шале.
Крцун одговори: — Ето, сјутра ће господин Јанко обући наше рухо. — Па лијепо, ваистину — прихвати кнез. — Биће згодан Црногорац! — Бијесан Катуњанин, божја ти вјера — прихвати Мргуд Шутов.
И знај лијепо, да не лежах у ранама, ћаше ме владика повести са собом у Русију. То ми је рекао послије, пошто се вратио.
Е, сад, ти, ка учеван ђетић, лијепо срачунај колико сам година војевао. Крцун, који се често осмјекивао, рече: — Ма, ти мислиш, ђедо, да сав бијели
Овај је Јанко, ђедо, гроф, а то је више но војвода! Он је по роду мало мањи од Долгоруког. — Лијепо, ваистину! Биће мило владици... А да ли си, Јанко, дијете, био кад у рату? — Јесам — рече Јанко. — А гдје?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
старца, који је са сеоских зборова доносио пуне џепове поклона од којих у срцу постаје топло и ведро и читаве се ноћи лијепо сања.
Милићевић, Вук - Беспуће
одијелу, са уздигнутим кољенима и са широм опруженим рукама, са изразом задовољства на лицу: снивао је, ваљда, нешто лијепо. Гавре Ђаковић се тада тргао.
Кад би им отказао стан? Неће моћи, и шта да им каже? Не иде, није лијепо ни поштено да их истјера из куће; нијесу му ништа скривили и учинили на жао.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Толико заједно љеба изјести и ракије попити, па опет му његов побратим парипче. Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном?
Као да им је било зазорно да се подсјећају на нешто далеко од свјетлости, дана и здраве памети, у чем се није лијепо наћи ни као саучесник ни као свједок.
— Јесам, па шта? — А том истом руком сликаш и коње, а? — Сликам. — Па како то? — Лијепо, брате. Шта ту има необичнога? Онај пожмиреп, брат Сава, већ је био стигао да се неопазице довуља до њих двојице.
колико да је у тим стварима био честит и неискусан, дјед Раде је за љубав био чуо бар као за беспослицу о којој није лијепо ни говорити. Међутим, брат Сава ...
— а некакав пријашин, гле га, као да му се богзна како жури, зајашио преко плота, гдје и није лијепо вид јети старијег човјека ако већ не јури туђа говеда из своје љетине.
лопови и свеци, баш онако како ће најљепше бити за мене, а ваљда и за мог дједа, честиту старину, која се тако лијепо умјела наругати вјечитим страшним сјенкама иза крајње границе свијета, тамо негдје за свјетлуцавим сребрним Цазином,
Тргне се Сава, трепне и онда дода, као правдајући се: — Добар је ипак бог, па он лијепо учини да и ви, његови свеци, преко ноћи малчице спавуцнете, дремнете као и сваки други божји створ.
Чума ме покупила ако ти горе, код светог Петра, не измолиш какво лијепо мјесташце чак и за ове џандарске вуцаре који држе псе по селу. Сједиће они поваздан у хладовини и чешљати карте.
— Стој! Стој! Ено га опет! — Шта, зар ни сад не ваља? — зачуди се пјесник. — А баш сам лијепо срочио оно за чакшире. — Срочио си ти црног ђавола! — развика се командир. — Зар су теби порезници ...
— А ти притвори вратнице да ти не утече из авлије — дочекује Циго. — Баш јој је код тебе лијепо и потаман, не би, вели, никуд кренула од тебе, да јој дадеш царевину. Растану се.
Неће, пас, ништа да призна, па бог. — Хајде, Пане, јабуко моја, признај већ једном, немој патити и нас и себе — лијепо га моли секретар штаба батаљона, Раде Чувида, бивши општински чиновник, али ознојени Пантелија само искоса зрики у
! — мученички се обзире осумњичени Пантелија и као највише му дошло криво баш на тога младића: та није од њега лијепо ни да слуша о таквим работама, а камоли да о њима јавно суди.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
замагли се храм, облачак над њим, црни један прам, сијевну муња по том прамену, кâ да су слова у том пламену, лијепо читам што ми пише плам: „Док на ту земљу ови стоји кам, најцрњи враг је Србин себи сам!” У Сомбору, јануара 1902.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Цар кад види да на трпези нема ожице ни ножа ни пантарула, рече ијетко: — Шта је ово? како ће се ово јести? — Лијепо — одговори тица, — с муком као што су се до сада мучили ова твоја два сина и шћер, и покај се, што си на велику божју
Ујутру кад се разбуди, каже оцу и мајци да је нешто врло лијепо уснио. Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам кажем.
ниси шћео њима казати, а ти кажи мени, ја сам царски човек, па ћу цару казати, и ако буде што добро, може и за тебе лијепо бити. А овај му одговори: — Макар да си и сам цар, ја ти казати нећу.
