Ћипико, Иво - Пауци
Тек што он изиђе, дошуња се опћински лугар са службеним биљегом на капи. Вели: —Поручили сте по ме... —А, да! — сјети се газда.
Јеси ли разумио? — Јесам, господару! Лугар оде, чудећи се што господар наређује; зна да је с покојним Илијом био као душа, залуду га бијаше тужио неколико пута
— обрну се младић, смијући се к Иви. — Знате, господару, њега зову Рого! —Муч', грдобо! —А брат му, Крње, лугар је! — настави Цирило. —Пас, господару, као и он; веле ти је зла учинио. А знате зашто су га прозвали Рогом?
— Тако је, кад ти говориш! — потсмјехавајућ' се дочека га лугар Крње. — А ја сам их нашао гдје пасу и мислим: хоће ли им се наћи господар!
— Сада их липо гони дома! А данас си добио надницу! — очито весело јави се лугар. — Зна сам да је живина похупна... — Ма не видите, добар чово, да су и напрћена, нису за пашу... умиљаваше се Јуре.
— Е, бриге њих!... Они ће глобити, — одврати жандар. Послије, дошао је и Крње, опћински лугар, да се с главаром поразговори о сеоским пословима, јер је сутра у вароши имала бити опћинска сједница.
Жандар се тужио на раскалашну младост, која по ноћи пјева — како је жупник јавио— погдјекад и срамотне пјесме. Лугар је одобравао и говорио да нема „грдобасније чељади нигдје ча у њихову селу”, па закључи: .
— Шјор, далеко од њихове границе преко двадесет метара, — одговори лугар одлучно. — Није, господине, били смо око границе. А и не зна се право чије је.
Босоног, у црвеној туници, носио је големи криж лугар Крње. Иво се прислони уз зид. Поред њега пролази чељад: младо и старо.