Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
му јаде, Бог нам таквих не дао никаде — Ма је чудно испод овог неба, Од свуда нас лоша срећа вреба, Зато брже лозовине амо, Да се њоме, браћо, оружамо, Да несрећу, како откуд муне, Дочекамо на те чаше пуне, Да с' куцнемо, чашама
Ко ће причат те големе јаде? Али ево шта је после било — Но се мени грло осушило... Дајде, брате, лозовине мало, А тако те драго не варало!