Мене зову везирски синови на зијафет па би и теби било лијепо. А овај му одговори да хоће, и тако царски зет добије девет стотина и деведесет и шест људи.
Мене везирски синови зову на зијафет, па ће и теби бити лијепо. Овај се обећа и пође, и тако царски зет доби девет стотина и деведесет и седам људи.
Сјутрадан они се најприје лијепо опросте, и онда оду на Драги Камен: кад они тамо, али стара јарчекања чека већ. Сад се стане Дивоња с јарцем бости
јер онај твој заврзан сê краву, па не могу ништа умусти, а хранити краву само за онога главоњу, то би ми се звало лијепо господарство.
— Ти мене мораш убити — вели опет крава — и нека ти је проста моја крв! Мени и онако нема више овдје живота, него ти лијепо мене уби, па ме закопај, да ме не би душмани дирали мртву.
Он ти сад угоди кроз те пећине, па гони, па гони, боме дође ти он на једно лијепо поље, а дугачко ти је и широко, једини мој бого, не можеш га очима прегледати.
па онда да га пусте да пане, и тако мислили су они да ће се он сљускати и убити, па ће тамо доље и остати, а они ће лијепо благо подијелити и сваки с једном од онијех дјевојака живљети, а ону трећу, коју је Марко био себи намјенио, узеће за
Овај узјаха магарца, натуче шешир, а штап у руке, па право у царски град. Цар га лијепо прими и рече му: — Нијесам ли ти казао да је добро чуваш, јер ако је изгубиш никад је више нећеш добити?
Што је цар добивао најљепшега, то је дјеци давао, те су она право и лијепо међу собом дијелила. Али царици онемили и таки живот.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
А ја опет моју господу слушам кâ неке богове и сваки им, што ће рећи, довлет чиним. Ми се слажемо лијепо; јес’, братићу... ка нека права вамилија. Гојко обори главу па ућута.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ — Када јутро ведро освануло, Излазило на небо Сунашце, А дјевојка за гору на воду. Угледа је лијепо Сунашце, Угледа је кроз јелово грање — Кол’ко се је ашик учинило, Трипут је се Сунце заиграло, Па одвуче лијепу
74. Иде соко, води соколицу; Влаго мајци - златна су јој крила. 75. Лијепо л’ је низ поље гледати Жуту дуњу међу листовима И снашицу међу ђеверима!
Јал’ у моме, јал’ у твоме двору, Јал’ у башчи под жутом наранчом, Ћено цвати чемин и ружица, Чемин с ружом лијепо мирише, Тешко оном, ко за ким уздише!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
о, притегла се, брате мој, у неке лубове, па једва дија, па, да ти кажем, и не крије своју бруку: ама лијепо се виде лубови око ртењаче и слабина... јес' 'ванђеља ми!... ама ка' пребијена овца, ет'!...
— Ама славе ти, ч'а Стево, зар се баш виде лубови? — Ја но, Бог с тобом!... па још то ништа, но лијепо дошла, брате мој, па избушила атељку отраг, па одозгор, од врата до крста, све испреплетала дретвом, тамо и амо, па
— Зар се баш лијепо види дретва? — Дретва је, патљика ли је — не знам, но види се, брате мој, ка' ови мој гајтан на јелеку, ет'!....
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— А како се слагао с кметом и попом и са сељацима? — Па лијепо, господине. Он добар а сељаци добри, па свима потаман.
Он добар а сељаци добри, па свима потаман. А попо га бегенисао још понајвише и зато што је умео лијепо да поје за пијевницом. Кад он запоје, па да си не знам које вјере, мораш се, вала, прекрстити.
Нема, беше му оно старо! — И нема, није ово средњи век! — вели Срета. — А он само ћути и дува на нос. Е баш лијепо видиш како му није мило, ама измакло му се. — А ти држи оне за које ти рекох. Чини ми се да као мало врдају.
— Ама не брини се ти. А је л’ сам му се само ја натурио. Горе му напасти не треба. А ја, знаш, онако лијепо с њим и опет ћерам своје. Ех, окле сам ја, не може он мени доскочити! — Тако, тако!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Српкиња га јошт рађала није од Косова, а ни пријед њега. КНЕЗ ЈАНКО Јошт нијесам лијепо казао око шта се на станак покласмо. — Утркмисмо Вука с капетаном.
— То играње исто је овакво што на коноп играју, војвода! ВУК МИЋУНОВИЋ Појаху ли уз гусле лијепо? ВОЈВОДА ДРАШКО Какве гусле и какву несрећу? Ту за гусле ни збора не бјеше!
А гадно је на пут погледати — све се длаке најеже човјеку!“ КНЕЗ ЈАНКО Ја мним те је дочекâ лијепо? ВОЈВОДА ДРАШКО Не лијепо, него прелијепо! Обећа ми и што му не исках.
“ КНЕЗ ЈАНКО Ја мним те је дочекâ лијепо? ВОЈВОДА ДРАШКО Не лијепо, него прелијепо! Обећа ми и што му не исках. И помислих кад од њега пођох: благо мени јутрос и довијек, ево среће за
КНЕЗ ЈАНКО (гледа једно плеће и прича из њега) Има овај двадесет говеди, гувно му је код куће лијепо, на кућу му шљеме доста јако, јаки су му и лијепи коњи; крије негђе замотуљак парах, ма бих рекâ да их није много, и
ум . . . дам . . . ам . . . . . . би . . . ну . . . но . . . . . . на . . . ша . . . ра . . . ВУК МИЋУНОВИЋ Лијепо ли ова сабља чита, дивно ли нас данас разговори! Аманати, научи тако? Јесу ли те у Млетке шиљали?
БРОЈИ БРОЈАНИЦЕ И НЕШТО У СЕБИ ЧИТА; А ОНИ, КАКО СЕ КОЈИ ДИЖЕ, ТАКО МУ ПРИСТУПА И ЉУБИ ГА У РУКУ ИЗ УВАЖЕНИЈА РАШТА ЛИЈЕПО И МУДРО ЗБОРИ. СЕРДАР ИВАН Ти нијеси слијеп, игумане, кад си тако мудар и паметан.
Иако је лијепо вријеме, мишљах скаче вода у Понору. Кад присједох мало украј поља, али није оно што ја мишљах, но то брдо накрај
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ни остали не изгледаху соколастији од свога вође. Видјело се лијепо: „Е им се мријети неће, ал’ јест нешто што их напријед креће.
Прва помисао, видјевши га, била би: чудне мушке снаге! А затијем плијенило би ти поглед његово лијепо лице на коме одсијеваше јунаштво и доброта.
пас у авлији би понекад крупно залајао па умукао; у селу загрми погдјекад пушка, па опет настане мртва тишина, да се лијепо чуло како из сировијех клада пошти истиснута влага и како један шарени мачак на кревету преде.
“ рече онај што бјеше најпрви ушао, окошт човјек, средовјечан, црнијех великијех брка. „Ти лијепо знаш што си ти нама, наша перјаница и наша дика, а што смо ми теби, твоја крв!
За ђаконом хитно силажаху са доксета игуман и архимандрит. „Знам, Стево, знам; разумијем лијепо!“ рече му ђакон суминувши га. Нечесов носоња, здепан, црвене браде до паса, бјеше тај архимандрит Вучетић.
Но причајте ми гдје је који коначио, јер знам лијепо да нијесте ниједан из дома јутрос, без тога Бајице.“ „Ми смо баш код њега и ноћили, нас тројица“, одврати Саво.
Али страх не разбија сна горским синовима! Знадијаху они лијепо и гдје су и шта их снаћи може, ипак се не бојаху. А гдје бијаху?
А бијаше лијепо, голобрадо момче тај Мишан! „Бре, дијете, не срамоти ме, јер ћу те...“ Крцун не доврши, но видјевши да се „дијете“
Причекај док се накљукам и ја!“ Доста би шале, нека буде и мало збиље, па да се лијепо поразговарамо!“ рече Оташ, измакнувши се мало и почевши пунити лулу. И Спасоје то исто учини, па стаде кресати.
Он им је повиједао све потанко. Говорио је већ лијепо српски иако је мало заносио. Каза им у кратко како је зимовао у манастиру, како се спријатељио с Крцуном те из
“ „Е ма лијепо ли збориш, Јанко! Не чух те тако до сад!“ прекиде га Спасоје. „А, мој брате, ћаше овако зимус у млађупници.
Цијев од дуге пушке одигла му некакву суру кабаницу. Око феса обавио чалму, лијепо се види како му кита на глави вије. За овијем указаше се још двојица. Иђаху раздалеко један од другога.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Нада те се не нашло јунака! Ни за камен се залуду не дохватио! Од неба му росјело, те му добро и лијепо родило! Сабља ти шијекла, а пушка палила! (при напијању). Сабљо од Косова!
— Пусто масло и пси лочу. — Којој овци своје руно смета, онђе није ни овце ни руна. — Туђе је све лијепо, али своје најлепше. О ДОБИТИ — Свак’ се бије да добије. — Свака служба своју плаћу иште.
— На малу се рибу велика хвата. — За мало се веле изгуби. — Веће прекреће. О ЛЕПОМ И ДРАГОМ — Лијепо је свакому мило. — Све је ново лијепо. — Сребрно је лијепо, а позлаћено још љепше. — Налепши цвет никне на буњишту.
— За мало се веле изгуби. — Веће прекреће. О ЛЕПОМ И ДРАГОМ — Лијепо је свакому мило. — Све је ново лијепо. — Сребрно је лијепо, а позлаћено још љепше. — Налепши цвет никне на буњишту. — Све је лијепо до мјере.
— Веће прекреће. О ЛЕПОМ И ДРАГОМ — Лијепо је свакому мило. — Све је ново лијепо. — Сребрно је лијепо, а позлаћено још љепше. — Налепши цвет никне на буњишту. — Све је лијепо до мјере.
— Све је ново лијепо. — Сребрно је лијепо, а позлаћено још љепше. — Налепши цвет никне на буњишту. — Све је лијепо до мјере. — Није лијепо што је лијепо, него што је (кому) драго (угодно). — За чим срце, за тим очи.
— Сребрно је лијепо, а позлаћено још љепше. — Налепши цвет никне на буњишту. — Све је лијепо до мјере. — Није лијепо што је лијепо, него што је (кому) драго (угодно). — За чим срце, за тим очи. — Како је ком мило, тако и мисли.
— Налепши цвет никне на буњишту. — Све је лијепо до мјере. — Није лијепо што је лијепо, него што је (кому) драго (угодно). — За чим срце, за тим очи. — Како је ком мило, тако и мисли.
— Убаво се брашно у комшилук продаје. — На драго очи утјечу. — Туђе мило, али своје најмилије. — Што није лијепо гледати, није лијепо ни љубити. — На најмилијега је најжалије. — Од миле руке удар не боли.
— На драго очи утјечу. — Туђе мило, али своје најмилије. — Што није лијепо гледати, није лијепо ни љубити. — На најмилијега је најжалије. — Од миле руке удар не боли. О ЉУБАВИ — Без срца не има живота.
Јаох, за ситом јесени, а гладан цвијеће не мирише! — Рекао неко некоме кад му је хвалио лијепо и весело прољеће. Како сам постао, није ми подробац остао.
Приповиједа се како су људи из каквога села тужили и кренули између себе субаше што није шћео с њима да се мијеша и лијепо разговара.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
И. ЗЛА ЖЕНА. Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоропокошене, онда човек рече: „Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!
Брже боље отрчи мој отац, те доведе кобилу и жетеоци лијепо стану жети по ладу. А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом
Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!“ Па се онда упути к Соломуну; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита, шта ће, а човек му каже све редом шта је и како је.
Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме | бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером да се пометемо и ми
Гацајући преко снијега почне му точити крв из носа, па гледајући како је крв црљену по бијелу снијегу лијепо виђети помисли у себи: „Ох да ми је вјенчати ђевојку да је бијела као снијег, а румена као крв!
прстен, узме га те стави на први прст од десне руке, и пружајући руку пут свога оца рече му: „Виђи тата, како ми лијепо стоји.
младић уљезе у царски двор, и ђевојка каде га добро сагледа и упази сабљу, пса и коња да је све мимо и шта на свијету лијепо, још се већма заљуби и оцу рече: „Тата! ја хоћу вјенчати овога младића.
37. ЗЛА ЖЕНА. Путовао некуд чоек са женом, па ударе преко ливаде скоро покошене, онда чоек рече: „Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!” А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш да то није кошено, него стрижено!
„А хоћеш” рече дивљан „и на срамоту, ако не ћеш на лијепо.” Так шта ће? већ сједне с њим, дивљан проклети једе, а ђак меће у уста па опет баца у крај.
Али већ кад сам дошао довде, хајде да видим | шта ће рећи!” Па се онда упути к Соломуну; а кад дође к њему, он стане лијепо са својим коњем, па га запита шта ће, а чоек му каже све редом шта је и како је.
Брже боље отрчи мој отац, те доведе кобилу, и жетеоци лијепо стану жети по хладу. А ја узмем жбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем своју главу, те
осталијех Славенскијех листова што увијек моје књижевне огласе у својим поштованим листовима штампају, ја овдје за то лијепо захваљујем, и молим их, да то и сад учине. Многи од поменуте Г Г.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Послије тијех ријечи настао би тајац и сви би се погледи стекли на Чмањка, а он би оборио главицу, знајући лијепо да је крив што дође на свијет слабуњав и „бедуаст“... Томе дјетету право име бјеше Јозица.
Осињача је шаптала с дјецом, а Бакоња заборавио на јело, па зинуо пут стрица. Бакоња је мислио како је лијепо бити фратром!
Бакоња је мислио како је лијепо бити фратром! Како је лијепо јахати добра коња, водити уза се сејиза, носити чисто рубље, спавати на меку, у сувоти и топлини, јести меса и рибе,
Како ли је лијепо да те свуда народ поздравља! Издалека људи скидају капе, а жене се клањају! Ко ти се примакне, љуби ти руку и коноп
Фратар их причека, па и кола стадоше поред њега. На предњем мјесту сједијаше човјек са фесом на глави, који лијепо поздрави: „Ваљен Исус!
То бјеше најмилије доба Бакоњино. Лијепо га бјеше видјети, онако стасита и окретна, кад узјаше на гола коња, који се под њим малко пропиње, или граби ситнијем
У војсци научи цревљарски занат, па је у граду пролазио лијепо. Он је израђивао обућу фратрима, стога му и примише сина. То бјеше једини ђак којему не бијаше род ниједан фратар.
Са Тетком одвоји се један лијепо одјевен сељак и уза њ један дјечко од 12—13 година. Бакоњи срце заигра, те се боље надвири.
Бакоња видје себе у мантијама, на добру коњу, који под њим подиграва кроз њеко лијепо село. Испред кућа куд он пролази устају жене да му се клањају. Мушки су на работи, по пољу.
Тај човјек бијаше лијепо одјевен, али по кроју хаљина као и зле успомене Букар; за пасом је имао велики нож. Та ношња одмах Бакоњи напомену
Иза тезге уста цурица од петнаест-шеснаест година, бјелолика, црнијех очију, лијепо скројена. Она читаше кад они уђоше, па оставивши књигу, уприје поглед на Бакоњу и обоје поцрвењеше.
Бијеше осредња, једра, лијепо сразмјерена, лијепа, „чиста“ лица, живијех црнијех очију. Најљепша јој бијаху уста, месната, али ипак мала, њешто
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Одатле и моја неспособност да добро, лијепо, радост, хармонију схватим чисто појмовно, без примјесе представнога, већ увијек и једино као представу свјетлости; и
евентуално и хемофилију, или склоност самоубиству; а понекад и надареност за музику, за сликарство, или за ма што лијепо и бескорисно. Све у свему, рђав посао.
гријеха, на пучини нагло оболио од заплета цријева — мал дел мисерере, како се код нас говорило — и умро, па су га лијепо зашили у кожнату врећу, као што је ред и обичај, — и предали га мору.
Дјед је, дакле, све то био лијепо смислио и срачунао. Али, било је већ касно: оно што је учињено, учињено је, и једанпут почињена погрешка није се дала
А умрла је нагло, у неколико дана, од упале плућа, послије једног излета на коме смо се лијепо забавили и о коме су на повратку старији неуморно понављали да не памте љепшег и да ћемо га се задуго сјећати.
након сат-два сијесте и спавања, у благоваоници су се окупљали дједови пријатељи и сарадници из опћине, људи лијепо оцртана профила, с његованим, достојанственичким брадама и с крупно набраним обрвама.
— Што лијепо радиш, Иве? — Нешто сликам. — Сликај, Иве, сликај! Налазила је своју дужност, готово своју посвету, у томе да својом
собом оставили храмове и дворове, пирамиде и акрополе, химне и епосе, и драме и лирике, и кипове и фреске и мозаике. Лијепо би данас изгледао свијет да су они знали „објективну истину”!
А тамо, далеко, далеко над крововима, види се ипак једна мала капица ведрине која обећава да ће сутра можда бити лијепо вријеме. Можда чак и ведар, сунчан дан...
Но није ли и то лијепо, нема ли и то свој чар? Посматрано у читавом комплексу, не даје ли и такав пискутљиви пиццоло свој драгоцјени и
Како ли би то лијепо и племенито било! На примјер, у опћинској вијећници. (А оне старкеље нека одржавају своје сједнице гдје већ знају!
А Звонко збиља није лијепо учинио, што ће само рећи болесник, какво ће мишљење имати о њему. А баш је лијеп дан, и добро је што су искористили,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Лијепо сам намјестио, као да спаваш тамо. А сад да гледамо шта ће да ради угурсуз. После неколико минута врати се Мато са сек
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ван, а она пита шта је бог сад рекао, а солдат рече: — Рекао ти је да идеш па да сав онај камен што си ископала, лијепо ситно стучеш, да ти ниједан крупни не остане.
Они се поклонише и нестаде их, и за тили час ево их гдје донесоше султанију. Ту је он лијепо дочека и стаде миловати, а богме и она кад се видје у онаком истом добру као и код оца, помисли да је он ја цар ја
у онаком истом добру као и код оца, помисли да је он ја цар ја царевић, па стаде и она њега миловати, те ти се ту лијепо по закону вјенчаше и лијепо живише.
и код оца, помисли да је он ја цар ја царевић, па стаде и она њега миловати, те ти се ту лијепо по закону вјенчаше и лијепо живише.
Пошто то све лијепо уговори, узме бака некакову кожу и шипку, па ос-бос опет од врата до врата, док опет дође пред онај двор.
— Па мажемо се ми и овдје овако тајно састајати и лијепо живљети. Тако је и било. Он ти прео дан у ашчиницу, а прео ноћ к султанији.
До неколико крену кучка и мачка опет да иду, а он ти се лијепо ухвати штенету за реп, па за њима понајлак побаучке. Нијесу дуго ишли, кад дођоше на чистину. у некакав вилајет.
Цар се мало промисли, па ће му: — Тако је суђено. Дајем ти је, само под тијем уговором да останеш уза ме. — Лијепо, честити господару, само ћеш ми дати узун да одем по матер, да је обрадујем и овамо доведем.
младић уљезе у царски двор, и ђевојка када га добро сагледа и упази сабљу, пса и коња да је све мимо ишта на свијету лијепо, још се већма заљуби и оцу рече: — Тата, ја хоћу вјенчати овога младића.
Ујутру кад се разбуди, каже оцу и мајци да је нешто врло лијепо уснио. Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам кажем.
кад ниси шћео њима казати, а ти кажи мени, ја сам царски чоек, па ћу цару казати, и ако буде што добро, може и за тебе лијепо бити. А овај му одговори: — Макар да си и сам цар, ја ти казати нећу.
Мене зову везирски синови на зијафет, па би и теби било лијепо. А овај му одговори да хоће, и тако царски зет добије девет стотина и деведесет и шест људи.
Ћипико, Иво - Приповетке
—И сутра је лијепо време, док сунце крваво залази, — примети неки старац. Сви погледаше на запад. Овеселише се што ће и сутра бити
Пуче из џевердара. Он крочи брже, а иза неколико корачаја обрне се и лијепо угледа Османа распружена на земљи. Па потрча, држећи пушку у руци, напријечац.
и смрче му се у души. Није друге, разабире се и лијепо схваћа своју невољу, — али учињеноме нема лијека. А кад му поглед пане на синове и у памети му сине што би се од њих
А ви идите с осталима на радњу! Браћа, умирена, прихватише се посла. Код мора у пуном подзимњем дану сунце их лијепо грије; топло им, па задовољно раде. Понешто и разговарају, понајвише раде и ћуте, као да мисли сабирају.
кући ће брзо; одмориће се и науживати својих навика: свога крша и вечерњих сједника, гдје се уз добру ватру у причању лијепо осјећа како зимска ноћ брзо одмиче.
Тада се обојица окретоше и, зачуђени, погледају један другоме равно у очи. Вођа лијепо упита откле су и како се зову, и понука их да му испричају редом оно исто што су и проту испричали.
Најпослије им лијепо каже: —Зваћу вас опет, па ћемо боље развидјети, — и предаје их тамничару. Суд поведе истрагу, а у томе прође дуго
—Лијепо ти је изашло, да! — помилова је и господарица. — Сад ваља да се на пут спремаш. Преко обједа о тому се већ није говори
Али залуду, радост не може да јој се у душу усели, као да је од ње нешто гони, — а наједном лијепо и устрне. Престаде пошивати, и с иглом у руци загледа се преда се: у памети напокон бијаше се уобличило оно што је
Цвијета пође равно к великом зрцалу, с очитом вољом да се у њ погледа. Огледа се дуго, но не може да се лијепо види. У сутонској свјетлости лице једва разабира, гледа свој израз и облик, а и не опажа јамице и пјеге што су јој иза
У хитњи ужеже свијећу и поднесе је пред оглејцало. Између двије свјетлости лијепо се одбљескује њена прикладна глава; трпељиве очи смеђе су затворене боје, али црне обрве и трепавице дају им тамни и
Свиди се сама себи, па се још једанпут надвири, као да јој је у одразу огледала нешто лијепо остало. Па наново прихвати се посла по кући.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
У овој другој бановица је такође као и Анђа одевена у небеска тела: Лијепо је ођевена: У сунце је обучена, А мјесецем опасана, Звијездама запучена.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Тако!... На здравље!... Хоћемо да се напијемо вечерас. Ти знаш да ја не пијем, али ноћас хоћу, због тебе... Лијепо ћемо се напити, вечерати, па кад зора почне пуцати, ми дијете за руке па преко Илинице на Ибар, а одатле преко
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ: Говори само... видећу. ЋЕРИМ (за себе): Тако!... Моли га лијепо, покорно, да се погани рајетин увјери да има ко и њега молити!... Свиснуо бих баш!... ХАСАН: Подај што иште!...
На мекан колут венца њихова Никакав ветар неће духнути. ЋЕРИМ (у себи): Лијепо ли моли!... Још нијесам видио Турчина да боље умије...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
А лијепо Цвет-девојче У себи је помислило: — Младо момче, сасма лепо, Слатко љуби, добро игра, Јошт ако зна бити веран, Сре
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Хе!... ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо? ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази! ВУЈО: А ну, божа ми вјера!
Бог да јој душу прости, покојној госпођи, Ђурђевој мајци — а бјеше добра и милостивна, лијепо се са мном ражговараше и упитиваше за ждравље. Хеј! хеј!... (Вујо одлази.) ЈЕЛИСАВЕТА: Ту је, дакле, и доћи ће?
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је, Вујо? ВУЈО: Добро је, господару — а боље ни је у божјој руци!... Тек, вељу, није лијепо!... Ждравља ми, није!... Сијед чојек... п’ онда... можда је и гријех?... Ал’, вељу, боље да си га кâ скота убио!...
ЈЕЛИСАВЕТА: И тебе с њим! ВУЈО: Де! де!.... Хоћу л’ их пуштит... А дошли су и они да те лијепо моле, господару, за Радоша, да ни га поклониш, господару!... А ево те још и у бешици служах...
Тек, вељу, поклонићеш га?... А ено војводе Шуловић, Мићић, а и капетан Вуксан дођоше лијепо те молити да ни га поклониш, господару! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Нека улазе! ЈЕЛИСАВЕТА: А ти излази, Стара дртино!
Да смо пропали!... ПЕРЈАНИК: Не бјеше се лијепо ни разданило — још је и мјесец помогâ сунцу сјат — кад се бој заче; и крваво је трајâ, хеј до око доручковишта, а нико
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Слатке душе! — зачудих се ја. Како то слатке душе? — „Како то Слатке Душе!“ — као да се мало Дуле љутну. — Лијепо! Слатке Душе оно је гроб...
— Бога ми, брате, мене лијепо страх! — трже се Стевица, кад се у близини пред нама, на једном брежуљку, указа врло висока, дрвена кућа, под којом су
— Сад ће теби твој прото дати соли, па дати зоби, па те онда лијепо напојити и истимарити. Воли тебе твој прото, магајцино једна стара! А зељова!
Голо, јадно, чемерно, бјежи, не осврће се... Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни Партенија — вјечна му
Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!“ — „Знам, ама како ћемо?“ — „Лијепо“, вели. — „Оно неке године, кад сам...“ Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин!
Боље да ми попијемо него Турци Крајишници и Асан-бег Чеко, булешику му његову и џамијски шиљак! И Бога ми, свијет се лијепо и подобро прибра.
У свашто се он по мало разбира и увијек зна шта је по закону, а шта јопе' није. Судац: Добро је то и лијепо све, Давиде, али јазавца тужити! То... то...
Боже мој, Боже чудне љепоте у вашег цара! Боже мој, Боже ала ви усрећисте нашу земљу! Свијет се лијепо умртвио од некаква добра и милине, па дише. Свак весо, задовољан, свак пјева, само се пјесма ниђе не чује.
То ти је награда.“ „О, добре царевине, крст јој љубим!“ — лијепо ја од радости, а жена и дјеца заплакаше. „Брате, кнеже, врати ти та три воринта царевини.
“ „О, да добре царевине, милостиви Боже!“ — занесô се ја и лијепо јаукну' од некакве силне милине, а жена и дјеца од велике радости зајецаше. „Гони, брате, љубим ти стопе твоје, гони!
Ћипико, Иво - Пауци
Око њих лежи сатрвен, погажен снијег, и лијепо се види траг њихових ноћашњих стопа. —Волила бих да нам је нови снијег замео траг — вели Божица, као поплашено
Гледа на свој шумски одгојак: око колибе, како лијепо напредује. Бујан је и зелен, а отац вели да се сјећа кад је ту голет била.
Љуби ли те овако нестрпљиво твој Марко? — И, говорећи плахо, расијано, насрће на њу. — Је ли нам лијепо?... Што велиш? Маша не одговара, отупила је велика, неисказана сласт...
Раде их прикупља и гони ка улазу. Волови слијежу се да уђу на ниска врата, а један, понајвиши, лијепо се пригну, закрене главом и провуче се, не дотакавши се роговима кућнога прага. За благом уђоше њих двоје.
” Радивој диже главу и вели одлучно: — Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо! —Пођи! — вели отац. —Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка.
— Веле, — прихвати Петар — а ни лијепо о томе при људима ни говорити. Али, ето, ја говорим што сам чуо ... —Што веле? — прекиде га неколицина њих.
А док Раде не одведе Божице, како се лијепо слагао са попом Враном: био је и црковинар, и чак, ради њега, поздрављао је и хришћане, гдјекад са „фаљен Исус”, што
Сјећа се, као да је данас било, како се село, а понајвише онај чопорак око цркве, узврпољио да бискупа лијепо причека.
и још би остало докона мјеста. . — Што му служи толика кућетина? А све удешено, ишарано .... нагрђено, лијепо, брате! — диви се, чуди, и — чека.
Уморан, бесанан, ње се зажелио и слаткога сна. А испаван, чио, своје планине и страствене Маше. — Лијепо ти је заморену опочинути, огладњелу најести се, озеблу огрејати се... а жељну љубити...
Чекаће црквене наповједи и лијепо се по закону вјенчати. — Ето, хвала богу, све се лијепо свршило, — мисли Илија, — а година нагрђено понијела, не
Чекаће црквене наповједи и лијепо се по закону вјенчати. — Ето, хвала богу, све се лијепо свршило, — мисли Илија, — а година нагрђено понијела, не треба већ овако; пригни шију, па мирно зиму чекај!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
да буде опис дивљег и питомог предела (у песми Женидба краља Вукашина): Кад погледаш с града изнад себе, ништа немаш лијепо виђети, већ бијело брдо Дурмитора, окићено ледом и снијегом усред љета као усред зиме; кад погледаш стрмо испод
Вели њему Тодоре везире: „Хоћу, царе, драги господине“; пак с' опреми, оде у Латине. Када дође бијелу Леђану, лијепо га краљу дочекао: вино пише неђељицу дана.
Литају га кићени сватови: „Откуд идеш, млађано Бугарче?“ Милош им се из далека каже, кô што су га браћа научила. Лијепо га свати дочекаше: „Добро дошô, млађано Бугарче! Нек је један више у дружини!
стр'јелу за златну тетиву, устријели кроз прстен јабуку, пак је узе у бијеле руке, однесе је цару честитоме; лијепо га царе обдарио.
Кад погледаш с града изнад себе, ништа немаш лијепо виђети, већ бијело брдо Дурмитора, окићено ледом и снијегом усред љета као усред зиме; кад погледаш стрмо испод
Све му даде џенераловица, и свакоме хиљаду дуката, што ће пити вино до Прилипа, па одоше бијелу Прилипу. Лијепо их дочекао Марко. Пусти Марко Вучу џенерала и његова сина Велимира, и даде му млоге пратиоце до његова града Варадина.
Кажи, зете, шта је и како је?“ Плану бане, па му проговара: „Прођ' се, тасте, стари Југ-Богдане! Ја сам с шурам био у лијепо, а шурњаје, господске госпође дивно зборе, а дивно ме дворе; тој тазбини мојој мане нема.
једнога јунака, на дорату ноге прекрстио, топузину баца у облаке, дочекује у бијеле руке; божју помоћ називаше Марку, лијепо му Марко приватио.
б'јела града Биограда, гледајући чуда великога, ђе дијеле браћа очевину, Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане. Лијепо се браћа погодише, очевину своју под'јелише: Дмитар узе земљу Каравлашку, Каравлашку и Карабогданску, и сав Банат до
А Милош се с коња поклањаше, те лијепо дара приваташе. Други шура сабљу донесао саливену од сувога злата, — сабља ваља млого била блага, опаса је зету о
Тако њима бог и срећа даде: до подне им ведро и лијепо, од подне се нешто наоблачи, па окрену снијег са сјевером; смрзоше се токе за јелеке, а јелеци за танке кошуље, а
мотив о затвореном Марку у пјесми Вуковој ИИ, 67 стоји у вези са старим књижевним причањем о премудром Акиру, то врло лијепо доказује готово потпуна истоветност овијех мјеста: у Вука пита хоџа Ћуприлић султана кад га види у невољи поради Мусе:
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Тако си ми нешто лијепо причао, а ја заборавио. За љетњих ноћи хучу по Гају аветињске сове, јавља се ћук, а труо пањ тиња зеленкастим сјајем
“ — А шта ти? — А ја: не улива се, кажем, нигдје. „Како нигдје?“— избечи се он. — Лијепо, велим, понире под земљу као онај поточић у Прокином гају. — Уху, брате мој, ти си загрдио! Каква понорница!
— повика први вођа дружине Јованче и његово лијепо црнпурасто лице радосно заблиста. Играо је извијеним састављеним обрвама и у осмијеху показивао сјајне бијеле зубе.
Умјесто Луње у разговор се утаче накостријешени Стриц: — Дошла је она да нас шпијунира, знам ја њу. Лијепо се провукла назорице за неким од вас, за неком будалом која се није обзирала да је неко не прати. — Је ли тако, Луњо?
Зато је и остао мирно на своме мјесту, жмиркао, климао главом и најзад прогунђао: — Тако ме је лијепо молила да је измлатим, а ја умјесто тога заопуцао прутом по читавом разреду. И ето ти, стигни је сад! Стигни је!
— Како не бојиш? — зину Мачак. — Лијепо. Нек само нешто наиђе, ја га одмах боцнем па да видиш! — куражно се напући цурица. — А дрекавац? — упита Мачак.
— Не брините, дјецо. Видите колико ми је тога Ниџо довукао. Ипак је узела њихова два лијепо увезана бремена и сложила их под кукурузану. — Ово ћу да чувам за успомену на вас двојицу.